Postdemokratija

Vučić dlaku menja...

Vučić je u pravu kad kaže da Srbi vole da gube, pa da kukaju. On je najbolji primer, jer i sam kuka kako je njegova politika o Kosovu poražena. Inače, upravo ti Srbi su na vlast ponovo doveli Vučića i bratiju koji su izgubili sve ratove. Dok su glasali za njega bili su mu najbolji i najhrabriji, a sad kad ne prihvataju njegovo rešenje za Kosovo, optužuje ih za gubitnički mentalitet. Ali to nije prekor, već opomena narodu koji tradicionalno "pobeđuje u ratu a gubi u miru". Njegovo upozorenje da je to ipak samo jedna izgubljena bitka i da će on nastaviti borbu, predstavlja ne baš mnogo prikriveno podsećanje da Srbi samo ratom mogu doći do pobede. Greši jedino kad kaže da je izgubila njegova politika, jer on nema politiku. Izgubio je on, samo što nema petlju da to prizna jer tada bi morao bar da ponudi ostavku. To što on radi sa papcima u sosu od politike, koju je predstavio u Kini kada je ponudio razmenu - papci za leteće automobile- narodski se zove prodavanje muda za bubrege, smatra kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Jeste nas, vala, osramotio u Kini svojim nebuloznim idejama, ali nije to ništa novo i neočekivano. Naša najveća sramota je počela onda kada su Toma Nikolić, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, dakle prerušeni radikali i socijalisti, ponovo došli na vlast. Nema veće sramote za jednu državu od toga da na vlast ponovo dođu najbolji đaci najgore moguće politike, koja je jednom već dovela do svekolike propasti, ekonomske, duhovne i moralne. Koja je zemlju poznatu u svetu po herojskoj borbi za slobodu učinila poznatom po ratnim zločinima i genocidu, od pobednika u dva svetska rata napravila gubitnika u malim besmislenim i prljavim lokalnim ratovima, a državu i narod gurnula u bedu bez imalo dostojanstva. Sad, bežeći od svake politike, oni idu po svetu i brukaju nas moljakanjem, prosjačenjem i pevanjem na uvo liderima zemalja kojima bi trebalo da budemo ravnopravni partner.

Kad je pre pet godina izraelski premijer Benjamin Netanjahu bio u Pekingu, predsednik Kine, Si Đi Ping, mu je rekao da od malog Izraela (manjeg od Srbije i po kvadraturi i po broju stanovnika), traži samo tri stvari, tehnologiju, tehnologiju i tehnologiju. Za tih pet godina Kina je u potpunosti dostigla, a u ponečem i prestigla, tehnološki najrazvijenije svetske ekonomije. Proizvodi sve što i drugi, a nedavno je počela da radi i na projektu letećeg automobila.

Od male Srbije, Si Đi Ping nije tražio ni očekivao ništa, ali mu je Vučić ipak velikodušno ponudio svinjske papke „koje inače bacamo", kako je objasnio u ekskluzivnoj izjavi za našu televiziju, a za uzvrat je tražio ni manje ni više nego leteće automobile. Istini za volju treba reći da je to zaista genijalna ideja, jer da imamo leteće automobile ne bismo morali da gradimo autoputeve, što nam baš i ne ide od ruke. Jednostavno preletimo preko brda koja se obrušavaju na puteve i preko reka koje kad nadođu ruše mostove, a sve pare koje bacamo na tu nepotrebnu infrastrukturu damo za leteće automobile i bog da nas vidi. Uostalom, nije Vučić džaba, u prethodnom životu, bio najgrlatiji predstavnik nebeskog naroda koji je samim tim najbliži bogu. A njegovom zaslugom već imamo i svoju razvijenu tehnologiju za leteće automobile, koji lete u vazduh svakodnevno.

Ova u najmanju ruku neobična priča, kako je svoj zahtev kineskom predsedniku okarektirasao sam Vučić, podseća me na jednu koju mi je svojevremeno ispričao Vuk Drašković, o veličanju Sovjetskog Saveza od strane predratnih komunista u njegovoj Hercegovini. Naime, kada je Hitler napao Rusiju i tako je uvukao u rat, naši komunisti su se toliko ohrabrili da su narodu počeli da pričaju bajke o tome kako veliki Sovjeti imaju veliku, ogromnu peglu kojom će, posle oslobođenja, ispeglati sve planine i od Hercegovine napraviti plodnu ravnicu.

Vučić, osim što narodu servira bajke, još se i hvali time kako se on snishodljivo i podanički obraća svetskim liderima. Drhtale su mu, kaže, i ruke i noge, dok se sa tom fantastičnom idejom obraćao kineskom predsedniku. Pri tom, on smatra da ga svetski lideri zbog toga uvažavaju, jer ih ne laže, što će reći ne predstavlja se lažno kao državnik već onakvim kakav zaista jeste, kao mali ponizni sluga. Greši, naravno, kad veruje da ga oni zbog toga simpatišu, jer ga zapravo sažaljevaju. Mogu da zamislim šta tek misle o nama, kad nam je takav šibicar predsednik, a kafanski pevač potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova, koji ne zna ni jedan strani jezik ali peva na svim svetskim jezicima. Po narudžbini.

