Kako je v..d direktora ostataka Muzeja savremene umetnosti Slobodan Nakarada doveo pravu nakaradu u Beograd. Kako su čitavu svinjariju podržali premijerka i Vlade Srbije. Kako će "Čistač" Marine Abramović dobro počistiti budžet i džepove posetioca. Šta je sve zbog "Čistača" predviđeno planom javnih nabavki MSU i kako je taj plan izmenjen i udvostručen. Kako je Marina Abramović napravila svoj prvi performans pokušajem ubistva sopstvenog brata. Kako je propao pokušaj osnivanja Marininog instituta i gde su završile prikupljene pare. Zbog čega je morala da plati odštetu svom dugogodišnjem ljubavniku . Zbog čega niko tako veliku umetnost ne drži u svom stanu
Stanislav Živkov
Najveći svetski dirigent Sergiu Celibidache u intervjuu zagrebačkom Startu davne 1987 godine vrlo direktno je rekao sledeće: suvremena glazba i umjetnost uopće kompletna su svinjarija i ozakonjenje idiotizma, a ovu izjavu na najgori mogući način iz dana u dan povrđuju korumpirana likovna kritika, korumpirani novinari i u krajnjoj liniji totalna moralna degradacija čitavog društva a posebno kulture gde se iz dana u dan organizuje sve veći broj skarednih tzv kulturnih manifestacija tako da maltene kompletan kulturni život predstavlja neverovatnu ali stvarnu kombinaciju Velikog brata, Parova, Farme i ostalih svinjarija rijaliti programa.
Posebno je žalosno kada se neka od ustanova kulture republičkog značaja svesrdno uključi u dalje razaranje kulture, umetnosti i sveopšteg ukusa i to tako što se umesto lepih stvari, velikih izložbi posvećenih arheologiji, čuvenim slikarima dobrih slika, arhitekturi , po svim mogućim i nemogućim medijima tri meseca ranije gromoglasno započne sa najavom navodne kapitalne retrospektivne izložbe još "kapitalnije" navodno jedne od najvećih svetskih "umetnica" Marine Abramović koja bi kao od 21. septembra 2019. do 20. januara 2020. u Muzeju savremene umetnosti na Ušću domaćoj i regionalnoj javnosti predstavila u Beogradu dugoočekivanu retrospektivnu izložbu „Čistač".
Sve ovo bi još nekako izgledalo kao normalno , da se u čitavu svinjariju organizacije lično, očito kao velika stručnjakinja za istoriju umetnosti, nije upetljala premijerka Srbije Ana Brnabić koja je mrtva hladna izjavila sledeće:"
Kultura je jedan od stubova razvoja uspešnog društva, razvoj kreativnog mišljenja, poštovanje i razumevanje različitosti i Vlada Srbije će nastaviti da joj posvećuje posebnu pažnju"te "da je organizacija izložbe Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti, poruka i mladim umetnicima da mogu da raćunaju na institucije kulture u našoj zemlji, a ne samo u inostranstvu.
Ovo je pokazatelj za naše umetnike da država ima ozbiljnu nameru da neguje umetnost i kulturu i da prepoznaje i podržava kvalitet u savremenom stvaralaštvu te da je izložba Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, još jedna potvrda nove kulturne politike koju negujemo ".
Naravno ovako nešto zahtevalo je i mešanje Vlade Srbije odakle je čak stiglo saopštenje kako će Retrospektivna izložba ostvarenja umetnice Marine Abramović biće organizovana u Muzeju savremene umetnosti na Ušću od septembra 2019. do januara 2020. godine, što će biti njen svojevrstan povratak u Srbiju, gde je poslednji put samostalno izlagala 1975. godine.
Muzej savremene umetnosti, uz podršku Vlade Srbije, Ministarstva kulture i informisanja i lično premijerke Ane Brnabić, uspostavio je dogovor sa Marinom Abramović o organizaciji njene retrospektivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti na Ušću.
