Rasprodaja
Od 2014. godine, stranci će moći slobodno i nesmetano da kupuju zemlju
u Srbiji
Čija je naša domovina?
Srbija je poslednju deceniju dala sve što je bilo ko od nje tražio, danas
se od nje očekuje da
još samo skine gaće i poubija
narod. Posle uništavanja
poljoprivrednih kombinata i zemljoradničkih zadruga, danas je hrana u Srbiji najskuplja u
okruženju,
ali uprkos tome, ovdašnja nova
vlast, isto kao i ona prethodna, jedino rešenje traži u daljem smanjivanju plata i penzija, uz povećavanje cena
usluga javnih preduzeća. Sve
pod motom: „U Evropsku uniju Srbija će ući bez stanovništva".
Milan Malenović
Od petooktobarskih promena, znači punih dvanaest godina, Srbija srlja u
Evropsku uniju. Sada, kad se ponovo vlast upinje da narodu dokaže kako „Evropa
nema alternativu", vredi se malo podsetiti šta smo sve postigli sa Unijom
u koju najpametniji i najbogatiji iz Evrope nisu hteli da uđu.
Ukupna vrednost Srbije je nedavno procenjena na nešto iznad
170 milijardi evra! U tu svotu ulazi sve što Srbija ima: zemljište,
resursi, industrijska postrojenja, infrastruktura...
U periodu kada je privatizovano skoro sve što je u ovoj zemlji vredeo,
dakle do 2007. godine, Srbija je na taj način uspela da zaradi samo dve milijarde evra. Do
danas je ukupni prihod od rasprodaje srpske privrede tek nešto iznad četiri milijarde
evra - od onih procenjenih 170 milijardi. A prodali smo, bolje rečeno poklonili,
sve što iole
vredi.
Od dolaska „demokratskih" snaga na vlast privatizovan je
ili likvidiran 91 poljoprivredni kombinat u Srbiji. Tačnije, osim
Poljoprivrednog kombinata Beograd, bukvalno sve što je hranilo Srbiju je nestalo.
Preko 50.000 hektara najplodnije zemlje na Balkanu otišlo je za simboličnu sumu stranim
investitorima koji, umesto da obnove ili nastave proizvodnju, zemljište drže zaparloženo čekajući povoljan
trenutak da ga prodaju i tako ostvare profit.
Malo ko u Srbiji želi da zna da u domovini neoliberalnog kapitalizma,
Sjedinjenim Američkim Državama, postoji
zakon koji državi
omogućuje
oduzimanje poljoprivrednog zemljišta od vlasnika koji ga ne koristi. Tako nešto u
Srbiji ne može da se uvede, jer bi se time vlast zamerila tajkunima koji je
finansiraju.
Zbog toga što nam desetine hiljada hektara pokriva korov, u
Srbiji je najskuplja hrana u okruženju. Za godinu dana su samo cene mesa
porasle za 50 odsto, o ulju i šećeru da
ne govorimo.
Sve zemlje koje pristupaju Evropskoj uniji imaju obavezu da
donesu zakonske propise po kojima bi stranci mogli direktno da steknu vlasništvo
nad zemljom. Hrvatska
će zemlju strancima ponuditi tek kada istekne 15 godina od kandidature za EU, a
trenutak prodaje zemljišta odložile su i pribaltičke republike, Bugarska,
Rumunija, Mađarska...Jedino je Srbija, pod rušilačkom vlašću Demokratske
stranke, svojevremeno pristala na rok od samo četiri godine po stupanju
na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, tako da će stranci moći slobodno i
nesmetano da kupuju Srpsku zemlju već od 2014. godine, mada su to i do sada činili pod plaštom domaćeg preduzeća koje su
osnovali samo za tu namenu.
Već skoro
400 godina, tačnije od
24. oktobra 1648. godine, u Evropi je na snazi pravilo „čija je zemlja,
njegova je i vera". Na
isto to pravilo se svojevremeno pozivala i vlada Republike Srpske prilikom
pregovora o podeli Bosne i Hercegovine, pokušavajući da dobije onoliki procenat teritorije te bivše
jugoslovenske republike koliko je katastarski, pre rata, zemlje pripadalo
srpskom stanovništvu.
Kada budemo zemljište u
bescenje rasprodali strancima, da li možemo da budemo sigurni da neka od članica EU, na
primer Hrvatska čiji je
tajkun Ivica Todorić već danas
najveći
latifundista u Srbiji, neće da traži promenu
granica u svoju korist pozivajući se ne samo na Vestfalski mir iz 17. veka, već i na
argumentaciju srpskih pregovarača iz BiH?
