Pogled iz Moskve

Zašto su SAD zabrinute zbog aktivnih veza naše zemlje sa Globalnim jugom?

Rusija se okreće ka Jugu

Trgovina Rusije s Kinom i Indijom je 2023. premašila nivo trgovine naše zemlje sa EU do početka specijalne vojne operacije (SVO) u Ukrajini, i iznosi 282 milijarde dolara. Prema kineskim podacima, od 2021. godine pa neposredno pre početka SVO, trgovina Rusije sa Kinom porasla je za 61%, na više od 240 milijardi dolara 2023. godine. Trgovina sa Indijom takođe raste i dostigla je 65 milijardi dolara, što je četiri puta više nego 2021. godine.

Piše: Igor Veremejev

O tome piše Njujork tajms u članku pod naslovom „Od Moskve do Mumbaja: Rusija svoju trgovinu okreće ka Jugu". Do tog zaključka su došli specijalni dopisnici Njujork tajmsa koji su za potrebe ove reportaže posetili Azerbejdžan i Jermeniju, kako bi ispričali priču o novim pravcima koje će Rusija koristiti za još veće aktiviranje trgovine sa zemljama Juga, a da bi tako zaobišla sankcije koje joj je uveo Zapad. Prema njihovom mišljenju, planirana pruga koja bi išla preko Irana, može da postane ključna za ostvarivanje tih ambicija.

Vekovima je trgovina sa Evropom, piše Njujork tajms, bila glavni oslonac ruske ekonomije. Rat u Ukrajini stavio je tačku na to, jer su zapadne sankcije i druga oganičenja sve više odsecali Rusiju od evropskih tržišta. Kao odgovor na to, Moskva je proširila svoje veze sa zemljama koje su spremne da posluju sa njom, sa Kinom na istoku, kao i sa Indijom i zemljama Persijskog zaliva na jugu.

Južni pravac se sada našao u centru pažnje ruskih političara, jer oni pokušavaju da stvore infrastrukturu za realizaciju svojih planova nakon konačnog odvajanja od Zapada. Ti napori, smatraju Amerikanci, suočavaju se sa problemima, uključujući i pitanje finansiranja, sumnje u u pouzdanost novih ruskih partnera i pretnje zapadnih sankcija koje su usmerene protiv zemalja koje trguju sa Rusijom.

Ključni deo južnog plana predstavlja izgradnja pruge u dužini od 100 milja (160 km) vrednosti 1,7 milijardi dolara, čija izgradnja bi trebalo da počne ove godine. Ova pruga biće poslednja faza na maršruti između Rusije i iranskih luka u Persijskom zalivu, što će obezbediti lak pristup mestima kao što je Mumbaj, trgovinski centar Indije. Rusija se složila da Iranu da kredit od 1,4 milijarde dolara za finansiranje ovog projekta.

„Poštu su tradicionalni trgovinski putevi Rusije bili u značajnoj meri blokirani, ona je morala da traži druge varijante", rekao je Rauf Agamirzajev, stručnjak za transport i logistiku iz Bakua (Azerbejdžan), imajući u vidu južni pravac.

Rusija je, priznaje Njujork tajms, našla veliki broj načina da zaobiđe zapadne trgovinske sankcije i ograničenja, uvozeći takvu robu kao što je oprema iz Indije, oružje iz Irana, kao i raznu robu široke potrošnje, često preko zemalja Persijskog zaliva i Turske. Njih vlada smatra izuzetno važnim da bi pokazala Rusima da može da održi životni standard tokom rata.

Iako neke vrste robe široke potrošnje kao i ranije legano stižu iz Evrope, u Rusiji je takođe široko dostupan niz proizvoda koji su ograničeni ili ih je teško nabaviti. Ostrige iz Francuske, koje stižu avionom sa presedanjem u nekom trećem mestu, mogu se naći u jednom moskovskom restoranu, a italijanski tartufi i fancuski šampanjac čiji izvoz je zabranila EU, mogu se naći u u lancu vrhunskih prodavnica, konstatuju američke novine, faktički priznajući neefikasnost sankcija.

I zato se, naravno, u SAD nije slučajno javilo interesovanje za izgradnju nove pruge koja će povezati Rusiju sa zemljama Juga, i nije slučajno Njujork tajms naručio od svojih novinara detaljan izveštaj o ovoj temi. „Ruska vlada", pišu ove novine, „razmatra projekat pruge kroz Iran (i još jednu liniju za koju se nadaju da će je obnoviti, a koja će obezbediti pristup Turskoj) kao važnog faktora za jačanje i ubrzavanje svekolikog uvoza. To se, takođe, smatra kritički važnim za rast izvoza ruskih sirovina koje imaju odlučujući značaj za ekonomiju.