Međutim, nije naš najveći problem sramota koju nam Vučić nanosi svojim ponašanjem, mnogo veći problem je spoznaja da on na taj način i dalje vodi nekakav svoj rat u koji polako uvlači državu i sve građane ove zemlje. To postaje sasvim jasno posle izjave da je izgubio bitku, ali da će nastaviti borbu.

Zbog svoje ratničke prošlosti rat nije pomenuo, ali to se podrazumeva jer svi dobro znamo kako zapravo glasi ta izreka. Sve je očiglednije da on, uprkos miroljubivim izjavama, nastavlja da vodi rat samo drugim sredstvima. Oni Srbi koji su bili protiv ratova za koje je on svesrdno navijao, i sad kad je navodno prešao na njihovu stranu, za njega su i dalje izdajnici i strani plaćenici, koje treba gaziti i potpuno uništiti.

Sa druge strane, borbeno raspoložene Srbe verbalno pacifikuje, ali drži u stanju ratoborne pripravnosti. Pričom o naoružavanju vojske "najmodernijim oruđem i oružjem", kao i o tome kako nikada više neće dozvoliti novu Oluju, odnosno da će braniti Srbe na Kosmetu, ili u susednim državama, ako budu oružano napadnuti, priprema stanje borbene gotovosti. Tome je služila i navodna kritika Miloševića, koji je "imao najbolje namere ali loše rezultate", jer naravoučenije je da nije problem uraditi isto samo efikasnije.

Nema, dakle, nikakve razlike između Miloševićevih povika "niko ne sme da vas bije" i gazimestanske najave bitaka koje nisu oružane "ali ni takve nisu isključene", od Vučićeve poruke da on ne nudi oružje ali da se ni jednog trenutka neće dvoumiti ako protiv Srba bude upotrebljeno, da ih brani. Čime, ako ne oružjem? Poznato je da nikad ni jedan agresor nije govorio da će nekoga da napadne, nego da ide nekoga ili nešto da brani. Setimo se samo kako se i bombardovanje Srbije predstavljalo kao "Milosrdni anđeo".

Šta uopšte znači javno priznanje da je njegova politika poražena, bez ponuđene ostavke? Pritom nije rekao naša politika ili državna politika, niti politika partije koju vodi, nego baš "moja politika je pretrpela poraz". Ali, nije rekao da je onda on i odgovoran. Nije rekao ni da će da menja tu poraženu politiku, što znači da će da nastavi po starom. Naravno da neće da menja jer nema šta. Ne može se menjati ono što ne postoji. Nema Vučić svoju politiku, on primenjuje neki bućkuriš raznih politika koji njegovi plaćeni analitičari, pokušavajući da ga smeste u svetske trendove, to nazivaju catch all (uhvati sve) politikom, a u nešto slobodnijem prevodu reklo bi se za svakog po nešto, kao nekad naš (SSRNJ) Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije.

U nedostatku svoje ozbiljne i konzistentne politike, Vučić najčešće pravi kompilaciju najrazličitijih političara i političkih mislilaca, uzimajući od njih sve što mu se učini zgodnim u datoj situaciji, bez obzira na njihove filozofske, ideološke i političke razlike. Tako se po potrebi poziva malo na Vebera, malo na De Gola, malo na Kneza Miloša, Tita i Miloševića, pa na Konfučija i Zaratustru, i tako bez reda i smisla sve do Rudija Đulijanija, Šredera i Toni Blera. Za nastavak svog rata, naravno, koristi misao Sun Cua koja kaže: "Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže".

Zato se besramno ulizuje svim neprijateljima iz poslednjih ratova, u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, a naročito njihovim mentorima u Vašingtonu, Berlinu i Briselu, kao da su u pitanju potpuni idioti koji nikad nisu čuli za knjigu "Umeće ratovanja".

Neće tako pridobiti poverenje najmoćnijih ljudi na svetu, a to što mu privremeno gledaju kroz prste u obračunu sa neistomišljenicima kod kuće, samo je njihovo lukavstvo, da vide kojim se sve sredstvima služi i dokle je spreman da ide. Koristiće ga tako koliko im bude od koristi, ako im bude odgovaralo pustiće ga i da malo zarati, tako će ga se samo još lakše otarasiti.

Na osnovu svega toga, jasno je da je Vučićevo priznanje poraza samo još jedno njegovo prenemaganje i da predstavlajući se kao žrtva pokušava da izazove saosećanja i povrati naklonost Srba, koji "pobeđuju u ratu, a gube u miru". Zato naglašava da je njegov fijasko sa Kosovom samo jedna izgubljena bitka, što je poruka da će se rat nastaviti. Pre svega protiv domaćih protivnika, unutrašnji rat umesto unutrašnjeg dijaloga, koji je još jedna njegova izgubljena bitka. Rat protiv ljudskih prava i slobodnih medija, umesto više puta najavljenog rata protiv kriminala i korupcije, što je najveća izgubljena bitka, koja nam je donela pravi rat na ulicama Beograda i drugih gradova po Srbiji.

Dakle, nije ovo samo jedna izgubljena bitka, nije samo politika za Kosovo poražena, generalno je poražen ovaj režim. Suviše je izgubljenih bitaka, tako da će umesto letećih automobila morati on da leti. Sa sve papcima koje je okupio oko sebe. Ni rat koji vodi, ni onaj o kojem sneva i koji najavljuje, ne mogu mu pomoći jer izgubljeni su unapred.