Novi predsednički par na
liniji tradicionalne dekadencije
Gospođa Rotvajler ne reži na muža
Predsednički i parlamentarni izbori u Francuskoj su prošli. Papirnim
listićima glasači su prepravili zemlju slobode i ljudskih prava u
socijalističku republiku Francusku. Jedni slave pobedu, drugi traže krivce za
poraz. Klasika. Građani su se podelili na leve i desne, na dva nepomirljiva
tabora. Jedino u čemu su Francuzi ostali jedinstven složna braća su pogledi na
vikende, praznike i naravno godišnji
odmor. Pored
hleba i igara u Francuskoj je i tema je i prva novinarka države (Pari Mač),
glamurozna Valerija, konkubina Fransoa Olanda koju je teško nazvati prva dama
jer nije ni prva, a ni venčana dama novoizabranog predsednika
Mile Urošević
dopisnik iz
Pariza
U Francuskoj i oni koji nemaju posla ili su već u penziji odlaze u isto
vreme na godišnji odmor. Navika je čudo, a sunčano leto kuca na vrata. Samo što
nije stiglo. U programu su: Dan muzike, Dan republike, Tur d' Frans, plus
Olimpijada i ostale prigodne tv zabave,
koliko da se kriza zaboravi. To su još stari Rimljani smislili, a ovi novi
politički vanzemaljci samo razradili i prilagodili uslovima modernog robovlasništva.
Tradicionalna seoba naroda u avgustu je najveća svetinja Zapada.
Francuska je lider na ovoj tabeli. Tada će i njena tek izabrana vlada biti na
godišnjem odmoru. Ustvari država je praktično već prestala da radi. Sve
aktivnosti su na leru dok se radna snaga priprema za brčkanje na Azurnoj
obali ili na sunčanim Karibima. Zavisi koliko je kome kriza zavirila u
novčanik.
Svet je definitivno podeljen na privilegovane i ubogu sirotinju, koja je
danas dostigla trećinu stanovništva. Za tu raju u Francuskoj ostaju pristupačni
samo opštinski bazeni i veštačka jezera na izlazu iz grada. Ponegde ulogu plaže
igraju i gradske fontane velikih gradova ili bazenčići plastikanci po baštama
predgrađa. Kao i u Srbiji. Kao u Rumuniji ili Kazakstanu. Kao bilo gde. To je
ta naša civilizacija koja je na izdahu al' se neda. Voli da uživa. Da propada
gospodski... To je taj mentalitet koji se kao virusna zaraza prenosi sa čoveka
na čoveka, preko svih granica. Ljudi koji su se navikli na standard iz zlatnog
doba su vođe. Imaju svoj ritual i čim se vrate sa zimskog skijanja, odma
počinju sanjarenja o letnjem odmoru, moru i noćnim kupanjima... Putovanja, do
podnevna spavanja i imitiranje palačinke na žalu su opsesija gotovo svih
građana zapadne Evrope, a Francuza posebno. Čini se da oni samo zbog toga i
žive. Sve drugo im je sporedno. Nezamislivo je
koliko su Francuzi spremni da
potroše i šta sve nisu u stanju da žrtvuju za dve sedmice legendarnog vakansa i
lenčarenja na čistom vazduhu. U dve reči
sažeto ubeđenje francusko liči na parolu: Vakans ili život! Jer vakans nije
samo raspust i odmor, već mnogo je to više. On je stil i razlog života.
Naprimer politika i sport su idealne utehe za težak život, besparicu i
nezaposlenost. I tako dok ne stigne to dugo toplo leto mediji imaju svoj
ustaljeni red vožnje. Stranice novina i TV ekrane ispunjavaju aktuelni izbori,
šampionat Evrope u fudbalu i ostale droge za zaluđivanje narodnih masa.
Posla nema ni za mlade diplomirane menadžere, a kamoli za starije ljude ili
neke nepismene strance. Jedina šansa da se lepo živi i steknu milioni bez
diplome, i u Francuskoj su politika i sport.
