Ispovest
Ekskluzivno: neautorizovana
autobiografija Džulijana Asanža (3)
Sam protiv Pentagona
Usred bitke
protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih
političara, Džulijan Asanž, glavni urednik svetski poznatog web sajta Wiki
Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je
original štampan bez njegove autorizacije. Uprkos tome, reč je o
izvanredno važnom svedočenju koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih
bastiona na Zapadu. Asanžova borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i
silnih, pokazala je da još ima nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe.
Tabloid će u sledećim brojevima objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz
saglasnost srpskog izdavača (Albion Books, Beograd).
Džulijan Asanž
General-major Kembel (Campbell),
komandant snaga SAD u Avganistanu, 28. jula 2010. izjavio je kako „svaki put
kada neki poverljivi materijal procuri, to potencijalno ugrožava ljude iz vojske
koji ovde svakog dana rade na terenu". Komandant Kembel je takođe priznao
da nije pročitao nijedan od objavljenih dokumenata. Sutradan, na konferenciji
za štampu u Pentagonu, ministar odbrane Robert M. Gejts (Robert M.
Gates) i admiral Majk Malen (Mike Mullen) besno su saopštili
sledeći komad svoje strateške proizvodnje mitova: „Gospodin Asanž može da
priča šta god hoće o višem dobru, u čiju korist on i njegovi izvori navodno
rade, ali istina je da na rukama možda već imaju krv nekog mladog vojnika ili
neke avganistanske porodice."
Jedan pripadnik novinarskog korpusa
postavio je pitanje...
Novinar : Admirale Malen, pomenuli ste da su ruke osnivača WikiLeaksa
možda umrljane krvlju. Da li znate koliko je ljudi ubijeno na osnovu te
informacije?
Malen: Još uvek... ono što me u tome zabrinjava, jeste, mislim, da pojedinci
koji nisu uključeni u tu vrstu ratovanja, a otkrivaju tu vrstu informacija, ne
mogu... iz moje perspektive...da shvate kako se ta vrsta informacija rutinski
umrežava unutar poverljivih kanala koje koristimo za tu svrhu. Veoma je teško,
ako se time ne bavite i ako to ne znate, shvatiti uticaj i sasvim specifičan
potencijal koji...koji može ugroziti živote naših vojnika i mornara,
vazduhoplovaca i marinaca, boraca iz koalicije, kao i...kao i građana
Avganistana. U tom pogledu nemam nikakvih dilema.
Ministar Gejts: Dodao bih... Dodao bih samo još nešto. Ne treba
gubiti iz vida da je reč o ogromnoj količini sirovih podataka...To nije
ozbiljno. Tu nema osećaja za odgovornost. To je samo izbacivanje svega napolje
da bi se koristilo po volji, bez brige o posledicama.
Novinar: Uz dužno poštovanje, niste odgovorili na moje
pitanje. Nekoliko sati posle te izjave fraza: „Ruke Džulijana Asanža su
umrljane krvlju" ušla je u jezik. Ako na Google potražite reči
„Assange" i „blood", videćete da te dve reči, po broju pogodaka,
zajedno ukazuju da sam, makar u medijskoj svesti, povezan s konceptom „ruku
umrljanih krvlju" u većoj meri nego Ričard Nikson, Suharto i
Pontije Pilat, zajedno. To je način na koji funkcioniše moderan svet
komunikacija. Bez ijednog dokaza - bilo kakvog dokaza - o žrtvama do kojih je
došlo zbog toga što smo pokušali da ljudima omogućimo da vide šta se dešava u
tom ratu, bio sam proglašen za osobu „ruku umrljanih krvlju". To je jedna
od onih izjava u kojima nemarni ljudi uživaju i koja glatko prolazi, ali za nju
nema nikakvog osnova.
Informacije nas oslobađaju
Razotkrivanje nije samo akcija: to je način
života. Smatram da ono obuhvata i razum i osećajnost: ono ste što znate i
nijedna država nema pravo da od vas napravi nešto manje nego što jeste. Mnoge
moderne države zaboravljaju da počivaju na načelima prosvetiteljstva, da je
znanje garant slobode i da nijedna država nema pravo da sprovodi pravdu kao da
je ona nešto što treba da služi samo vlasti. Ustvari, ako se ispravno sprovodi,
pravda je kontrolor vlasti i možemo samo pomoći ljudima dokazom da politika
nikada nema potpunu kontrolu nad informacijama. Sve to je samo po sebi
razumljivo. Nekada je to bilo prvo načelo žurnalizma u svakoj zemlji sa
slobodnom štampom.
