Govoreci otvoreno

Vučić i Crkva: verovao je samo tokovima novca i političke moći

Vođu nema ko da ispovedi

Sadašnji Vođa, opsednut ovozemaljskim idolima, bio je dugo godina izgubljena ovca. Povremeno je govorio kako je vernik, pravoslavac, a povremeno se gnušao Srpske pravoslavne crkve i njenog sveštenstva. Svoje duševne bolesti pokušavao je da pretvori u duhovnost. Sve dok nije poverovao da je on božji poslanik među Srbima. O tome kako su teške psihološke krize Aleksandra Vučića vodile u njegova religiozna i antireligiozna lutanja, piše Predrag Popović, nekadašnji Vučićev saradnik, glavni urednik nedeljnog izdanja Dnevnog Telegrafa, dnevnog Nacionala i Pravde.

Piše: Predrag Popović

U privatnom panteonu Aleksandra Vučića nalazilo se mnogo raznih bogova. Prvo je, navodno, verovao u Hrista. Mnogo praktičnije i strasnije iskazivao je veru u Vojislava Šešelja. Na kraju, napravio je vlastiti kult čije zapovesti su, umesto u Bibliji i „Ideologiji srpskog nacionalizma", ispisane na stranicama „Informera" i „Kurira".

Dok je bio radikal, Vučić se predstavljao kao iskreni pravoslavac. U stanu u „Ju biznis centru", gde je živeo s prvom suprugom, na zidu je visila skupocena ikona Svetog Nikole s nikada upaljenim kandilom. I u zamku u Jajincima nalazila se pozlaćena slika sveca - zaštitnika porodice Vučić. Krsnu slavu obeležavao je skromno ili nikako. Poštovao je verske običaje, ali na liturgije je išao samo po partijskom zadatku. Za razliku od mnogih radikala, koji su karikaturalno prenaglašavali vlastitu religioznost, on, za divno čudo, po tom pitanju nikada nije bio teatralan. Izbegavao je teološke teme, nije iznosio stavove o islamu ili rimo-katolicizmu, a pojedincima iz vrha Srpske pravoslavne crkve bavio se isključivo dnevnopolitičkim povodom.

Lične verske dileme i duhovne turbulencije Vučić je čuvao daleko od javnosti. Povremeno je postio, molio se i pasionirano čitao dela svetih otaca. U takva stanja upadao je prilikom svake mentalne krize. Dakle, često.

Krajem 1992. godine otišao je na sarajevsko ratište i priključio se jednoj četničkoj jedinici u Ilidži. Nije dugo izdržao. Prestrašen, brzo je shvatio da nije stvoren za ratnika. Prebačen je na Pale, na Srpsku radio-televiziju, gde je radio kao novinar i prevodilac. Posle tri meseca vratio se u Beograd i suočio sa činjenicom da nije onako tvrd i opak momak kao što je o sebi mislio. Iz krize identiteta pokušao je da se izvadi uz pomoć duhovnog učitelja. Na preporuku jednog sveštenika utehu je našao u veri, naročito u knjigama vladike Nikolaja Velimirovića i Tome Kempijskog. Još snažnije se poljuljao kad ga je ostavila Tijana, prva prava ljubav. Iz teške depresije izvukao se zahvaljujući postu i molitvi. Na sličan način reagovao je i 1999. godine, kada se našao u nemilosti Vojislava Šešelja. U to vreme činilo mu se da je ceo svet njegov. Nalazio se na funkciji ministra informisanja, Srbija je pobedila NATO, za zasluge u gašenju medija vlada mu je poklonila stan, ispunio je obećanje i osvetio se Slavku Ćuruviji...

Uljuljkan tim uspesima, pomislio je da mu se sve može, pa i da vređa stranačke kolege. Osion i histeričan, nekoliko puta se obrušio na Gordanu Pop Lazić. Kad je preterao, intervenisao je Šešelj. Brutalno, kao i uvek. Posramljen, Vučić je napustio stranku i počeo da tihuje. Kako su prolazili sati i dani, a od Šešelja ni glasa, tonuo je u sve dublje očajanje. Ostalo mu je samo da čita Psaltir cara Davida i da čeka da carica Ksenija kukanjem izmoli Šešeljev oproštaj.

