Ekonomija

Novac i monetarna politika u funkciji razvoja (14)

Savremena diskreciona politika, pokazalo se, mora biti aktivna politika.

U monetarnoj teoriji i politici se sve manje postavlja pitanje: šta je novac, već kako se stvara, ko njime raspolaže i kako deluje na ekonomsku aktivnost i sve podsisteme ekonomskog sistema, odnosno kako njime efikasno upravljati. Znatno je češće i istraživanje mehanizma uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora reprodukcije. Shvatilo se, konačno, da nije bitno poreklo novca, već njegova upotreba i efekti. Moderna monetarna teorija prelazi na aktivnu ulogu novca i monetarne politike i njeno delovanje na visinu BDP i raspodelu dohotka, cene, tržište novca i kapitala, zaposlenost, potrošnju, kamatu i profit, ponašanje investicija i štednje, platnobilansnu ravnotežu i odnose u eksternoj ekonomiji. Radi se, dakle, o prihvatanju teze o brojnim i složenim uzajamnim odnosima novca i drugih realnih agregata privrede, zaključuje u svom istraživanju prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Kako da centralna banka osigura stabilnost finansijskog sistema kada je fiskalni sistem u neravnoteži, a i platni i spoljnotrgovinski sistem isto tako u velikoj neravnoteži.

Ogroman jevtiniji uvoz (koji učestvuje u BDP za preko 53 odso) i „stabilnije" tržište, ali po cenu velike neravnoteže spoljne trgovine. Ako robni deficit spoljne trgovine iznosi 5,7 -6,1 milijardi evra, a prirast bruto proizvoda 2,5-3,7 milijardi (što je dvostruko niže od deficita) gde je tu moć i delovanje monetarne politike? Ako se tome doda da je osnovni kanal emisije domaćeg novca postao promena deviznih rezervi (devizni priliv), tada je jasno da je domaća privreda i preduzeća u njoj postala pastorče sistema i na margini životnih tokova privrede i društva.

Kakav je to sistem? Može li efikasno razvojno i socijalno delovati? Odgovor je negativan.

U vođenju politike stabilnog novca, u kombinaciji s politikom budžetskog deficita, osigurava se, istovremeno, borba protiv nezaposlenosti (kontrolisani i ograničeni platno-bilansni deficit) uz odgovarajuću stopu rasta.

Jasno je da se mere fiskalne politike vremenski, zbog same duže procedure, u izvesnom zaostatku u svom delovanju (vreme donošenja, usvajanja pripremljenih mera i primene, pojave samih efekata je daleko duže), ali su zato efekti dublji i strukturno saturisan, pre svega kroz dohodak i njegove sastavne elemente (potrošnju).

Od fiskalne politike se očekuje da, sa svoje strane, doprinose održavanju takvog nivoa efektivne tražnje koji bi bio dovoljno visok da spreči recesiju, depresiju i masovnu nezaposlenost, ali ne i isuviše visok da dozvoli pojavu inflacije.

Javnim rashodima i porezima, kao osnovnim konstitutivnim elementima budžetske politike, nastoji krivu štednje i investicija dovesti do nivoa pune zaposlenosti.

U strategiji delovanja, na planu regulisanja tražnje, ekspanzivna fiskalna politika (koja ima za osnovu porast državnih zadataka i smanjenja poreza) ima za cilj otklanjanje depresije ili recesije, odnosno deflacije i izrazite nezaposlenosti.

U modernoj teoriji se shvatanje samih ciljeva oporezivanja promenilo: smisao oporezivanja nije ostvarivanje sredstava za pokriće javnih rashoda, već ostavljanje manjeg dohotka u rukama vlasnika (nosilaca ) dohotka uz regulaciju potrošnje i štednje.

Javni rashodi (naročito vrlo razvijeni transferni rashodi) i javni prihodi, u savremenoj teoriji posmatraju se u sklopu celokupnog finansijskog mehanizma privrede i proučavaju u funkcionalnoj vezi s kretanjem i ponašanjem gotovo svih osnovnih makroekonomskih kategorija (bruto proizvod, bruto investicije, nacionalni dohodak, zaposlenost, izvoz, uvoz , potrošnja).

