Razaranje
Neverovatna i
tužna priča o nevinoj Branislavi Anđelković Dimitrijević i bezdušnom ministarstvu kulture
Misterije sorošizma
i ljubavni slučaj direktorke muzeja
Kako je
otkriven kostur u šifonjerima svih dosadašnjih ministara kulture. Kako je
osnovan , zatvoren i urnisan Muzej savremene umetnosti. Za koje navodne muzeološke
zasluge je za direktorku imenovana soroševska snajka. Ko je bio predsednik
upravnog odbora Muzeja i zbog čega se nije mešao u svoj posao. Ko je nameštao
posliće svom mužiću. Ko je uspešno zatvorio muzej. Zbog čega
je nikad završena rekonstrukcija u potpunosti
avansno isplaćena. Koji se sve ministri kulture
nisu mešali u svoj posao. Na šta je straćeno 176 miliona dinara.
Stanislav Živkov
Skelet u
plakaru, (Skeleton in the closet), odnosno kostur u šifonjeru je idiom, odnosno kolokvijalizam kojim se
opisuje neka sramotna tajna. Zahvaljujući predanom radu ministra
kulture Bratislava Petkovića, na videlo javnosti
isplivao je jedan takav kostur koji je bio dobro skriven u šifonjerima svih
dosadašnjih ministara kulture:
Branislava Lečića,
Dragana Kojadinovića, Voje Brajovića, Nebojše Bradića i Predraga Markovića.Naravno, ovde je reč o najnovijem slučaju , odnosno o slučaju Muzeja Savremene umetnosti koji je zakuvan još 2001 godine a koji je tek nedavno počeo da se raspetljava. Podsećanja
radi, Muzej
savremene umetnosti u Beogradu otvoren je 20. oktobra 1965. godine. Delatnost
Muzeja počinje 1958. godine kad je aktom
Saveta za kulturu Narodnog odbora grada Beograda doneta odluka o osnivanju
Moderne galerije, ustanove čiji je zadatak bio da
prati razvoj jugoslovenske savremene umetnosti. Izvršno veće SR Srbije odlučuje da za potrebe Moderne galerije sazida zgradu koja bi
zadovoljila moderne muzeološke principe i određuje lokaciju na Novom Beogradu na ušću Save u Dunav, naspram Beogradske tvrđave. Godine 1960. raspisan je konkurs za idejno rešenje nove zgrade. Prihvaćen
je projekat arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović za koji će im kasnije, na dan
otvaranja Muzeja, biti dodeljena Oktobarska nagrada Beograda za arhitekturu. Po
izgradnji nove zgrade, Savet Moderne galerije usvaja nov naziv ustanove - Muzej
savremene umetnosti. Za prvog upravnika novog Muzeja postavljen je Miodrag B.
Protić.
Kamarila
i nagrade
U
postavljanju osnova rada nove institucije uzeta su u obzir teorijska i praktična iskustva najuglednijih muzeja moderne i savremene
umetnosti u svetu. Osnivač, prvi direktor i autor
prve stalne postavke Muzeja savremene umetnosti (1965-1980) bio je Miodrag B.
Protić, slikar i autor značajnih izložbi, knjiga i tekstova iz oblasti istorije
jugoslovenske i srpske moderne umetnosti koji je muzej uzdigao u jednu od vodećih ustanova u svetu. Tokom mandata narednih direktora: Marije
Pušić (1980-1984), Koste Bogdanovića (v.d. direktora, 1984-1986), a osobito Zorana Gavrića (1986-1993) koji su po svaku cenu želeli da budu Miodrag Protić na mestu Miodraga Protića, Protićeva stalna postavka i koncepcija samog muzeja su bili
ispoštovani, ali je zato početkom devedesetih Gavrić izvršio temeljnu politizaciju
muzeja i to na taj način da je u znak protesta
protiv tadašnjeg režima odbijao da za Muzej preuzme slike koje je, teškoj situaciji
uprkos, tadašnji saziv Ministarstva kulture namenski kupovao za popuni zbirki
Muzeja Savremene umetnosti,zbog čega je na kraju smenjen i
za narednog direktora imenovan je ugledni slikar Radisav Trkulja, a
otkupljene slike su predate Narodnom muzeju.