Predsednik Rusije Vladimir Putin je rekao da će nova maršruta skratiti vreme isporuke robe u Mumbaj iz Sankt Peterburga na samo 10 dana, u odnosu na današnjih 30-45 dana. Ruski zvaničnici to nazivaju revolucionarnim projektom, koji će biti konkurencija Sueckom kanalu. On će, takođe, dopuniti trgovačke puteve između Rusije i Kine, koja je danas najveći ruski trgovinski partner i s kojom su dostignuti maksimalni kapaciteti."

Prema svedočenju ovih novina, nova pruga povezaće dva iranska grada, Astaru i Rašt, povezujući puteve između Irana i Azerbejdžana na severu, a zatim i sa ruskom mrežom pruga. Kada izgradnja bude završena (a nova linija, kako se očekuje, biće završena 2028. godine), formirani „Transportni koridor Sever - Jug", neprekidno će se protezati na preko 4.300 milja, van domašaja zapadnih sankcija. Iz iranskih objekata u Persijskom zalivu, ruski trgovci imaće lak pristup Indiji, kao i zemljama kao što su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Pakistan itd.", konstatuje Njujork tajms.

Prema podacima Lloyds List, sprecijalizovanog časopisa za pomorske vesti i obaveštajne podatke, trgovinski put preko Kavkaza i Centralne Azije, kao i preko Kaspijskog mora u Iran, već je, poslednjih meseci, postao važan za Rusiju. Takođe, Rusija šalje naftu i proizvode kao što su koks i đubriva, obrnutim putem.

Gagik Agajanjan, šef najveće jermenske špediterske kompanije Apaven, rekao je da njegovi kamioni često preuzimaju pošiljke robe široke potrošnje dostavljene železnicom iz luka u Gruziji na Crnom moru, a zatim ih voze do granice sa Rusijom. Druga roba, koja je osetljivija, na primer ona koja je zabranjena zapadnim sankcijama, može da se šalje preko Irana, koji se graniči sa Jermenijom, rekao je on. Iz iranskih luka, roba zatim može da se šalje u Rusiju preko Kaspijskog mora.

„Gruzijci kažu: Ova roba podleže sankcijama, nećemo da vas pustimo u Rusiju", rekao je u intervjuu g. Agajanjan. A Iranci govore: Nama je svejedno."

Po rečima zamenika ruskog premijera za ekonomiju Andreja Belousova, 2023. godine obim trgovine preko ove maršrute povećao se za 38% u poređenju sa 2021. godinom, a do 2030. godine može i da se utrostruči.

Ali, to ni izdaleka nije sve što danas brine SAD. Prema njihovim podacima, osim linije preko Irana, Rusija takođe želi da obnovi staru sovjetsku prugu koja je povezivala Moskvu sa Iranom i Turskom preko Jermenije i azerbejdžanske enklave Nahčivan. Pruga je bila zatvorena početkom 1990-ih, kada se razbuktao rat između Jermenije i Azerbejdžana. Rusija se nada da će pustiti ovu prugu u rad za nekoliko godina, ali projekat je upleten u složenu geopolitiku ovog regiona.

Azerbejdžan nastoji da konkuriše ovoj liniji, Jermenija ne želi da učestvuje u projektu zbog zabrinutosti ko će kontrolisati pravce koji prolaze preko njene teritorije. U sovjetsko vreme oni su pripadali azerbejdžanskoj železnici. Godine 2020. Jermenija je potpisala sporazum po kojem je kontrolu nad njom predala ruskoj službi bezbednosti. Ali Rusija, koja je nekada imala tesne veze sa Jermenijom, sada je sve bliža Azerbejdžanu, u suštini stojeći po strani kada je Azerbejdžan preuzeo punu kontrolu nad otcepljenim regionom Nagorno Karabah, koji se nalazio pod kontrolom jermenskih separatista više od tri decenije. Sada Jermeni žele da kontrolišu svoj deo železničke veze sa centrom u gradu Megri, strateški lociranom na granici sa Iranom, ističe Njujork tajms.

Azerbejdžanska železnička kompanija je pri kraju sa izgradnjom deonice pruge ka Jermeniji, koja prolazi kroz teritorije koje je ona okupirala pre rata 2020. godine. Odatle može da prođe ili kroz Jermeniju, ili kroz Iran, ako Jermenija odluči da se drži podalje od te maršrute.

