Diktatori

Kako prolaze oni koji surovo vladaju u svojim državama

I diktatore ubijaju, zar ne!?

Diktator je politički vođa koji upravlja državom sa apsolutnom i neograničenom moći, a poznati su i po imenima despoti, autokrati i tirani. Prvi diktatori su se pojavili u staroj Rimskoj republici, ali oni nisu bili diktatori u današnjem značenju te reči jer je njima dodeljena moć samo na ograničeno vreme da bi mogli da reše kojekakve hitne situacije. Moderni diktatori, od Adolfa Hitlera do Kim Jong Una, smatraju se jednim od najbezobzirnijih i najopasnijih vođa u istoriji. Diktatori mogu da imaju jake političke i ideološke stavove koje podržavaju organizovani pokreti, kao što je to bio slučaj sa komunizmom i fašizmom, ali oni mogu da budu i apolitični i da im su im jedine motivacije lične ambicije i pohlepa. Kao po pravilu diktatori imaju jednu zajedničku osobinu, jednu manjkavost - ne umeju da procene u kom trenutku im je došao kraj. Pri tom kraju pokušavaju da nasilno ojačaju svoj položaj na vlasti, a tada im krene još gore. Istorija pokazuje da je manji broj diktatora uspeo da umre u krevetu dok je velika većina skončala nasilnom smrću, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Ubistvo Julija Cezara 15. marta 44. pre nove ere je najpoznatije političko ubistvo u istoriji. Cezar je pre toga sebe proglasio "doživotnim diktatorom", a ubijen je u ime "slobode" od strane ljudi koje je on smatrao prijateljima i kolegama. U Senatu je izboden noževima i mada je bilo dovoljno da ga jedan udarac ubije, on je završio sa 23 uboda jer su se svi zaverenici obavezali da učestvuju.

Nakon ubistva Cezara ubice su iskovali novčić koji je dizajniran da obeleži taj događaj. Na novčiću je bio datum ubistva ("EID MAR"), par bodeža i slika male kape, "kape slobode", kape koja se redovno uručivala rimskim robovima kada im je davana sloboda.

Cezarovi drugovi iz Senata spasli su rimski narod od tiranije. Cezar nije ni slutio šta će mu se dogoditi, pokušao je da se brani, a potom je odustao uz povik "Zar i ti sine Brute" (Et tu Brute!).

Cezarova je smrt postala tokom istorije šablon u svim diskusijama da li je političko ubistvo opravdano ili nije. Šta se u Rimu dogodilo nakon Cezarove smrti je sasvim druga priča, ali se "povratak slobode" nije dogodio.

Cezarov bratanac Augustin ustanovio je autokratsku vlast na stalnoj bazi i postao je prvi rimski imperator. Cezar je hteo da poništi dotadašnju rimsku tradiciju da se vlast drži tokom ograničenog vremenskog perioda, kao i da je postojala podela vlasti, a tu i takvu vlast birali su građani Rima. Cezar nije bio prvi koji je hteo da ruši tradicionalni model vladavine, a nije bio ni poslednji, već kad se diktatori, tirani i autokrate i dana današnjeg šepure po svetu.

Savremeni diktatori sličniji su mnogim tiranima koji su vladali u staroj Grčkoj (Atini) i Sparti tokom 12. do 9. veka pre nove ere, nego magistratima Rimskog carstva kojima je data apsolutna vlast tokom kraćeg vremenskog perioda. Kako su vladavine kraljeva i careva počele da nestaju tokom 19. i 20. veka, diktature i ustavne demokratije postale su dominantne forme vladavine širom sveta, ali su se oblici i metode diktatora menjali kroz vreme.

Tokom 19. veka veći broj diktatora ugrabilo je vlast u Latinskoj Americi, u državama koje su se oslobodile španskog kolonijalnog sistema. Ti diktatori, kao što je bio Antonio Lopez de Santa Ana u Meksiku i Huan Manuel de Rosas u Argentini obično su imali privatne vojske koje su otimale moć iz ruku novih i slabašnih nacionalnih vlada.