Pošto se Ministarstvo kulture na ovaj način jako zamerilo kliki okupljenoj oko Gavrića koji su svi odreda zamislili da su nezamenljivi, tadašnja opoziciona štampa, predvođena nedeljnikom Vreme započela
je harangu protiv Trkulje a u sve se naravno uključila i Gavrićeva klika u
kojoj se pre svih isticao izvesni Joca Despotović
koji je zajedno sa Gavrićem konstantno podmetao
klipove Radisavu Trkulji zbog čega su obojica više puta bili najureni iz Muzeja a pojedini mediji su
sistematski bombardovali javnost neverovatnim i tužnim pričama o sirotim i nevinim
velikim muzeolozima poput Gavrića i Despotovića.
Uprkos svim podmetanjima
i miniranjima od strane ove dvojice gotovo čitavo vreme mandata Radisava
Trkulje (1993-2001) Muzej je bio otvoren za publiku da bi zbog oštećenja u ratu 1999 bio
zatvoren . Nakon tzv demokratskih promena , po vrlo demokratskom kriterijumu
negativne selekcije za novu direktorku je za nepoznate muzeološke zasluge
imenovana izvesna Branislava Anđelković-Dimitrijević koja je u stručnoj javnosti jedino bila poznata kao supruga odnosno snajka
podjednako bizarnih likova Branislava Dimitrijevića,
istoričara umetnosti čiji je glavni kvalitet bila činjenica da je bio sin sada pokojnog Vojina Dimitrijevića, najpoznatijeg kao jednog od stubova Soroša u Srbiji što se najbolje potvrđuje činjenicom da je upravo ovaj
tandemu snova Dimitrijević & Dimitrijević tadašnji Soroš fond u Beogradu otvorio skaredni
Centar za savremenu umetnost.
Na ovaj način kompletiran je udruženi zločinački projekat na temeljnom
rasturanju muzejske struke u Srbiji , poznatiji kao Vladavina snajki,
jer je ubrzo na mesto direktorke Narodnog Muzeja u Beogradu imenovana još jedna eminentna snajka doduše nevenčana, Cvjetičanin dr Tatjana u široj javnosti poznatija
kao ljubavnica Nenada Tasića, inače poznatijeg kao sina akademika Nikole Tasića. Na ovaj način formiran je muzeološki štetočinski duo fantasticus pošto su se Dimitrijevićka i Cvjetičanka stalno naokolo vodale
kao zadušne babe, a svoja belosvetska
nepostojeća muzeološka iskustva Dimitrijevićka
je stalno plasirala Cvjetičanki koja je u nju
gledala kao u boga, a naprasno je proobožavala Dimitrijevićkinog mužića kada je on postao pomoćnik
ministra kulture.
Iz dobro
obaveštenih izvora se tek kasnije
saznalo da su ove dve eminentne snajke-direktorke planirale čitav niz štetočinskih pseudomuzeoloških zahvata, kao i kompletno pretumbavanje
najvažnijih muzeja a po ovim planovima bilo je čak
predviđeno i spajanje Narodnog Muzeja i
Muzeja Savremene umetnosti u jedan privremeni muzej koji bi u narednoj fazi bio
ponovno podeljen na dva: na Arheološki i Umetnički muzej Srbije gde bi svaka od snajki za kapitalne zasluge
bila nagrađena doživotnim direktorskim
mestom! Sledeća faza ovog udruženog zločinačkog poduhvata realizovana je uz svesrdnu pomoć tadašnjeg pomoćnika ministra kulture Joce Despotovića, koji je na predlog sada ražalovane direktorke Cvjetičanin dr Tatjane dozvolio
da se
Narodni muzej
zatvori kao bi se na tenane mogla straćiti gomila novca na Cvjetičankine najluđe pseudomuzeološke ideje te na haljine koje je o trošku muzeja kupovala na putovanjima
u inostranstvu ili uzimala umesto naknade za najam prostora i još za to, poput Elene Čaušesku po narudžbini
Demokratske stranke ili kao pratilja Borisa Tadića i
njegove belosvetske kamarile dobijala raznorazne nagrade u zemlji i
inostranstvu.