Pregovori sa Marinom Abramović započeti su pre više meseci, a završeni tokom posete Ane Brnabić Kraljevini Norveškoj, u novembru 2017. godine. Premijerka Brnabić i v.d. direktora Muzeja savremene umetnosti Slobodan Nakarada, koji je bio u delegaciji predsednice Vlade baš zbog pregovora, prisustvovali su otvaranju izložbe „Čistač" Marine Abramović, u Umetničkom centru „Heni Onstad" blizu Osla.
Predsednica Vlade lično je pozvala Marinu Abramović da ponovo, posle mnogo godina, izlaže u Srbiji, kako bi i domaća publika imala priliku da se upozna sa njenim radom. Izložba će sadržati crteže, slike i instalacije nastale tokom cele karijere Marine Abramović.
Naravno svoj kreativni doprinos sveopštem lupetanju svesrdno je dao i v.d. direktora MSUB Slobodan Nakarada izjavom da je "Čistač projekat od međunarodnog značaja, koji će simbolično označiti povratak Muzeja savremene umetnosti na svetsku umetničku scenu, te da sličan projekat odavno nije organizovan u Srbiji i da je dogovor sa jednom od najvećih svetskih savremenih umetnica veliki izazov i velika čast za Muzej savremene umetnosti.
Sve u svemu belodano je jasno da u Srbiji ne postoji Vlada kao takva već više različitih stranačkih vlada koje su po stranačkom ključu podelile resore, gde se niko nikome ne meša u posao, a slučaj ovog skandaloznog gostovanja samo potvrđuje činjenicu da se ni ministar kulture Vladan Vukosavljević očito ne meša u svoj posao, čim je dopustio nezapamćeni lopovluk i kriminal u muzeju savremene umetnosti o čemu najbolje govore javno dostupni podaci o javnim nabavkama Muzeja za 2019. godinu iz čega se jasno vidi koliko će čitava svinjarija zapravo koštati.
Prema planu javnih nabavki Muzeja savremee umetnosti za 2019 pod stavkom 1.2.11 produkcija izložbe „Čistač" predviđena je sitnica od 6.300.000 a pod stavkom 1.2.12 angažovanje LLC (zna li iko šta je LLC) radi realizacije izložbe Čistač predviđena je sitnica od 10.589.667 dinara pri čemu je za obe nabavke predviđen pregovarački postupak bez objavljivanja poziva za podnošenje ponuda, uz sve ovo tu je i stavka 1.2.8
Najavna kampanja izložbe Čistač i svotica od 4.669.000 koji se vodi kao postupak javne nabavke male vrednosti. Naravno ima tu i drugih jakih stvari od kojih će sigurno barem deo love otići na čistača, recimo postavka izložbe usluga izrade scenografije za izložbu , predviđeno 9.083.818 dinara, zatim usluga štampe tj 7.983.719 dinara (šta se štampa za te pare ako štampa jedne dobre monografije košta 10.000 eura)
Međutim drugom izmenom plana javnih nabavki od 13,5.2019 naprasno su se pojavile i stavke 1.1.7 Kupovina tehničke opreme za izložbu Čistač sa iznosom od 35,042.000 dinara te 1.1.8 Nabavka fotografske opreme za potrebe Čistača sa iznosom od 722.500 dinara ali su zato nestale stavke 1.2.11 i 1.2.12 , ali svejedno sa okvirnih 21 milion dinara budžetskog novca naprasno se izmenama plana javnih nabavki došlo do sitnice od preko 40 miliona dinara a kako sada stoje stvari, očito je da su genijalci iz MSU rešili i da malko profitiraju i to tako što su gromoglasnom medisjkim kampanjom počeli da organizuju masovno psihičko trovanje i idnoktrinaciju građanstva i to tako što su tri meseca uoči izložbe započeli sa prodajom ulaznica što samo po sebi najavljuje veliku gužvu i navalu, raznoraznih ljubitelja umetnosti a sa druge strane raznoraznih zazjavala koja dolaze ne da bi nešto videla (u konkretnom slučaju ništa pametno) već da bi se kasnije uokolo hvalisali kako su bili na izložbi a kao dokaz tome pokazivaće ulaznicu.