Savremena diskreciona politika, pokazalo se, mora biti aktivna politika. Ona dovodi do permanentne budžetske neravnoteže, dakle, i aktivne budžetske politike, čime se unapred računa u vođenju takve politike (svesno vođenje deficita).

Savremenu nestabilnost karakteriše pojava preterane tražnje, inflatorna navijenost cena i nadnoca i stalni budžetski deficit, ali uz sve izraženiju nezaposlenost. To sve, danas diskrecionu fiskalnu politiku, mada veoma rzvijenu i s brojnim elementima i mogućnostima delovanja, stavlja u izuzetno težak položaj.

Ona mora da primenjuje sve složenije kombinacije tih mera, uz istovremeno odbacivanje neoklasičnih „čistih „ tržišnih metoda makroekonomske teorije i politike, uz stalno prilagođavanje, odnosno koordinaciju makro i mikroefekata ovih mera.

Tom poslednjem aspektu u ranijim teorijama i politici liberlističke epohe svakako nije morala da se poklanja posebna pažnja, kao danas u modernim ekonomijama, u uslovima vrlo razvijenog državnog intervencionizma. Postavljanje opšte strategije i uvođenje određenih mera monetarne i i fiskalne politike, svakako je od izuzetnog značaja, kao i već isticani problem izvesnog zakašnjavanja u delovanju tih mera.

Odgođeno delovanje mera i instrumenata fiskalne (kao i monetarne) politike sve više se istražuje, posebno u operativnoj ili kratkoročnoj fiskalnoj politici.

21. Funkcionalna sinhronizacija monetarne i fiskalne politike

Pokušavajući da ostvare ciljeve i zadatke definisane ekonomske politike veliki broj zemalja koriste mere i instrumente monetarne, ali i fisklane politike. Ovo je postao standard, kako za razvijene, tako i za zemlje u razvoju.

U savremenoj teoriji gotovo da je postignut saglasnost oko potrebe učešća države u privredi, pogotovo njena uloga u regulaciji nepovoljnog toka globalne tražnje. Savremena država je danas u stanju da vrši veoma snažan uticaj na ukupnu tražnju, kako svojim prihodima i rashodima, tako i određenim monetarnim i kreditnim merama.

Osnovni cilj i zadaci monetarne i fiskalne politike danas su uglavnom regulisanje tražnje. Instrumenti i jedne i druge politike moraju se koordinirati u opštem delovanju na postizanje ekspanzije i stabilnosti privrede, odnosno postizanju nekog drugog postavljenog ekonomskog cilja. o Međutim, trežnju treba razmatrati više analitički, u odnosu na obično isticanu globalnu tražnju. Danas u ovakvim istraživanjima treba diferencirati, pre svega domaću tražnju, uvoznu tražnju, izvoznu tražnju, tražnju za uvozom kapitala, proizvodnju iskazanu u tekućim i stalnim cenama i izvoz.

„Formiranje visine, strukture i ponašanje tražnje funkcija je ponašanje dohotka, cena i monetarnog „omotača" kojeg stvara monetarna politika u procesu formiranja određene visine i strukture novčane mase. Međupovezanost u kretanju domaće tražnje i novčane mase dovoljno je istražena u teoriji, zbog toga se ovde nećemo šire upuštati u analizu tog problema".

Monetarna politika na unutrašnju ravnotežu i agregatnu tražnju deluje indirektno, a na poljnu direktno.

Ovde treba odvojiti monetarnu poltiku centralne banke od kreditne politike poslovnih banaka. Naime „emisija" i privlačenje primarnog novca centralne banke preko formiranja likvidnosti omogućava u sledećoj fazi formiranje određene tražnje i potrošnje, dok krediti banaka direktno povećavaju odgovarajuću tražnju u privredi. Ovo posebno dolazi do izražaja u slučaju vođenja selektivne - kreditne poltike. Nasuprot tome, fiskalna politika deluje direktno na unutražnju tražnju i potrošnju, a indirektno na platno - bilansne odnose. Ovo iz razloga što su i rashodi javni prihodi direktna funkcija dohotka i njegove potrošnje. Odnosi ponude i tražnje u privredi odražava se i na platno-bilansne odnose.

