Njihovi Turci
Balkanski mat: Ko je
pristao na to da Srbija uđe u novi vek sa Turcima ali bez Kosova
Sa
Turcima na Evropu
Na pomen Turaka i Kosova, svakom Srbinu je prva pomisao
onaj slavni srednjovekovni boj gde je konačno određena sudbina balkanskih hrišćana.
Punih šest vekova kasnije, i Turci i Kosovo su opet glavna srpska tema. Jer,
Turci dolaze, ovaj put bez bitke, uz međudržavne sporazume, a Kosovo odlazi, uz
pregovore
Nikola Vlahović
Ni u vreme kad je moćna Otomanska imperija vladala na tri kontinenta,
Turska nije mogla da dođe do Beča. Ali, ono što nije mogla onda kad je bila
najjača transkontinentalna sila, mogla bi u ovom veku, i to uz pomoć Srbije,
svoje omiljene okupacione zone i potomaka sirotinje raje. Barem tako veruje
današnja vlast u Srbiji koju u svim oblastima života predstavlja njen
neprikosnoveni vođa Boris Tadić, jedan od učesnika nedavnog tursko-srpsko-bosanskog
samita u Karađorđevu.
Da ta njegova proturska politika nije od juče, govori i ono što se u aprilu
2010. godine dešavalo u Istanbulu, tačnije na sastanku Silajdžića, Tadića i
Gula, a povodom nekih "otvorenih pitanja" i najavljenih
investicija Turske u ovom delu Balkana (sandžačka magistrala, trgovinski
centri...).
Još ranije, 2009. godine, jedan događaj je trebalo da simbolično obeleži povratak Turaka na ovaj deo Balkana, i to na
inicijativu gradskih otaca Novoga Sada: da na brdu Vezirac, između Petrovaradina i Sremskih Karlovaca, bude
podignut spomenik u čast poginulih vojnika Otomanske imperije u čuvenoj Bici
kod Petrovaradina 1716. godine!
Ovu ideju je srpskim demokratskim
vlastima dao Ahmet Siha Umar, ambasador Turske u Srbiji, a oni su to,
kako i red u kuću genetskih slugeranja nalaže, radosno
prihvatili. Među prvima Igor Pavličić, gradonačelnik Novog Sada, koji je
sa tim ambasadorom iste godine, na
dan 5. avgusta, obeležio godišnjicu poraza Turaka na Vezircu (1716. godine).
Odmah potom je Gradsko veće predložilo i nacrt za podizanje spomenika! Srećom,
novosadska opozicija je sprečila ovaj sramni naum te stvar nije odmakla daleko,
a jedan istoričar je tom prilikom izneo podatak da su Turci u povlačenju
masakrirali 10.000 Srba, te da bi podizanje takvog
spomenika bio ravan podizanju spomenika nacistima iz Drugog svetskog rata!
Pušenje
čibuka
Čudno, ali niko se od demokratskih evroljuba nije setio da pozove
austrijskog ambasadora da na istom mestu postavi spomen obeležje veličanstvenoj
pobedi svojih predaka nad osmanlijama, što bi bio razumniji i hrišćanskoj
Evropi prihvatljiviji čin, ako je ideja da Srbija, kako oni vele, bude deo
"evropske porodice".
Da stvar nije za šalu i da istorija, ma kako daleka bila, kroji i
sadašnjost i budućnost, govori i podatak da je nedavno državni vrh Austrije
najavio održavanje referenduma o prijemu Turske u Evropsku uniju, čak i ako
pregovori Evropske unije i Turske ikada budu uspešno završeni! Ovu vest je
zvanično potvrdio i austrijski kancelar Verner Fajman, te ne treba
sumnjati kakav bi ishod tog referenduma bio. A slično nešto bi mogle da urade i
neke druge države EU koje se protive bilo kakvom pomenu pridruživanja Turske
ovoj zajednici.
Nemoguće je da Boris Tadić ne zna za sve ovo, pa ako zna, onda mora da je
izopštenost njegove politike takve prirode da mu je i "pušenje
čibuka" sa Turcima politički uspeh bez presedana?