A što se same prodaje ulaznica to otprilike izgleda ovako: Kupovinom ove ulaznice dajete saglasnost za korišćenje vašeg lika i dela u okviru foto i video materijala zabeleženih na izložbi Čistač u MSUB.
Cena pojedinačne ulaznice je 600 rsd. Za studente, učenike srednjih i osnovnih škola od 7 do 17 godina i penzionere za koje je cena 300 rsd uz dokaz (studentska legitimacija, index, đačka knjižica, penzioni ček i dr.).
Ulaznice se neće naplaćivati: licima sa invaliditetom, predškolskoj deci, na dan otvaranja Muzeja (20. oktobar) , prilikom grupnih poseta, svaki 15-ti posetilac ukoliko već nije odobrena neka druga vrsta popusta ,svake prve srede u mesecu od 10-18h, profesorima, docentima, asistentima, i studentima istorije umetnosti, arhitekture, likovnih i primenjenih umetnosti uz pokazivanje indexa ili dokaza o zaposlenju, članovima ICOM-a, AICA, IKT, ULUS-a, ULUPUDS-a, i drugih strukovnih udruženja uz pokazivanje članske karte, trudnicama.
Dalje se navodi kako je za grupne posete cena ulaznice 400 rsd, za porodične posete cena ulaznice za roditelje je 600 rsd a za svako dete od 7-17 godina je 150 rsd .Sve grupe koje ostvaruju pravo na popust na cenu karte, karte mogu kupiti isključivo na blagajni MSUB (a ne online), uz priložen dokaz kojim ostvaruju popust.
Ulaznice se kupuju za tačno definisani datum i vremenski termin, preko interneta i na svim prodajnim Tickets mestima. Karte će biti dostupne i na blagajni Muzeja savremene umetnosti od dana otvaranja izložbe i jedino se tamo mogu realizovati definisani popusti.
Naravno vezano za ovu svinjariju svojim lupetanjem opet se proslavio budući penzioner, tj vd direktora Slobodan Nakarada koji je mrtav hladan lupio: Sa ponosom predstavljamo početak prodaje karata za retrospektivnu izložbu Marine Abramović.
Ovo je prvi put da Muzej savremene umetnosti u Beogradu uvodi online prodaju ulaznica, što dovoljno svedoči o veličini i značaju celokupnog projekta. Definisani mehanizam kupovine za unapred odabrani datum i vremenski slot predstavlja uobičajenu praksu u muzejima širom sveta, i omogućiće da što veći broj zainteresovanih na najbolji mogući način doživi jednu ovakvu multimedijalnu postavku te da se radi o najnižoj ceni ulaznica za ovu izložbu koja je do sada obišla šest odabranih evropskih gradova.
Ovde se sa pravom postvalja pitanje kome je uopšte palo na pamet da bi na ovaj cirkus trebalo dovoditi decu predškolskog i školskog uzrasta ako se zna da su manje više svi tzv eksponati zapravo najordinarnije svinjarije i gadosti koje su mogle da nastanu samo u nečijem bolesnom mozgu. A o tome da sa Abramovićevom odista već dugo nešto nije u redu najbolje govori činjenica da je još u detinjstvu bila bolesno ljubomorna na rođenog brata Velimira, zbog čega je svojedobno pokušala da učini bratoubistvo, ispustivši Velimira - kojeg jedva da je mogla i da podigne koliko je bio težak - u kadu, čitavog ga potopivši pod vodu da bi nakon toga nekoliko sledećih meseci Marina provela u bolnici, dok su lekari odgonetali prirodu njenih obilnih krvarenja, koja su umela da krenu i stanu bez ikakvog očiglednog uzroka.
Bilo je malo verovatno da je u pitanju hemofilija, jer niko od njenih roditelja nije patio od nje Detaljni testovi najzad su otkrili da je najverovatnije u pitanju nedostatak gvožđa ili belih krvnih zrnaca u Marininoj krvi, ali tačan uzrok sporadičnih krvarenja, kao i bilo kakav efikasan tretman, i dalje su bili misterija.
