Uvoznici
Politika poptunog
gubitka: pola milijarde evra izvezemo a milijardu uvezemo
Kupuj strano, a zgazi
domaće!
U Srbiju traje uvoz svega
i svačega: od energenata, mašina, gotovih industrijskih proizvoda, pa do jabuka
i grožđa. Sve je to deo odlično osmišljenog scenarija kako Srbiju gurnuti u
zavisnost od uvoza i, konačno, u potpuno dužničko ropstvo. U njoj se uskoro ništa
više neće proizvoditi, sve će morati da se uvozi, a povećavaće se jedino još
hipermarketi i groblja.
Milan Malenović
U staroj
Jugoslaviji, onoj socijalističkoj, na teritoriji centralne Srbije proizvodilo
se dovoljno hrane da se pokriju osnovne potrebe celokupne tadašnje Srbije, računajući
i Kosovo i Metohiju, dok je Vojvodina proizvodila za izvoz u inostranstvo ili
prodaju ostalim bratskim republikama u sastavu SFRJ. Danas Srbija, iako razrešena
obaveze da hrani KiM, mora sve više da uvozi hranu kako bi preživela. Na žalost,
ne uvozi se samo hrana, već bukvalno sve.
Ovih dana je
i Elektroprivreda Srbije najavila uvoz struje na početku zimske sezone, odnosno
u novembru i decembru. Da bi se nešto izvozilo to isto mora prvo da bude
proizvedeno, a proizvodni proces nekada traje i godinama. Potrebno je, ako se
radi o industrijskom proizvodu, prvo naći odgovarajuće zemljište, na njemu
izgraditi proizvodnu halu, kupiti i instalirati mašine, naći odgovarajuće
kvalifikovanu radnu snagu, obezbediti dobavljače sirovina...
Sve to,
pored vremena, zahteva i puno para. Daleko je jednostavnije i jeftinije nešto
kupiti u inostranstvu i koristeći do bezumlja liberalizovane srpske zakone o
uvozu, tu robu zatim prodati na domaćem tržištu, neretko uz zaradu i od preko
200 odsto. Pokrivenost uvoza izvozom iznosila je 2011. godine 59,3 odsto i veća
je od pokrivenosti u 2010. godine kada je bila 58,5 odsto. A uvozilo se sve i
svašta…
Srpsko žito iz uvoza
Još u doba stare
Jugoslavije, pametniji Slovenci su se dosetili da u Srbiji kupuju jeftino voće,
a da zatim Srbiji prodaju skupe poluproizvode ili gotove proizvode od istog
tog, srpskog voća. Tradicija se nastavila i u ovim vremenima. Koristeći
zakonsku prazninu pred uvođenje zabrane izvoza žitarica zbog sušom izazvanog lošeg
roda, najveći proizvođači su tokom leta žito fiktivno izvezli u obližnje
zemlje, najviše u Rumuniju. Izvoz je zbog toga fiktivan, jer su proizvođači u
stvari samo lagerovali žito u tamošnjim silosima, a „kupac" je preduzeće u
vlasništvu samog izvoznika. Time je stvorena dodatna nestašica pšenice i
kukuruza u Srbiji.
U međuvremenu
isti ti proizvođači vrše pritisak na srpsku vladu da, pored toga što je odobren
uvoz žitarica radi podmirenja domaćih potreba, uvezeno žito još bude i
subvencionisano kako bi bilo konkurentno na domaćem tržištu. Tako bi
srpsko žito prebačeno u strane silose bilo uvezeno u Srbiju i dodatno
beneficirano iz republičkog budžeta!
Jedan od
najvećih izvoznika u Srbiju je Agrocor u vlasništvu hrvatskog
mega-tajkuna Ivice Todorića koji ovde ima lanac hiper-marketa Idea.
U pomenutim prodavnicama se prodaje sve i svašta, od igle do lokomotive, kako
bi se reklo, a najveći deo proizvoda potiče iz uvoza. Nema Agrocor
potrebe, a ni para, da ulaže u srpsku proizvodnju, kada je izvoz skoro svega iz
EU, kojoj Hrvatska pristupa krajem godine, subvencionisan iz briselske kase.
Todorić je
istovremeno i istaknuti član, ako ne i lider hrvatskog investicionog lobija
(HIL), neformalne, ali veoma moćne grupe iz susedne republike, koja pokušava sa
sve više uspeha da pod svoju kontrolu stavi srpske proizvodne potencijale.
Još 1997. godine
HIL je sa Nenadom Čankom, ali i još nekim liderima iz Vojvodine,
postigao sporazum o kreditiranju poljoprivrede. Vara se svako ko misli da je
u pitanju podsticanje poljoprivredne proizvodnje. Naprotiv, od strane HIL-a
ocenjeno je da su vojvođanski seljaci glupi i lenji i da im treba plaćati da ništa
ne rade i da ništa ne proizvode!