To znači da se „monetarna i fiskalna politika moraju kombinovati u svom osnovnom strateškom delovanju na internu i eksternu ekonomiju".

„Najsloženiji problem monetarne i fiskalne politike je kako u formiranju likvidnosti privrede osigurati takvo stanje koje ne ometa već daje podršku ostvarivanju ekonomskog rasta bez inflacionog pritiska i bez padova u recesiju. Upravo smo zapazili da je ovako vođena monetarna politika stabilizacije cena (antiinflatorna politika) dovela do prave pandemije i opšte nelikvidnosti privrede.

Postavlja se pri tome osnovno pitanje: kako dugoročno nelikvidna preduzeća da plate poreze i doprinose, a često i plate zaposlenim. Nelikvidnost i slabi poslovni rezultati umanjuju javne ili budžetske prihode. Zaboravlja se zakonitost da su monetarno-kreditna politika i fiskalna politika direktno povećane preko bruto proizvoda, nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

Bruto proizvod i dohodak su okosnica svih drugih agregatnih odnosa. To znači da visina i kvalitet privrednog rasta i bruto proizvoda su osnova svih izvedenih delova makroekonomije.

Povećanje plata i penzija, koje se najavljuje, u budžetu postaju očekivani novčani tok usmeren kao tražnja na tržište (različitih oblika). Radi se o sredstvima raspodele BDP, čime se povezuju monetarni i fiskalni tokovi.

Kako monetarna politika deluje na stvaranje bruto proizvoda, a fiskalna preko preko raspodele BDP formira sredstva za finansiranje rashoda, to se njihovo uzajamno delovanje oseća pre svega preko bruto proizvoda. Dakle, porezima i doprinosima se oduzima deo već stvorenog nacionalnog dohotka, koja se rashodima budžeta „vraća" u privredu i društvo.

Od ključnog značaja je struktura javnih rashoda. Stoga se monetarna politika mora ex ante uključiti u stvaranje BDP, nakon čega sledi njegova raspodela preko budžeta (porezima i doprinosima), a tek nakon toga sledi njegova potrošnja (rashodima).

Sinhronizacija monetarne i fiskalne politike mora imati u vidu ovo vremensko, funkcionalno i razvojno (BDP) delovanje u procesu razvoja.

Trošenje novca iz budžeta (rashodi) za lične, materijalne, socijalne rashode, kamate na dugove, investicije i dr. imaju različit efekat na privredu, posebno kada se kupuju domaći proizvodi i plaćaju usluge ili kada se kupuje strana roba i odliva za obaveze u inostranstvo (odliv štednje i dohodaka), čime se guši nacionalna proizvodnja i ponuda, posebno zbog jevtinijeg uvoza. Monetarna politika je izbačena iz funkcije podrške domaćoj privredi i proizvodnji.

Mehanizam antifinansiranja privrede i budžeta je ukinut, a sistem proširene reprodukcije presečen. Dohodak i štednja se odlivaju u inostranstvo, domaće tržište popunjava strana roba, a devizni priliv postaje osnovni kanal emisije primarnog novca. Može li domaća privreda funkcionisati.

Domaća tražnja i potrošnja su veće od stvorenog bruto proizvoda za 16-20 posto (učešće većeg uvoza od izvoza), koja se nadoknađuje kreditima banaka i doznakam iz inostranstva. U tom slučaju fiskalna politika redovno deluje ograničavajući na domaću privredu, a monetarna dodatno ufrožava poslovanje, likvidnost i poslovanje privrede.

