Feljton

Iz knjige Akademika, prof. dr Kaplana Burovića "Albanski morbidni falsifikati" (1)

Falsifikovano pismo

Politički emigrant, disident evropskog i svetskog formata, akademik Kaplan Burović, autor više od stotinu knjiga, naučno je u svojim delima osporio jednu od najvećih zabluda albanskog naroda na Balkanu: dogmu o njihovom navodnom poreklu od Ilira i Pelazga. Magazin Tabloid ovom prilikom ima zadovoljstvo da svojim čitaocima predstavi izabrane delove iz knjige akademika Burovića, pod naslovom "Albanski morbidni falsifikati" i izdanju IK Balkan (Ulcinj, 2017).

Akademik, prof. dr Kaplan Burović

Bezbrojna su falsifikovana pisma, koja mi je podmetnula albanska vlada (SIGURIMI, pandan naše UDB-e), ne da bi koješta , već da bi koješta otkrila, već da bi me policijski obradila i provocirala da učinim ovo ili ono, kako bi imali čime da opravdaju ne samo moje hapšenje, već i moje fizičko likvidiranje.

I moje naučno delo, "Ulcinjsko narečje" kojim sam branio drugu diplomu na Univerzitetu u Tirani, albanske vlasti nisu upotrebile u naučne svrhe i za dobro naroda, već u svoje kriminalne svrhe, da na bazi lingvističkih podataka koja sam tamo naveo, sroče falsifikovano pismo, kao da mi to šalje moj otac iz Jugoslavije, i da me tim pismom provociraju, uvode u stranputice kako bi im upao u montiranu zasedu.

Od dana mog prispeća u Albaniju kao politički emigrant, disident i književnik, a pošto sam tražio da preko njihove zemlje pređem u SSSR (nekoliko dana po mom prispeću SSR je prekinuo diplomatske odnose i povukao iz Albanije svoju ambasadu!), albanske vlasti su me podložile jednom takvom monstruoznom tretmanu, da bi mi doveli život na vrh nosa, pa da napravim molbu za povratak.

Zašto?

Od 1952. godine, kad sam objavio moju disidentsku pesmu "Bojana", gde sam Albaniju nazvao GOLGOTOM, oni su me uveli u svoje crne liste i, pošto im dopadoh u šape, za osvetu su smislili da me vrate u šape Titovih udbaša, pa da to iskoriste da im Tito vrati njihovog književnika, Martina Camaja.

Zahvaljujući svojoj ženi, Srpkinji, Martin to blagovremeno saznade i odmah se pope na avion i ode za Italiju. Tako enverovcima propade ovaj pokušaj da me razmene. Pošto njihovim zločinačkim tretmanom nisu uspeli da me ubede da uložim molbu za povratak, jednog mi dana, u koncentracionom logoru jugoslovenske emigracije, gde sam već proveo godinu dana, dadoše jedno pismo, koje ja primih za autentično. Ni najmanje nisam posumnjao da je falsifikovano. To je pismo imalo pečat Prištine, mesta gde je tobože predato u pošti. Imalo je i moju adresu. Kapllan Kallushi (moj pseudonim kojim sam objavljivao na Kosmetu moje albanske dopise!) i Čerma 272 Albanija. Umesto imena pošiljaoca, beše pseudonim mog zatvorskog kolege Ripa Kirbija (pravo ime, Redžep Bunjaku), koga sam ostavio u zatvoru u Idrizovu, ali, koji je u međuvremenu, zahvaljujući amnestiji, izašao iz zatvora.

Pismo beše vrlo kratko. Tu mi "on" pisaše: "...Kad tebe Kaplane drže u tom logoru, koliko bi metara pod zemljom zabili mene, kad bih došao tamo , Idem za Tursku!"

Nisam pitao ni odakle je on saznao moju adresu, niti kako je to pismo propustila UDB-a?! Ponajmanje odakle on zna za ovaj logor i tretman koji mi se čini!? Nije mi ni na kraj pameti bilo da albanske vlasti falsifikuju i ovakva pisma, a kamoli da njima provociraju bilo koga, posebno mene koji nisam ni tražio da ostanem u Albaniji, jer pošto sam saznao da je SSSR prekinuo diplomatske odnose sa Albanijom, tražio sam da odem kod Mao Ce Dunga u Kinu, kod Fidela Kastra na Kubu, pa i na frontu u Vijetnamu, kod Ho Ši Mina, ali nikako i da ostanem u toj Albaniji, koja me od prvog dana mog prispeća izložila tako prljavom, uvredljivom i monstruoznom tretmanu, da sam bio primoran da ih otvoreno pitam, šta to čine sa mnom i šta hoće od mene?! Otišao sam kod predsednika Albanije, Hadži Lešija i požalio se na tretman koji mi čini Sigurimi.

Šta su to hteli Enverovci sa tim pismom?! Da me ubede da učinim jednu molbu za povratak u Jugoslaviju?! Sigurni da ja tu molbu nikada neću činiti, što i ne učinih, a pošto mi ni za Kinu, Kubi i Vijetnam ne dadoše da odem, šta su tim pismom hteli?!

Da krenem ja kao i mnogi drugi, da ilegalno pobegnem iz Albanije, da bi me uhvatili i osudili zatvorom, da me drže u zatvoru dok im se ne ukaže prilika da me zamene sa nekim njihovim drugim emigrantom?!

Umesto da učinim ono što su oni hteli, ja sam prepisao to pismo i original zadržao za sebe, a kopiju poslao u CK "komunističke" Partije rada Albanije, ali ne da im tak falsifikat tresnem u lice, kako je trebalo, jer-kako rekoh, još nisam bio svestan toga. Posle toga su me pustili iz logora i nastavili sa provokacijama u gradići Ljušnje, sve do dana hapšenja. Kad su me pustili iz zatvora, nakon izdržanih preko 20 godina, otišao sam u Prištinu i tamo sam našao Redžepa Bunjakua. Znači, nije otišao za Tursku! Upitah ga u vezi tog pisma i tek tada shvatih da je bilo falsifikovano, da su me tim pismom provocirali.

Falsifikovanje pisama i bilo čega drugog, posebno dokumenata, ne čine narodne vlasti , socijalističke, komunističke. Vlasti koje se bave falsifikovanjem dokumenata su fašističke. Kao takve su i završile ove vlasti, ne samo u Albaniji već i na sve strane sveta.

Završile?!

One su još uvek na snazi i još uvek se bave falsifikovanjem svega i svačega za što imaju potrebu.