Iz arhiva

Kako je Vera Miletić, majka Mirjane Marković, 1943. godine izdala 268 članova beogradske organizacije Komunističke partije, od kojih je polovina uhvaćena i streljana

Šuma ih je spasla od istrebljenja

Serija TV Beograd ''Otpisani'', reprizirana barem pedeset puta, prikazala je gerilsku borbu komunista, komunističke omladine i njihovih simpatizera, koji zadaju ''smrtan udarac okupatoru''. Ovu humorističku seriju demantuju dokumenta, koja pokazuju da su tokom rata komunisti i njihovi simpatizeri otkucavali jedni druge i padali, kao mušice, u ruke neprijatelju. Slučaj Vere Miletić, komunističkog rukovodioca iz Požarevca, majke Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića, vešto je opisivan i predstavljan kao njena tužna smrt u rukama okupatora u logoru na Banjici. Dokumenti koje objavljujemo to demantuju. Knjigom Bilo je to ovako, u izdanju Večernjih novosti, čije izdavanje je finansirao Bogoljub Karić, pokušava se omogućiti povratak gospođe Marković u Srbiju. Ona, i bez knjige, treba da se vrati u Srbiju, a o njenim (ne)delima treba da presudi istorija

Milovan Brkić

Magazin Tabloid je u posedu orginalnih dokumenata, koji pokazuju da su srpski komunisti bili lak plen specijalne policije, koja je imala podršku centrale GESTPO-a u Beogradu.

Dokumenti, koji su u posedu redakcije, potvrđuju da je Vera Miletić u Požarevcu 10. jula 1942. godine rodila kćerku Mirjanu, a njen vanbračni otac je Momčilo-Moma Marković, sa konspirativnim imenom Vuk.

U ruke agenata Specijalne policije, gospođa Miletić je pala 4. oktobra 1943. godine, u Lastinoj ulici, na Avalskom putu, blizu kragujevačke trošarine, u kući sestre policajca Janka Jankovića, koga je kasnije, takođe, otkucala. Izjavu je dala isledniku Bošku Bećareviću, šefu Četvrtog antikomunističkog odeljenja Uprave grada Beograda.

Prema Zapisniku o ispitivanju, ona je prvi iskaz, sa dopunama, dala 10. novembra 1943., a drugi 24. novembra te godine. Vera Miletić je ''otkucala'' 268 članova partije i ilegalaca. Više od polovine je pohvatano i streljano, a ostali su se spasili, jer su već bili oterani u logore, ili su se dokopali šume.

Dakle, serija "Otpisani'' je simpatična propaganda. Nažalost, saradnici okupatora su surovo proganjali svakog ko nije veličao nemačke okupacione vlasti. Specijalna policija je streljala i nekoliko svojih službenika, koji su ilegalcima doturali važne podatke o racijama koje policija sprema.

U prošlom broju smo opisali kako je Vera Miletić u smrt odvela i policajca Janka Jankovića.

Dalja sudbina Vere Miletić je vešto prikrivana. Nakon saslušanja ona je puštena na slobodu, i uz pomoć tajne policije je živela kod roditelja u Požarevcu, gde su je partizani, nakon oslobođenja i uhapsili. Godinu dana je istraživana njena izdaja. Vera Miletić je u vreme hapšenja bila u stanju teškog duševnog rastrojstva. Bila je veoma lepe žena. Bolovala je od šizofrenije, a tu boljku je nasledila i njena kćerka Mirjana, što je poznato onima koji su je poznavali i sa njom se družili.

Arhivu Specijalne policije, njenog Četvrtog odeljenja, partizanima je u ruke predao Boško Bećarević, prema istoriji zloglasni policajac.

Penzionisani službenik UDBE, Đuro Grčić je desetak godina po penzionisanju radio kao portir u zgradi Politike. Potpisanom novinaru je svedočio da je do 1956. godine čuvao Boška Bećarevića, u rezidencijalnom objektu. Kakva je dalja sudbina Bećarevića, on, kako je tvrdio, nije znao, jer je premešten na druge poslove. Možda je i znao, ali nije bio red da ga zapitkujem. Đuro je bio veoma pošten i čestit čovek. Poreklom je iz Vojnića.

Nakon hapšenja Vera Miletić je život, do streljanja 1946. godine, provela u ženskom zatvoru u Požarevcu. Iz njene svojeručne izjave vidi se da je ''otkucala'' i svoju sestru od tetke Davorijanku Paunović. Verovatno iz tih razloga je Davorijanka, koja je živela sve do svoje smrti u vezi sa Josipom Brozom, nije spasila od streljačkog voda.