Niko nije uzeo u obzir mogućnost da je obilno krvarenje bilo psihosomatska reakcija na Velimirovo prisustvo u njenom životu, a očito da tada nije ni bila psihijatrijski lečena što se videlo u njenoj kasnijoj karijeri koja se zapravo svodi na karijeru plagijatorke, lažljivice i cirkuzantkinje čijih se skarednih performansa sigurno stidi čitava bliža i dalja rodbina!
Istraživanje granica i izdržljivosti "umetnicu" je zanimalo oduvek! Jedan od prvih performansa ove "kćeri partijskih aktivista", kako je rekla, bilo je da legne usred zvezde petokrake koju je zapalila (gotovo se ugušila), potom je 1974. u galerijski prostor postavila niz predmeta posetiocima na upotrebu, među kojima i napunjeni pištolj, te je pred posetiocima galerije masturbirala i postizala orgazme, premazivala se fekalijama, samopovredjivala, tražila od publike da je seku ziletima.
Na Venecijanskom bijenalu nastupila je 90-ih s performansom "Balkanski barok" u kojem je šest sati dnevno četkala smrdljive goveđe kosti pevajući pjesme koje pamti iz detinjstva, za što je dobila Zlatnog lava, da bi se kasnije pokazalo da je i taj Balkanski barok zapravo bio parafraza ranije slične svinjarije jednog japanskog kvaziumetnika!
Sve u svemu sve te svinajrije zapravo se svode na najobičnije lazi, prevare i prenemaganja i šmirantske diletantske skečeve koje pokušavaju proglasiti za nekakvu performans-umetnost. ona je navodno velika umetnica, bolesnom svetu je prodala "Carevo novo odelo"!
Sve u svemu njeni radovi su vulgarne bljuvotine i performansi u kome je imenom umetnosti obezbedila prolaz u sve svetke galerije tako sto su se ona i njen tip nagi samarali do iznemoglosti! Estetika, nema šta reklo bi se da ima problema sa mentalnim zdravljem jer je spucala sedam banki a živi fenomenalno od prodavanja magle što ona polusvesno pokušava da počini jer ima taj komunistički manir da veruje da se u istoriji dogodilo samo ono što je ona rekla ili napisala. Sve ostalo ne postoji'
Ipak malo je poznato o velikom finansijskom skandalu koji je isplivao kada je Marina Abramović odustala od grandioznih planova za izgradnju Instituta sa svojim imenom i sada se postavlja pitanje šta će biti sa 2,2 miliona dolara koje je u međuvremenu sakupila u tu svrhu uključujući i donacije od skoro 5.000 donatora koji su priložili 660.000 dolara preko Kikstarter kampanje a lova je isparila.
Marina je zamislila svoj Institut za očuvanje izvođačkih umetnosti kao mesto gde bi umetnici mogli da vrše velike eksperimente. Za lokaciju je izabrala oronulu pozorišnu zgradu od preko 3000 kvadrata u gradiću Hadson, na zapadu države Njujork i angažovala čuvenog holandskog arhitektu Rema Kolhasa da dizajnira renovaciju da bi ubrzo naprasno izjavila kako napušta projekat, pošto je saznala da je cena investicije skočila sa planirarnih 15-20 miliona na 31 milion dolara, a ova odluka je iznenadila donatore koji se pitaju šta će sada biti sa sa njihovim prilozima.
Marinina predstavnica za štampu je rekla da je sav novac prikupljen preko Kikstarter( https://www.kickstarter.com/projects/maihudson/marina-abramovic-institute-the-founders) (Kickstarter) kampanje, uključujući i novac dobijen preko drugih fondova, utrošen na honorare Kolhasovoj firmi i tekuće održavanje Instituta.
- Ta sredstva nisu prikupljana za samu renovaciju već za izradu projekta i studije izvodljivosti - rekla je predstavnica za štampu. To je podrazumevalo planove za izgradnju strukutre, osvetljenja, akustike i audio-vizuelne sisteme, kao pokrivanje tekućih programa i rada kancelarije, kako je pisalo u prvobitnom nacrtu za prikupljanje sredstava.