Internet je olakšao cenzorsko
pisanje i brisanje istine jednim klikom miša (Staljinu bi se to svidelo), kao i
nadgledanje privatnih podataka ljudi na način koji bi sigurno oduševio demonske
birokrate Trećeg rajha. Tajnost je prečesto jedini oslonac onih na vlasti i
svako ko to danas kaže ne vidi to samo kao neko ko insistira na starom
liberalnom standardu i mitu demokratije već i kao egzotični anarhista, rešen da
„ugrozi nacionalnu bezbednost". Načela postavljena u američkom Ustavu,
ispravno analizirana, izgledala bi radikalno za mentalni sklop velikog broja
ljudi iz današnje Amerike. Džeferson bi izgledao kao državni neprijatelj, a
Medison kao prilično crvenkasti gerilac. Slično tome, modernim Kinezima, oni
mali, studiozni ekonomisti Marks i Engels izgledali bi kao ludaci koji uopšte
nisu shvatili duboku ljudsku vrednost neke Gučijeve tašne ili novog i
Pada.
Informacije nas oslobađaju. I to tako što
nam omogućavaju da dovedemo u pitanje postupke onih koji bi nas radije videli
lišene sredstva za preispitivanje i bez prava na odgovor. I pored svog
modernizma i softvera, WikiLeaks je snaga koja se zalaže za slobodu koja
bi izgledala sasvim tradicionalno i razumljivo nekim duhovima iz XVIII veka,
kao što je Džon Vilks (John Wilkes).
Često smo se nalazili na udaru zato što
smo se zalagali za načela koja su mnoge vlade trebalo da brane i zato bile
izabrane. Mi smo narodni biro za kontrolu i učinak, koji radi na međunarodnom planu,
svestan da su stvari koje vlade i diplomate rade iza zatvorenih vrata u
potpunosti nešto što nas se tiče. Narod ih je izabrao, plaća ih, veruje im, a
ovi gospodare njime. I svaka vlada koja sebi dopušta da to zaboravi, čuće glas
naroda na svakom forumu, na svakom blogu, u svakoj poruci na Twitteru i
onda, s vremenom, na svakom trgu, od Tjenanmena do Tahrira, od Trafalgara do
Tajms skvera, sa odjecima u svakom slovu alfabeta. A s vladama koje pokušaju da
se toj istini suprotstave je gotovo.
U našem odnosu s medijskim partnerima od
samog početka sam znao da ću im, u nekom trenutku, ponuditi da nam se pridruže
u objavljivanju ogromne zalihe diplomatskih telegrama koji su procurili do nas
i koje smo pripremali. Nastojao sam da avganistanski i irački ratni dnevnici
ugledaju svetlost dana na što je moguće odmereniji i obazriviji način.
Materijal je bio obiman i zahtevao mnogo vremena za čitanje i selekciju,
organizovanje i predstavljanje, sa zakonskim i drugim obzirima koji su uvek
uticali na naše sudove o njima.
Naša glavna briga bila je da održimo obećanje
koje smo dali našim izvorima: ako je materijal u skladu s našom uređivačkom
politikom, ako je važan, nov i izložen nekom obliku potiskivanja, objavićemo ga
čim budemo mogli, uz svu podršku s naše strane i na sva zvona.
Poslednji telegrami donosili su detaljan
prikaz aktivnosti ambasada širom sveta; skinuli su poklopac s tajnih operacija,
duboko ukorenjenih predrasuda, nacionalnih neprijatnosti i ljudskog ponašanja
na svim nivoima vlasti. Kao i prethodna otkrića, dovodili su svet u fokus
uprkos naporima onih koji bi ga radije zamutili. I mogli bi da promene način na
koji vidimo šta naše vlade rade i zašto.