Post kolonijalni diktatori Latinske Amerike bili su suštinski različiti od diktatora koji su se nametnuli tokom prve polovine prošlog veka. Ti moderni diktatori 20. veka uglavnom su bile harizmatične ličnosti koji su se oslanjali na masu da im podrže ideologiju jednopartijskog sistema kao što je bio slučaj u nacističkoj Nemačkoj sa Adolfom Hitlerom ili u SSSR sa Josifom Staljinom. Ovi moderni su koristili strah i propagandu da pridobiju široke narodne mase, a takođe su uvodili savremenu tehnologiju da bi usmerili ekonomiju svoje zemlje i izgradili moderne i moćne armije.

Nakon Drugog svetskog rada oslabljene države Istočne Evrope i neke države Azije i Afrike potpale su pod diktatore sovjetskog stila. Neki od tih diktatora pozirali su kao demokratski izabrani premijeri ili predsednici koji su osnivali autokratsku jednopartijsku uništavajući svu političku opoziciju. Neki su jednostavno koristili brutalnu snagu da bi ustanovili vojnu diktaturu. Međutim, pao je sovjetski komunistički sistem u SSSR i onda su popadali svi sistemi koji su ga kopirali. Tako je i "diktaturi proletarijata" došao kraj pri kraju 20. veka. Makar u Evropi.

Interesantno je da su tokom Drugog svetskog rata obe demokratije, i Amerika i Velika Britanija, uveli posebna ovlašćenja koja su izvršnoj vlasti davala skori diktatorsku moć, ali su ta ovlašćenja automatski prestala završetkom rata.

Instrumenti diktature dobro su poznati. Koriste se bezbednosne snage, kultura straha i represija. Mediji koji se nalaze pod državnom kontrolom projektuju masovnu narodnu podršku vođi i njegovu ne-ranjivost. Diktatori u mnogome zavise od podrške vojske i policije, ali i od saveznika koji najčešće iz istog klana, plemena ili političke partije. I dok diktatori akumuliraju bogatstvo, njihovi podanici obično žive u surovom siromaštvu. Na kraju, ipak, diktatori bivaju svrgnuti sa vlasti, a mnogi nasilno umru.

Nekolicina diktatora uspe da umre u svom krevetu, ili da pobegnu negde u azil. Ugandski Idi Amin Dada, haitski Bejbi Dok Duvalier i etiopski Hajle Mariam Mengistu su bili izuzeci jer su pobegli u Saudijsku Arabiju, Francusku i Zimbabve.

Španski Francinsko Franko umro je kod kuće i nije nigde bežao, a isto je bilo i sa Staljinom. Međutim, od Hitlera do Musolinija i u skorašnjoj prošlosti od Čaušeskua preko Siad Bare iz Mobutua do Sadama Huseina i Gadafija, svi oni su izgubili kontrolu nad situacijom, a u diktatorskim životima gubitak kontrole uglavnom znači i gubitak glave.

Pri kraju svojih života njih su okruživali samo psihopate i bliski članovi porodice jer su ostali pobegli, jer su uhapšeni, izvršili samoubistvo ili su pogubljeni. Gadafijeva sudbina svima je dobro poznata - nakon 42 godine kao diktator javna mržnja se još više potpalila zbog masovnih zločina koje su počinile njegove vojne snage u Misurati i u drugim gradovima tokom narodnih pobuna. Njujork tajms je objavio 22. oktobra 2011. da je Gadafi sasvim izolovan i da jedino komunicira svojim izjavama koje telefonski dostavlja sirijskoj TV stanici.

Već tada se nalazio u svetu fantazije verujući da ga narod podržava. Završio je na ulici moleći za milost, ali ga je besna masa tukla i dokrajčila mecima u glavu i stomak. Pokopan je u nepoznatom grobu. Međunarodna zajednica je tražila istragu ubistva, ali niko u Libiji za tako nešto nije hajao. Kao i mnogi drugi diktatori slični njemu, Gadafije se šepurio kao jedna od zvezda internacionalne scene. Imao je žensku ekipu telohranitelja, a možda je sebe zamišljao kao Elvisa Prislija na bini na kojoj su svi reflektori upereni u kralja "čega već". Septembra 2009.

Gadafi je održao dugački govor tokom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Primali su ga mnogi važni lideri. Pregovarao je sa evropskim glavešinama trgovinu libijske nafte, a bio je i cenjeni lik u Afričkoj Uniji čijim je državama članicama davao veće sume novca.