Predstavnik Kikstartera je rekao da su ti projekti, "koliko je nama poznato", završeni. Izvršni direktor instituta, Tanos Argiropulos, istakao je da se institut držao svog dela dogovora. - Izvesna podela rizika unutar zajednice je jedini način da organizacije naše veličine urade studije izvodljivosti i sprovedu potrebne analize troškova i rizika projekta koji podrazumevaju značajan kapital - napisao je Argiropulos za Artnet On je odbio da po stavkama napiše koliko je novca utrošeno u projekte a koliko u druge svrhe. Donacije na Kikstarteru su podrazumevale i nagrade: zagrljaj za svaki poklonjeni dolar, DVD sa Marininim metodom ispijanja vode i gledanja u oči za 100 dolara, večernji izlazak u bioskop za 5.000 dolara i, za najvišu sumu od 10.000$, veče duhovnog kuvanja sa umetnicom gde bi ona spremala razne supe.
Kako je Kikstarter obavestio, Institut je "odradio" svaki zagrljaj, DVD i tanjir supe - osim za nekolicinu onih koji nisu odgovorili na vreme. Međutim, neki donatori su ostali nezadovoljni. Jedan je napisao u avgustu da još uvek čeka na DVD.
"Njujork post" je pokušao da dođe do nekog od zaposlenih u kancelarijama Rema Kolhasa u Njujorku i Amsterdamu, ali nije dobio odgovor. Zgrada u Hadsonu je izgrađena 1933. kao lokalno pozorište a potom je korišćena kao zatvoreni teniski centar. Danas su njeni stupci na korak od urušavanja a unutrašnjost je puna korova i golubijeg izmeta, rekao je jedan stanovnik Hadsona "Njujork postu".
- Bilo je dosta uzbuđenja među lokalnim stanovništvom kada je Marina najavila otvaranje instituta, ali troškovi su neprestano rasli i pitali smo se gde će da nađe sav taj novac - rekao je lokalni funkcionier upoznat sa projektom. Hadson ima 6.700 stanovnika i nalazi se 200 km severno od Njujorka. Naša umetnica kupila je građevinu 2007. za 950.000 dolara i poklonila ju je svojoj neprofitnoj organizaciji 2013.
Tada je i pokrenuta Kikstarter kampanja sa idejom da se prikupi novac za obnaljanje zgrade i otvaranje instituta. Međutim, troškovi su sumanuto porasli a u međuvremenu se nakupilo i dugova od neplaćenih državnih poreza.
A sada se našla država Srbija da ovakvoj spodobi priredi svojevrsni omaž i to plati preko 40 miliona dinara! Međutim, tu priči nije kraj. Naime Abramovićkina navodno velika ljubav i umetnička simbioza sa izvesnim Ulajem, nemačkim takođe nazovi umetmikom imala je i sudski epilog!
Ulaj je na sudu u Amsterdamu tužio svoju bivšu životnu i umetničku partnerku za autorska prava i tužbu je dobio. Sud je presudio sledeće: Marina mora platiti 252 000 eura za procenat od zajedničkih radova koji je izbegavala platiti, 50 000 dolara od Marininog profita za reklamu za jedan poznati lanac sportske odeće, koji se reklamirao jednim od njihovih zajedničkih radova, te, s obzirom na to da je Ulaj pobedio na sudu, a holandski zakon nalaže da troškove plati poraženi, 53 000 dolara sudskih troškova.
Iako su u doba najveće ljubavi govorili o sebi kao o "dvoglavom telu", oblačili se i ponašali poput blizanaca i zajedno pravili svinjarije recimo jedno od drugog su udisali vazduh 17 minuta, nakon čega su se onesvestili. U drugom, pak, radu stajali su goli na uskom ulazu u galeriju, a publika je morala proći između njih, mnogi među publikom osjećajući nelagodu. Ulay je prodao arhiv njihovih zajedničkih radova Marini Abramović, nakon čega je ona mogla štampati grafike za prodaju i izlagati zajednička dela na svojim samostalnim izložbama, no u ugovoru stoji i da je obavezna informisati Ulaja o bilo kakvoj izložbenoj aktivnosti kad je reč o zajedničkom radu.