Objavljujemo tekst iz okupacionog lista NOVO VREME, u kojem je opisano hvatanje komunista od strane Specijalne policije. Napominjemo da su životno zainteresovani za streljanje Vere Miletić bili i njeni bivši partijski drugovi Blagoje Nešković, Petar Stambolić, kao i njen bivši vanbračni muž Momčilo Moma Marković, sa konspirativnim imenom Vuk, koji za vreme rata nije mogao da sa njom stupi u kontakt. Ipak, kao pošten čovek, on je priznao Mirjanu za svoju kćerku. Istine radi, treba navesti da Mirjana liči na svoju sestru po ocu Anu, kao jaje jajetu, mada nisu bile nimalo bliske. Naprotiv, Mirjana je prestala da proganja sestru, zbog nasledstva, tek pred pad Miloševića s vlasti.

NOVO VREME, 23. decembar 1943. godine, strana 4

Otkrića beogradske policije u oktobru ove godine

Pronađen spisak svih lica koja su imala ući u nove komunističke ćelije.

Srpski narod se boji komunista kao kuge, pa smo morali kriti pravi cilj partizana - izjavljuje Vera Miletić, tvorac partizanskog pokreta u Požarevačkom kraju

Tajnim komunističkim radom u Beogradu rukovodio je tzv. Mesni komitet Komunističke partije Jugoslavije, a radom u celoj Srbiji pokrajinski komitet. Na čelu pokrajinskog komiteta stajala su dva čoveka: politički sekretar dr Blagoje Nešković, organizacioni sekretar Vasilije Buha, bankarski činovnik.

Budnim praćenjem razornog komunističkog rada organi srpske državne vlasti ometali su stvaranje snažne revolucionarne organizacije. Pa ne samo to: oni su uspeli da desetkuju već postojeću organizaciju. Za propadanje ni napredovanje komunista u Srbiji, pred maršalom Titom, odgovarao je dr Blagoje Nešković. Sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije Josip Broz Tito, tražio je po svaku cenu da se u Beogradu i Srbiji stvori snažna komunistička grupa. Dr Blagoje Nešković mu je morao podnositi vrlo neutešne bilanse. Primio je beogradsku organizaciju, koja je po njegovim vlastoručnim pismima u Februaru prošle godine broji oko 250 članova, a policija mu je, samo martovskom provalom otkrila 180 članova. Oni su bili onemogućeni za dalji rad, dok se preostalo članstvo pred tolikim porazom moralo sklanjati ili u duboko ilegalstvo ili odlaziti u partizanske redove.

Pošto je partiska organizacija u Beogradu bila razbijena ostao je ilegalno da radi samo Okružni komitet čiji su članovi bili stolar Todor Dukin, keramičar Mijo Kovačević, bankarski činovnik Vidoje Smiljević i obalski radnik Ivo Kempl, kao pretsavnik Saveza komunističke omladine, kome su u radu pomagali Jozef Šćurla i Juso Filipović. Zanimljivo je napomenuti da su on i Mijo Kovačević i Ivo Kempl i Šćurla Jozo, i Juso Filipović, po narodnosti - Hrvati. Organima srpskih vlasti već su bili u rukama Šćurla i Filipović, a na Veliku subotu pao je i sekretar Okružnog komiteta Dukin.

Žrtvovanje običnih članova i simpatizera

Među pismima koja su pronađena u tajnom Dukinovom stanu u Šumatovačkoj ulici, naročito su značajna ona u kojima dr Blagoje Nešković savetuje kako treba da se čuvaju članovi Okružnog komiteta da ne bi pali policiji u ruke.

Ranije je on uputio uputstvo kojim je naredio da se preostali članovi partije i niži rukovodioci sklone sa političkog udara, a sada naređuje da se to uputstvo povuče i glavna pažnja posveti sklanjaju viših rukovodilaca, koje "treba čuvati kao oči u glavi" . Možda je situacija zaista bila takva da je vođa komunista u Srbiji morao žrtvovati mnoge male komunističke ljude da bi spasao onu četvoricu rukovodilaca. Pa ipak, to nije potpuno tačno: razni mali ljudi, sitni činioci, koji su na partijski nedozvoljen rad navedeni od krupnih činilaca, sada treba da budu žrtvovani da bi se spasle glavonje...Vođe su bile svesne da svoje simpatizere uvlače u smrtno kolo, a sad gledaju nekako sebe da spasu, a ovima drugima, šta Bog da. To je uopšte u duhu komunističkog vođstva: dok je potreban, štiti ga i izdiže, a kad se mogne bez njega, ti ga sam gurni da potpuno propadne.

