Kontranapad

Pederasta demokratija i u sportu: kuda nas vode topli zagrljaji "europskih" integracija

Lopta na klizavom terenu

U senci prave socijalne tragedije koja se dešava u Srbiji pod naprednjacima, sport koji je oduvek bio najbolji ambasador ove države i njenih građana, nalazi se u rukama režima i kriminalnih struktura okupljenih oko njega. Kad vlasti zabrane odigravanje fudbalskih utakmica, onda je to kraj svakog zdravog razuma. Zbog toga i propada, sve što je ikada vredelo, ili odlazi što dalje odavde. O tome kako se ružna slika političkog lika Srbije odrazila i na "najvažniju sporednu stvar na svetu", piše Miroslav Vislavski, dugogodišnji sportski radnik i Tabloidov urednik sporta.

Miroslav Vislavski

Državnici i vladajući politički zvaničnici punih usta i svakodnevno govore o Srbiji kao pravnoj državi. Nisu uštimovani u oceni jer jedni govore o izgradnji, a drugi tvrde da je Srbija izgradila pravni sistem. Doduše i po jednima i po drugima, efekti tog sistema retko pokazuju da je on u interesu građana. On je ipak više ili isključivo po meri vlastodržaca bilo koje političke boje koja se popne na grbaču građana „zbog kojih se gradi pravna država". Zbog takvog sistema i sport nam je bez sistema! Sa ovim sistemom je zaokružena odbrana svih samovoljnih postupaka vođe i njegovih pratilaca. To se može primeniti i na poslednji slučaj kada država štiti pedere, zatvorivši ceo grad u kazamat za vreme šetnje ljudskog otpada. I kao da se radi o najvećem događaju u direktnom tv prenosu (bez upozorenja da se ne preporučuje za gledanje uzrastu do 18 godina), „pravna država" je „omogućila" svim građanima u njihovim jazbinama da vide kako se ljudski izrod žvali. A onda, kada u strogoj zabrani građanima da promole glavu za vreme šetnje čovečijeg nesoja, premijerov brat naumi da obiđe mamu i tatu preko policijskog kordona postavljenog za prebijanje svakog normalnog koji se protivi nakaradama, dobije po leđima zajedno sa onima koji su mu dodeljeni za čuvanje, pravna država progovara. Biće kažnjeni oni koji su u službi novog despota, zato što su slepo izvršavali njegovu naredbu koja je bila nedorečena što nije izuzela njegovu porodicu. E to je sistem pravne države novog vladara našim sudbinama, to je „pravna država" po volji jednog čoveka!

Kad šetaju pederi i sport je zabranjen!

U takvom sistemu, kad šetaju pederi je najnormalnije da stane život! Otkazuju se sportske priredbe, fudbalsko kolo se pomera iako je kalendar takmičenja sačinjen pre više meseci. Treba preduprediti „najveću opasnost" režimu koju predstavljaju „navijački nasilnici". Njih ne može kontrolisati ni antiteroristička i druge specijalne jedinice kada „polude" u susretu sa pederima! A nije ni dobro da na stadionima za vreme odigravanja utakmice skandiraju poruke koje ne prijaju vlastima, Vođi pre svega. Zato je najsigurnije te neposlušne izolovati. Nekada je narodna milicija „sumnjive" strpala u zatvor za vreme kongresa partije ili dolaska visokih zvaničnika iz zemlje i inostranstva. Preventive radi. Danas, poput savremenih metoda po kojima bogati ili „ugledni" osuđenici nose nanogicu ili narukvicu u raskošu svojih dvorova i zamkova, vlast je osujetila „navijače" da se sretnu sa kontaminatorima ljudskog roda.

Da li su ugrožena ljudska prava sportistima i ljubiteljima sporta, za vladare nije isto kao kada se pederima uskraćuju mogućnosti da šire svoju nakaznu propagandu. Voljom moćnika, fudbalska liga je već na startu takmičenja učinjena neregularnom. Jedna utakmica pomerenog kola će se odigrati naknadno - nakon nekog od narednih kola „Jelen super lige".

Pravni sistem "autokratske demokratije"

Premijer je po završetku peder bala rekao da je poštovanje Ustava i garantovanje ljudskih prava pokazalo da je Srbija pravna država. U isto vreme, nije mu važno što Ustav Srbije definiše Kosovo i Metohiju kao svoju teritoriju da se odrekne kolevke srpstva. Ili, poslednji primer kršenja Ustava koji govori o otimanju penzija i plata mučenicima njegove države. Džaba Ustav garantuje nedodirljivost stečenog prava. Oko dva miliona robova u "demokratskoj" Srbiji ostaju uskraćeni za deo zarade I penzije. O vraćanju na zatečeni nivo zarađenih penzija, po izlasku iz krize, nema govora. To je „pravna država" preletača, prevrtača i moralnih kasapa.

U takvoj "pravnoj državi" kadrovska politika postoji samo u terminologiji. Ne i u sistemu. Ne postoje više ograničeni mandati niti limit broja mandata. Ni kriterijumi ne postoje. Svako može doći do najznačajnijih pozicija, iako mu je biografija prazna. Tamo gde je preovlađujuća privatna svojina, nije potrebno ograničavati broj uzastopnih ili trajanje mandata. Niti insistirati na određenim društvenim kriterijumima. Ali, kada se radi o organizacijama od šireg javnog interesa koje nemaju privatnog titulara, neshvatljivi su primeri mandata i vremena njihovog trajanja koje sebi namešta grupa vlastodržaca javnih dobara kakva su pojedini sportski klubovi ili njihovi savezi.