Hektar najkvalitetnije
poljoprivredne zemlje u Srbiji danas može da se kupi za 5.000 evra, a cena iste
površine zemlje malo lošijeg kvaliteta, odnosno druge i treće klase košta između
1.000 i 2.000 evra po hektar. Hektar takve ili lošije zemlje u Evropi košta od
50.000 evra do 100.000 evra. Danska, koja opstaje zahvaljujući poljoprivredi i
malim porodičnim preduzećima, omogućava prodaju poljoprivrednog zemljišta
strancima, ali samo onome ko živi najmanje dve godine u Danskoj i pod uslovom
da nastavi poljoprivrednu delatnost.
Zemlja u Srbiji je
kvalitetna, među najboljima u Evropi, imamo 0,50 hektara poljoprivrednog zemljišta
po stanovniku, što je najviše u Evropi, a ta zemlja nije ni zagađena i lako može
da se prevede i u zemljište za proizvodnju organske hrane. U slučaju prodaje
strancima naši poljoprivrednici će raditi kao paori - nadničari za strance, a
profit će odlaziti u inostranstvo. Najviše će biti ugroženi mali
poljoprivrednici, kojih ima na oko 778.000 gazdinstava sa prosečnom površinom
poseda oko tri hektara. Da bi opstali oni će morati da se međusobno udruže ili
da se priklone velikim sistemima u Srbiji.
Problem je samo što u
Srbiji više nema ni zadruga, a ni velikih poljoprivrednih kombinata koji bi te
male zemljoposednike mogli da objedine i zaštite. Nema ni dobre volje na strani
države da se problem reši.
Pošto je imovinu vrednu
više desetina milijardi evra poklonila strancima, uzimajući za sebe provizije
od ukupno preko 10 milijardi evra, rušilačka vlast Borisa Tadića je morala da
se zadužuje kako bi popunila državni budžet pražnjen najviše od strane nje same
i njoj bliskih "biznismena". U međuvremenu je srpska privreda potpuno
zamrla, a budžet je do kraja ispražnjen. Opet su zbog toga u pomoć pritekli
stručnjaci iz Međunarodnog monetarnog fonda, isti oni koji su ne samo nemo
posmatrali kako srpska vlast strancima poklanja Srbiju, već su joj u tome,
neretko, i pomagali. Stav MMF-a je da Srbija mora i dalje da se zadužuje, ali
pod uslovom da donese nove restriktivne zakone koji bi povećali štednju.
Na čemu još da se štedi, kada je u
međuvremenu u
odnosu na isti period prošle godine za 20 odsto opala i potrošnja hleba?
Jasno je i da EU i MMF žarko žele Srbiju u okvirima Unije, ali
bez i jednog jedinog Srbina. Zbog toga se i insistira na daljem deljenju
poljoprivrednog zemljišta strancima koji nemaju nikakve obaveze u pogledu
proizvodnje, na smanjenju ionako bezobrazno niskih penzija i socijalne pomoći, na otpuštanju radnika iz
javnih preduzeća i državne uprave... Čak se traži i promena Zakona
o radu, po kojima bi poslodavac mogao mnogo lakše da otpušta zaposlene. Time bi se, navodno, pospešile strane
investicije u Srbiju, kao da dosadašnja zakonska rešenje nisu štitila isključivo interese poslodavca, a ne radnika.
Poštovanje pravila MMF-a donosi i pad realnih primanja, preraspodelu bruto
domaćeg
proizvoda u korist kreditora, kontrolu budžeta, smanjenje socijalnih davanja i podsticaja
privredi. To je cena aranžmana
koju sve vlade moraju da prihvate, Srbija jedino mora da ispuni još neke, dodatne
uslove.
Došavši do zaključka da su javna
preduzeća u
Srbiji neprofitabilna i da stvaraju gubitke, MMF traži od vlasti u Beogradu da
ista privatizuje, s tim što bi novi vlasnici mogli da posluju sa ekonomskim,
dakle mnogo višim cenama od današnjih. Niko ne postavlja pitanje kada će ovdašnje plate ili
penzije da postanu ekonomske.
Koliko je privatizacija javnog sektora korisna po neku državu, vidi se i
iz toga da većina
starih članica
EU ne dozvoljava da privatnici upravljaju njihovim resursima. U Holandiji je,
na primer, zakonom zabranjena privatizacija vodovoda, a u Srbiji se upravo na
tome insistira.
Dalje približavanje
Srbije Evropskoj uniji na način kako je to činjeno poslednjih 12 godina dovešće do biološkog nestanka
ovog naroda. Nije tačno da Evropa nema alternativu, već Srbija nema
alternativu.
U ovoj zemlji
postoji dovoljno poštenih stručnjaka, nesklonih krađi i sposobnih da daju
prava rešenja za prevazilaženje postojeće krize. Ako je Srbija
pod međunarodnim sankcijama i izolovana
od svih internacionalnih kreditora 1994. godine uspela da stvori stabilan
dinar, ne postoji ni jedan razlog zašto joj to isto i danas ne
bi pošlo za rukom. Potrebno je, međutim, imati poštenu vlast koja iskreno voli
i štiti narod, a upravo to Srbiji manjka poslednjih godina.