„Rusija može dobiti trasu pruge ka Persijskom zalivu i Turskoj", reako je Nikita Smagin, ekspert za rusku politiku na Bliskom istoku Ruskog analitičkog centra za međunarodne poslove. „Ona može to da uradi prilično brzo, za dve godine."

Rovšan Rustamov, direktor azerbejdžanske železničke kompanije, izjavio je da azerbejdžanski deo projekta treba da bude završen do kraja 2024. godine. Poslovi u vezi sa logistikom bi, kaže, mogli čak i da zamene naftu kao najveći motor azerbejdžanske privrede. Azerbejdžan se takođe nada da luka Baku može da izvuče korist iz novog položaja zemlje kao strateškog čvorišta za robu koja se kreće između Rusije i spoljnašnjeg sveta, kao i između Azije i Evrope, zgodno zaobilazeći Rusiju.

Briga SAD u vezi sa širenjem veza Rusije sa zemljama Juga je razumljiva. Na ovaj način sankcije uvedene protiv naše zemlje postaju besmislene i već sada nanose više štete samom Zapadu nego Rusiji.

Kako se kaže - što su tražili, to su i dobili. Tim pre što su dešavanja koja su u toku i promene u svetskoj trgovini - nepovratne. SAD i Zapadna Evropa, koje su dugo bile centar svetske trgovine, neumitno gube svoje dominantne pozicije.

2

Našu „šestoletku" zapadni analitičari nazivaju strategijom samouverenog rasta suverene zemlje

NEP-2024.

Senatorima koji su uz uzvike negodovanja pratili obraćanje Džozefa Bajdena američkom Kongresu „O situaciji u zemlji", nametnulo se potpuno logično pitanje: zašto se, ističući moć SAD, starac Džo više puta obraćao Vladimiru Putinu, ukazujući na Rusiju kao pretnju prosperitetu njegove zemlje? Kako „mala" ekonomija koja obezbeđuje samo 2% svetskog BDP-a, pritisnuta hiljadama sankcija, može da naruši planove velike i ponosne države?

Piše: Jurij Aleksejev

Kako piše američki Politiko, Zapad je zbog nečeg bio ubeđen da je sadašnje rusko rukovodstvo nesposobno da strateški razmišlja, da će ga lako pobediti na geopolitičkoj šahovskoj tabli. A sada im je dat „šah". I vrlo brzo sledi „mat".

Takva razmišljanja novinarima izazivaju naglo rastući problemi u zapadnim ekonomijama. Na primer, u SAD su od početka 2024. godine naglo porasli troškovi potrošača. Na tržište negativno utiču prekidi u snabdevanju naftom i naftnim derivatima zbog poteškoća u transportu kroz Crveno more. Na tržištima su se već formirala dva velika „mehura", povezana sa berzanskim kotiranjem „hartija od vrednosti" i kriptovaluta, što može ozbiljno da naškodi ekonomiji koja je već u kriznoj situaciji. U Evropi su stvari još gore. Nemačka Federalna statistička agencija (Destatis) morala je da prizna da je „u poređenju sa januarom 2023. godine, obim proizvodnje nemačke industrije zbog pada porudžbina pao za 5,5%". Podsećamo da je za tih istih 5,5% godišnje pala ruska industrija tokom devedsetih, po zemlju pogubnih, godina. Na iznenađenje naših neprijatelja, ruska privreda se već u januaru 2024. godine, zahvaljujući industriji i posebno proizvodnom sektoru, neočekivano ubrzala (rast BDP-a na godišnjem nivou iznosio je 4,6%). Prihodi od izvoza nafte i naftnih derivata su u februaru (u poređenju sa prošlom godinom) porasli više nego dvostruko i iznosili su 10,4 milijarde dolara.

Tako da, kako je rekao predsednik u svojoj Poslanici Saveznoj skupšitni, „ako ruska ekonomija nastavi da se razvija tako dinamično kao prošle godine, onda ćemo u najskorijoj budućnosti mi postati četvrta svetska ekonomija mereno veličinom BDP-a po paritetu kupovne moći".