Ako za fudbal ili tenis treba snaga i talenat za politiku ni diploma nije
potrebna. Dovoljne su priče o šarenoj laži i naravno urođeni bezobrazluk. Kako drugačije
objasniti da se na poslaničkim izborima javljalo i po 20 kandidata za jedno
izborno mesto. Dokoni starci, mladi školovani besposleni, polustranci ili deca
profesionalnih političara, svi su požurili da oprobaju sreću. Njih 6.600
kandidata za 577 mesta. Što je mnogo mnogo
je. I kandidata i deputata. Zato pola birača nije ni izašlo na izbore ali to
njih ne pogađa. Pola biranih takođe bi moglo da se baci u vodu. Sa pola
izabranih deputata bi opet posao bio normalno odrađen... Ali tada pola
privilegovanih ne bi imali zaposlenje.
Francuski izborni zakon je jedno nenormalno ludilo na ovoj krizi.
Zamislite da svaki kandidat koji ubode samo 1 odsto glasova dobija skoro 2 evra po dobijenom
glasu i to svih pet godina koliko traju mandati. Svaka politička u isto vreme
partija naplati iz prazne narodne kase sumu od 42.000 evra. Ova organizovana
demokratska pljačka tako košta državu 80 miliona evra. To je kažu cena
demokratije.
A da ipak nešto nije u redu sa tom demokratijom najbolje govori podatak
da Marina Lepen, koja ima 14 odsto
glasova ne može da ima predstavnike u skupštini dok na primer zeleni sa tri
puta manje glasova imaju celu
parlamentarnu grupu od 15 deputata. To je neka čudna izborna matematika
specijalno pravljena za nepoželjne na vlasti.
Pored hleba i igara u Francuskoj je popularna i tema o prvoj novinarki
države (Pari Mač), glamuroznoj Valeriji, konkubini Fransoa Olanda koju
je teško nazvati prva dama jer nije ni prva, a ni venčana dama novoizabranog
predsednika. Problem je prvi put iskrsnuo za vreme boravka u puritanskoj
Americi. U Vašingtonu i ostalim gradovima, novinari nisu znali kako da oslove
bolju polovinu Fransoa Olanda: prva dama
ili prva gerla? U samoj Francuskoj neko je predložio titulu prvo srce, a drugi
su bili za prvo pero novinarstva.
Sama gospođa pokazuje da je
podjednako zaljubljena u svog dečka Predsednika i u svoj posao pa je tako odlučila da se ne odluči ni za
jednu stranu i da jednom neodlučnošću ostane i jedno i drugo. Pored nadimka
prva gerla Francuske dobila i titulu prve novinarke u Pari Maču. Mnogi
snobovi se pitaju ko je zapravo žena koja je u spavaćoj sobi Jelisejske palate
zamenila glamur lejdi, Karlu Bruni? Ko je Valeri Trierweiler i zbog čega
je mnogi satiričari predstavljaju kao dominantnu osobu, ženu koja nosi
pantalone ili bolje rečeno koja vlada iz
senke. Jedna neukusna primedba je prekrstila, pa je od Trierweiler postala
Rotvajler, što je naravno uvredilo ne samo predsednički par već i mnoge
Francuze koji je smatraju za ambasadorku francuske elegancije. Naravno da sve to ima direktne veze sa
aluzijama na nedostatak karaktera i odlučnosti samog Olanda, koji je po negde čak opisan i
kao tipičan papučić.
Internet je pun raznih fotomontaža koje umanjuju ugled i kvalitete
Olanda. Koliko je sve to opravdano i šta je istina pokazaće se kasnije, kada se
tim uigra i kada evidentnosti procure u javnost. Sada kada socijalisti drže
apsolutno sve poluge vlasti diktatura proletarijata nije isključena. Francuzima
se crno piše, prognozira opozicija koja zna da plaća Sarkozijeve
ekstravangatnosti i kvazi diktaturu kulta ličnosti. Obzirom da je ovo prvi put
da jedna nevenčana žena bude pratilja francuskog vladara, na horizontu
protokola se pojavila i jedna nova ideja. Totalno menjanje tradicionalne uloge
prve dame.