Kada je ukupna tražnja suprotna tome, odnosno kada u privredi vlada recesija i nezaposlenost, i monetarna i fiskalna politika moraju da deluju ekspanzivno. Kada je u pitanju inflacija usled preterane agregatne tražnje, oštrija monetarna politika biće dopunjena restriktivno orijentisanom fiskalnom politikom. „Takva jednosmernost obično ne postoji u praksi, jer često je potrebno voditi „politiku jevtinog novca" ili liberalno kreditnu politiku da bi se podstakle investicije i privredni rast, uz paralelno provođenje restriktivne budžetske politike (rashodi i politika poreza).

Ukoliko je potrebno voditi politiku simultanog uravnotežavanja interne i eksterne ravnoteže isključivo preko monetarne i fiskalne politike, u regulisanju efektivne tražnje, obe imaju istovetno delovanje, stim da se efekti brže osećaju kod monetarne politike.

U odnosu na eksternu ravnotežu (platni bilans) efekti su različiti. Preterana efektivna tražnja (koja vodi pogoršanju eksterne ravnoteže), generisana fiskalnim olakšicama, praćena je visokom kamatom, dok generisana ekspanzivnom monetarnom politikom vodi snižavanju kamate - što dovodi do različitih delovanja na kretanje kapitala u platnom bilansu.

Monetarna politika ima višestruko delovanje na platni bilans. Pođimo od restriktivne politike:

Restrikcija novca i kredita ograničava domaće rashode ili tražnju,

Dolazi do pada ukupne tražnje i „izvoznih viškova",

Povećana kamata smanjuje izvoz kapitala,

Visoka kamata dovodi do poboljšanja platnog bilansa kroz priliv kapitala, ali obara nacionalnu proizvodnju i investcije. Uvoz kapitala „zamenjuje" domaću akumulaciju i proces njenog stvaranja.

Budžetska ravnoteža , kao jedan od postulata klasične politike budžeta, prestala je postojati. Došlo je do izmene zahteva o strukturnoj budžetskoj ravnoteži. Tako se razlikuje deficit, koje se finansira izvan bankarskog sektora i deficit koji se finansira emisijom novca. Obe vrste deficita se smatraju homogenim u odnosu na povećanje poreza koje smanjuje raspoloživi dohodak. Savremena teorija odvaja deficit, koji se formira izvan bankarskog sistema, koji je homogen s rastom poreza, za razliku od deficita koji se formira izvan bankarskog sistema , a koji dovodi do porasta monetarne baze.

22. Efikasnost instrumenata monetarne i fiskalne politike u internoj i eksternoj ekonomiji

Monetaristička shvatanja pre ili kasnije, vraćaju se stavovima kvantitativne teorije u kojoj postoji uzročna veza: količina novca -a promena efektivne tražnje- a promena cena. Danas su ova shvatanja nešto reformisana, jer polaze od toga da se ekonomski proces ne prilagođava količini novca, već se količina novca prilagođava ekonomskom rastu.

Prema ovim shvatanjima moglo bi se rezimirati sledeće:

Dominantan faktor u privredi su monetarni impulsi koji vrše trajan uticaj na ponašanje dohotka,

Mere fiskalne politike (promene poreza i javnih rashoda), monetizacija i demonetizacija javnog duga imaju slabije i prolazno delovanje,

Promene ukupne količine novca kroz određeni period vremena (obično od 5-6 meseci) dovodi do promena cena i dohodaka, što znači da između dohotka i ukupne količine novca postoji određeni stabilan odnos.

Ako se raspoloživa količina novca menja monetarnim merama, preduzeća i potrošači brzo prilagođavaju svoj nivo potrošnje i likvidnost novoj količini raspoloživog novca. Prema tome postepeno se uspostavlja, odnosno stalno se nastoji uspostaviti željeni nivo potrošnje i likvidnost, koji bi odgovarao novoj monetarnoj bazi.

Na bazi stalnog odnosa ukupne količine novca i bruto nacionalnog dohotka monetaristi nastoje da mere celokupnu aktivnost centralne banke. Ako je ukupna količina novca najvažnija determinanta stabilnosti i kretanja cena - centralna banka bi trebala samo da se stara da u privredu ubacuje novu količinu novca pogotovo konstantnim godišnjim stopama povećanja.