Taj cilj je sasvim ostvariv, jer smo se po tom pokazatelju mi već približili Japanu, koji je četrvta svetska ekonomija. Na naše uspehe uticalo je i to što smo najmanja država među liderima, ali da bi napredovala, naša zemlja je morala da prevaziđe inercijske procese i da postavi kurs ka pouzdanom razvoju. Prema nivou BDP-a po glavi stavnovnika (po paritetu kupovne moći - PKM) Rusija se približava SAD. To ne samo da dokazuje poseta moskovskom supermarketu „Ašan" novinara Takera Karlsona, koji je bio iznenađen dostupnošću ruskih cena (u poređenju sa američkim). Jednostavne aritmetičke operacije pokazuju da će se, ako ne dođe do usporavanja ruske ekonomije, vrlo brzo ruski BDP po glavi stanovnika povećati sa 36.000 dolara na 47.000 dolara. Mi ne samo da ćemo lako preteći Japan, već ćemo zauzeti drugo mesto iza SAD s njihovih 75.000 dolara BDP-a po glavi stanovnika i ispred Kine sa 21.000 dolara.

Upoređujući naš BDP po glavi stanovnika prema PKM sa najvećim svetskim ekonomijama, analitičari primećuju da Rusija ostaje ozbiljan konkurent SAD. Zašto su onda naše penzije i socijalna davanja značajno niži od zapadnih standarda?

Odgovor na ovo pitanje očigledno se mora tražiti u upravljanju svime što država ima. Život nas tera da se udaljimo od liberalne paradigme, učimo da drugačije raspoređujemo prihode koji zemlja dobija - ravnomernije, pravednije i ekonomičnije, bez preziranja sovjetskog iskustva međusektorskog planiranja. Ako su ranije privrednici najveći deo ovog prihoda u vidu dividendi prebacivali u ofšor kompanije, a država je značajan deo svojih rezervi držala u inostranstvu u čvrstoj valuti uz mizerne kamate, sada zadržavamo sve što zaradimo. Sada nam niko ne brani da značajno povećamo sredstva za socijalne potrebe i reforme unutar zemlje, ne obazirući se na Zapad.

Ekonomski rast, kao što je poznato, određuju dva najvažnija pojma - rad običnih ljudi i kapital države i biznisa. Oni su glavni fokus nove ekonomske politike, osmišljene da smanji socijalnu nejednakost i učini da novac radi u interesu zemlje.

Predsednik je označio mnoge oblasti ulaganja za narednih šest godina, što bi trebalo da zemlju učini jačom i bogatijom. U prvom redu, to je jačanje odbrambene sposobnosti i sveobuhvatan razvoj industrije, pre svega industrije alatnih mašina, kritično važnih tehnologija povezanih sa elektronikom, veštačkom inteligencijom, satelitskom komunikacijom. Svi koji imaju novca mogu mirno da ih ulažu u razvoj zemlje, za sopstvenu korist uz državne garancije.

Finansijski analitičari ugledne zapadne agencije „Blumberg" su izračunali da nam je za poboljšanje demografije (za povećanje nataliteta i produženje očekivanog životnog veka), za velike investicije u infrastrukturu, stimulisanje razvoja savremenih tehnologija, povećanje izvoza (onog koji nije vezan za naftu i gas), razvoj ljudskih resursa, za stručno osposobljavanje i prekvalifikaciju, potrebno oko 5,7 triliona rubalja (to je oko 62,5 milijardi dolara). Uzimajući u obzir budžetske rashode koji su već opredeljeni za 2024-2026. godinu, kao i dodatnu vrednost Putinovih inicijativa, troškovi će se povećati nekoliko puta i mogu za nekoliko godina da dostignu 15 triliona rubalja.

Takvi troškovi su, kako nas uverava Ministarstvo finansija, u nadležnosti ruskog budžeta u sadašnjem formatu. Ali, u naše nepredvidivo vreme, ekonomska situacija zbog pritska Zapada na nas i treće zemlje koje pomažu Rusiji da zaobiđe sankcije, može da se pogorša. Tada će biti potrebni dodatni izvori finansiranja za ispunjavanje plana i socijalnih obaveza.

Moraćemo da pređemo na progresivnu poresku skalu, kao u SAD, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Kini i mnogim drugim razvijenim zemljama. Nije slučajno predsednik predložio da se „razmišlja o načinima modernizacije našeg fiskalnog sistema i pravednije raspodele poreskog opterećenja prema onima sa višim ličnim i korporativnim prihodima".

Kasnije je ministar finansija Anton Siluanov potvrdio da su odgovarajuće zakonodavne inicijative već spremne.