Veliki dio rasprave vodio se oko toga koliko je Marina Ulaju morala platiti s obzirom na profit od njihovih zajedničkih radova. Naime, prema ugovoru iz 1999. godine, morala mu je platiti čak 20 posto od neto zarade. Marina je na sudu tvrdila da bi to trebalo biti samo 10 posto od zarade s obzirom na to da 50 posto ide galerijama, pa bi Ulaj trebao dobiti 10 posto od preostale polovine, što je stajalo i u knjizi koju je o njoj: Ugovor je bio težak jer je on dobijao 20 posto od svih prodaja. A ja ne mogu prodati rad bez galerije, pa je galerija dobila 50 posto, ja 30, Ulaj 20".
Međutim, Ulaj je sudu uspeo dokazati da je mnogo toga od njihova zajedničkog ugovora Marina ignorisala te da mu prodaju nekih radova nije ni prijavila.Ulaj je takođe na sudu izjavio kako je zabrinut da ga Marina pokušava izgurati iz zajedničkih projekata. Čak mu nije dozvolila ni da zajednički rad objavi u knjizi "Šapati: Ulaj o Ulaju".
Iako nije imala legalna prava da to učini, odlučio je njihov zajednički rad ne objaviti, odnosno na mesto gde su trebala stajati dela koja su napravili zajedno stavio je i ružičaste kvadrate, što je bila i tema njegovog performansa u Muzeju u Amsterdamu. Naveo je još jedan primer iz 1976. godine.
Reč je o performansu "krađe" omiljene slike Adolfa Hitlera "Siromašni pjesnik" iz Nove nacionalne galerije u Berlinu, autora Carla Spitzwega. Performans je izveo Ulaj, snimala je Marina, što je rezultiralo videom "Postoji dodir kriminala u umjetnosti".
Ovaj Ulajev rad je prijavljen kao samostalan i nije bio pokriven ugovorom iz 1999. godine. Međutim, umetnik je na sudu izneo tvrdnje da je Marina rad nudila na prodaju i da je pokušala taj rad blokirati na jednoj njegovoj izložbi.
Inače u međuvremenu je na površinu isplivalo još dosta toga što baca potpuno drugo svetlo na navodnu umetnost Marine Abramović. Recimo da frizira svoju biografiju jer će knjiga koju će Marina objaviti verovatno biti falsifikat sopstvenog života jer niko u porodici više nema nijednu njenu sliku iz detinjstva. Sve je pokupila, čak i od pokojnog oca i majke.
Ona se mnogo stidi tog perioda i najviše bi volela da samo ona može da ispriča kako se sve dešavalo, bez obzira na istinu govoreći da se nije udavala a ima 2 braka iza sebe Prvi brak je manje-više poznat, bila je udata za umetnika Nešu Paripovića, takođe konceptualnog umetnika, i to nekoliko godina u vreme dok je živela u Beogradu.
Drugi put se udala za Paola Kanevarija, italijanskog umetnika koji je bio zaljubljen u nju, mada 17 godina mlađi od nje. Poticao je iz imućne porodice jer mu je otac bio dobar prijatelj s Musolinijem. E, s Paolom je bila u braku od 2012. do 2014. godine, mada ona taj brak i nije smatrala ozbiljnim . Za oca je govorila da je narodni heroj, a bio je samo stari komunista, Malo se zna da je Marina bila vrlo aktivna članica Komunističke partije.
Razočarala se kad su studenti na Terazijama počeli da igraju kozaračko kolo. Na kraju se postavlja pitanje čiju ćemo izložbu zapravo videti jer je Holandski sud doneo odluku po kojoj jeAbramovićka dužna akreditirati Ulaja za sve zajedničke radove navedene pod 'Ulay / Abramović' za razdoblje od 1976. do 1980. i 'Abramović / Ulay' za radove nastale od 1981. do 1988., a takođe se postavlja još jedno važno pitanje: ako je to tako velika umetnost, zašto niko to ne nosi kući da ukrasi stan?