Slično tome i Sadam Husein je uživao poštovanje na internacionalnoj sceni uključujući i u samim Sjedinjenim Državama i to za vreme Iračko-Iranskog rata. Sve ovo šalje zavaravajuću poruku da su diktatori legitimni u međunarodnom miljeu. Sami diktatori veruju da su "veliki igrači" i shodno tome još više pritežu svoje podanike kod kuće. Jedna od velikih grešaka značajnih, a i manje značajnih, svetskih lidera je "preterana diplomatija", odnosno zavaravanje diktatora koji misle da im se sve toleriše.

Druga je priča što iza takve diplomatije leže i ekonomski ili neki drugi dobici. U nekim slučajevima diktatori su se proglašavali tokom noći, nakon vojnog puča, a u nekim diktator je izrastao vremenom. Prvo preuzima sve više državnih funkcija, postaje autokrata i nikad se ne proglasi diktatorom, jer to više nije u modi, mada to već jeste. Vladimir Putin je stupio na vlast 1999. godine, sada je 2019. - da li njegova vlast podseća na diktaturu? Isti ili veoma sličan slučaj je u Belorusiji, a i u Crnoj Gori.

Bilo kako bilo, većina diktatora neslavno završi i pitanje je kako se to dešava u modernim vremenima. Možda je isto tako dobro pitanje zašto narod ikad prihvata autokrate i diktatore. Eksperi, neki od njih, tvrde da se narodna pobuna nastaje u nekoliko različitih faza. Osnovna faza, po nekim mišljenjima, je najkritičnija, a to je polagano pomeranje većeg dela stanovništva iz takozvane "neutralnosti" do neorganizovanog i nenaoružanog otpora.

Ova faza tipično uključuje antirežimske grafite, pevanje nacionalnih ili zabranjenih pesama, deljenje i primanje antirežimske literature i učestvovanje u spontanim manifestacijama. Uvek ima ljudi koji su spremni da se suprotstave autokratskim režimima, ali ima mnogo onih koje sa razdaljine donose strateške odluke - "ne mogu ja da budem jedini". Očigledno je da su i društveni mediji pomogli upravo u povećanju broja "prvih protestanata" po ulicama.

Ljudi koji kreću da javno protestuju tim svojim činom menjaju, ili možda menjaju, neke svoje beneficije, kao što je zaposlenje, za vrednosti kao što je dostojanstvo. Ne radi se uvek samo o hlebu. Veliki trenutak nastupa kada ljudi počnu da se pitaju zašto ne učestvuju. Potom stiže i trenutak kada zbog državne upotrebe brutalne sile oni koji su još uvek u državnom aparatu sebi postavljaju moralna i strateška pitanja: da li da tolerišu upotrebu sile u nadi da će režim preživeti, ili se odvojiti i pridružiti se opoziciji.

U slučaju vojske, običnim vojnicima dođe trenutak da odlučuju da li da pucaju ili ne. U suštini, autokratski režimi po svojoj prirodi nisu opremljeni fleksibilnošću, a već kako demokratske institucije ne funkcionišu i svest diktatora je ograničena, da prežive pregovarajući sa narodnom moći u trenutku kada im preti najveća opasnost, kada je očigledno da režim ne može da opstane. Diktatori generalno stvore manje jezgro oko sebe, tu je i policija i vojska, misleći da će ih to spasti, misleći da im je to "zaštita od državnog udara".

Diktatorski režim na taj način postaje paranoičan i odvojen od realnosti šta ljudi zaista misle. Diktatori počinju da žive u svom sopstvenom svetu jer su okruženi "da, šefe" ljudima. Na kraju uspeh pobune zavisi od broja ljudi koji pređu preko linije straha, a ne od manje grupe "zaverenika", disidenata.

Prelomni trenutak nastaje kada dovoljan broj ljudi osete da je vredno rizikovati i da pobuna zaista može da uspe. A ko su pobunjenici? Albert Kami je na to odgovorio - "To je čovek koji kaže ne". U jednom momentu strah je nestao jer je skoro celokupna nacija rekla "ne". Tada tirani padaju sa vlasti.