Zemlja samouvereno ide napred, pretvarajući se u ogromno gradilište. To se može lako proveriti ako se prođe od Vladivostoka do Novorosijska, od Sočija do Murmanska. Trasformišu se Krim, Severni Kavkaz, Zlatni prsten (prsten istorijskih gradova severoistočno od Moskve). Ne grade se samo putevi regionalnog značaja, već i čitavi auto-putevi, kao što je na primer Moskva-Kazanj, otvaraju se desetine metro stanica, škole, dečji vrtići, bolnice, medicinski centri, stadioni u velikim i malim gradovima, naseljima i selima. Obnavlja se ceo region Novorusija; tamo se obnavljaju stara i grade nova preduzeća, kao i kuće, škole, bolnice, vrtići.

U Mariupolju grade puteve, postavljaju komunalne mreže (struja, gas, kanalizacija, vodovod). Za sve to u državi ima novca. Ranije prihvaćenim projektima dodaju se i novi. Sprema se ambiciozan plan za izgradnju trase od Sočija do M4-12 (naseljeni punkt Džubga), koja bi trebalo da se spoji sa obalom Krima, pa čak i o izgradnji novih puteva oko Azovskog transportnog prstena. Izgradnja auto-puta u takvo složenom pejzažu, prema proceni Ministarstva građevinarstva koštaće 1,5 triliona rubalja. Ali, sredstva za nove programe su obezbeđena. Na pomolu je još ambiciozniji projekat - transnacionalni koridor „Rusija", od Sankt Peterburga do Vladivostoka. Taj ključni auto-put postaće najbezbedniji i najbrži u zemlji. Prva deonica, od Moskve do Kazanja, već je puštena u rad, a uskoro će trasa povezivati i druge regione.

Ništa manje impresivna nisu očekivana ulaganja u ljudski kapital, koja ne samo da se nisu smanjila, već su primetno porasla.

Najviše sredstava biće usmereno na modernizaciju komunalne infrastrukture - 4,5 triliona rubalja biće dodeljeno za modernizaciju toplovodnih mreža i zamenu trulih cevi do 2030. Produženje programa materinskog (porodiljskog) kapitala za period 2027-2030. koštaće budžet 2,3 triliona rubalja.

Oko 500 milijardi rubalja biće odvojeno za „pororičnu hipoteku" (produžava se, uz zadržavanje glavnih osnovnih parametara). Još 350 milijardi se prebacuje porodicama za otplatu dela hipotekarnog kredita po rođenju trećeg deteta. Najmanje 75 milijardi rubalja se izdvaja za programe podrške porodici u regionima u kojima je ukupna stopa nataliteta bila niža od prosečne ruske stope.

Minimalna zarada je već povećana za 20%. A tokom nekoliko godina obećavaju da će biti povećana još dva puta - do 35.000 rubalja, automatski će porasti i plate većine Rusa, izdvajanja za decu. U narednih šest godina za izgradnju, remont i opremanje zdravstvenih ustanova rezervisano je trilion rubalja i još po 400 milijardi za kapitalni remont dečjih vrtića i škola i izgradnju studentskih domova. I to je samo deo planiranog. Troškovi se procenjuju na stotine milijardi i trilione rubalja. To znači da će transformacije biti veoma značajne u različitim oblastima - od povećanja plata za nastavnike, ažuriranja putničkog prevoza i školskih autobusa, do modernizacije aerodroma i pristupa brzom internetu praktično na celoj teritoriji Rusije. Za šest godine zemlja bi trebalo da se promeni do neprepoznavanja, uz pomoć naučnih i tehnoloških dostignuća (za podršku nauci usmereno je dodatnih 2,3 triliona rubalja). Takođe, veoma je važno i to da država neće ostaviti regione same sa problemima koji su se nagomilavali decenijama. Za njihov razvoj opredeljeno je oko 2,3 triliona rubalja, od toga 1,5 trilion za preferencijalne kredite za infrastrukturu i omogućavanje otpisa dve trećine duga po budžetskim kreditima, a to je još 800 milijardi rubalja koje se mogu usmeriti na modernizaciju infrastrukture.

Odakle Rusiji tako ogorman novac kada, za razliku od Zapada, mi nikoga ne pljačkamo i ne ponižavamo? Pritom, zemlju sa svih strana nastavljaju da guše sankcijama: isključuju iz svetskog finansijskog sistema, zamrzavaju imovinu, odbijaju da kupuju našu robu i kažnjavaju one koji trguju s Rusijom. U oblasti koje se graniče sa Ukrajinom, navođeni sa Zapada, bacaju bombe, šalju diverzante koji spremaju diverzije na prugama, gasovodima, skladištima goriva. Za obnavljanje oštećene infrastrukture Krimskog mosta, naftnih baza, luka i drugih objekata potrebni su dodatni troškovi koji nisu predviđeni budžetom, ali i za sve to biće novca.