Uvoznici jači od države
Tokom pet
godina trajanja ovog programa, od 1997. do 2002. godine, podeljena su ogromna
sredstva Čankovim ligašima, koji su dobar deo trošili u održavanje
privida lepog i lagodnog života na selu. Kupovani su najskupoceniji automobili,
zidane velelepne hacijende i palate diljem njiva u Vojvodini, uglavnom pored
trasa magistralnih i autoputeva, koje su predstavnicima HIL-a bile dobro
poznate.
Zatim dolazi
sušna i tragična 2003. godina, kada sredstva za održavanje privida najednom
prestaju da dolaze... Zauzvrat, na naplatu dolaze dati krediti obezbeđeni
hipotekarnim garancijama.
U celu priču,
zahvaljujući delovanju Mirjane Majstorović i Igora Stupavskog, čelnika
Zadružnog saveza Vojvodine (koji okuplja preko 400 zadruga) bivaju uvučene i
zadruge u Vojvodini, od kojih 237 raspolažu velikim zemljišnim fundusom. Sa
njima sklapaju ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji, preko kojih su ugledni
predstavnici hrvatskog investicionog lobija unosili, za naše prilike, velike
sume gotovog novca, tobož u nedovršenu poljoprivrednu proizvodnju, a u stvari u
džepove direktora i rukovodilaca zadruga. Ovi ugovori bivaju obezbeđeni
uglavnom hipotekama na poljoprivrednom zemljištu.
Kako je bilo
moguće upisivati hipoteku na državnoj i društvenoj svojini, na to pitanje
najbolje će odgovoriti sudije tadašnjih opštinskih sudova, koji su isto bili
uključeni u posao da bi odrađivali hipoteke. Zadruga, naravno, ne može da vrati
dugove, kamate se gomilaju, suša, makaze cena...Tako gotovo 50.000 hektara
najplodnije vojvođanske zemlje menja vlasnika.
Zahvaljujući ovakvoj
pogubnoj poslovnoj politici, Srbija je, na primer, u decembru prošle godine po
podacima Republičkog zavoda za statistiku izvezla hrane i životnih namirnica u
vrednosti od skoro pola milijarde evra, a istovremeno je uvezla hrane i životnih
namirnica u vrednosti od milijardu evra!?
Tokom
martovskih pregovora o ukidanju PDV-a za proizvode namenjene bebama, u vladi
Srbije se čuo i šokantni podatak da uvoznici na nekim proizvodima, kao što su
mleko za bebe ili pelene, zarađuju i po 200 do 300 odsto od nabavne cene.
Ministarstvo trgovine je tada najavilo ograničavanje marži na hranu i opreme za
bebe, ali se na tom obećanju stalo. Uvoznički lobi je jači i od same države.
Kolika je
snaga ovog lobija lako se uočava letimičnim pogledom na neke opštepoznate
brojeve. Planirani budžet Srbije za ovu godinu iznosio je na strani prihoda 750
milijardi dinara, a na strani rashoda 890 milijardi dinara., dok je samo u
2011. ukupan uvoz u Srbiju vredeo 14,25 milijarde evra, što je duplo više od
ukupnih budžetskih prihoda planiranih za ovu godinu. Pri maržama od preko 100
odsto lako je izračunati sa kolikim kapitalom raspolaže uvoznički lobi.
Osim preko
marži, uvoznici ekstra profit ostvaruju i pomoću nerealno visokog kursa dinara
koji, sa druge strane, smanjuje srpske izvozne potencijale, jer je domaća roba
na stranom tržištu skuplja i tako slabije konkurentna.
Prognan zbog jedne
bakterije
U smišljenoj prevari koju
je uvoznički lobi sprovodio uz zdušnu podršku post-petooktobarskih
vlasti, najpre su uništene skoro sve državne banke, zatim industrija, čija
proizvodnja danas jedva doseže 50 odsto onoga što je Srbija imala 1988, a potom
i kompletna privreda. Efikasnost naše privrede najbolje ilustruje podatak da
recimo nemačka obrne pun iznos svog bruto nacionalnog proizvoda za četiri dana,
a srpska privreda naš bruto društveni proizvod obrne za mesec dana.