Najavljena pretnja Pentagona i odlazak
u Švedsku
U Švedsku sam otišao u avgustu 2010.
godine, dok su mi reči iz Pentagona još odzvanjale
u ušima. Džef Morel (Geoff
Morrell), sekretar za štampu Ministarstva odbrane SAD, održao je brifing,
na kojem je objasnio da WikiLeaks, a posebno ja, ima razloga za
zabrinutost. Ako radite za njih nešto dobro, za njih nije dovoljno dobro, rekao
je:
"...onda ćemo smisliti alternative
koji će prisiliti njih da rade nešto dobro. Dozvolite mi da za sada toliko kažem".
Kada su ga na istoj konferenciji upitali
da li će i naši partneri, kao New York Times, biti na to primorani, rekao je:
"...Ne znam da New York Times sebe smatra njihovim partnerom...Nije mi
poznato da New York Times ili neka druga publikacija poseduje dokumente."
To je pokazalo da Pentagon i Bil Keler razmišljaju
na sličan način: neka WikiLeaks bude okrivljen i možda uništen, dok će
se naši partneri, koji objavljuju isti materijal, pokazati, iz nekog razloga,
imunim na iste drakonske mere. To neće ostaviti najbolji utisak na ljubitelje
Prvog amandmana, ali ono što su Morelove reči pokazale, bilo je da sloboda štampe
za jednu organizaciju, nije sloboda za drugu.
Za razliku od naših partnera, WikiLeaks
nije trebalo tretirati kao izdavač već kao špijun, i taj apsurdni pristup je
ono što je najavila njegova pretnja.
U isto vreme je otkriveno da je Pentagon
osnovao radnu grupu od 90 članova, kasnije proširenu na 120 ljudi, koja je
trebalo da se bavi WikiLeaks.om, i to 24 sata dnevno, sedam dana u
nedelji. FBI i DIA (Odbrambena obaveštajna agencija), takođe su učestvovali u
radu te grupe. Situacija se zakuvala i neki američki političari su pozivali na
moju likvidaciju. Sara Pejlin (republikanska kandidatkinja za
potpredsednika SAD), rekla je da me treba goniti kao psa, a jedne novine su čak
objavile da islustraciju sa metom nacrtanom na mom licu.
Nisam odustajao od ideje o pronalaženju
nekog raja u kojem bismo mogli raditi na miru. Možda Švedska? Smatrana je
nezavisnom , liberalnom zemljom, čiji Zakon o slobodi štampe datira još
od osamdesetih godina XVIII veka, dok njen Ustav sadrži posebne i opšte odredbe
o zaštiti slobode štampe. Izvori tamo stoje bolje nego u većini mesta na svetu:
imaju pravo na anonimnost, novinari ne podležu kažnjavanju ako su obećali da će
zaštititi ljude koji su im privatno dali informacije, a u tome ne uspeju.
Da biste bili pošteđeni prethodnih ograničenja,
u Švedskoj morate da imate izdavački sertifikat i da radite za nekog zvaničnog,
odgovornog urednika.
Otišao sam u Švedsku s tim na umu, u nadi
da ću dobiti sertifikat i dovesti sebe u poziciju da postanem akreditovani
urednik.
Za tako nešto je potrebno da imate
prihode, tako da sam pristao da radim kao kolumnista u Expressen, najvećem švedskom
dnevnom listu. Nadao sam se da ćemo u Stokholmu moći da otvorimo novinsku
kancelariju za WikiLeaks i počeo sam da radim na tome. I tako je Švedska,
u tom trenutku, za mene predstavljala dve stvari: buduće radno okruženje i
bezbedni raj, , zbog čega je ono što je zatim usledilo imalo još gorči ukus.
Pre nego što ću otići tamo, kao i obično,
dogovorio sam pozive na neka predavanja, ovaj put za političku partiju poznatu
kao Bratstvo, koja je bila deo Hrišćanske socijaldemokratske partije. Tamo sam
stigao 11. avgusta. I odmah po dolasku stigle su mi vesti od naših kontakata iz
jedne zapadne obaveštajne agencije koje su potvrdile ono što je Pentagonova služba
za štampu već nagovestila...
Vlada SAD je nezvanično priznala da bi me
bilo teško sudski progoniti, ali da je već izjavila kako će se "tobom
pozabaviti ilegalno", prema rečima moga izvora. On je precizirao šta to
znači: pribavljanje dokaza o tome kojim informacijama raspolažemo; iskopavanje,
na bilo koji način, bilo kakve veze između redova Meninga i WikiLeaks,
i, ako sve ostalo ne uspe, korišćenje ilegalnih sredstava, kao što su
podmetanja droge, "pronalaženje" dečje pornografije na mom kompjuteru
ili traženje načina da budem optužen za nemoralno ponašanje.