Sumnja u ispravnost sopstvenih pristalica

Od leta prošle godine, do ovoga proleća, policija je uspela da pohvata ili onemogući ostatak beogradskog mesnog i okružnog komunističkog vođstva. Posle Dukina, došao je red na Miju Kovačevića, kod koga su nađena značajna pismena dokumenta o partiskim, daljim planovima. Vidoje Smiljević, sam je prebegao u Zemun čim je osetno da će ga policija ščepati. Preostale članove Mesnog komiteta Stevan Jovičić i Bora Drenovac, morali su se skloniti iz Beograda zbog stalnih potera. Tako da nije imao ko da poveže ono partiskih jedinica što je bilo neotkriveno.

Dva sekretara neotkrivenih reona pokušavala su da spasavaju razbijenu vojsku. Jedan od njih bio je privatni činovnik Blažo Laban, muž zloglasne Jevrejke Fride Verman koja je još pre dve godine, kao kandidat za člana Mesnog komiteta pala policiji u ruke sa značajnim materijalom. Laban je imao zadatak da pored svoga toga reona preuzme još i treći, četvrti i sedmi, a onaj drugi trebalo je da rukovodi prvim, drugim i šestim reonom. Međutim, to je bilo uzalud.

Organi vlasti su jednog od ovih sekretara uhapsili, drugi je utekao, a potom je pao i ceo mesni odbor za prikupljanje priloga za partizane, sa svim svojim reonskim odborima i pododborima, kome je sekretar bio student prava Voja Nikolić, kandidat za člana novog Mesnog komiteta.

Po izjavi istaknutog komunističkog funkcionera, Mirka Tomića organizacija komunista nije se ni po koju cenu više mogla održati. Pored toga, on je tvrdio da je svako drugi komunistički aktivista ustvari policijski agent. U takvim prilikama Partija je prešla na očajne mere. Posle bekstva iz Beograda Ive Kempla ovamo se dovodi hohštapler i probisvet Živan Čukulić, zvani „Seljak" inače propali đak i bravar. Njemu je stavljeno u zadatak da izvrši čišćenje u partijskim redovima.

Prema tvrđenju merodavnih činilaca ovo čišćenje obuhvatilo je baš i one ljude koje je sama policija gonila, tako da joj je u tom pogledu partija sama bila saveznik. Dr Blagoje Nešković naredio je da se u jednom stanu uhvati čak i Blažo Laban, da bi se ispitao da nije i on politički agent. Tada oni ostali ru kovodioci bili odstranjeni od svakog rada.

Za vođu beogradskih preostalih komunista Partija dovodi Hrvata iz Zemuna Janka Lisjaka zvanog „Puška" kome se kao pomoćnici određuju profesorka Razumenka Petrović, zvana "Zuma" iz Skoplja, Mirjana Obradović zvana „Đuka". Sve je bilo uzalud, jer je i taj pokušaj ubrzo propao. Padaju i „Puška" i ,,Đuka", a „Zuma" beži iz Beograda, dok policija otkriva i hvata sve one koje je povezao i organizovao Janko Lisjak.

Tako su pali: članovi novoobrazovanog prvog reona (inženjer Vasilije Ivanović, krojač Aca Marković, grafičar Milenko Grbić sa formiranim jedinicama u državnoj štampariji, na Čukarici i jednom na ulici);

Sekretar trećeg reona Miša Petrović sa članovima jedne opštinske i dveju uličnih ćelija; članovi četvrtog reona Danilo Janjatovnć n Milica Milojković, dok je sekretar Rudolf Jontović, zvani „Pišta", po narodnosti Mađar, uspeo da pobegne.

Zanimljiva je Piština sudbina. Policija je uhvatila člana onog reona kojeg je on vodio. Kao i sve odgovarajuće jedinice: jednu na Neimaru, drugu na Pašinom brdu, treću na Voždovcu a četvrtu u bolnici na Dedinju. Zato je partija Pištu sumnjičila kao izdajnika i predala Sremskom odredu partizana da ga likvidira.