Bračni
par i njegov ćar
Inače, već tada se pokazalo da je Muzej savremene umetnosti daleko bolje funkcionisao pod
upravom Radisava Trkulje nego pod tadašnjom direktorkom Branislavom Anđelković Dimitrijević koja je na to mesto došla ne zbog svojih navodnih muzeoloških zvanja, već kao
snajka Vojina Dimitrijevića a koja je Muzej Savremene
umetnosti pretvorila u svojevrsnu bračnu manufakturu i to na
taj način što je vlastitog mužića a sina Vojina
Dimitrijevića konstantno angažovala u muzeju kojim je direktorovala. Dimitrijevićka je , ubrzo po svom postavljenju, temeljno razbucala
Muzej Savremene umetnosti i to tako što je naredila skidanje
dotadašnje stalne postavke kako bi za
izradu nove stalne postavke, koja je u najmanju ruku podsećala na đubrište, angažovala Ješu Denegrija, koji je u to vreme bio zaposlen kao profesor
na Filozofskom fakultetu a još uz to bio i predsednik
Upravnog odbora Muzeja Savremene umetnosti za čiji
račun je radio novu stalnu postavku i to sigurno ne
za džabe. Na ovaj način osigurano je ćutanje Denegrija za nepotističko direktorovanje Muzejem pošto je Dimitrijevićka godinama honorarno
angažovala svog mužića kao stalnog gostujućeg kustosa beogradskog Muzeja savremene
umetnosti
redom za stupidne projekte poput kursa
Umetnost i kultura u socijalističkoj Jugoslaviji, , Konverzacija MSU, Beograd 2001 Muzej Stedelijk na Ušću (MSU,
2004), Situated Self: Confused Compassionate, Conflictual (Helsinki City
Museum; MSU, 2005), Amerikanci
u Beogradu: Dve izložbe i posleratni modernizam (MSU,
2006), U raskoraku - Izmeštanje, saosećanja i humor u savremenoj umetnosti u Britaniji (MSU, 2007, a u isto to vreme Dimitrijević je zajedno sa Branislavom Anđelković osnovao i koordinisao rad Škole za istoriju i teoriju slike, nezavisnog
edukativnog projekta u Beogradu (1999-2003).
Iako je bilo sasvim jasno da je u pitanju vrlo
očigledan nepotizam I sukob interesa, to nikome ni
najmanje nije zasmetalo pošto je u skladu sa demokratskim kleptokratskim tradicijama to bilo nešto
najnormalnije (uostalom druga snajka Cvjetičanin dr Tatjana je na
isti način vrlo transparentno sklopila
štetan višemilionski devizni ugovor sa kumom svog venčanog mužića) pa zato ni
najmanje ne čudi da je Dimitrijević čak dogurao do položaja pomoćnika ministra kulture u kom svojstvu je 2009 godine ozloglašenom pseudoumetniku
i obožavatelju kanibalizma Zoranu Todoroviću iz kase
ministarstva dao 100.000 eura kako bi na venecijanskom
Bijesranju
2009. godine organizovao degustaciju pihtija
od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebiće istkane
od ljudske kose!
Inače. Bračni par Dimitrijević & Anđelković - Dimitrijević straćio je neverovatne količine novca ni na šta a Anćelkovićka se u samom muzeju recimo proslavila šikaniranjem pojedinih kustosa i odbijanjem da prizna
zaslužena muzejska zvanja muzejskim
stručnjacima iz prostog razloga jer
su, tokom svojih karijera, za razliku od nje, nešto i uradili. Kako niko ne bi
posumnjao u muljaže, Muzej savremene umetnosti je
bio otvoren do 2007. godine kada je iseljen zbog početka radova na rekonstrukciji čiji se kraj sada niti ne nazire. Naime, tek sadašnjem
sazivu Ministarstva kulture pošlo je za rukom da raspetlja vrzino kolo muljaža
vezanih za katastrofalnu rekonstrukciju zgrade Muzeja savremene umetnosti te je
zbog osnovane sumnje da je bilo velikih zloupotreba tokom rekonstrukcije od 2007. do 2011,
podnet zahtev javnom tužilaštvu za pokretanje krivičnog
postupka protiv odgovornih lica sve tri ugovorne strane: Ministarstva kulture, MSU
i izvođača
radova firme Montera.
Gde su
dva miliona evra?
Ono što odmah pada u oči je činjenica da nikada nije javnosti prikazan projekat
rekonstrukcije Muzeja ali se zato još od 2005 godine znalo da je , osim
rekonstrukcije sadašnje zgrade, tada bilo govora i o dogradnji nekakvog aneksa
radi proširenja smeštaja zaposlenih pošto su do tada kustosi i ostali zaposleni
bili sabijeni u premale kancelarije, niti je bio prikazan i projektni zadatak.