U srpskoj demokratiji, koju su nam nametnli "reformatori", plaćeni od belosvetskih bitangi uspostavljen je model vladanja u političkim strankama. Umesto jednog "diktatora", desetine pa i stotine partija i stranaka su imale svoje "Titiće". Svi su hteli da budu ONAJ koga su kritikovali I napadali zbog autokratskog načina vladanja! Taj model je prenet u mnoge delove društva pa tako i u pojedine sportske institucije. Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Vojislav Koštunica, Čeda Jovanović, Nenad Čanak... Bilo bi ih još da nisu pomrli ili da su na slobodi. Njihove stranke ni nakon četvrt veka postojanja ne znaju za druge lidere. Najbliži im saradnici kao ni stranačka vojska, ne smeju da progovore bez njihove dozvole. U sportu su pre ovih pojava i primera, mandati bili ograničeni i najduži sa dva uzastopna. Drugačije nisu dozvoljavali principi kadrovske politike socijalističkog ("mračnog") društva. Bez obzira na to, takvo društvo je optuženo kao nedemokratsko!

Sistem doživotnih lidera

Pošto su sportske organizacije znatno starije od četvrtvekovnog višestranačkog (obnovljenog) parlamentarizma, nemoguće je naći primer da su predsednici saveza ili klubova na njihovom čelu od osnivanja. Ali su prepoznatljivi primeri modela dugih i ponavljanih mandata. Tako su u Odbojkaškom savezu Srbije (ranije Jugoslavije) predsednik (Aleksandar Boričić), prvi potpredsednik (Nenad Golijanin) i generalni sekretar (Slobodan Milošević "Ševa"), sa mandatima od 1991 godine! Površni poznavaoci prilika će zaključiti da su oni uspešni, pošto nacionalne selekcije imaju kontinuitet vrhunskih rezultata. To je njihov alibi za trajanje večitih. Ali, kada se razgrne baruština, do izražaja dolazi na videlo sistem jednog čoveka. Svaka rečenica koju izgovaraju .... Počinje sa: "Bora kaže", "Bora misli", "Ne da Bora", "Bora se neće složiti", "Ne dozvoljava Bora". Kada on siđe sa prestola, ne daj Bože umre, nema sistema. Zar to ne liči na partijske satelite i kadrove u aktuelnoj vlasti poput kojekakvih slina i dama koje nas podsećaju na čedne lutke u crvenim izlozima najprometnijih ulica svetskih metropola, čiji svaki nastup ima rečenicu o Mesiji današnjice. To što kaže i pomisli Mesija, jeste zadatak, pravilo, direktiva, propis, zakon... Sad je pitanje ko je kome usadio svest o nedodirljivom autoritetu. Da li sport politici ili politika sportu. Nevažno je. Ni jedno ne valja!

Odbojkaško iskustvo je posejano i u drugim sportovima za koje se baš ne može reći da su uspešni na reprezentativnom, ali ni na klupskom planu. Njima takmičarska uspešnost ne može biti alibi za trajanje. Uspeha nemaju ni na planu izgradnje sistema, razvijanja materijalne osnove ili drugim sadržajima.

Nejaka Zvezda i večiti Karadžić

Vetrometina na kojoj se njiše čelnik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić, nikako da napuni jedra i otisne ga u istoriju. Vešto manipulišući Titanikom na pučini prljavština, prevara, laži i neiskrenosti, Karadžić je i ovih dana mirno prihvatio hice koje iz praznih cevi ka njemu upućuju "nevini" i "naivni" prvaci nekadašnjeg Evropskog šampiona i nacionalnog simbola Crvene Zvezde.

Čim ne pobede utakmicu, iz njihovih redova kreću pretnje, zahtevi, ultimatumi...Već su u bezbroj navrata pokazali uzaludnost halabuke koju prave nakon nedosuđenog penala. Kažu: Kriv je Karadžić! Ima da podnese ostavku u roku od šezdeset dana! Iza toga sledi - ćorak! Optuženik dr. Zvezdan Terzić, pa Premijerov prijatelj i čovek poverenja SNS Slaviša Kokeza (sa divnom biografijom svog poslovnog uspeha i napretka), kao da su miropomazani ubeđuju predsednika Tomislava da ne silazi sa pijedestala. Sada nakon nedosuđenih penala i izgubljenog boda u Kruševcu nećkali su se oko roka u kome ga obavezuju na povlačenje sa funkcije. Da li trideset dana ili odmah, pitanje je sad!

Na sve to Karadžić odgovara bezbrižno. Kaže da ima pametnija posla. Predstoje utakmice u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. On ne haje za one koji su ostali bez kredibiliteta od kada ih predstavljaju i unutrašnje odnose im uređivali i uređuju likovi od Arkana do Kokeze. Tole na njihove ucene, ultimatume odgovara u duhu: psi laju karavani prolaze.