Prema saopštenju Uprave grada Beograda u decembru prošle godine, Komunistička partija je u Beogradu imala svega jednu ćeliju, i to u Rakovici, sa kojom je održavala redovnu vezu, dok je sve ostalo razbijeno ili pohapšeno.

Zadatak koji je prvi vlastima stajao

Iz pisama pronađenih kod Mirka Tomića iz iskaza njegove nevenčane žene Jelene Terzin i saslušanja Leposave Stamenković, člana Pokrajinskog poverenstva za Južnu Srbiju, policija se mogla tačno uveriti šta su komunistički funkcioneri smišljali prošle godine i kakvo je stanje bilo u partijskim vrhovima.

Ovu komunističku organizaciju koju je u jesen 1941. godine primio dr Nešković, nije mogao održati ni do proleća prošle godine. Njegovom nesposobnošću odlično se koristila prestonička policija koja je komunističke redove razbila od vrha do dna. Dr. Neškoviću ostala je sačuvana još samo tzv. tehnička. t. j. skupina lica koja su radila na pisanju i umnožavanju ilegalnog partijskog propagandnog i direktivnog materijala! Međutim, početkom ove godine policija hapsi kompletan tehnički aparat beogradskog Okružnog komiteta sa ilegalnom štamparijom, pisaćim mašinama, lažnim pečatima i arhivom, a potom pronalazi i masu oružja skrivenog kod Huseina Osmanlića.

Šta se moglo tada raditi? Kada je video da više ne zna šta dalje sa Beogradom da radi dr. Nešković je pozvao iz šume studenta medicine Momu Markovića, predratnog člana Pokrajinskog komiteta, a po ratu političkog komesara iz partizanskih odreda u Srbiji. Marković se neko vreme krio po Beogradu i pokušavao da kao bolji organizator spase organizaciju ali se ubrzo morao udaljiti sa ovoga rada jer ga je policija isuviše dobro poznavala.

Nešković je tada zaigrao na kocku. Doveo je u Beograd preostala dva člana Pokrajinskog komiteta za Srbiju, koji su dotle bili po unutrašnjosti i naređeno im je da od simpatizera komunista i razbijenih članova partije, stvore ponovo organizaciju u Beogradu. To je bilo vrlo rizično- po komunističkim načelima u ilegalnom radu visoki činovnici ne smeju nikako dolaziti u vezu sa širokom masom članstva, jer ih tako policija može vrlo lako otkriti i uništiti.

Jedan od dovedenih bio je već pominjani Mirko Tomić, a drugi je bio je bio privatni činovnik Vasilije Buha. Prvi je radio u okolini Valjeva, pa docnije Kruševca, a drugi u leskovačkom kraju, gde je bio sekretar Pokrajinskog povereništva. Tu je radio sa Lepom Stamenković i njenim bratom, tekstilnim radnikom, koji su oboje pali vlastima u ruke, kao i metalskim radnikom, Milošem Mamićem, koji je u borbi poginuo prošle godine, dole negde na jugu.

U Beograd je ponovo dozvan Moma Marković i tako se sakupio forum koji je mogao rešavati kako će se ipak u Beogradu stvoriti snažna komunistička organizacija.

Sednice su držane u jednom ilegalnom stanu kod neke profesorke. Prema njenom dopunjenom iskazu, diskusije su bile vrlo mučne, tako da je svakoga trenutka izgledalo kao da će se preći na fizičko objašnjenje.

Posle dugih raspravljanja, Moma Marković je ponovo morao da beži u šumu, Mirko Tomić je pao policiji u ruke, a u Beogradu su ostali samo dr. Blagoje Nešković i Vasilije Buha. Pored njih je Partija imala očuvan još samo tehnički aparat Pokrajinskog komiteta, koji je štampao ilegalni list "Glas", izdavao lažne isprave, nabavljao oružje i prebacivao ljude u partizanske odrede. Uz pomoć nekih drugih lica, dr Nešković je ovaj posao lično vodio. On je smatrao da je za propagandu od vrlo velikog značaja ako se koji put pojavi neki zabranjeni komunistički list. Pogotovu ako so Partija može pohvaliti da ga je neometano štampala u sopstvenoj štampariji. To bi bar na izgled davalo pred masama utisak da Partija radi, da živi, i da se uprkos svim neuspesima ipak drži. Pred vlastima se postavljao jasan problem: treba pronaći preostala dva člana Pokrajinskog komiteta, otkriti njihov tehnički aparat i pronaći ilegalnu štampariju.