Dugačka je lista despota koji su vladali tokom istorije, ali su se neki od njih na jedan ili drugi način "istakli". Na toj listi visoko se kotira Adolf Hitler koji je sebi pucao u glavu. Sledi Benito Musolini u koga su drugi pucali. Potom Josif Staljin u koga niko nije pucao mada je imao možda najveću političku moć u istoriji.

Augusto Pinoče koji je nadgledao na hiljade ubistava i još više mučenja. Francisko Franko je bio tipičan fašistički diktator. Fulgencia Batistu sa vlasti je skinula kubanska pobuna na čelu sa Fidelom Kastrom koji je potom postao veliki diktator i koji se održavao represijom i ličnim šarmom.

Idi Amin, režim Idia Amina, procenjuje se, ubio je pola miliona građana Ugande. Svet ga je nazvao "kasapinom Ugande". Sadam Husein, "kasapin iz Bagdada" završio je na vešalima, a omča mu je otkinula glavu. Svetski poznati diktator je bio i Robert Mugabe koji je sedam puta bio "biran" za predsednika Zimbabvea. Kim Jong Il iz Severne Koreje bio je "komunistički diktator", a sada je to njegov sin Kim Jong Un. Pol Pot bio je vođa Kmer Ruža i jedan od najvećih ubica u istoriji. Kambodža je prošla kroz genocid zbog bolesnih ideja Pol Pota i njegovih saboraca.

Četvrtina Kambodžana nasilno su izgubili živote za vreme vladavine Kmer Ruža. Bašar al-Asad je današnji predsednik Sirije koji je nasledio državu od svog oca. Sama činjenica "nasledstva" potvrđuje njegov diktatorski karakter. Mao Ce Tung je bio prvi sekretar komunističke partije Kine. Postoje podaci da je blizu 70 miliona Kineza nasilno ili od gladi izgubilo živote tokom njegove vladavine. Sve su ovo bili diktatori koji su vladali tokom prošlog veka, a neki od njih i dalje su na vlasti. Na vlasti je i Redžep Tajip Erdogan.

Lista generalno manje poznatih savremenih diktator je poprilično duga. Na njoj su neki Slovaci i neki Mađari koji su vladali tokom Drugog svetskog rata. Na listi je i Ante Pavelić koji je prvo pobegao u Argentinu, a umro u Španiji 1959. Jedan mongolski tiranin, Koruglin Čoibalsan vladao je od 1930. do 1952, a uzor mu je bio Staljin i ubio je na desetine hiljada ljudi. Diktatur je bio i Enver Hodža pod čijem je režimu zatvoreno nekih 200 hiljada ljudi u zemlji od oko tri miliona stanovnika. Diktatore je imao i Vijetnam i Rodezija, ali i Dominikanska Republika, Burundi, Pakistan, Gvatemala i Argentina, između ostalih.

Horhe Rafael Videla je izvršio vojni puč u Argentini 1976. i vladao je do 1981. Osuđen je na doživotnu robiju 1985, ali mu je oprošteno 1990. Potom mu je ponovo suđeno 2010. kada je dobio još jednu doživotnu robiju. Umro je u zatvoru 2013. Interesantno je da je najveći broj diktator u Evropi vladalo tokom Drugog svetskog rata, osim Franciska Franka, a da se sada ističu kandidati koji su već na nivou autokrata i sa namerama da postanu diktatori koliko je god to moguće u Evropi 21. veka.

Današnji diktatori-pripravnici pokušaće da svoje namere prikriju jer se vremena menjaju i dok neki od njih imaju svoje ideologije, većina ili drže vlast iz čiste pohlepe, ili, kao Erdogan, sprovode neke svoje vizije što ih ne sprečava da akumuliraju velika bogatstva.

Danas može da se proceni koliko političara imaju želje da postanu autokratski lideri, ali koji u tome neće uspeti jer su na čelu država sa jakim demokratskim institucija. Jedan od njih je i izraelski premijer Benjamin Netennjahu.

U Saudijskoj Arabiji sistem je diktatorski mada se radi o kraljevini, a sličan je slučaj i u Jordanu i Emiratima.