Time se osigurava da ukupna količina novca postaje osnovni faktor koji determinira tražnju i dohodak.

Osnovna je baza ukupni iznos kredita centralne banke, korigovan, s jedne strane, za investicije javnog sektora, a s druge, za porast odnosno smanjenje zahvaćenih sredstava obaveznim rezervama.

Mada je teško shvatljiva teza monetarista o autonomnom delovanju monetarnih faktora, jasno je da i oni shvataju povratnu spregu realnih i monetarnih komponenata u određivanju likvidnosti privrede.

„Savremena makroekonomska teorija determiniranosti dohotka" polazi od pretpostavke neophodnosti intervencije države u privredni mehanizam da bi se otklonile : a) inflacija ili opšti rast cena, odnosno tržišno - monetarna nestabilnost, b) masovna nezaposlenost i niži nivo nacionalnog dohotka od optimalnog, i c) Osigurala dovoljno visoka stopa rast i potrebna struktura razvoja privrede.

„Kako je privreda vrlo složen dinamički sistem sa bezbroj povratnih sprega, to nije moguće naći rešenje za privrednu stabilizaciju putem jednog kontrolnog mehanizma koji bi privredu stalno držao u dinamičkoj stabilnosti ili koji bi je nazad vraćao u takvu poziciju.

Savremena ekonomska teorija u potpunosti je prihvatila kao neophodnost kombinovanu primenu mera monetarne i fiskalne politike , posebno iz razloga što se gotovo organski prožimaju kroz nacionalni dohodak, te ih je gotovo nemoguće odvojiti. Međutim, stavovi se razilaze kada se pređe na teren kojim merama dati prednost, odnosno koje mere su efikasnije i adekvatnije kada je u pitanju stabilizacija i privredni razvoj.

Monetaristi i fiskalisti se razilaze u pogledu ocene mera i doprinosa diskrecione fiskalne politike stabilizaciji u kraćem periodu i u dugoročnoj perspektivi. Monetaristi smatraju da budžet determinira, dugoročno gledano, alokaciju resursa iz privatnog u javni sektor, te da pri tome ima samo sekundarni značaj u stabilizaciji privrede. Fiskalisti danas uglavnom na pozicijama postkejnzijanizma u budžetu gledaju ključnu varijablu makroekonomske politike u regulisanju tražnje, ali i kratkoročne politike stabilizacije. Dakle, polazi se i dalje s potpuno suprotnih pozicija, čak i sa pozicija isključivosti.

Tako se nacionalni dohodak, koji je u nekim zemljama nastao smanjenjem poreza, u modelima odnosa dohodak - rashodi (fiskalni koncept) objašnjava povećanjem raspoloživog dohotka nosilaca dohotka, dok se u monetarnim modelima tretira kao posledica monetarnog rasta . istina je, kao i obično, negde na sredini, jer je svako ponašanje nacionalnog dohotka posledica istovremenog delovanja i fiskalnih i monetarnih faktora.

Monetarnom i fiskalnom politikom (njihovim brojnim merama) treba snažno podstaknuti proizvodnju, posebno priprema za izvoz i uvoz (uostalom ne ide sva proizvodnja na izvoz) već njen manji deo, ostalo je za domaće tržište.

Sve to do uslova pune zaposlenosti, kada monetarni agregati i budžetski deficit pokazuju suprotna kretanja.

Budžetski deficit se danas obično finansira preko bankarskog sistema, pre svega kroz ubrzani monetarni rast, ali i zaduživanjem u inostranstvu i prodajama u procesu privatizacije. To kao da ne uočavaju ovako dijamentralno postavljena tumačenju monetarista i fiskalista. Fiskalni deficit i monetarni rast imaju redovnu tendenciju da se kreću u istom pravcu.

Porast poreskog opterećenja u fazi prosperiteta snažno deluje na ograničavanje tražnje, dok u fazi depresije njihovo smanjenje ima i snažno stimulativno delovanje. To je dakle efikasno upravljanje formiranjem i usmeravanjem tražnje, što znači istovremeno i upravljanje celokupnom konjukturom.