Tako se nakon uvida u celokupnu dokumentaciju, stručne službe ministarstva su došle do zaključka da je bilo zloupotreba
odgovornih lica sve tri strane, tako da je javnom tužilaštvu upućen zahtev da to proveri. Takođe se pokazalo da su ugovor o rekonstrukciji MSU u
decembru 2007. godine potpisale tri strane: ministarstvo kao naručilac posla, MSU kao korisnik i firma "Montera"
kao izvođač radova. Rekonstrukcija MSU je počela
2008, a ugovor je prekinut 2011, kada je izvođač radova napustio gradilište MSU koji je zbog radova
zatvoren već šest godina. U samom Ministarstvu
kulture u periodu od 2007. do 2011. godine na čelu
ministarstva bili su Vojislav Brajović, Nebojša Bradić i Predrag Marković a Branislava Anđelković Dimitrijević bila je direktor MSU još od 2001. godine i vremena kada je ministar kulture bio
Branislav Lečić.
Treća ugovorna strana, firma "Montera", građevinsko je preduzeće je čiji je osnivač Dragan Kopčalić, nekadašnji predsednik Demokratske stranke Beograda i
potpredsednik opštine Zvezdara. Kopčalić je napustio politiku i
prešao u biznis 2000. godine, kada je
osnovao "Monteru". Stručne službe Ministarstva kulture ustanovile su da je
"Montera" iza sebe ostavila razbojište, temeljno demoliranu zgradu,
krov MSU koji prokišnjava, da je Monteri avansno uplaćena sitnica od svega 176 miliona dinara, tadašna dva
miliona evra, a da se do sada uopšte ne zna na šta je novac utrošen.
O tome da je u pitanju štetan
ugovor najbolje govori činjenica da u ugovoru
koji su potpisale sve tri strane predviđeno sukcesivno plaćanje radova po realizovanim situacijama, i nikome
normalnom nije jasno zašto je Monteri sav novac uplaćen unapred.Naknadna kontrola čitavog posla pokazala je da je načinjen i niz drugih propusta tokom realizacije projekta,
pre svega je odavno trebalo raskinuti štetan ugovor iz prostog razloga jer
vidljivog pomaka u rekonstrukciji nije bilo i da je na javnom tužilaštvu da to
proveri šta se sve zapravo dešavalo, pre svega zbog činjenice da nisu iskorišćene mogućnosti koje su postojale,
s obzirom na neizvršavanje obaveza iz ugovora te da
je bilo osnova za raskid ugovora s „Monterom", što iz nepoznatih razloga
nije učinjeno.
Međutim
ono što odmah pada u oči je činjenica da je tokom
mandata ministra Bradića Ministarstvo kulture itekako
ažurno reagovalo povodom mućki i drpaže u slučaju rekonstrukcije Narodnog muzeja koja nikada nije ni počela, a da su se službe istog tog Ministarstva
kulture pravile slepe , gluve i neme u slučaju rekonstrukcije MSU
koja je uveliko trajala i bila prekinuta pretprošle
godine iako je nedovršen posao u celosti isplaćen još 2007 godine, upravo u
vreme ministrovanja Voje Brajovića koji je za medije
izjavio da je plan rekonstrukcije muzeja utvrđen za vreme mandata njegovog prethodnika i da je njegov
tim samo poštovao nasleđene obaveze, Pravna služba Ministarstva kulture u vreme
mog mandata bila je profesionalna i tvrdim da ništa van zakona nismo radili.
Nisam siguran šta je krajnji cilj ovakvih podmetanja krivice, ali sam spokojan
jer znam da smo poštovali proceduru i nasleđene obaveze što, pak sa druge strane
pokazuje da se Brajoviću uopšte nije mešao ni u šta, iako je baš u to vreme sklopljen
ugovor sa Monterom i avansno calnuta sitnica od 176 miliona dinara o čemu je Brajović verovatno bio neobavešten!
Stoga je zahtev tužilaštvu upućen za događanja u periodu u kome je
na čelu Ministarstva bio Vojislav
Brajović, kada je sklopljen ugovor i
isplaćen avans, ali i na kasnije ministrovanje
Nebojše Bradića i Predraga Markovića, koji nisu ni pokušali da prekinu ugovor sa „Monterom" i utvrde šta se dogodilo sa 176
miliona dinara.