Poruka je glasila da neće biti fizički
ugrožen. Ispričao sam Franku Rigeru (Frank Rieger), simpatizeru
iz Berlina, glavnom tehnologu iz CryptoPhone, kompanije koja proizvodi
telefone sa šiframa za zaštićenu komunikaciju, a on mi je rekao da će
pripremiti saopštenje za štampu koje bi trebalo javnosti da prenese tu
informaciju.
To je i uradio, i to sam imao na svom
laptopu, spremno za uređivanje...
Namera je bila da se to reši što
pre, pošto nema mnogo koristi kada se to obelodani pošto je šteta već naneta
ili kada se nešto već podmetne. To je jedna od stvari zbog kojih žalim što im
se odmah nisam posvetio.
Istoga dana, moja australijska bankovna
kartica odjednom je prestala da radi. Postao sam i krajnje oprezan sa mobilnim
telefonima i uključivao ih samo da bih primao poruke, tako da je situacija bila
delom haotična, ali izbacio sam to iz glave i nastavio da obavljam svoj švedski
zadatak, odnosno da tamo uspostavim svoju uredničku poziciju.
Jednom sa otišao na večeru sa nekoliko
prijatelja i njihovim saradnicima. Tu su bili švedski novinar Donald Bestrom,
moj prijatelj i veoma iskusni novinski čovek, od nekih pedeset godina, zatim još
jedan švedski novinar i jedan američki reporter-istraživač i njegova devojka.
Amerikanac je možda imao neke mutne veze, ali je devojka bila prijatna i ja sam
ćaskao sa njom dok se Donald mrštio ne mene...
Donald mi je kasnije rekao da pazim šta
radim: rekao je da je veliki rizik od "slatke klopke" sada visok i sećam
se da mi je detaljno opisao kako je Mosad uhvatio Vanunua (izraelskog
nuklearnog tehničara koji je uhvaćen u špijunaži 1986. godine).
Pretpostavljam da sam pokazao naklonost,
skromno rečeno, zato što nisam previše ozbiljno razmišljao o onome o čemu je
Donald pričao.
Ponašao sam se kao da znam da se staram o
sebi i smatrao sebe krajnje svesnim po pitanju bezbednosti, tako da se ono što
je opisivao moglo desiti samo naivnim ljudima, koji nemaju toliko iskustva kao
ja. Nisam morao dugo da čekam da mi se ta oholost razbije o glavu...
Nastaviće se
A 1.
Šta Marks i Engels nisu znali
Načela postavljena u američkom Ustavu,
ispravno analizirana, izgledala bi radikalno za mentalni sklop velikog broja
ljudi iz današnje Amerike. Džeferson bi izgledao kao državni neprijatelj, a
Medison kao prilično crvenkasti gerilac. Slično tome, modernim Kinezima, oni
mali, studiozni ekonomisti Marks i Engels izgledali bi kao ludaci koji uopšte
nisu shvatili duboku ljudsku vrednost neke Gučijeve tašne ili novog i
Pada.
GLOSA
Mi smo narodni biro za kontrolu i
učinak, koji radi na međunarodnom planu, svestan da su stvari koje vlade i
diplomate rade iza zatvorenih vrata u potpunosti nešto što nas se tiče.
(Džulijan Asanž)
GLOSA
Džulijan Asanaž je junak našeg doba,
jer je na svom sajtu Vikiliks obelodanio najviše podataka koje je neko veoma, veoma
želeo da sakrije...
(Ljiljana Smajlović, predsednik UNS)
Narudžbenica
Poručite knjigu Džulijana Asanža
za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374 ili
pismom na adresu: Albion Books, Mileševska 35, 11000 BEOGRAD.
Za nadrudžbine preko Tabloida,
specijalan popust 20%.
Reč izdavača
Nijednog
trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije
jedne od svakako najkontroverznijih ličnosti savremenog doba. Prošlog decembra,
usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih
osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu
- kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko
meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne
detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički
razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u
Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je
knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za
razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju
razotkrivanja - ističe Balov.