Epizoda (2)

Nismo mi od juče

autor: Zoran Milojević

Identitet čoveka i naroda kome pripada, star je koliko i svet u kome postoje i čovek i njegov narod. Identitet čoveka, Srbina i srpskog naroda, identitet je jevanđelskog sveta, kosovskozavetskog sveta, svetolazarevskog sveta. Identitet je način postojanja čoveka i naroda, a identitet srpskog čoveka i naroda određen je odgovorom na pitanje: kojem će se carstvu privoleti, carstvu nebeskome ili carstvu zemaljskome? I srpski čovek i narod su izabrali da krenu putem crkve pravoslavne, putem kojim ga je poveo Sveti Sava.
Svoj identitet i način postojanja Srbi najbolje iskazuju kroz pesmu. Pesma je srpski način života. Pesma je srpska molitva! Pesmom "Kosio sam seno" srpski ratar zahvaljuje za aprilsku kišu i zdravo seno za stoku. Pesmom "Ječam žnjela" mlada kosovka devojka molitveno zahvaljuje za blago, žetveno sunce i bogatu žetvu, posle koje svadbe dolaze. Pesmom "Berem grožđe, biram tamjaniku" voćari i vinogradari molitveno zahvaljuju za svetoilijsku kišu, a pesmom "Đurđevska kišica" domaćini i njihovi svečari molitveno zahvaljuju za bogate bašte i nasade.
Naše kosmetske pesme, carske po mestu nastajanja, božanske po umetnosti i lirske po emocijama, označavaju naš postanak, naš izvor na koji se ide po vodu. Srbi pevaju o svojim planinama, rekama, brdima, cveću, imenima ljubavi i patnje, o precima. Srbi imaju pesmu za svaku priliku i svako vreme. Pesnici pevaju o ljubavi, alasi, lovci o lovačkoj sreći, sejači o žitnim poljima, devojke o devojačkom snu, momci o bekrijskom životu, glumci o istini u vinu... Srbi pored reke  pevaju tihe, široke, blage pesme, Srbi sa planine pevaju "dozivačke" pesme u kojima prizivaju svet da svrati u njihov život prepun zdravlja. Srbi u gradovima pevaju i uzdišu za rodnim poljima, Srbi u selima pevaju o težačkom životu, hvaleći Boga i moleći za rodna polja. Srbi pevaju, pevaju svoje pesme, o svojoj sreći i patnji.
Sveti Nikolaj srpski piše: "Drvo raste na jednom mestu. Tu raste, tu cveta, tu ploda donosi, tu umire. Ne menja svoje mesto. Ako ga ljudi silom presađuju, ono se često sruši i gine bez ploda." Uči nas vladika sveti da "dan danu kazuje, a noć noći javlja" gde je čoveku i Srbinu mesto i po čemu se mesto raspoznaje. Neki Srbin, kratke pameti, ne čuvaše svoje voćnjake. I u naše voće tuđini nakalemiše tuđe voće, pa poče srpski narod da bere tuđe plodove i njima svoje pesme da peva. I rekoše im da je tuđa pesma srpski brend. I to prozvaše - Egzit! Nit'  srpska pesma, nit' srpsko ime! Ali Srbe zatrovaše, duše im zagadiše, drogom ih napojiše, kao da je voda sa izvora. A kad leto Egzitom oboje, Srbi kratke pameti prizivaju jesen u Guči. Da se "Stani, stani, Ibar vodo" svira kao turski čoček-ojni, da se "Marširala kralja Petra garda" svira kao tatli-haremska igra, a "Obraše se vinogradi" kao južnoamerička, tročetvrtinska rumba. Još se tvrdi: ko ne razume Guču, ne razume Srbiju! Ako je tako, zašto maestro Ljubiša Pavković u Velikom narodnom orkestru - nema TRUBU! Možda bi neko trebalo to da ga pita? Ili možda da pita profesora Nenada Ljubinkovića, najvećeg folkloristu na Balkanu. Na sugestiju nekih političara, u Guči ne sviraju ŠOTU. Kažu: to je, dok je ubijala srpsku decu, pevala Šota Galica, ljubavnica Azema Bejte, kačaka iz Albanije. Kažu: ne treba pevati i igrati pesmu i igru uz koju su ubijana srpska deca. NARAVNO! Ali, šta istorija kaže? Nije sporno da su Galica i Bejta činili zverstva, upadajući iz Albanije u srpska sela, ubijajući žene, decu i starce. No, sa pesmom i igrom ŠOTA, stvari su malo drugačije. Reč "šota" ne postoji u šiptarskom jeziku, niti išta znači. Koji normalan narod naziva svoju igru i pesmu imenom koje ništa ne znači? Ako je to šiptarska igra i pesma, kako da to Šiptari nemaju bar još jednu takvu? Kažu, Šota Galica je pevala: šote, mori šote, šote mašala, davno želim šote da te igram ja! A ta Šota Galica nije znala srpski jezik. Uzgred, to i nije bilo njeno ime, već joj je nadenuto sto godina kasnije. Pa šta je istina? Srpska reč "šota" u žargonu kosovskih Srba  značila je trudnicu u devetom mesecu, koja se, kao šotka, gega dok ide.Njenog muža su zvali ŠOTAN. Kao što su mladi, zaljubljeni par zvali pata i patašon. Danas, više nego ikad, moramo čuvati nacionalno blago. Ko danas sme da pokrene priču o krađi "Smrt Smail-age Čengića", koju je Njegošu ukrao novovinidolski gospar, a lopov i prevarant Ivan Mažuranić? (Čitaj: "Pisma iz Italije" Ljube Nenadovića!)
Posebna je borba za kosmetsko blago. Pamćenje i kultura ne poveravaju se svadbarskim harmonikašima i neobrazovanim novinarima. Dostojevski je rekao: ja mucam kada pišem! Književni otac Karamazovih je bio u pravu. I ja mucam dok ovo pišem, i mucaću sve dok ne pronađem ljude koji će nešto priložiti u naš nezaborav.
Ovo je moj prilog!