Senzacionalni nalazi u Lastinoj ulici br. 9

Policija ima svoje tajanstvene kanale koji je vode u najskrivanija skrovišta. Običnom posmatraču, često je njen rad zagonetan i nerazumljiv. Iskusnom oku najneznatniji pokret lica otkriva cele svetove. Sledeći tim tajanstvenim stazama, organi vlasti su početkom meseca oktobra iznenada upali u kuću u Lastinoj ulici br. 9, na Avalskom drumu, blizu kragujevačke trošarine. Zgrada je bila na tako zgodnom položaju da se iz daljine moglo zapaziti svako približavanje nepozvanih i nepoznatih lica.

Kada su organi vlasti došli pred spoljašnja vrata, domaćica Olivera se nespretno petljala oko brave ne mogući nikako da pronađe potreban ključ. Za to vreme, njen muž Miroljub Parezanović, pokušao je na sve načine da se kroz sporedni izlaz izvuče sa još jednom nepoznatom osobom. Videvši da je kuća blokirana, Parezanovnć je dao ženi znak da zadržava policiju moljakanjem i izgovorom kako ključ nikako ne može pronaći.

Na prostranom tavanu bilo je sagrađeno posebno sklonište, ali nije bilo dovoljno zakamuflirano. Pa još je zatvarač sa njega bio negde zabačen. Tamo se nije moglo. Parezanović je ipak našao negde mesta gde je ugurao svoga dragocenog gosta.

Prilikom premetačine, organi nalaze tajno skrovište na tavanu, u krovnoj konstrukciji otkrivaju vešto zazidanu gomilu knjiga i spisa komunističkog sadržaja pisma i razne zabeleške. Potom pronalaze taster na kome su vežbani Morzeovi znaci, radi spremanja za novu radio- stanicu. Pod crepom i gredama na tavanu nađene su najnovije zabeleške. Pokazalo se da se ovde krije neki značajan partiski funkcioner.

Policija je zbog toga ponova izvršila podroban pretres. Vlastima je bilo prijavljeno da ovde stanuje samo Parezanović sa svojom ženom, oboje opštinski činovnici. Kuća je imala šest odeljenja. U njoj se nalazilo više kreveta i otomana; zar je to bilo samo za dva lica? U jednom odeljenju pronađeno je 300 kilograma pšenice, 130 kilograma brašna, 50 kilograma masti, 14 kilograma meda, mnogo krompira, luka n drugih životnih namirnica; zar je to mogla da pribavi jedna obična činovnička porodica, danas?

Hvatanje jednog od glavnih organizatora partizanskih akcija

Ispod praga koji je razdvajao dve prostorije, organi pronalaze ugrađeno sklonište. U njemu je svu prazninu ispunjavala jedna zgrčena ženska prilika. Pored nje je ležala velika kožna torba u kojoj je bila arhiva Pokrajinskog komiteta Komunističke stranke za Srbiju i prepiske Mesnog komiteta za grad Beograd.

Ženska je bila Vera Miletićeva, studentkinja iz Petrovca na Mlavi, stara svega 24 godine, poznata vlastima još iz ovog predratnog komunističkog rada. Odmah posle rata prešla je u ilegalnost i uz pomoć Svetislava Ivanovića, Čede Jankovića, Jovana Šerbatovića, Veljka i Nate Dugošević, Bože i Roksande Ignjatović, stvorila jaku partisku organizaciju, i partizanski pokret u okrugu požarevačkom. Ona je bila druga vanbračna žena Mome Markovića političkog komesara partizanskog odreda.

Uhvaćena u veoma teškim okolnostima, sa čitavom štabskom arhivom, sa važnim ispravama, fizički iznurena, psihički skrhana raznim nepravdama, razočaranjima i maltretirana, konačno razočarana u komunističku partiju i u njene oružane partizanske odrede, Vera Miletićeva odmah na licu mesta pristaje da sve prizna. Docnije, njeno saslušanje navodi imena 268 lica sa kojima je od 1939. godine dolazila u dodir u komunističkom radu. To je tako obiman materijal, da zahteva višemesečno studiranje.