Fikusi u ministarstvu
Neverovatno je da niko iz Muzeja,
niti iz Ministarstva nije pokušao da učini to. Umesto da rekonstrukcija traje osam meseci ili
maksimalno godinu dana „Montera" nije posao završila ni posle pet godina, čak
je iza sebe ostavila krov koji prokišnjava, ubuđane zidove i pod, uništene regale za kačenje slika u depou, ukratko razbojište sa nekoliko oštećenih eksponata u muzeju. Nevina poput francuske sobarice,
donedavna direktorka MSU Anđelković tim povodom „proslavila" se izjavom da je
tenderska komisija Ministarstva kulture finansirala i nadgledala rekonstrukciju
MSU, a zaposleni u muzeju nisu smeli da se mešaju u dinamiku isplate
izvođača radova, pa tako nemam nikavu odgovornost za avansnu
uplatu 176 miliona dinara "Monteri, da je ministarstvo kulture kontrolisalo
rekonstrukciju ustanove . Naravno, svi gorepomenuti likovi ovog kleptokratskog
trilera , slučajno su zaboravili da pomenu činjenicu da je u periodu od 2002-2005 godine MSU uradio
studije mikroklimatske optimizacije, obezbeđenja, osvetljenja, zaštite od požara, projekte postojećeg stanja instalacija, arhitektonsko-građevinski projekat postojećeg
stanja, idejni arhitektonsko-građevinski projekat
adaptacije, rekonstrukcije-dogradnje, spoljnjeg uređenja terena i instalacija sa tenderom za adaptaciju, kao
i idejni projekat instalacija rekonstrukcije-dogradnje a ukupna procenjena
vrednost svih ovih radova bila je 3.683.000 evra, pa bi bilo jako
zanimljivo ako bi se neko našao da pokuša da objasni kako je u međuvremenu
predračun kompletne rekonstrukcije izmetastazirao
na 10 miliona eura. Uprkos svemu ovome, na krajne providan način izvršen je pokušaj zaštite imena i dela sada već ražalovane direktorke MSU i
to tako što je njena velika muzeološka loža okupljena u Upravnom
odboru MSU po svaku cenu pokušala da spreči njenu smenu i to tako što
je deo Upravnog odbora konstatovao da kandidati Vladislav Šćepanović i Slobodan Kaštavarac nisu podobni za direktora MSU jer navodno ne
ispunjavaju krajnje nejasne kriterijume a da je jedini kandidat koji te
kriterijume ispunjava upravo dosadašnja direktorka Branislava
Anđelković Dimitrijević . Pošto je postalo jasno da
deo Upravnog odbora vrši opstrukciju kako bi po
svaku cenu progurao Anđelkovićku Ministarstvo je postavilo Šćepanovića za V.D. direktora čime se automatski jako zamerilo pseudomuzeološkoj kliki okupljenoj oko bivše direktorke i njenih satrapa u Muzeju a čitava kampanja vođena je preko Dnevnog
lista Blic koji je pod kontrolom Demokratske stranke! Pokazalo se da je u
pitanju dobro užirena klika koja već desetak godina prelazi preko svih muljaža doskorašnje direktorke, te da je
to eminentno društvance koje je tamo dospelo preko
negativne selekcije i koje je do sada promenilo sve moguće stranke pa se plaše novih kvalitetnih ljudi
jer su se toliko užirili da su postali doživotni
zaštitnici imena i dela Branislave anđelković Dimitrijević a istovremeno i
pritajeni ometači svake promene u načinu rada kuća kao što je muzej Savremene umetnosti u Beogradu, koju je doskorašnja direktorka toliko uspešno
vodila da je Muzej osim što je zatvoren već 6 godina i to bez ikakve naznake kada će ponovo proraditi, usput pretvoren u ruinu za šta je
Ministarstvo kulture s pravom pokrenulo pitanje krivične odgovornosti. A svoj kreativni doprinos kojim se
potvrdila narodna poslovica gde ima dima ima i vatre pružio je i ex ministar kulture Nebojša Bradić i to preko svoje
prijateljice Radmile Stanković koja je u Ninu od 25.
jula pokušala da izvrši svojevrsnu rehabilitaciju Bradića i to tako što je, osim što je veliki deo podataka preuzela iz članaka ovog autora u Tabloidu, o čemu Nin recimo nikada do tada nije hteo da piše, pokušala da za sve lopovluke
vezane za MSU i Narodni Muzej optuži pomoćnike ministara iz čega proizilazi da se ni
Bradić nije mešao u svoj posao. Ako je to zaista tako, iz toga
proizilazi da su svi raniji sazivi Ministarstva kulture zapravo bili rasadnici fikusa
u obliku ministara kulture, pa stoga ni najmanje ne čudi da su ovaki fikusi dobro bujali pošto je kultura vrlo uspešno
pretvorena u svojevrsnu septičku jamu koju su punile kloake
demokratije i lopovluka!