Neoosmanizam -
povratak Turske na Balkan (12)
Nova Rumelija na
vratima EU
Da li turska
diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga
proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu
koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na
članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj
Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to
ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka
treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo
su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak
Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i
diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid
Piše Darko
Tanasković
Stigli smo, tako, i do Balkana, trećeg regionalnog prioriteta u
koordinatama nove spoljnopolitičke doktrine "strategijske dubine".
Premda se aktivnom turskom delovanju prema i na Balkanu u svetskim medijima i u
stručnim krugovima posvećuje manja pažnja od onoga na Bliskom istoku, pa i na
Kavkazu, sve se češće može čuti da je taj region u određenom smislu sa
neoosmanističke tačke gledišta zapravo najvažniji. Manje zanimanje za analitičko praćenje
nastupanja turske politike prema Jugoistočnoj Evropi proizlazi iz više razloga.
Pre svega, na Zapadu se veruje da njegova saveznica Turska, budući sekularna
muslimanska država s velikim iskustvom u regionu, može biti koristan
komplementaran činilac angažovanju EU i SAD, pri čemu je njena komparativna
prednost postojanje muslimanske populacije u nekolikim balkanskim zemljama.
Ovakva percepcija blagotvornog delovanja Turske na Balkanu ima dugu tradiciju
na Zapadu, pa je tako, recimo bivši američki državni sekretar Kordel Hel
(1871-1955) u svojim memoarima, objavljenim 1948. godine, zabeležio:
"Zaključili smo da Turska već odavno stabilizujuće utiče na Balkan"
(v. D. I. Vdovičenko, Nacionalna buržuazija Turske, Moskva, 1962,233).
Bez obzira na određeni upliv i prodor arapskog (vahabitskog) i iranskog
islama na Balkan tokom i posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije, koji se ne
mogu zanemariti, ozbiljno utemeljene i nepristrasne naučne procene se slažu u
tome da Turska za balkanske muslimane ostaje prva adresa u islamskom svetu, što
i tok događaja poslednjih godina nedvosmisleno potvrđuje. Simptomatično je da
se s iranske strane u diplomatskim kontaktima već krajem 2009. godine počela
ispoljavati određena nervoza zbog izrazitog turskog aktivizma među balkanskim
muslimanima. Kako se SAD okreću drugim, globalnim prioritetima, ostajući
ograničeno i selektivno koncentrisane na prostor jugoistočne Evrope, odgovara
im da ga prepuste pažnji i kontroli Turske, za koju veruju da ga može
organizovati na liniji opštih američkih projekcija. U Vašingtonu se, naime, i
dalje veruje da su turski regionalni interesi u horizontu tih projekcija.
Pošto se ukupna bezbednosna situacija na Balkanu, za razliku od Bliskog
istoka i Kavkaza, uprkos svim nerešenim protivrečnostima i preostalim
neizvesnostima posle sukoba na KiM i intervencije NATO-a protiv Jugoslavije,
ipak smirila, tako da se ne očekuju otvoreni sukobi i nove promene granica,
odnos prema svim faktorima, pa i
povećanom turskom aktivizmu, sagledava se kao komponenta daljeg nedramatičnog
stabilizovanja prilika. Turska diplomatija se, naravno, trudi da sve upravo
tako i izgleda. Blagonaklon odnos prema balkanskim ambicijama Turske proizlazi i
iz kompenzativnih motiva. Smatra se, naime, da bi značajnija uloga na Balkanu
mogla biti neka vrsta "utešne nagrade" za neuspešna nastojanja Turske
da se integriše u EU čime bi bila osnažena njena pozicija regionalnog lidera u
privilegovanom partnerstvu s Unijom, pogotovo s obzirom na to da će put
evrointegracije ostalih balkanskih država, sem možda Hrvatske, neizvesno dugo
trajati. Pominje se i 2020. godina.