Kako tumačiti ovaj novi dolazak Turaka na Balkan, znajući davnu, ali i
noviju prošlost, tumačeći sadašnjost i neizvesnu budućnost? Srpskom predsedniku
i srpskoj državi jasno je stavljeno da znanja, prilikom svakog susreta sa
turskim državnicima, da Turska smatra štetnim i remetilačkim srpski entitet u
Bosni i Hercegovini, da se protivi bilo kakvom referendumu Srba u BiH i da
zahteva od Srbije apsolutnu neutralnost kad je ova bivša jugoslovenska
republika u pitanju. I kao po komandi, odmah su padale izjave predsednika Republike Srbije o tome kako se Srbija neće mešati u
unutrašnje poslove BiH (a Turska očito može i sme!), umesto da se kao državnik
od formata odredi prema ovoj nečuvenoj drskosti i da podseti svoje sagovornike
iz Turske da je Srbija bila i ostala jedna od zemalja koje su garant
sprovođenja Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Nažalost, i poslednji susret srpskog predsednika sa turskim, nazvan
"samitom u Karađorđevu", prošao je u potpuno istom duhu i
raspoloženju. Zamenica generalnog sekretara Saveta za regionalnu saradnju Jelica
Minić (kći pokojnog Miloša Minića, javnog
tužioca na procesu Draži Mihailoviću u Beogradu 1946. godine, prim. aut.) tom prilikom je izgovorila nešto krajnje neprikladno i za okolnosti i za
mesto događaja: "...Imajući u vidu da je upravo Karađorđevo bilo mesto gde
je dogovarana podela Bosne između Miloševića i Tuđmana, zaista bi veliku
simboliku imalo slanje dobrih i pozitivnih poruka ka Bosni i Hercegovini sa
ovog sastanka." Šta je smisao ove rečenice ako ne afirmacija
"avnojevskih tekovina", što ne bi bilo sporno da nije bilo rata i
njegovih strašnih posledica. Već na površini te izjave jasno je da gospođa
Minić vidi Borisa Tadića kao onoga koji je tu da u ime celog jednog naroda,
prihvati istorijsku krivicu za rat u BiH, primi je na svoja leđa i popravi ako
može jednom pokajničkom porukom!
Čemu treba da nauči ova komsomolska politička škola jedne bivše drugarice?
Da se rat nije desio? Da su Srbi okupirali Bosnu i Hercegovinu? Da je sjajno,
bezgrešno začeto, socijalističko društvo bivših Jugoslovena popravljivo? Da je
Titov austromarksizam bio bolji od naučnog socijalizma ali ga takođe niko nije
razumeo? Da su Srbi dobili istorijsku priliku da u prisustvu Turaka zatraže
oprost od svoje braće muhamedanske vere za rat koji je svima bio nametnut?
Prećutane
deklaracije
Lako je doći o zaključka da je Tadićeva savetnička logistika politički
promašena kao uostalom i on u ovom vremenu i okolnostima, i da će posledice
njihovog daljeg postojanja na najdelikatnijim državnim funkcijama biti iz dana
u dan sve gore. Jer, ako naivni posmatrači veruju da je dobar primer saradnje
Srbije i Turske i hapšenja pripadnika kurdskog Hezbolaha na Horgošu, onda
državni organ ove zemlje ne bi smeli da se zavaraju da će im taj
"poklon" iz Ankare dobra doneti. Ovakvo posredno stavljanje u službu
interesa unutrašnje politike Turske, poslednje je što bi Srbiji trebalo, nakon
svega što je prošla u poslednjih dvadesetak godina.
Konačno, nakon što je Turska priznala nezavisnost Kosova, čime je pokazala
da ne poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, više ne postoji
reciprocitet u međudržavnim odnosima dve zemlje a svaki mogući dijalog bi morao
biti uslovljen revizijom tog priznanja.
Ali, ako predsednik Republike Srbije ne zna šta čini, onda vlada Milorada
Dodika savršeno zna šta sme a šta ne sme da uradi u susretu sa turskim
političarima. Zbog prećutane istine u većini medija u Srbiji, treba reći da je
u onom diskretnom Karađorđevu spremana jedna deklaracija po modelu slične, Istanbulske
deklaracije, i da je taj papir odbio da potpiše predstavnik Republike
Srpske Nebojša Radmanović, koji je kasnije saopštio javnosti da je:
"...Republika Srpska odbila da potpiše deklaraciju u kojoj se pominje da
je cilj Srbije, Turske i BiH da budu u NATO paktu".