Nema nikakve misterije u vezi sa rastom prihoda. Trezor se dobro popunio zbog rasta svetskih cena energenata i rasta izvoza koji nije baziran na sirovinama (počeli smo da prodajemo više žitarica, đubriva i druge robe). Povećana je naplata poreza, značajan deo biznisa izveden je iz sive zone i sada plaća poreze, a stižu i uplate od preduzeća koja su se vratila u Rusiju iz ofšor zona.

Nakon što nas je Zapad isključio iz svetskog finansijskog sistema, značajno se smanjio odliv kapitala u inostranstvo. Sve više je domaćih turista koji biraju da odmor provedu Rusiji, ostavljajući novac našoj privredi. Država je pojačala borbu protiv korupcije, preduzeća se otkupljuju od nemarnih vlasnika ili se jednostavno nacionalizuju.

I to je samo početak. Ako je verovati prognozama za ovu godinu, onda će cene nafte rasti, siva ekonomija će se smanjiti, fabrike će biti nacionalizovane, a domaći turizam će rasti. To znači da će uplate u državnu blagajnu nastaviti da rastu. I već rastu. Samo za februar Fond za nacionalno blagostanje (FNB), iz kojeg se finansiraju najvažniji projekti, povećao se za 336 milijardi rubalja. Danas, u „finansijskoj kutiji" ima više od 12 triliona 258 milijardi rubalja (likvidni deo FNB-a je tokom pomenutog meseca porastao na 5,05 triliona rubalja).

Nikada do sada nisu planirani ovakvi prihodi, a samim tim i investicije. Ali suma za razvoj koja se broji trilionima rubalja, izgleda ogromna samo na prvi pogled. Ako se ulaganja SAD (po paritetu kupovne moći) uporede sa tim trilionima koje mi usmeravamo za razvoj privrede i ljudskog kapitala, i kada se prepračunaju u dolare, obim naših ulaganja je tri puta manji od američkih. U tome nema ničeg iznenađujućeg: razmere naše ekonomije i broj stanovnika su značajno manji. Kako privreda bude rasla, biće sve više novca za transformacije i ulaganja u ljudski kapital. Kako je rekao predsednik u Poslanici Saveznoj skupštini RF „sve ćemo prevazići, zajedno možemo sve".

Za rivalstvo sa Zapadom potrebno je da naše investicije budu efikasnije i da što je moguće brže stvorimo pouzdan naučni i proizvodni potencijal, obezbeđujući veći rast produktivnosti na osnovu kvalifikovane radne snage i kapitala.

Razvijanjem obrazovanja i zdravstva, ulaganjem u ogromna područja, povezivanjem regiona savremenim auto-putevima, imamo sve šanse da postanemo pravi magnet za intelektualni i tehnološki kapital iz celog sveta. Bogata zemlja može sebi priuštiti povećanje investicija u socijalnoj sferi, može bolje pomoći velikim porodicama, ubrzati izgradnju puteva, aerodroma, škola, bolnica, stambenih objekata i stvoriti druge beneficije koje će živote miliona Rusa učiniti dužim i udobnijim. Sve to je ugrađeno u novi šestogodišnji plan razvoja Rusije.

3.

U SAD priznaju da je Evropljanima potrebno najmanje 20 godina da bi stvorili svoju armiju

Da li je Evropa bespomoćna?

Militantne izjave francuskog predsednika Makrona i nekih drugih lidera evropskih NATO zemalja, okupljenih da pošalju svoje vojnike u Ukrajinu da se bore protiv Rusije, i čak da formiraju u Evropi svoju armiju, ne mogu izazvati ništa osim osmeha. Tako samatra čak i njihov glavni saveznik - SAD.

Piše: Igor Veremejev

Kako primećuje ugledno glasilo američkog biznisa, novine Volstrit žurnal, Rusija će brže oporaviti svoje snage posle okončanja specijalne vojne operacije u Ukrajini, dok će Evropi za stvaranje sopstvene, od SAD nezavisne armije, biti potrebno najmanje 20 godina.

„Evropske zemlje", piše Volstrit žurnal, „svesne su opasnosti koju predstavlja Rusija, ali vrednost stvaranja snažne odbrane, sposobne da se suprotstavi potencijalnom povlačenju SAD, toliko je velika da ugrožava socijalni model Evrope izgrađen posle hladnog rata."