Činjenica da je Turska članica NATO-a pojačava njen regionalni
kredibilitet jer se predviđa proširenje Pakta na većinu država JIE, a svakako
na one u kojima turska politika nailazi na najsvesrdnije prihvatanje (BiH,
Albanija, Makedonija). Za razliku od kolebanja u vezi s održivošću punog
partnerstva s Ankarom na Bliskom istoku i na Kavkazu, SAD i njihovi najbliži
evropski pratioci u Turskoj i dalje vide saveznika i korisnog "izvođača
radova" na Balkanu. Zato joj zasad i omogućavaju da na miru radi, bez
prevelikog publiciteta, u zavetrini prećutne "političke korektnosti",
a kroz institucionalizovane forme i kanale regionalne saradnje.
To što oni subjekti u međunarodnoj zajednici do čijeg joj je suda
naročito stalo, Tursku smatraju legitimnim i pouzdanim faktorom mira,
stabilnosti i razvoja na Balkanu, a Balkan je, ne zaboravimo, deo Evrope,
nesumnjivo je snažan motiv da spoljna politika ove geografski pretežno azijske
zemlje balkanski prostor doživi kao svoj praktični, ali i simbolički prioritet.
Za razumevanje neoosmanističkog doživljavanja Balkana, od svih praktičnih
aspekata suštinski je bitnije objasniti šta taj istorijski region simbolički
predstavlja za probuđene naslednike Osmanskog carstva. Ako se to ne shvati, svi
racionalni i logični zaključci, zasnovani na uočavanju pojavnosti, praćenju
događaja i na objektivnom uvažavanju činjenica, mogu promašiti metu -
neoosmanizam. Najbitniji nije sam Balkan, ve Turska, odnosno neoosmanistička
percepcija Balkana. A upravo ta percepcija čini ga značajnijim i od Bliskog
istoka i od Kavkaza, jer mu određuje središnje mesto u neoosmanističkoj
identitetskoj samospoznaji savremenih Turaka kao, istovremeno, legitimnih
baštinika slave jedne izvorno azijske muslimanske imperije i, nemanje,
autentičnih Evropljana.
Odavno je već i kemalističkoj i islamističkoj političkoj i intelektualnoj
eliti Turske podjednako bliska ideja o Balkanu, osmanskoj Rumeliji, a ne
Anadoliji, kao uporištu civilizacijskog identiteta koji Turcima obezbeđuje
prohodnost ka univerzalnoj modernosti. Daleka, mitska azijska ishodišta, na
kojima počiva nacionalistička ideja panturkizma, kao i apstraktna svetska
panislamska Zajednica (Umma), nisu nestale s obzorja kolektivnog
samoodređivanja polivalentne turske nacije, ali su postepeno odlazile u drugi
plan i bledele pred percepcijom rumelijske ukorenjenosti punopravnog, ali i
poricanog turskog evropstva. Balkan, kao nasleđe osmanske Rumelije, ključan je
za uobličavanje koncepcije, a i politike neoosmanizma. Balkan nije samo jedan
od regiona koji su se nekada nalazili u sastavu Osmanskog carstva, pa im se
Turska sada spoljnopolitički vraća, već je i zavičajni, jezgreni predeo
formiranja neoosmanističkog pogleda na sebe i na svet.
Osmansko
carstvo bilo balkanska država
Evo kako to u eseju naslovljenom "Mi smo, zaista, Evropljani",
u vezi s odnosnom Turske prema ratu u BiH, paradigmatično izražava istoričar
ekonomije i politikolog Mehmet Ali Kiličbaj: "Turska je u većoj meri
proizvod Balkana, nego Srednje Azije.
Danas u našoj zemlji žive, naravno, ljudi čiji su preci došli iz Srednje
Azije, ali ima i onih kojima su preci prispeli s Balkana. Kojih li je više?
Nesumnjivo ovih drugih. To predstavlja neizbežan i neporeciv drugi oslonac
evropstva Turske. Balkan je ostavio duboke tragove u turskom etničkom,
kulturnom i društvenom biću.