Vera je bila jedna od glavnih saradnika ilegalnog komunističkog lista „Glas", u kome se potpisivala pseudonimom Mira. Partiska organizacija u Požarevačkom okrugu je, prema njenom iskazu, do ovoletošnje akcije dobrovoljaca, davala mesečno do pola miliona dinara Vrhovnom partiskom rukovodstvu, za izdržavanje članova pokrajinskog komiteta i druge tehničke potrebe.

„...Bojao se narod komunista kao kuge, budući duboko religiozan i vezan istinskom ljubavlju za dinastiju, kaže Vera. Ali smo dvogodišnjim napornim radom, pobijajući neprijateljsku propagandu, prikrivajući pravi cilj formiranja partizanskih oružanih odreda kao zmija noge, uspeli da bar unekoliko jedan deo naroda prevaspitamo u duhu marksizma-lenjinizma i pripremimo ga, ne samo da nas ne ometa, već da i da pomogne u izvođenju socijalističke revolucije.

Uspeli smo dobrim delom da istrajinim političkim radom sa seljačkim masama našu borbu prestavimo kao narodno-oslobodilačku, koja je ustvari samo jedna etapa iz našeg velikog strateškog plana za izvođenje socijalističke revolucije, iza koje ima da dođe novo komunističko društvo koje sam tako željno očekivala i u borbi za to sve žrtvovala do samoodricanja, a u čiji dolazak ne verujem već više od pola godine. Razlog za to je...". Tako završava svoju izjavu Vera Miletić.

Udžbenik za komunističke rukovodioce

U Lastinoj broj 9. pored ostalog materijala pronađen je rukopis dr Blagoja Neškovića, političkog sekretara Pokrajinskog komiteta, pod naslovom: „...Organizaciono pitanje naše partije". Ovde su izložena uputstva kako treba obnoviti rad na komuniziranju narodnih masa i kako treba partizansku borbu pretstavljati, kao oslobodilačku i prikrivati njen pravi cilj i namenu.

Pojava ovoga rukopisa ima aktuelni značaj. Potreba za ovakvim uputstvom je partiskim ljudima jasna: treba stvoriti nove kadrove koji su propali mnogobrojiim prodorima u partiske i partizanske redove.

Prikrivanje pravog cilja partizanske borbe naređuje se budućim partijskim rukovodiocima od strane dr Neškovića, koji je ne samo politički sekretar Pokrajinskog komiteta za Srbiju, nego i član Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, pa i član Titovog Vrhovnog antifašističkog veća. Očigledno je da ovo neposvećenima još jednom mora dokazati da se Komunistička partija nije mogla odreći svoga suštinskog cilja: stvaranja svetske revolucije. Raspuštanje Komunističke internacionale od strane maršala Staljina ne znači i napuštanje ideala svetske boljševičke revolucije. Staljinov maršal Tito i njegovi pomoćnici to ne kriju, bar pred užim partiskim činiteljima.

„U Beogradu nema ni P. od partiske ćelije..."

Početkom meseca septembra ove godine, dr Nešković je morao napustiti Beograd, pa je Miletićevoj dao zadatak da uz pomoć Vasilija Buhe po svaku cenu stvori partisku organizaciju. U tome cilju, predao joj je i tabelarni pregled svih članova partije iz raznih preduzeća u kojima je trebalo stvoriti nove ćelije. Uz taj pregled, dao joj je i usmeno uputstvo u kome pored ostalog stoji: „...U Beogradu nema nijedne partiske ćelije. Postoji nekoliko grupa od simpatizera SKOJ-evaca (Savez komunističke omladine Jugoslavije) koji se moraju pretresti. Od mesnih rukovodilaca nema nikoga; najviše ih je palo, a ostali su morali da napuste Beograd. Od članova rejonskih komiteta u Beogradu je samo jedan, koji je u strogoj ilegalnosti. Od članova partije ima ukupno 20, od kojih sa 11 postoji veza i priznato im je članstvo, dok su ostali pod komisijom i njihove 'divlje grupe' koje broje od 5 do 20 ljudi, običnih simpatizera, moraju se najsavesnije ispitati, jer se tu uvukao svako...

Rad na stvaranju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja i Antifašističkog fronta žena je u toku n time rukovodi drug 'Braca'. Obratiti pažnju naročito na Romićevu grupu koja po varoši priča da ima vezu sa oko 100 skupljenih simpatizera... On šuruje i sa Dražinovcima..."

Eto, to su reči vođe srbijanskih komunista, reči od pre dva-tri meseca. Radi takve situacije on izdaje naređenje Vasiliju Buhi i Veri Miletićevoj, da stupe u dodir sa svima simpatizerima i bivšim članovima partije i od njih kandiduje one koji bi mogli ući u obnovljenu organizaciju.