Dok je postojala monarhija,
kraljice su zaista i provodile dane sa iglom i koncem u rukama. Vezle su i
plele. Nakon revolucije i uvođenja
republike, prve dame su dobile vokaciju humanitarki, da se ne bi dosađivale, a
i da narod stekne pozitivno mišljenje o svojom vladarskom paru. U novije vreme
je to postala skoro zvanična i obavezna funkcija.
Miteranova gospođa je nabavljala pumpe i kopala bunare za pitku vodu
u Africi, Širakova žena je prosila
bakarnu sitninu za starce i starice u bedi, a Sarkozijeva bolja polovina se
borila protiv bolesti ovog veka, Side. Gospođica Valerija bi da radi nešto što
voli i naravno za platu. Da ima svoje pare i da sakuplja poene za penziju.
Nikad se ne zna. Nevenčana žena nigde nema garancije a neženja Oland može i po
četvrti put da se zaljubi i u dvore dovede neku novu gerlu. Zato je ona na
vreme tražila da otvori svoju ličnu redakciju u Jelisejskoj palati i o trošku
države naravno zaposlila ekipu saradnika u svoj kabinet kako bi mogla i dalje
da radi za Pari Mač. Naravno kao
saučesnica u vlasti, ona neće da piše političke članke, ali nije mnogo ni
daleko...
U svom prvom dopisu iz svog kabineta ona je izabrala priču o aktivnosti
gospođe Eleonore Ruzvelt iz vremena dok je bila prva dama Amerike i koja je
nastavila svoj novinarski poziv. Svaka sličnost sa postojećim osobama je puka
slučajnost, of course. Pari Mač se od tada rekordno dobro
prodaje, što nikoga ne iznenađuje.
Drugim rečima, nova prva dama želi da prekine tradiciju besplatnog
angažovanja supruge ili verenice prvog čoveka države i da pored normalnog
predsednika bude jedna sasvim normalna žena, autonomna, moderna i slobodna.
Verovatno da je i samo poreklo Valerije anžujske doprinelo ovakvom stavu.
Rođena je 1965 godine u skromnoj porodici Masono. Iz svog rodnog grada Anžea
otišla je da bi završila političke nauke i usput se udala se za svog drugara iz
detinjstva. Kada se 1990. zaposlila u Pari Mač upoznala je Denisa
Trierweilera, svog zgodnog šefa, što je svuda formula za razvod braka. Za
kratko vreme dobila je tri sina, Trierweiler naslednika. Godine 2005. sudbina
je htela da bude određena od strane svog direktora da za novine obradi temu
organizacije socijalističke partije i njihove pripreme za predsedničke izbora.
Tada je upoznala i prvog sekretara PS-a, Fransoa Olanda. Poslovni ručkovi,
pogotovo kad su suprotnog pola, i tako propade i drugi brak. Doduše neki
zlobnici tvrde da se ona ni danas dani nije zvanično razvela, mada je istina
drugačija jer njen advokat tvrdi da je razvod administrativno proglašen pre dve
godine.
Valerija je ipak odlučila da zadrži ime svoga bivšeg i sa tim identitetom
uđe u Jelisejsku palatu. Godine 2007. Valerija se zapošljava na TV kanal Direkt
8 koji pripada najbogatijem Francuzu i prijatelju Sarkozija, gospodinu
Bolore. Tu dobija svoju političku emisiju a vu privatnom životu uleže u gnezdo Segolene
Rojal koja je napustila Olanda nakon propalih izbora i sa četvoro dece
potražila novog dečka. Valerija je osim normalne uloge verenice proglasila svoju
malenkost za savetnika u komunikacijama kandidata Olanda. Ambicija se možda
neće tu zaustaviti jer dama u svojoj 47 godini još uvek izgleda sasvim
pristojno i vrlo je vesele prirode. U očekivanju da se nađe neko novo ime za
nevenčanu ženu Predsednika ona je jednom prilikom dala svojim kolegama
novinarima sjajnu ideju. - A šta mislite da me zovete jednostavno mojim
krštenim imenom, Valerija, zaključila je prva dama pomalo filozofski.