Bosna je zbog toga važna. Neka se niko ne zavarava! Tamošnja drama nije
plod hrišćansko-muslimanskog sukoba. Pa i da jeste, Bosna nije jedino mesto gde
se proliva muslimanska krv. Oni koji ne dižu glas zbog iransko-iračkog rata,
avganistanskog i alžirskog građanskog rata, zbog međujemenskog rata, pokolja u
Indoneziji i na Filipinima, takvi nemaju pravo da se oglašavaju zbog prolivanja
muslimanske krvi u Bosni. Sukobi u Bosni nisu ni sudar civilizacija. Nisu
rvanje Istoka i Zapada. Između tih triju naroda koji jedu ista jela, pevaju i
slušaju iste pesme, istim jezikom govore, međusobno se žene i udaju, nema
civilizacijskih i kulturnih razlika. Različite vere ne znače i različite
civilizacije. One koji i dalje nisu ubeđeni valja podsetiti na to da se i
istoverni Hrvati i Srbi međusobno kolju.
Rat u Bosni je nastojanje da se Turska izbaci iz Evrope, da se pošalje na
Istok, da se protera na Istok kome nikada nije pripadala i koji je za nju uvek
bio i ostao marginalan. To je sudbonosni rat koji, da bi se osvetili za Kosovo,
protiv nas vode fašisti. Mi smo Balkanci, mi smo Evropljani. Poricanje
sopstvenog porekla nikome ne može doneti ništa dobro" (M. A. Kilicbay, Biz
Zanet Avrupaliyiz, Istanbul, 1997,17-18).
Navedeni, nešto duži citat teško da može biti rečitiji! On bolje od bilo
kakve razvijene argumentacije, svojstvene naučnom metodu, osvetljava mesto koje
u identitetskom diskursu neoosmanizma pripada Balkanu, kao i iz njega izveden
stav prema ratu u BiH, stav na kome se zasnivala i u ime koga je dosledno
vođena selektivna turska politika prema akterima dramatičnih zbivanja na
prostoru bivše Jugoslavije. Bez obzira na nešto drugačiju teorijsku
racionalizaciju, o kojoj je u trećem poglavlju ovog razmatranja bilo više reči,
na istim vrednosnim i idejnim premisama počiva i Davutogluova doktrina
"strategijske dubine". I on je, uostalom, izjavio da je
"Osmansko carstvo prvenstveno bilo balkanska država" (v. N. Celik,
Posta 1.2. 2010.), dok je R. T. Erdogan na "Balkanskom forumu" u
Vašingtonu Balkan opisao kao "srce Turske" www.setimes.com 28. 9.
2011).
Evo tog logičkog sleda razmišljanja i zaključivanja: Osmansko carstvo je
bilo balkanska država. Turska je naslednica Osmanskog carstva. Turska je
balkanska država, Balkan je Evropa, Turska je evropska država. Muslimani na
Balkanu su ljudsko uporište evropstva Turske. Uništavanjem balkanskih muslimana
želi se poništiti evropstvo Turske. Turska to ne može mirno da posmatra. U njoj
žive milioni muslimana poreklom s Balkana, koji zahtevaju da se nešto preduzme.
Turska ima odgovornost i obavezu da se umeša i ona to čini. Način i sredstva
delovanja prilagođavaju se mogućnostima i okolnostima. Cilj se ne menja:
pretvaranje Balkana u savremenu, stabilnu Rumeliju. Nova Rumelija kuca na vrata
EU. EU ne otvara. S Turskom / Turskoj, pred vratima, ostaje Rumelija.
Scenario deluje pojednostavljeno, pa i neverovatno. Po svoj prilici se i
neće do kraja ostvariti, ali mu neoosmanizam sasvim izvesno i ozbiljno teži,
što obavezuje da se podjednako ozbiljno uzima u obzir, prvenstveno na Balkanu,
a poželjno bi bilo i u Evropi kojoj, za razliku od Turske, Balkan neosporno
pripada.