Fiskalna politika pored monetarne (koja i dalje ima osnovni zadatak da stvara povoljne opšte uslove likvidnosti reprodukcije), kao klasični instrument države (koja pored politike budžeta vodi i politiku javnog duga), ima zadatak da deluje na strukturu tražnje, odnosno ukupnih zadataka. Zadatak fiskalne politike ostvaruje se delovanjem na raspodelu dohotka i osnovnu dekompoziciju dohotka u smislu formiranja ukupne tražnje.

Y = C + I + G + (X + M)

Politika unutrašnjeg duga i aktivnog budžeta (sistematska budžetska neravnoteža) u savremenim privredama pokazali su se kao moćni regulatori tražnje i potrošnje multiplikacijom i regulisanjem potrošnje dohotka, odnosno konceptom stabilizacije ekonomskog sistema kao celine.

U savremenim privredama tržišnog tipa fiskalna politika se vrlo uspešno koristi kao snažno oruđe ekonomske politike, posebno u pravcu:

Regulisanja tempa, strukture i obima tražnje,

Redistribuciju dohotka, izdataka i globalnih pravaca ulaganja,

Kao kompleksan intervencioni mehanizam, gde „automatizam tražnje popušta, ili je nedovoljno razvijen i osetljiv, i gde „čisti tržišni ekonomski principi poslovnja" ne mogu doći do izražaja.

Fiskalna politika se može upotrebiti kao snažno kompenzatorno sredstvo „za kresanje prevelike tražnje" u odnosu na danas često upotrebljavana sredstva monetarne politike (upravo zbog njenog linearnog delovanja).

Monetarna politika, usmerena na stabilnost cena, dovodi do pojačavanja u oscilacijama realnog dohotka dok monetarna politika usmerena na porast zaposlenosti - dovodi do varijacija u cenama (porast).

Visoke stope monetarne ekspanzije, koje se kreću iznad realno potrebnih, da bi se „stopa likvidnosti" povećala te dao „podsticaj stopi rasta" - obično deficitarnim sistemom finaniranja, ubacuje inflatorni novac u reprodukciju koju ova brzo „svaruje" i prihvata, privikavši se brzo na njega. Međutim, obično se zaboravlja da je „monetarna politika velikih oscilacija u stopama monetarne ekspanzije asimetrična u pogledu svojih efekata tj. u jednom periodu akcelerira inflaciju, u drugom periodu (u slučaju težnje za zatvaranjem kanala deficitarnog finansiranja), decelerira stopu privrednog rasta.

Takva monetarna politika velikih svingova čak podržava stvaranje paralelnih tendencija recesije i tendencija jačanja inflatornih snaga.

Monetarna politika je prema mnogim ekonomistima neefikasan instrument u sprečavanju recesije (pouka iz tridesetih godina), ali isto tako i inflacije troškova i strukturne inflacije.

Monetaristi pri tome zaboravljaju da je u periodu velike depresije (1929-33) vođena vrlo nestrukturna politika novca i kredita, što je dovelo do velike deflacije, pada cena robe (25%), pada novčane mase i proizvodnje, uz vrlo veliku nezaposlenost, a time i pad tražnje i realizacije (ogromne nagomilane zalihe robe kao mrtvi robni kapital). To je značajna pouka kako se može voditi potpuno pogrešna i antirazvojna monetarna politika. To znači da su ove mere neefikasne i zaustavljaju inflacije cena, jer su „rezultat i posledica preorijentacije u strukturi tražnje ili smanjenja globalne ponude, što je više područje delovanja fiskalne politike".

Istina je, bez obzira na stavove monetarista i fiskalista, da su ove dve ekonomske discipline samo dva dela podsistema jedinstvene finansijske politike. U praktičnoj ekonomskoj politici do sada u bile dosta nesinhronizovane, mada im je delovanje u teoriji detaljno istraženo. Stoga se ubuduće nameće neophodnost njihove daleko šire sinhronizacije, ili gotovo integracije u procesu stabilizacije privrede i procesa rasta.