Šta je smisao te nesuđene deklaracije? Turska je inače članica tog pakta
već decenijama, Bosna i Hercegovina je posle rata skrojena kao entitetska
država sa međunarodnim tutorom koji kontroliše funkcionisanje te tvorevine, a
Srbija je zvanično, svojim Ustavom, proglasila vojnu neutralnost. Čiji onda
zadatak sprovodi Turska, ako ne zadatak te vojne alijanse, a usput koristi taj
"mandat" da malo popravi svoje "istorijske pozicije" na
teritoriji koje je vekovima osvajala ognjem i mačem?
Mogla bi Turska i vojno da se pojavi u sred Srbije, prvi put posle 1912.
godine i Balkanskih ratova! Naime, početkom 2011. godine, američki ambasador u
Prištini Kristofer Del najavio je odlazak američkih snaga iz vojne baze Bondstil
kod Uroševca, i to zbog troškova koji prevazilaze važnost njihove
"misije".
Prema poslednjim informacijama u bazi Bondstil ima manje od 500
ljudi, i vrlo je izvesno da će do početka 2012. godine taj američki kontingent biti zamenjen za NATO vojnike, na čijem čelu bi stajali oficiri turske
vojske. Ako se to desi, a ima ozbiljnih znakova da hoće, biće to tačno na stotu
godišnjicu Balkanskih ratova i konačnog oslobođenja Srbije od turske okupacije!
Istorija bi se tako i zaista ponovila, ali ovaj put kao jedna vojno-politička
farsa smišljena u Vašingtonu kao poklon Turskoj od glavnog imperatora
današnjice. Naravno, u zamenu za prećutno savezništvo u direktnom ili
indirektnom ratu protiv pola islamskog sveta.
Pregovor
za američko Kosovo
U isto vreme dok predsednik Republike Srbije čini Turcima "čapraz
divan" (izvorno, čapraz-divan, znači ulagivati se, ugađati
nekome, zabavljati razgovorom, prim. aut.), njegov "mladoturčin",
politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Borko Stefanović, vodi,
po svemu sudeći, međudržavne pregovore sa nepriznatom tvorevinom kosovskih Albanaca.
Jasno je da preostali Srbi na Kosovu ne mogu više biti taoci političkih sukoba
u Beogradu i da je vreme da neko sa Albancima počne razgovore o rešavanju
osnovnih životnih pitanja, bez kojih nema ni minimuma normalnog suživota.
Ali, kriti od sopstvene javnosti
činjenicu da je pristanak na razgovore druga strana dala samo uz obavezu da to
bude susret dvaju državnih delegacija, da se tu pregovara "o
dobrosusedskim odnosima", uvredljivo je za svakog građanina Srbije i
govori koliko je mizeran državnički kapacitet sadašnje vlasti i njenih
"mladoturaka", kakav je Borko Stefanović.
Konačno, u sred tih i takvih pregovora, njegov neočekivani ispad osvrtom na
podelu Kosova, te da njemu ni takvi razgovori nisu strani (što je na
Kosovu odmah protumačeno kao provokacija), govori o jednom uvredljivom odnosu
prema svima u ovom konfliktu, jer je dobro poznato da niko neće odstupiti od
svojih stavova i da je jedini način da se nešto suštinski menja na bolje,
razgovor o životnim pitanjima za Srbe koji su ostali da žive na Kosovu.
Ali, ako je sve počelo mnogo godina pre nego su današnji naraštaji
političara uopšte i rođeni, to ne treba da ih amnestira od odgovornosti za
odsustvo ozbiljnosti u problemu koji zahteva najviši stepen diplomatskog
opreza. Na žalost, pokazalo se da pregovaračka ekipa iz Prištine radi ono što
hoće, a ova iz Beograda, ono što mora. I to ne bi bilo sramota ukoliko bi neko
javno rekao da ništa nije počelo od juče, da su poznate posledice albanskih
pobuna i velikoalbanskih težnji tokom celog prošlog veka završno sa događajima
iz 1981. godine i dalje, ali i posledice Miloševićevih ratova, te da su
razgovori, makar i u neravnopravnim uslovima, jedna nužnost zbog svakog
preostalog Srbina na Kosovu i zbog svake svetinje koja je tamo danas ostala na
čuvanje retkom i nezaštićenom sveštenstvu. Ali, umesto toga, javnost u Srbiji
se suočava sa jednim neopisivim medijskim mrakom, ili, još bolje, propagandnim
uspavankama u kojima nema ni pomena od gorke istine: Srbija ne priznaje nikakvu
državu Kosovo, ali pregovara sa njom, ravnopravno, kao da je u pitanju
punopravna članica UN!