Imaginarni
Balkan
Kritički pristup neoosmanističkoj percepciji i, naročito, političkoj
operacionalizaciji činjenice da su tokom istorije između balkanskih naroda i
Turaka postojale viševekovne i višestruke veze, nikako tu činjenicu ne bi smeo
dovoditi u pitanje, jer je ona neosporna. Poricanjem realne civilizacijske
povezanosti Balkana i kulturnog nasleđa Osmanskog carstva osporavanje
neoosmanističkog ideološkog i političkog kapitalizovanja te povezanosti
izgubilo bi na uverljivosti i samo se pretvorilo u podjednako neodrživu
kontra-ideologiju. A takvih pokušaja među balkanskim osporavateljima ima. Oni,
pored ostalog, kritikuju poznatu bugarsku osmanistkinju Mariju Todorovu, zbog
teza iznetih u njenoj uticajnoj studiji Imaginarni Balkan (navodi koji slede su
iz drugog izdanja prevoda na srpski jezik, objavljenog u Beogradu 2006.
godine). Todorovoj se posebno zamera to što Balkan smatra, pored vizantijskog,
i osmanskim nasleđem, a osporava se i osnovanost stava da se Osmansko carstvo
ne može definisati kao kolonijalističko, na način na koji su to bile, recimo
Francuska ili Velika Britanija, pa, sledstveno, ni borbu balkanskih naroda za
oslobođenje od Osmanlija nije ispravno određivati kao dekolonizaciju.
Nepotrebno je reći da su ove i neke druge postavke u balkanološkoj viziji
Marije Todorove, s obzirom na svetski ugled ove naučnice, turski neoosmanisti i
neki njihovi neturski simpatizeri oberučke dočekali i protumačili kao naučnu
potvrdu svojih gledišta. Tako, recimo, izvesni Atanas Vangeli, predstavljen kao
"neformalni vođa makedonske anacionadne omladine", pozivajući se na
Todorovu, u skopskom Globusu sugeriše da se ubuduće ne govori o "osmanskom
nasleđu na Balkanu", već o "Balkanu kao osmanskom nasleđu" (v.
Courrier, 1007, 18. 2. 2010, 18).
A upravo ocene Marije Todorove, ako se ideološki neopterećeno prihvate,
pružaju najuverljiviju argumentaciju za uobličavanje adekvatnog i uravnoteženog
odnosa, kako prema komponenti osmanskog nasleđa u kulturi Balkana tako i prema
neoosmanističkim političkim posezanjima obrazloženim putem ideološkog
instrumentalizovanja činjenice postojanja takvog nasleđa.
Marija Todorova konstatuje da je pola milenijuma osmanske vlasti
poluostrvu donelo ime i najduži period političkog jedinstva u čitavoj njegovoj
istoriji (Imaginarni Balkan, str. 26), što je tvrdnja koja neoosmanistima
ponajviše odgovara s obzirom na njihovu zamisao da bi u interesu Balkana bilo
poželjno da se takvo jedinstvo u savremenim okolnostima na neki način obnovi. S
odobravanjem dočekuju i govor o potrebi da se prouči "mehanizam osmanskog
nasleđa, odnosno njegovog kontinuiteta u sferama politike, kulture, društva i
privrede, u kojima se ono pokazalo kao izuzetno istrajno" (ibidem).
Zagovornicima neoosmanizma, ali podjednako i većini njegovih protivnika,
izmiče, međutim, misaona nit koja prožima analitički postupak kojem Marija
Todorova podvrgava pomenuti "mehanizam osmanskog nasleđa". Ona se
usredsređuje na različite vidove njegove ierceicije koja podrazumeva
"interakciju između prošlosti, koja se stalno vraća i akumulira, s jedne
strane, i jednako trajnih i sve brojnijih predstava kakve gaje generacije ljudi
koji ponovo definišu i ponovo ocenjuju prošlost, s druge strane. Drugačije
rečeno, ona nije stvar rekonstruisanja prošlosti već konstruisanja prošlosti
kroz istoriografiju, prozu, novinarstvo i svakodnevni diskurs" (Imaginarni
Balkan, str. 27). Reč je, dakle, o percepciji i idejnoj konstrukciji, na koju
svako ima puno pravo, a ne o rekonstrukciji kojoj neoosmanisti antiistorijski teže političkim i inim sredstvima.