Tu epizodu zabeležila je i Državna bezbednost, koja je prisluškivala telefon vođe radikala i snimila njegove presretnute razgovore s Vučićevom suprugom.

- Supruga Aleksandra Vučića Ksenija kontaktirala je s Vojislavom Šešeljem, koji joj je rekao da je Vučić „pukao sasvim" i da je zbog njega atmosfera u stranci nepodnošljiva. Sukob je izbio, dodao je, kada je Vučić uvredio Šešeljeve najbliže saradnike koji su se zatekli u kabinetu i nakon rasprave napustio kancelariju i rekao da daje ostavku. Šešelj zatim kaže da ne može više da mu bude „dadilja". Na kraju, uz napomenu da mu je sam Vučić priznao da je prešao na strogi post i da ima svog duhovnika, Šešelj je rekao da je razočaran pričama da Vučić prelazi u DS. Uz stalno zahvaljivanje Šešelju za sve što je učinio za njih, Ksenija se složila da s Vučićem nešto nije u redu, ali je negirala da će preći u DS - navodi se u izveštaju Centra Resora državne bezbednosti od 20. avgusta 1999.

Strogi post je dao rezultate. Bog ili, pre će biti, đavo uslišio je Vučićeve molitve, Šešelj je popustio, oprostio je grehe bludnom sinu i pristao da mu i dalje bude dadilja.

Kakav je bio radikal, takav je bio i pravoslavac. Sve samo iz koristi, bez snage i volje da istraje. Srpsku pravoslavnu crkvu nije doživljavao kao duhovnu zajednicu već isključivo kao instituciju veoma pogodnu za upotrebu u političkom marketingu. Svedočanstvo o tome ostavio je i Darko Hudelist, novinar zagrebačkog nedeljnika „Globus", koji se godinama družio s Vučićem.

- S Vučićem i njegovom suprugom Ksenijom u oktobru 2008. večerao sam u jednom otmenom restoranu na Vračaru, nedaleko od Hrama Svetog Save. Na putu od njegove zgrade „crvenkape" do restorana prošli smo pokraj Hrama. Ne, Vučić se nije prekrstio. Naprotiv, glasno je izrekao jedno negativno i optužujuće mišljenje o Srpskoj pravoslavnoj crkvi - zapravo ne toliko o SPC kao srpskoj nacionalnoj instituciji koliko o crkvi kao takvoj, jednako kao i o popovima. Nije prikrivao da mu je taj milje prilično stran i da je zakleti antiklerikalac - opisao je Hudelist.

Vladike za jednokratnu upotrebu

Zakleti antiklerikalac Aleksandar Vučić ipak se vrlo često bavio Crkvom, ali samo po partijskoj dužnosti. Kao verni apostol šešeljevskog kulta, izvršavao je sve što mu je naređeno. Gorljivo je hvalio radikalima bliske popove i vladike, a još je energičnije satanizovao sve koji su bili nepodobni.

Gotovo svi sveštenici i episkopi, koji su se u to vreme politički angažovali, podržavali su Vuka Draškovića. Ljut zbog toga, da bi u javnosti mogao da parira konkurenciji i lažira podršku Crkve, Šešelj je prigrlio Filareta, tadašnjeg monaha u zemunskom manastiru Svetog arhangela Gavrila. Sklopili su obostrano koristan dogovor. Šešelj je izvršio pritisak na Sinod SPC-a i izdejstvovao da Filaret bude promovisan u vladiku. Za uzvrat, novopostavljeni vladika mileševski javno je hvalio radikale i Šešelja.

U intervjuu koji sam tada pravio s Vučićem, problematizovao sam lik i delo jurodivog Filareta. Na pitanje da li zna da crkveni zakon ne dozvoljava da čin vladike dobije neko ko nije završio Teološki fakultet, Vučić mi je odgovorio da nije bitna diploma nego vera. Na pitanje da li zna da je Filaret s Teološkog fakulteta izbačen presudom crkvenog suda zbog krađe i prevara, tadašnji mladi radikal odgovorio je dugim uzdahom i tvrdnjom da je Filaret pošten i čestit vernik, „sto puta bolji od vladike Atanasija Jeftića, koji podržava narkomana Vuka Draškovića...".