Tako je, na primer, Belgiji potrebno više od pet milijardi dolara da bi kupila dovoljno municije za odbijanje invazije u roku od nekoliko nedelja. Generalno, evropskim NATO članicama potrebno je dodatno finansiranje od 56 milijardi evra godišnje, da bi troškovi za vojsku dostigli 2% BDP-a. Ovaj cilj su ranije proglasile članice Severnoatlantskog saveza. „NATO je iscrpeo svoje rezerve oružja, da bi naoružao Ukrajinu", rezimira autor teksta u Volstrit žurnalu.

Drugim rečima, Volstrit žurnal ukazuje da Evropi ne samo da je potrebno mnogo vremena za stvaranje borbeno sposobne amrije, već joj je potrebno i povećanje troškova za vojsku, što je staviti tačku na model socijalnog blagostanja u kojem su uživali Evropljani, oslanjajući se na SAD u pitanjima odbrane.

Ali sada, kada Amerika jasno slabi, zauzeta svojim poslovima, a Donald Tramp koji ima velike šanse da ponovo postane predsednik SAD preti da će raspustiti NATO, Evropa će morati da se pouzda samo u sebe, za šta u ovom trenutku uopšte nije spremna.

Predloživši formiranje armije EU, Makron je „uvredio NATO i SAD", smatra britanski Telegraf. Biće veoma teško da se to uradi, a takve snage niko neće shvatati ozbiljno. Između ostalog, taj korak će oslabiti NATO, što ide naruku Kini.

„Za razliku od NATO-a, u EU", piše Telegraf, „teoretski postoji veliki broj raznih snaga za brzo reagovanje, koje postoje već decenijama, počevši od Evropskih snaga za brzo reagovanje, koje su formirane 1995. godine (a 2012. su rasformirane). Još jedan glup plan ove prirode bio je predlog koji je prošlog meseca izneo predsednik Makron o formiranju evropske armije, sposobne da deluje samostalno i nezavisno od SAD i NATO. Makron je predložio da u njen sastav uđu i „snage za brzo reagovanje", koje broje 5000 ljudi... Makronu je sada potrebna bilo kakva, pa i najmanja pobeda, s obzirom na to da se u Francuskoj rasplamsava ustanak", otkrivaju engleske novine pozadinu militantnih Makronovih predloga.

Sve što podriva NATO, upozorava pritom Telegraf, to je igranje s vatrom. Čak i ako bude moguće da se od NATO-a uzme dovoljno snaga i sredstava za stvaranje EU armije ili čak i ako te snage i sredstva bude moguće iskoristiti u dvostrukom svojstvu, novoformirana armija biće invalid od rođenja zbog same prirode EU. Dogovor o zadacima i komandnoj strukturi tih snaga, kao i njihovo širenje, biće izuzetno teško, ako ne i nemoguće.

„Bez obzira na unutarpolitičke probleme, predsednik Makron mora da shvati da će njegova stalna želja da formira EU vojsku, nezavisnu od NATO-a i SAD, značajno oslabiti odbrambenu sposobnost Zapada, pa i Francuske", potvrđuje takvu tačku gledišta američko izdanje The Hill.

Militantnu poziciju Makrona oštro kritikuju i u samoj Francuskoj. „Evropska armija je Makronova maštarija", piše francuski Le Point. „Evropska odbrana", pišu ove novine, „može da postoji samo kao kontinentalni stub NATO."

„Prvi problem", piše Le Point, „ima politički i filozofski aspekt. Armija se bori za zaštitu vrednosti, državnih institucija. Do sada nismo našli ništa bolje od zaštite nacije. A čije interese će štititi ta evropska armija? Kakva je njena struktura političke subordinacije? Da li se spremamo da stvorimo komisiju bez državljanstva u Briselu, da bismo raspolagali životima vojnika?"

A francuski general De Vilje, bivši načelnik generalštaba, dao je sledeći komentar: „Ako je poenta ideje o evropskoj armiji to da ujedini vojne snage i napravi od njih borbene jedinice koje se potčinjavaju naredbama hipotetičkog generalštaba u Briselu, kažem vam: To je nemoguće! San će se pretvoriti u košmar."

Najvažnije u svemu je da danas Evropa jednostavno nikako ne može da se, u vojnom smislu, takmiči sa Rusijom. To primećuju, posebno, u novinama Spectator, koje upoređuju njihove mogućnosti.