Još od Februara meseca ove godine, kada su pali poslednji značajni partiski rukovodioci u Beogradu, Mirko Tomić, pa limarski radnik Stanislav Sremčević i metalski radnik fabrike "Rogožarski", Đura Gajić, još otada nije bilo prave partiske organizacije kao organizovane celine.

Kobna politika kadrova

Miletićeva je izjava da je dr Nešković dobio nalog od Centralnog komiteta Komunističke partije da u Beogradu po svaku cenu stvori, jaku komunističku organizaciju koja bi imala naročiti zadatak pri ostvarenju komunističkog sna o preuzimanju vlasti. Išlo se toliko daleko da je čak i na radio stanici bilo mišljeno...

Kako su Miletićeva i Buha mogli ostvariti planove Centralnog komiteta i njegovog sekretara Tita-Broza, kad je snažnu organizaciju trebalo načiniti od dvadeset članova Partije čiju je prošlost trebalo oprezno ispitati i od nekoliko simpatizerskih grupa, sa kojima nije postojala ni čvrsta veza ni jasno formirano idejno stanovište?

Od ranijih rukovodilaca ostao je samo jedan, i to Pavićević, član reonskog komiteta, koji se pred policiskim poterama negde duboko morao sakriti. Od onih jedanaest priznatih članova Partije i od simpatizera, tražio je da nešto rade. Ali je taj rad bio nepovezan, površan, nekontrolisan, bez izgleda da se stvori nešto što trajnije. Bilo je dosta teškoća da se stvore čak i partiski aktivi od simpatizerskih grupa.

Iz svih tih razloga, pristupilo se izgrađivanju uputstava za rad na proturanju partiskog direktivnog materijala koje su ove grupe morale proučavati da bi stekli nešto bar osnovnog znanja. Poslednjih dana, pohapsili su i čitavu ovu grupu. Kod njih je pored ostalog materijala pronađeno i poznato uputstvo sekretara Kominterne Georgija Dimitrova: „O kadrovima". Tu Dimitrov upućuje kako treba vršiti odabiranje podizanje i čuvanje rukovodećih komunističkih kadrova. Prošlog proleća u "Proleteru" je maršal Tito u ime Centralnog komiteta naredio svima da rukovodeće kadrove imaju čuvati kao oči u glavi.

Kako se to moglo ostvariti? Dr Nešković je posle učestalih policiskih kontrola u komunističku organizaciju, naredio da se po svaku cenu sačuvaju vođe a niži činioci žrtvuju. Tako se izgubilo članstvo. Docnije je na sve načine pokušavao da od propale beogradske organizacije načini i nešto moćno i snažno. Žrtvovao je Mirka Tomića, Janka Lisjaka, Stanislava Sremčevića, Đuru Gajića i druge, da na kraju izloži udaru i organizacionog sekretara Pokrajinskog komiteta Vasilija Buhu, člana partije od pre deset godina, i člana Okružnog komiteta i kandidata za člana Pokrajinskog. Veru Miletić, koja je morala trčkarati na sastanke sa najobičnijim simpatizerima da bi od njih na brzinu stvorili članove Partije.

Uzaludno je dr Nešković pri odlasku u šumu obećao Miletićevoj i Buhi da će im poslati petnaest atentatora i zaštiti ih od iznenađenja, da će pobiti nešto policijskih službenika da bi se dokazalo masama da komunizam radi nešto ozbiljno u Beogradu.

Partija je morala izgubiti svoje organizovano članstvo u Beogradu i svoje rukovodeće kadrove. S jedne strane, to je svakako posledica i tvrde glave ludačke politike njenih vođa. Sa druge strane tu je bila energična akcija organa srpske državne vlasti koji su poslednjih godina zbilja stekli vanredna iskustva i veštine u borbi sa ovim podzemnim neprijateljima.

Na kraju, treba istaći i najmoćnijeg činioca: pribranost srpskog čoveka. U svim nesrećama koje su ga snašle, naš čovek je na kraju ipak znao da ostane veran onim svojim nacionalnim i verskim tradicionalnim osnovama na kojima se stolećima držao na ovom tlu. Baš u toj nepomućenoj njegovoj snazi, leži osnov antikomunističkog značaja srpstva za Evropu - M. P.