Kasnije, u razgovorima Vučić je nekoliko puta pominjao Filareta. Pun ponosa, pokazivao mi je drveni krst i brojanicu koje mu je on poklonio. I ne samo što je pošten i čestit, Filaret je, po Vučićevom mišljenju, bio i čudotvorac. Imao je i dokaz za to.

U nekoj izbornoj kampanji, Tomislav Nikolić je posetio Mileševu. Na rastanku, Filaret je tri puta vraćao Tomu iz automobila, da se opet izljube. Dok su se razilazili, vladika je neprestano mahao velikim pozlaćenim krstom i blagosiljao radikale. Pola sata kasnije, auto je sleteo s puta, ali niko nije povređen. Vučić je zaključio da je samo Filaret spasao Nikolića. Da ga nije zadržavao, udes bi izazvao mnogo teže posledice.

Krajem avgusta 2008, crnogorska policija nije dopustila vladici mileševskom da pređe granicu. Revoltiran, Filaret je razapeo čador kod Brodareva i počeo štrajk glađu. U dnevnim novinama „Pravda", koje sam tada uređivao, iz dana u dan objavljivao sam kukanje časnog vladike. Vlasniku „Pravde", Vučiću, to se nije svidelo.

- Što toliko puštaš vesti o tom kriminalcu Filaretu? - pitao me.

- Čime te naljutio? Zar on nije pošten i čestit vladika, ponos Srpske crkve?

- On je Šešeljeva budala... Čuj, štrajkuje glađu!? Kako ga nije sramota...

Ne znam šta se desilo između njih dvojice, ali nije me iznenadila promena odnosa. Ako ni u čemu drugom, Vučić je dosledan u promenama stavova. To se videlo i na primeru vladike Artemija.

Neposredno po okončanju NATO bombardovanja, Artemije, tada vladika raško-prizrenski, prvi je priznao novu albansku vlast. Radikali su objavljivali fotografije na kojima se on rukuje s Ibrahimom Rugovom i Hašimom Tačijem. Da je „izdajnik vaskolikog srpstva i pravoslavlja" Artemije je dokazao i podrškom DOS-u. Punih osam godina Vučić je najtežim optužbama udarao po njemu, tvrdeći da, u dogovoru sa „šiptarskim teroristima i njihovim američkim i evropskim sponzorima" priprema stvaranje Kosovske pravoslavne crkve, za šta je dobio deset miliona dolara. Na te priče Vučić je zaboravio čim mu je Artemije zatrebao iz političkih razloga. U proleće 2009. Sinod SPC je smenio Artemija i za vršioca dužnosti u Raško-prizrenskoj eparhiji postavio penzionisanog vladiku Atanasija Jeftića. Eto Vučiću povoda da Artemija promoviše u žrtvu izdajničkog Tadićevog režima, koji manipuliše i sa Crkvom.

I stavove o mitropolitu Amfilohiju Vučić je menjao od prilike do prilike.

- Jesi li čuo šta je Amfilohije rekao na sahrani Đinđića? Svaka mu čast - smejao se Vučić 15. marta 2003.

U propovedi posle opela u Hramu Svetog Save, Amfilohije je, kao uzgred, podsetio na biblijsku izreku „ko se mača lati, od mača i gine". Ushićenje, koje je tada osetio, Vučić je zaboravio u martu 2012, kad je mitropolit na beogradskom Trgu Republike služio „opelo za pokoj duše" srpskim vladarima, Vučiću i Dačiću, koji su u Briselu potpisali sporazum kojim se, faktički, odriču Kosova i Metohije. Nije mnogo prošlo, i Amfilohije se pokajao zbog tog verskog skeča, kojim se zamerio još živahnom i izuzetno osvetoljubivom gospodaru Vučiću. Iako je učinio sve što je mogao kako bi se približio aktuelnom premijeru, nije uspeo. Prerano upokojena duša Vučićeva odbila je svaku komunikaciju.