Prema tom, treba pažljivo izabrati one instrumente koji će dati najbolji „koktel" mera za postizanje određenog cilja. Navedeni „koktel" će varirati od zemlje do zemlje, od vremena do vremena, u zavisnosti od tipa poremećaja ravnoteže i karakteristika privrednog sistema u kojem treba da deluje. No, pri tome treba imati u vidu sledeće:

Monetarna politika je efikasnija u periodu inflacije, a fiskalna politika u periodu depresije i nezaposlenosti.

Danas je dosta široko prihvaćena hipoteza fiskalista, izvedena iz kejnzijanske teorije, da je recesija najefikasnije otklanjati merama fiskalne politike, mada se u modernim ekonomijama često pkazalo da su i ove mere neefikasne (kada su ogromno narasli javni dugovi i deficiti budžeta).

Prema stavovima koji danas naginju čisto „monetarističkoj koncepciji", promene ukupne količine novca deluju mnogo jače, brže, i jednostavnije na ekonomsku aktivnost nego promene u prihodima i rashodima, te se, saglasno tome, monetarna politika i tu pokazala efikasnija od fiskalne politike.

Ovakve stavove, koji više naginju ka novoj revoluciji monetarne teorije, bez obzira koliko se pokušavalo potkrepiti empirijskim istraživanjima, teško je prihvatiti, ali ih centralne banke širom sveta široko koriste protiv ove krize.

Monetarna politika je efikasnija na području formiranja opšte likvidnosti, ponude, poslovne klime i eksterne ekonomije (platni bilans, devizni kurs, devizne rezerve i sl.), a fiskalna politika na području regulisanja raspodele, unutrašnje globalne tražnje, formiranja strukture tražnje, cena i atepena zaposlenosti.

Monetarna politika je pokazala veću efikasnost u podsticanju investicija, dok se fiskalnom politikom efikasnije reguliše opšti nivo potrošnje (lična i opšta potrošnj).

Ona je daleko efikasnija u regulisanju unutrašnje potrošnje i stbilnosti, posebno u slučajevima kada ne treba voditi računa o stanju u platnom bilansu. Međutim, uvek kod monetarnih delovanja treba imati u vidu da snažnije sniženje stope monetarnog rasta (relativno) na kratki rok pokreće mehanizme kočenja rast agregatne tražnje u realnom izrazu. Budući da je već formirani nivo cena dosta rezistentan na decelaraciju nominalnih stopa monetarnog rasta, dolazi do formiranja negativnih stopa rasta agregatne tražnje.

„Monetarna i fiskalna politika danas se javljaju kao jedinstvene finansijske politike kojima se reguliše globalna efektivna tražnja, a to znači da jedino može da postoji kombinovana primena monetarne i fiskalne politike. Različitost efekata i načina delovanja monetarne i fiskalne politike je najpodesniji element za njihovu sinhronizaciju.

Monetarna i fiskalna politika su odgovorne za održavanje interne ravnoteže, dok se politika dohodaka, eventualna devalvacija, odnosno fluktuirajući kurs i trgovinska politika koriste za uspostavljanje eksterne ravnoteže.

Time je značajno učinjen zaokret u odnosu na već tradicionalna shvatanja o područjima primarnog delovanja monetarne i fiskalne politike. Istina, u poslednje vreme se susreću tvrdnje da bi monetarnu politiku trebalo preusmeriti na postizanje interne ravnoteže, a fiskalnu na eksterne efekte, dakle da se kombinuju efekti i usmerenost ova dva dela finansijske politike na internu i eksternu ekonomiju.

„Ukoliko želimo da osiguramo stabilnost cena, visok nivo zaposlenosti, uz ubrzani ekonomski rast, integrišemo monetarnu i fiskalnu politiku, ali ne zaboravimo na interakciona delovanja politike dohotka, politike kapitala, spoljnotrgovinske politike, politike potrošnje i drugih delova ekonomske politike, jer samo pod takvim uslovima možemo očekivati željene rezultate".