Zapravo, sadašnja vlast, ni pod kakvim okolnostima ne želi da se suoči sa
činjenicom da je prihvatanjem Euleksa, koji je novi arhitekta kosovske državnosti, sama sebi stavila omču oko vrata.
Jasno je i da je Euleks i došao na Kosovo stavljajući Srbiju pred svršen čin,
ali, umesto da i to bude na sva zvona saopšteno ovom narodu, stvar je
predstavljena kao pitanje istorijske nužnosti.
Vreme
za nove uštede
O čemu Albanci hoće da razgovaraju sa Srbima? Govori se da je najlakše, ono
što je izgledalo najteže, a to su matične i katastarske knjige. Ali, kad su u
pitanju telekomunikacije, carinski pečati i električna energija, sve je
problem! Kao da je sve ono što predstavlja kosovski infrastrukturu palo sa
nebesa, kao da je umesto srpskog radnika i seljaka neko drugi uzimao one silne
kredite, vraćao ih i još od plate odvajao za pomoć "nerazvijenim
područjima i Kosovu"! Kao da nije cela ondašnja Jugoslavija sagradila
makar po jednu fabriku, most ili put na Kosovu! Tako da albanska strana danas
popravlja svoje pregovaračke pozicije trgujući bivšom zajedničkom imovinom, što
je jasno iz rečenice jednog suvoparnog saopštenja: "...Beograd i Priština
složili su se da za telekomunikacije i snabdevanje strujom EU predloži rešenje
koje bi sjedinilo pregovaračke stavove!
Kad je prve pregovore o Kosovu vodio Marti Ahtisari, službenik
najgore strane globalizma, odmah je ponuđeno kosovskim Albancima da dobiju
sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast.
Čim je Stefanović počeo pregovore na način na koji je iznuđeno da ih vodi,
još jednom je "overena" Ahtisarijeva država pod nazivom Kosovo. Da bi
stvari bile jasnije, treba se setiti njegovog martovskog sastanka sa
predstavnicima "nevladinog sektora" kome su prisustvovali Nataša
Kandić, Sonja Biserko, Marko Blagojević, Vladimir Todorić i još nekoliko
njih, gde je, valjda, proveravao ispravnost svojih političkih uverenja. Kad već
nije "strani faktor" prisutan, da makar posredno sazna šta mu je
činiti i sa Kosovom i oko njega. Jer, kako je dobro poznato, američka vojna
sila drži Kosovo pod okupacijom, i metaforično govoreći, nije pametno ići
protiv novih gazda baz dobre odeće i obuće, naoružanja, logistike i saveznika
čak ni u diplomatske pregovore.
Jedan takav, nepripremljen, odmah je smaknut sa mesta direktora
Zdravstvenog centra u Kosovskoj Mitrovici (reč je bila o Marku Jakšiću),
i kako piše u bivšim tajnim dokumentima do kojih je stigao Vikiliks,
bilo je to na hitan zahtev administracije u Vašingtonu, a izvršilac "oporuke" beše tadašnja otpravnica poslova ambasade
SAD u Beogradu Dženifer Braš.
Taj isti "američki faktor" sprema dovođenje NATO trupa u Bondstil
i radi na realizaciji "uvođenja Turaka u posed". Mnogo je ratova na
sve strane sveta ta sila započela, te je vreme za nove uštede u naoružanju i
ljudima, ali ne i u posrednom prisustvu.
Auuuleks
Nisu samo Amerikanci u bekstvu sa Kosova. Tu je i Euleks,
najpre zamišljen kao moćan simbol Unije koji košta oko 100 miliona evra
godišnje i koji je, prema pisanju londonskog Gardijana dao po jednog policajca, sudiju i tužioca na svakih
1.000 stanovnika Kosova i Metohije, što je do sada trebalo da ojača vladavinu prava i stabilnost političkih
prilika na Balkanu! Za tri godine je pokrenuto samo nekoliko istraga a lokalno
sudstvo nije poboljšano.
Nestabilnost prilika na Kosmetu samo delimično objašnjava
ovaj neuspeh, a glavni uzroci su unutrašnji - nesposobnost, slab menadžment,
ali i nelojalnost misiji EU.
Jedan od
ubedljivih dokaza da je Euleks iznutra jedna trula ogranizacija, bio je i ostao
slučaj hapšenja guvernera centralne banke Kosova Hašima Redžepija, koji
je najpre bio uhapšen, i sad mesecima sa slobode čeka na suđenje. Dokazi koji
su u tom slučaju praktično neodrživi, samo dokazuju šokantan nivo nemara i
nesposobnosti koje pokreće pitanje propusta u odabiru pripadnika Euleksa.