S druge strane, Vučić je opozicionarske i kritizerske grehe oprostio vladiki Grigoriju. To mu nije bio problem. Godinama je svako Grigorijevo pojavljivanje u društvu Borisa Tadića i Milorada Dodika kod Vučića izazivalo provale besa.

U januaru 2010, dok je trajalo zasedanje Sinoda SPC, na kome je biran novi patrijarh, u „Pravdi" sam objavio tekst o vladici zahumsko-hercegovačkom. Opisao sam ga onakvim kakav jeste - Banderas u mantiji, hedonista koji voli sve što vole mladi, politički oportunista, uvek uz vlast i bogataše...

- Jadna je naša Crkva kad među vladikama ima i takve kao što je Grigorije. On je veće zlo od Pahomija i Kačavende - rekao mi je Vučić. - Ja šišanje plaćam 500 dinara, on 150 evra... Jesi li video kakav harli dejvidson motor vozi? Ima i maserati koji je platio 130.000 evra, a podržava Tadića u čijoj Srbiji ima tri miliona ljudi bez posla, koji umiru od gladi. Stid ga bilo! Ne zanima me njegov privatni život, to što ima ženu i dete u Bosni, ali ako hoće tako da živi neka skine mantiju, da ne sramoti SPC...

Kao i Amfilohije, i Grigorije se preigrao, pa je, po dolasku naprednjaka na vlast, dozvolio sebi slobodu da Tomu Nikolića nazove „benom" i „neškolovanim magaretom". Brzo se pokajao, a Vučić mu je oprostio. Što da ne? Prvo, rekao je istinu. Drugo, mnogo važnije, rekao je istinu o Nikoliću, Vučića nije pominjao. I treće, najvažnije, po karakteru Vučić i Grigorije su jednojajčani blizanci. Zato su se lako i brzo prepoznali. Danas su bliski prijatelji i saradnici. Kao u šali, Vučić ga oslovljava sa „Vaša Svetosti", tako da neće biti iznenađenje kad Griška postane patrijarh Srpske pravoslavne crkve.

Plač patrijarha Pavla

Izbor episkopa niškog Irineja (Miroslava Gavrilovića) za patrijarha iznenadio je Vučića. Pretpostavljao je da će Amfilohije, pritiscima i podmićivanjem, uspeti da ostvari ambiciju da sedne u tron Svetog Save. Za Vučića, pokazalo se, podobniji je Irinej. Star je, kompromitovan, lak za manipulisanje.

Da bi se dodvorio režimu Irinej je pristao i da Aleksandra Vulina odlikuje ordenom Svetog Save. Kao dokazani komunjara, čedo Mire Marković, Vulin je to zaslužio nasiljem kojim je Srbe uterivao u institucije albanske države Kosova. Bez obzira šta ja pričao, pisao i mislio o Vučiću, priznajem da i u njemu ponekad oživi mrva ljudskosti, zbog koje je, pretpostavljam, odbio da prisustvuje tom sramnom činu uzdizanja Vulina i sunovrata SPC-a.

I patrijarh Pavle je bio sklon da pravi kompromise s vladarima, ali često se odlučivao i na poteze koji su mu čuvali dostojanstvo.

Vučić mu, naravno, nikada nije oprostio što se pridruživao demonstrantima koji su, u zimu 1996, protestovali zbog Miloševićeve krađe izbora. Uveren da je popovima mesto u crkvi, ne u politici, smatrao je da ni Pavle nema pravo da iznosi mišljenje o političkim dešavanjima u državi. Osim ako to ne radi u njegovom, Vučićevom, interesu.

Patrijarha Pavla je upoznao u jesen 1996, kad je sa Šešeljem i Žirinovskim posetio Patrijaršiju. Međutim, mnogo dublje impresije stekao je deset godina kasnije, kad je nagovorio patrijarha da prisustvuje projekciji radikalskog dokumentarnog filma „Istina" o stradanjima Srba u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.