Jedan od indijskih nezavisnih vođa svojevremeno je rekao o diktatorima da "mogu da izgledaju nepobedivim, ali na kraju oni uvek padnu". Neki diktatori su završili u zatvoru, drugi su iskasapljeni od strane svog sopstvenog naroda, ali ima i onih koji su komotno živeli u azilu, ali čak su se penzionisali u svojoj zemlji koju su maltretirali. Za diktatore velika moć podrazumeva i veliki rizik.

Cena za godine koje su proveli čvrsto u sedlu može da bude visoka. Panamski despot Manuel Noriega osuđen je na 40 godina robije i u federalnom je zatvoru u Majamiju. Osuđen je zbog ucena, trgovine drogom i pranja novca. Uhapšen je nakon što su američke trupe1989. ušle u njegovu zemlju.

Nikolaj Čaušesku neprikosnoveno je vladao skoro 25. godina kao komunistički šef Rumunije pa je čak i svojom politikom provocirao Mosku koja mu je to opraštala jer je držao Rumune pod striktnom kontrolom. Čaušesku i njegova žena Elena pogubljeni su od strane streljačkog sloja krajem decembra 1989. i to nakon što ga je narod svrgnuo sa vlasti. Njegova ozloglašena politička policija Sekuritate nije ga branila do kraja. Iz toga mnogi izvlače zaključak da bez učešća vojske i policije diktatori ne mogu biti svrgnuti. To, uglavnom, nije uvek tačno.

Vojska i policija pređu na stranu pobunjenika kada je ishod pobune već gotovo jasan, a teorije konspiracija da su tajne službe alfa i omega države namerno se šire da bi se održao mit o njima. Nema te Udbe, Sekuritate, KGB, Štazi ili CIA koja može da zaustavi narod kad taj narod konačno krene.

Diktatori su često neočekivana pojava. Pojavljivali su se i u naprednim, obrazovanim i kulturnim društvima koja su se činila otpornim na diktaturu. Isto važi kako za Evropu, tako i za Aziju i Južnu Ameriku. Najbolji primer bila je predratna Nemačka koja je bila država, smatra se, sa najboljim svetskim obrazovanjem. Imali su predškolsko obrazovanje, osnovno, srednje škole koje su širile kulturu i vodeće svetske univerzitete. Nemačke inovacije u to vreme bile su najbolje na svetu.

Karl Benz izmislio je automobila na benzin, a Rentgen je izmislio rendgen. Ipak, stvorila se neverovatna kombinacija događaja i u takovoj jednoj državi pojavio se Adolf Hitler i to niotkuda. Jedino što je imao u svoju korist bilo je da je bio ekstremno sposoban govornik. Kod manje obrazovanog naroda autokratski vođa ne mora da bude toliko sposoban govornik jer kod takvih ljudi može da se prođe i sa mnogo manje talenta. Hitler, Staljin, Kastro i njima slični su imali svoje ideologije, većina despota toga nema, a ako tvrde da imaju to je zato da bi zaveli podanike. Većina autokrata samo gleda kako da nagomila novac, a problem nastaje kad ne znaju, a obično ne znaju, koliko im je dosta.

Nursultan Nazarbajev iz Kazahstana, autokrata koji je bio na vlasti skoro 30 godina, znao je da je dosta prošlog marta meseca. Shvatio je da je bolje da se povuče pre nego što ga narod skine sa vlasti. Međutim, da bi se obezbedio da mu se ništa ne dogodi nakon silaska sa vlasti, odredio je svog naslednika, a izbori, za koje su svi znali kako će se završiti, održani su prošlog juna. Pobedio je Tokajev koji je svom političkom ocu već pokazao odanost i preimenovao glavni grad Kazahstana u ime svog "donatora". Glavni grad više nije Astana već Nazarbajev.

Bilo kako bilo ovim potezom predsednik Kazahstana najverovatnije će poslužiti za uzor okolnim autokratama kad budu odlučivali kada i kako da prekinu. Svi u susedstvu, uključujući i Rusiju, razmatraće mogućnost da odu sa vlasti ne otišavši sa vlasti. Hejdar Alijev iz Azerbejdžana takođe je mesto predsednika 2003. ustupio svom sinu. Ti najnoviji trikovi autokrata već su korišćeni u Severnoj Koreji, ali još je rano tvrditi koliko će dugo sve to potrajati.