A posle perioda od 1912. do 1923. godine, "što je zajednički
terminus post quem.., u samosvesti političkih elita na Balkanu
osmanski period postao je samo predmet istorijske refleksije" (Imaginarni
Balkan, str. 324), dok je "osmansko nasleđe potisnuto u domen
percepcije" (Imaginarni Balkan, str. 343). Usledio je čitav jedan vek
tokom kojeg su se "zemlje definisane kao balkanske (tj. one koje su bile
deo istorijske osmanske sfere) konstantno udaljavale od svog osmanskog nasleđa,
a time i od balkanstva (ovo je vrednosno neutralna tvrdnja)"
(Imaginarni Balkan, str. 246).
Balkanske zemlje su se spremno odrekle svake pretenzije na osmansku
prošlost, "a u Turskoj videle legitimnog naslednika Osmanskog carstva.
Stoga one turskom nacionalizmu često pripisuju imperijalne, osmanske ambicije.
U isti mah, iako negiraju imperijalnu prošlost, sami Turci sebe i dalje
smatraju autentičnim naslednicima Carstva. Trenutna aktivna politika Turske
prema Balkanu, koja svoje geopolitičke interese artikuliše preko želje da
zaštiti muslimane, svakako nije od velike pomoći u prevazilaženju ovakvih
predstava" (Imaginarni Balkan, str. 337-338). Nepotrebno je rečenom bilo
šta dodati.
Istorija je pre jednog veka krenula određenim putem. Da li je u njenoj
logici pokušavati da joj se proizvoljnim ontologizovanjem svojih subjektivnih
percepcija i interesa, a ne stvarnih činjenica i odnosa, političkim delovanjem
preusmeri tok? Treba biti obazriv s pojmovima i terminima, ozbiljne knjige
valja čitati pažljivo i odgovorno.
Marija Todorova ubedljivim argumentima potkrepljuje svoju tezu da
Osmansko carstvo nije bilo klasična kolonijalistička imperija, tako da borba
naroda da ga se oslobode nije isto što i proces dekolonizacije. Nigde, međutim,
bugarska naučnica ne dovodi u pitanje oslobodilački karakter i ishod te borbe.
Ideološki zagledana u prošlost, a interesno u budućnost, turska neoosmanistička
spoljna politika metodično je na Balkanu od kraja osme decenije XX veka krenula
u reviziju i preusmeravanje istorije, o čemu je na prethodnim stranicama ovog
ogleda već bilo podosta reči. Zato bi iscrpno bavljenje delovanjem Turske prema
svakoj pojedinoj balkanskoj državi i, selektivno, prema etničkim i
konfesionalnim zajednicama koje u njoj žive, izlazilo iz namera i okvira ovog
opšteg prikaza neoosmanizma, pa će u nastavku biti saopšteno još samo nekoliko
generalnih zapažanja i napomena.
Pre svega, korisno je ponoviti već iznetu temeljnu postavku da se
neoosmanska politika na Balkanu sistematski oslanja na tamošnje muslimanske
zajednice, u čijem jačanju sagledava sopstvenu šansu za vaspostavljanje uticaja
u regionu, a i šire. Sve ostalo instrumentalno se postrojava u odnosu na tu
stožernu osu i nema samostalnu vrednost.
Ahmet Davutoglu u svojoj obimnoj knjizi Strategija dubina taj,
istovremeno moralni i geopolitički prioritet turske spoljne politike detaljno
razlaže i obrazlaže. Podsećajući na to da je u postosmanskom periodu došlo do
sistematskog uništavanja osmanskog kulturnog i poništavanja duhovnog nasleđa na
Balkanu, čemu se tada slaba Turska nije mogla efikasno suprotstaviti, Davutoglu
zaključuje da je taj proces najdalje otišao u Grčkoj i u Bugarskoj (str. 54).
Upravo zato neophodno je usredsrediti se na "dva temeljna tradicionalna
oslonca osmansko-turske balkanske politike, Bošnjake i Albance" (str.
316).