Pošto se
malo ili gotovo ništa ne proizvodi, nedostatak robe na tržištu se nadoknađuje
uvozom. Kako je smišljeno rađeno po pitanju dovođenja Srbije u zavisnost od
uvoza, ilustruje i slučaj porodičnog preduzeća Miletić d.o.o. iz
Subotice. Srbija jeste veliki izvoznik jagoda i jagodičastog voća, ali je
istovremeno i veliki uvoznik sadnica ovih biljaka. To je pokušao da promeni Nikola
Miletić stvaranjem sopstvenog rasadnika i to kvalitetnih kontejnerskih
sadnica. "Holandski partner proizvodi 40 miliona sadnica godišnje od čega
je samo 10 odsto kontejnerskih", objašnjava Miletić. "One su skupe
jer za njih je potrebno mnogo radne snage. Ja sam ih proizveo za 15 evrocenti,
a kod njih koštaju oko 50 evrocenti. Odmah smo krenuli u priču i dogovorili da
od 2010. do 2014. godine za njih proizvedem pet miliona sadnica." Umesto
da podrži ovaj izvoznički poduhvat, srpska država je odlučila da ga minira.
Najpovoljniji period za zasad jagode je juli, ali Miletić od države odobrenje
za formiranje novog zasada dobija tek u avgustu 2010. godine. Sledeće godine
kontrola Ministarstva poljoprivrede "otkriva" u njegovim jagodama štetnu
bakteriju i to samo jednu?! Na dodatnu analizu u London iz ministarstva šalju
neidentifikovani paket za koji nije moglo da se sa sigurnošću utvrdi čije
jagode sadrži, tako da na snazi ostaje zabrana Miletiću da proizvodi sadnice
jagoda. Miletić d.o.o. u međuvremenu svoju proizvodnju seli u susednu Mađarsku
čije vlasti imaju više sluha za poslovanje.
Mafija ne dozvoljava domaću
proizvodnju
Kod uvoza
sadnica jagoda u Srbiju uglavnom se radi o najlošijem sadnom materijalu. Takav
sadni materijal niko od proizvođača iz zemalja EU ne želi da kupuje. On se
plasira preko naših uvoznika, pre svega na područje zemalja bivše SFRJ. Neki
uvoznici takve sadnice kupuju po izuzetno niskim cenama (često po 4-5
evrocenti) i ostvaruju fantastičan profit (prodaju ih po15-25 evrocenti). Tu se
radi o milionskim količinama sadnog materijala jagode. Proizvođači jagoda iz
Srbije i okruženja su prinuđeni da kupuju takav sadni materijal. Uvoznici im
obezbeđuju sve potrebne papire kako bi dobili potrebne subvencije (nepovratna
sredstva) za svoje rodne zasade jagoda.
Tamo gde se
zarađuju milioni evra mogućnost kupovine političara ili nekog državnog službenika
je najpoželjnija prečica do željenog cilja. Umesto da Srbija postane veliki
izvoznik sadnica jagode ona je i dalje njihov veliki uvoznik. Osim toga, kako
je uvezeni sadni materijal škart u pravom značenju te reči, Srbiji preti da u
doglednom periodu ostane i bez proizvodnje jagode, jer se korišćenje ovako loših
sadnica uopšte ne isplati ni kod niske cene radne snage kakva je u Srbiji.
Zahvaljujući
organizovanom delovanju uvozničke mafije, u Srbiji je sve zamrlo. Ono čime
uvoznički lobi planira da konačno Srbiju stavi pod jaram potpune zavisnosti od
uvoza, jeste hrana. Bez hrane, vode i vazduha se ne može.
Glavni adut
novih svetskih kolonizatora u ovom poduhvatu su genetski modifikovani organizmi
(GMO), budući da u svetu postoji samo mali broj kompanija koje su u stanju da
se bave ovim poslom. Problem sa GMO žitaricama je upravo u onome što se smatra
njihovom prrednošću - one su otporne na snažne pesticide kojima se uništavaju
parazitske biljke koje ometaju njihov razvoj. Posle višegodišnje primene ovih
hemikalija, međutim, zemljište je toliko zatrovano da na njemu više ne može da
uspeva ništa drugo osim GMO biljaka, koje su sterilne, odnosno same ne
proizvode seme za dalje zasade koje mora opet da se kupuje od istog inostranog
dobavljača.
Kole protiv Nikole
Proizvodnja
GMO biljaka i životinja u Srbiji, jeste zvanično zabranjena, ali…U postupku Br.
K-226/2011 koji je MK Group vojvođanskog tajkuna Miodraga Kostića Koleta
pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pokrenula protiv Nikole Aleksića,
poznatog aktiviste za zaštitu životne sredine, 5. decembra 2011. održano je ročište
sa početkom u 9.30 časova. Sudija pojedinac Borivoje Pap u zapisnik sa ročišta
unosi i sledeću izjavu tuženog Aleksića: "Prilažem u spis... sertifikate
Fito sanitarne inspekcije sa carine iz kojih se vidi da je priv. tužilac
uvoznik genetski modifikovanih hibrida kukuruza..."
Do danas MK
Group nije osporila autentičnost pomenutog dokumenta, mada uvek iznova tvrdi
kako niti uvozi niti koristi GMO.