- Pavle je zaista onakav kakvim se predstavlja u javnosti, miran je, tih i vrlo lucidan, pažljivo sluša šta mu se govori i postavlja pametna pitanja - pričao je Vučić posle tog susreta. - Ipak, šokirali su me uslovi života u Patrijaršiji. Bili smo u keliji nekog vladike, to je mala soba, tri sa tri. Uh, kako tamo smrdi! Prozor sigurno nije otvaran otkad je zgrada napravljena. Pozlilo mi je, samo što nisam pao u nesvest...

U zgradi Vojno-medicinske akademije prostorije se redovno vetre, ali iz posete bolesnom patrijarhu Vučić se vratio s još gorim utiscima.

- Brate, shvatio sam da Bog ne postoji - rekao mi je. - Patrijarh je gotov, održavaju ga samo aparatima. Jedan lekar mi je ispričao strašne stvari. Kaže da Pavle, kad dođe svesti, samo plače i kuka što mu se bliži smrt. Pa, to uopšte nije hrišćanski. Da je pravi vernik, ne bi se plašio smrti, jer bez nje nema ni vaskrsenja. Ako on zna da vaskrsenja nema, a trebalo bi da zna, s obzirom na funkciju, to znači da ne veruje u svog šefa...

U svog trenutnog šefa, Vučića, tvrdo veruju vladike Porfirije i Irinej Bulović, nezvanični velikodostojnici Srpske napredne stranke. Porfirije je odavno dobro udomljen u Radio-difuznoj agenciji, gde svojim radom, odnosno izostankom istog, dokazuje podobnost svakoj vlasti. Za razliku od njega, okićenog zlatom i kartije satovima, skromni vladika Irinej obavlja mnogo praktičnije zadatke. Kao specijalni zastupnik Vučićevih političkih i lukrativnih interesa, on upravlja novosadskom i vojvođanskom scenom. Pored obaveze da kontroliše fantomsku organizaciju Treća Srbija, čiji lideri su zbrinuti u javnim preduzećima, Irinej procenjuje političku podobnost svih kandidata za bilo koju funkciju u državnim institucijama.

Aleksandru Vučiću nije bilo teško da pod svoju kontrolu preuzme većinu vladika Srpske pravoslavne crkve. On ne sankcioniše njihove prljave kriminalne radnje, oni mu unapred opraštaju sve grehe prema državi i građanima. Vučić se dugo rugao Đinđićevoj izjavi „kome je do morala, neka ide u crkvu", a sada je, njegovim dolaskom na vlast, moral proteran i iz crkve.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702

A 1.

Zakletva sa isteklim rokom

Po odlasku u Hag, da bi zastrašio radikalske poslanike, Šešelj je zahtevao da se svi „pred Bogom" zakunu da neće napustiti stranku. Krajem januara 2004. godine, u zemunskoj crkvi Svetog oca Nikolaja, Vučić se prekrstio, poljubio ikonu, potpisao i odrecitovao zakletvu:

- Zaklinjem se pred Bogom svemogućim, zaklinjem se svojom pravoslavnom verom, zaklinjem se svojim imenom i čašću, zaklinjem se slavom svojih predaka i budućnošću svojih potomaka da ću časno, pošteno i predano obavljati svoju poslaničku dužnost, poštujući stranačku disciplinu i izvršavajući odluke najviših stranačkih organa, u skladu sa Statutom Srpske radikalne stranke. Mojim poslaničkim mandatom u svakom trenutku će raspolagati Centralna otadžbinska uprava SRS-a i njenoj volji ću se bezuslovno pokoravati. Kako ja ovu zakletvu poštovao i ispunjavao, tako i meni Bog pomogao.

Nije ni izašao iz crkve, tamjan mu je još terao suze na oči, a Vučić je zaboravio na tu smešnu zakletvu. Kao i sve ostalo što je u životu radio, i zavet Bogu imao je rok trajanja, važio je samo dok je Vučić od njega imao koristi. Kad je procenio da su se okolnosti promenile, odrekao se časti, slave svojih predaka i budućnost potomaka počeo da gradi u saradnji s mnogo solventnijim ovozemaljskim božanstvima poput Caneta Subotića, Milana Beka, Miroslava Miškovića i Bogoljuba Karića.