„Rukovodilac glavne državne industrijske korporacije Rosteh Sergej Čemezov", pišu ove novine, „naveo je u TV intervju zapanjujuće statističke podatke. Po njegovim rečima, proizvodnja tenkova 2023. godine porasla je sedam puta, artiljerijskog oruđa više od dva puta, a proizvodnja nekih vidova municije povećala se 60 puta."

A u Evropi na ovom planu vlada veliko siromaštvo, zaključuje Spectator. Naviknuta na proizvodnju oružja u uslovima mira, u relativno malim količinama i bez velike žurbe, ona sada mora, po mišljenju eksperata, da promeni svoj pristup.

Evropa nije sposobna da pređe na vojnu proizvodnju potrebnih razmera, jer svaka evropska država ima svoje prioritete, a takođe nije ni u stanju da stigne Rusiju kada je reč o proizvodnji naoružanja, smatra direktor Centra za stratešku konjukturu Ivan Konovalov. „Jedni se", rekao je on za portal Abzac, „ozbiljno odnose prema razvoju svog vojno-industrijskog kompleksa, ali drugima to nije potrebno. U Nemačkoj, na primer, danas se ekonomija raspada, što se odnosi i na vojnu industriju, a reč je o najmoćnijoj evropskoj zemlji."

Po rečima Konovalova, problem se krije i u samom NATO-u, u koji ulazi 32 države. Bilo bi logično dodeliti svakoj članici Alijanse određeni segment za koji će biti odgovorna. Ipak, to je nemoguće uraditi, jer u organizaciji nema čvrste upravljačke vertikale. Sve to navodi na zaključak da NATO može da se bori samo sa slabijim protivnikom.

A neki francuski političari s tim u vezi jednostavno ismevaju ratoborne Makronove pokušaje. Tako je lider fracuske partije Patriote, kandidat na izborima za Evropski parlament Florijan Filipo, na društvenoj mreži X objavio fotografiju francuskog predsednika snimljenu tokom bokserskog treninga, uz potpis: „Francuski predsednik Emanuel Makron odlučio je da trenira pre borbe sa ruskim liderom Vladimirom Putinom."

„Markon želi da se bori s Putinom, zato se sprema", našalio se Filipo. Po mišljenju francuskog političara, takvi Makronovi pokušaji da se prikaže kao jak lider ne predstavljaju ništa više od „primitivne propagande".

Za to vreme, Rusija pažljivo prati ratoborne pozive koji se u poslednje vreme čuju u Evropi, pa i od predsednika Makrona. Posebno zbog činjenice da je, početkom marta, prvi čovek francuske Komunističke partije Fabijen Rusel preneo Makronove reči o mogućoj vojnoj intervenciji Francuske na teritoriji Ukrajine ukoliko se ruska vojska približi Kijevu ili Odesi.

Direktor ruske Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin je rekao da Francuska sprema dva kontingenta za slanje u zonu konflikta, koji će u prvoj etapi imati oko 2000 vojnika. Kako je s tim u vezi primetio sekretar za štampu predsednika RF Dmitrij Peskov, posledice slanja u Ukrajinu stranih vojnih kontingenata mogu biti nepopravljive.

„Treba ipak imati tačnu informaciju. Za sada, koliko ja razumem, o tome se ništa tačno ne zna. U svakom slučaju, mi smo već više puta govorili da bi slanje nekih stranih vojnih kontingenata u Ukrajinu imalo veoma negativne, čak i nepopravljive posledice.

Kako je pisao francuski Mond, vlasti su počele da razmatraju pitanje slanja vojnika u Ukrajinu još u leto 2023. godine. U februaru je Makron u uskom krugu izjavio da će ove godine „morati da pošalje momke u Odesu".

Ali, te francuske „momke" ništa dobro tamo ne čeka. Vladimir Putin je u intervjuu Dmitriju Kiseljevu rekao da uvođenje evropskog kontingenta vojske u Ukrajinu uopšte neće promeniti situaciju na bojnom polju i samo će dovesti to još težih posledica po Kijev. Kao odgovor na Makronove reči o odsustvu crvenih linija u Francuskoj, Putin je rekao da ni u Rusiji neće biti ograničenja za države s takvim pristupom.

Uzgred, o fotografiji na kojoj Makron uzbuđeno boksuje: kao što je poznato, ruski predsednik često odgovara na pretnje naših neprijatelja asimetrično. A pošto on ima „crni pojas" u džudou, ako bi se francuski lider osmelio da izađe s njim na tatami, ishod takvog meča moguće je ranije predvideti.