Onog
trenutka kada GMO žitarice počnu da se koriste u Srbiji, one će zbog niske cene
brzo potpuno da potisnu dosadašnje sorte, a onda Srbiji sledi scenario viđen u
Indiji. Zbog tamošnje eksplozije nataliteta vlada je dozvolila upotrebu GMO
semena koje je obećavalo daleko veće prinose. Većina proizvođača je prešla na
proizvodnju takvih žitarica, za koje je seme moralo da se uvozi. Mnogi seljaci
su uzeli i kredite kako bi se prešaltovali na nov proizvod. Posle nekoliko
godina proizvođači semena su digli cene do ravni kada se indijskim seljacima više
nije isplatilo da seme uvoze, ali na zatrovanoj zemlji više ništa drugo nije
moglo da uspe. Zbog prezaduženosti neki seljaci su zemlju morali da prodaju u
bescenje, a mnogi od njih su izlaz našli u samoubistvu.
GMO seme
jedino može da se uvozi, njegova proizvodnja u Srbiji bi bila neisplativa. Zato
uvoznička mafija i želi da se dozvoli proizvodnja genetski modifikovanih
organizama.
Ulazak
Srbije u uvozničko ropstvo samo je deo opšteg dužničkog ropstva u koje nas
dosadašnje vlasti guraju. Da bi se finansirao uvoz koji premašuje izvoz, srpska
privreda mora i dalje da se zadužuje, a pošto nema para za vraćanje dugova
poverioci će zauzvrat da postavljaju sve teže uslove pred srpsku vlast. Spirali
zaduživanja nema kraja, bar dok nam strani poverioci sa leđa ne skinu i
poslednji kaiš kože. Onda nas, možda, i ostave na miru da tiho umremo u nemaštini.
A 1.
Uvozimo kao da ništa
nemamo
Republički
zavod za statistiku obavestio je kako je Spoljnotrgovinski deficit Srbije u 2011.
godini iznosio 5,8 milijardi evra i bio je 11,1 odsto veći nego u 2010. godini.
Prema konačnim podacima o spoljnotrgovinskoj robnoj razmeni Srbije u prošloj
godini, izvoz je povećan za 14,2 odsto na 8,44 milijarde evra, a uvoz je
porastao 12,9 procenata na 14,25 milijardi evra.
Posmatrano pojedinačno
po zemljama, najveći suficit u razmeni ostvaren je sa Crnom Gorom, Bosnom i
Hercegovinom i Republikom Makedonijom, a najveći deficit u trgovini sa Rusijom
(zbog uvoza energenata), dok po veličini deficita slede Kina, Nemačka i Mađarska.
Republički zavod za statistiku naveo je da je, regionalno posmatrano, najveće učešće
u izvozu Srbije imala Vojvodina - 37,2 odsto. Slede beogradski region sa 23,5
odsto, Šumadija i zapadna Srbije sa 20 odsto, region južne i istočne Srbije 19
odsto, a oko 0,3 odsto izvoza je nerazvrstano po teritorijama. Najveće učešće u
uvozu imao je beogradski region - 44,9 odsto, a slede Vojvodina sa 30,6 odsto, Šumadija
i zapadna Srbije 13,3 odsto, region južne i istočne Srbije sa 10,2 odsto, a oko
jedan odsto uvoza je nerazvrstano po teritorijama.
Srbija je u
2011. godini najviše robe izvezla u Nemačku za 1,33 milijarde dolara, a slede
Italija sa 1,3 milijarde dolara, Bosna i Hercegovina sa 1,2 milijarde dolara,
Crna Gora (890,9 miliona dolara) i Rumunija (812,5 miliona dolara). Tokom prošle
godine Srbije je najviše robe uvezla iz Rusije - 2,65 milijardi dolara, a slede
Nemačka sa 2,15 milijardi dolara, Italija 1,77 milijardi dolara, Kina sa 1,49
milijardi dolara i Mađarska sa 909,7 miliona dolara.
Drugi po važnosti
partner su zemlje Sporazuma CEFTA, sa kojima je u 2011. Srbija imala suficit u
razmeni od 1,5 milijardi dolara, Srbija je u 2011. godini u CEFTA region
izvezla robu u vrednosti od 3,2 milijarde dolara, a uvezla robu za 1,7
milijardi dolara. Suficit u razmeni sa CEFTA uglavnom je rezultat izvoza
poljoprivrednih proizvoda (žitarica i proizvodi od njih i raznih vrste pića),
kao i izvoza proizvoda od metala i električne energije. Srbija je iz CEFTA
regiona najviše uvozila kameni ugalj, koks i brikete, gvožđe i čelik, naftu i
naftne derivati, električne mašine, kao i povrće i voće.