Šta
je stvarno a šta moguće
Vlada samoproglašenog
Kosova ima ozbiljne namere da protiv Srbije podnese tužbu Međunarodnom sudu
pravde zbog zločina počinjenih devedesetih
"čim to postane moguće". Ovo je potvrdio i ministar pravde Hajredin Kuči, onaj isti koji je
kazao da će "kosovska vlada odobriti ulazak Borku Stefanoviću" nakon
njegove najave da bi došao u Prištinu. Ali, da bi tužba stigla pred Međunarodni
sud pravde protiv neke zemlje potrebno je ta zemlja članica Ujedinjenih nacija
(što sa Kosovom nije i neće biti slučaj). Zato je Kuči i dodao: "Čim to
postane moguće".
Srbija, sa svoje strane,
nije tužila nijednu od država koje su priznale Kosovo, a mogla je sa punim
pravom.
O premijeru Turske
Džamije
mu kasarne, minareti bajoneti...
Svoju političku karijeru premijer Turske Rečep Tajip Erdogan je počeo u partiji Napretka, koju je januara 1998. zabranio turski Ustavni sud, a
njenom lideru Nedžmetinu Erbakanu zabranio
političko delovanje u trajanju od pet godina. Partija je do tada
bila poznata po svom verskom i nacionalističkom ekstremizmu.
Aprila 1998. sud za državnu bezbednost u mestu
Dijarbakir osuđuje Erdogana na kaznu
zatvora od deset meseci i doživotnu zabranu bavljenjem
politikom po članu 312/2 tadašnjeg turskog krivičnog zakona (Širenje mržnje na osnovu klasnih,
verskih, rasnih ili regionalnih razlika).
Povod je bio jedan
Erdoganov govor u istočnoanadolijskom gradu Siirtu
u kome je citirao stih iz pesme Zije Gekalpa, u kome se kaže: „Demokratija je samo voz u koji ulazimo da bismo stigli do cilja.
Džamije su naše kasarne, minareti bajoneti, kupole naši šlemovi i vernici naši
vojnici."
Kaznu je izdržavao u samici jednog zatvora najviše bezbednosti u
koji se upućuju najteži prestupnici. Zbog zabrane bavljenja politikom Erdogan nije mogao odmah da
postane premijer posle pobede njegove stranke na izborima 2002, pa je to mesto
privremeno prepustio Abdulahu Gulu, sadašnjem predsedniku Turske. Posle promene
ustava 2003. vlada njegove stranke ga je amnestirala i izabrala za premijera.
Dok u politici prema inostranstvu zastupa tezu da je asimilacija
turskih gastarbajtera zločin, u zemlji primenom
kontroverznog člana 301 krivičnog zakona (Uvreda turske nacije, države ili njenih institucija
i organa) guši kritične poglede na progon Jermena za vreme Kemala Ataturka. Nedavno je naredio i
rušenje spomenika tursko-jermenskog pomirenja u pograničnom gradiću Karsu prebacujući Jermenima da su oni mučili i ubijali Turke, a ne
obrnuto.
Erdogan iranskog predsednika Ahmadinedžada javno naziva
prijateljem, Hamas za njega nije teroristička organizacija, već je štaviše Izrael teroristička država, a povodom podizanja optužnice protiv sudanskog
predsednika Al Bašira zbog zločina protiv čovečnosti u sukobima u oblasti Darfur, Erdogan je izjavio: „Musliman ne može da počini genocid."
Među stranim priznanjima koje
je dobio skoro isključivo iz islamskih zemalja,
nalazi se i počasni doktorat Univerziteta
u Sarajevu iz 2008, kao i Međunarodna nagrada za borbu
za ljudska prava fondacije Moamera el Gadafija iz 2010. godine. Erdogan je i počasni građanin Teherana.
Za Erdoganove vladavine Turska je na Press Freedom Index-u pala na
138. mesto od ukupno 176 zemalja rangiranih po slobodi medija.
Mogla bi Turska i vojno da
se pojavi u sred Srbije, prvi put posle 1912. godine i Balkanskih ratova! U
bazi Bondstil ima manje od 500 ljudi, i vrlo je izvesno da će do početka
2012. godine taj američki kontingent biti zamenjen NATO
vojnicima, na čijem čelu bi stajali oficiri - turske vojske.