Zadnja strana

Novinari nisu fratri

Piše: Bruno Vekarić, glasnogovornik ratnog Tužioca

Evo ima nekoliko godina kako me muči jedan san. Stalno sanjam kako me posećuje jedan ratni huškač iz Sarajeva, profesor Franjevačke teologije, fra Ivan Šarčević, spopada me svojim mračnim idejama, predlaže mi da pišem za katolički Glas Koncila, i da tamo iznesem sve svoje unutrašnje muke i potrebe:
"...Monsinjor Bruno, lijepo vas prosim, istražujte, stalno istražujte. Ako ste imalo katolik, a znam da jeste, ako ste ugledni među Srbima i ako vam se tamo vjeruje, a znam da je tako, učinite nešto za ovo naše hrvatsko pučanstvo: svakoga Srbina stavite pod istragu. Neka istraga traje desetljećima! Posebice novinare istražujte! Ovo su oni prvi i počeli. Od njih je ovo sve i nastalo. I bi veče i bi jutro, i nastade novinar, lijepo Vam piše u svetim knjigama!".
Moram da vam priznam, u izvesnom smislu, san mi se ostvario. Pohodila me nedavno jedna žena. Dobar dan, dobar dan, ja sam Jasna Šarčević, udata Janković, novinarka, dobitnica te i te nagrade za istraživačko novinarstvo... Kako mogu da pomognem, upitah ja naivno, a ona meni spremno: "...Sinjor Bruno, nemojte se šaliti, imamo zadaću da pokrenemo istragu protivu srbijanskih novinara koji su huškali na rat".
Moram iskreno reći, smrzoh se od te ledene poruke. Pa ja sam samo glasogovornikTužilaštva za ratne zločine, negujem akademsku bradu i nešto zaostale kose oko glave, nije meni do šale, ipak sam ja u Srbiji kod mračnih desničara viđen kao inoverac... Jao, nemojte molim vas, teško je to dokazati, jedva nekako prevalim preko usta.
Ništa nije pomoglo. Znao sam da će neka nevolja doći po mene, čim sam ja onoliko dugo onog fra Ivana Šarčevića, teologa i mračnjaka iz Sarajeva, sanjao. Morao je neki Šarčević da me strefi. Eto. Baš tako.
Ali, što se mora nije teško. Tu sam gde sam, to sam što sam, a prilike su takve kakve su. Dakle, istražujemo mi sad u sve šesnaest svakoga ko je rekao i R od rata, tokom veselih devedesetih. Kaže ona Šarčevićka: "...Nemojte vi meni to R da podmećete, pa da bude da smo uradili pola posla ili da ga nismo uradili. Nego, ako treba, sve uza zid i RRRRRRRRRR, po kratkom postupku".
 Jao, nemojte opet, rekoh, pa gde će nam duša, pa kako ćemo pred javnost, pa razapeće nas na krst, onaj pravoslavni, svi naši neprijatelji, može li to malo po proceduri, zakonski, optužnica i te stvari...
Nismo se složili. Razišli smo se u mišljenju. Ne radim ja to tako. Mi tragamo za dokazima, pa onda ako treba i da podmetnemo neki dokaz, organizujemo suđenje, makar i montirano, ali ipak suđenje, a ne tako...
Ali, evo šta će biti prema mom mišljenju ili prema mišljenju suda čiji sam portparol...
Krenućemo najpre od živih novinara. Mrtvima ćemo izdvojiti postupak zbog njihovog opravdanog odsustva. na udaru će biti televizijski novinari, jer su se oni najviše istakli, najbolje videli i narod ih dobro poznaje. Pa ćemo onda preći na novinare štampanih medija, da mi vidimo ko je šta pisao devedesetih. Treba to sve detaljno pročitati. Da vidimo ko je koristio ružne reči, ko je govorio "Mudžahedin" umesto "Arapin na privremenom radu u Bosni", ko se služio još više pogrdnim izrazima poput "Ustaša"  umesto "Jadni hrvatski branitelj u američkoj uniformi naoružan do zuba", ko je govorio "Njofra" i "Sranjo" umesto "Franjo", ko je pisao i kojim novinama je objavio da su Srbi napadnuti od "Drogiranih ustaša", i zašto nije napisao pravilno: "Hrvatskog vijeća obrane u pripitom stanju".
Sve ćemo da ispitamo. Potrajaće, ali ćemo dati sve od sebe. Ne bih da me onaj sarajevski fratar Šarčević ponovo posećuje i da imam noćne more. Ne bih ni tu Jasnu Šarčević više da vidim. Šta će meni da mi ime vezuju za te ekstremiste. Ja sam za istragu nad novinarima u svakom smislu, ali ne tako kako Šarčevići misle. U stvari, ja isto mislim, ali drukčije delam. Moji su ciljevi visoki, Evropa je mene prepoznala kao ozbiljnog portparola jedne ozbiljne politike utemeljene na stalnoj istrazi, na procesu bez kraja.
Dakle, da ne dužim, sve su mere preduzete kako bi novinarski šljam izašao na videlo, jer ako mi ništa ne budemo imali da radimo osim hvatanja Ratka Mladića, šta ćemo onda posle njega? Pa neće valjda svetska javnost reći: "Eto, sad više nema loših Srba, svi su pohvatani, hvala Bogu, možemo mirno da spavamo". To je naivno. Uostalom, i da tako bude, šta ćemo mi iz ovog suda dalje? Ko će nam davati donacije, od čijeg budžeta da živimo, kome ćemo mi biti potrebni?
Treba biti iskren prema javnosti, ovo nam je životna prilika. Gonićemo novinare. Ima jedna dobra rečenica, vrti se ovih dana po Srbiji: "Niko neće biti pošteđen".

Da vidimo, bilo je tu raznog sveta. A tek Pisma čitalaca, Odjeci i reagovanja i slične rubrike! Pa mi moramo da pretresemo svaku redakciju! Molim vas, zamislite vi koliko puta je ispod takvih ratno huškačkih pisama pisalo. Ime i adresa poznati redakciji. E, odmah da vam kažem, Tužilaštvo se zanima za sve te adrese i sva ta imena, i imena svih urednika koji su ta imena sakrili od očiju javnosti! Ima da pretresemo sve i svakoga! Šta znači, molim vas, kad Politika objavi kako "Penzioner iz Rakovice piše otvoreno pismo Džordžu Bušu", nazivajući ga ružnim imenima. Mi imamo obavezu da to istražimo inače će nas svetsko i evrospko pravosuđe shvatiti kao neozbiljne ljude.
 Znate o čemu govorim. Dok bude afera, dok se mi budemo predstavljali kao ugrožena demokratska manjina od teškog nasleđa bivšeg režima, dotle će nas tamo u Briselu i Vašingtonu podržavati. Mislim, finansijski.
Evo, ako treba, ja ću da istražujem i hrvatski tisak. I novinari u Hrvatskoj su svašta pisali. Evo, onaj fini gospodin sa Hrvatske televizije, Denis Latin, da vi samo vidite šta je taj iz Knina izveštavao. Dajem vam na uvid. Pogledajte sami:
Denis Latin iz Kninskog studija HRT-a, 14. kolovoza 1995:
"... Moram reći da sam jutros na kninskim ulicama vidio jako puno civila. Evo, i sada, ako pogledate iznad kninskog neba, možete vidjeti jako puno dima. To nije zbog borbenog djelovanja nego zato što ljudi čiste kuće i pale smeće".
Ili, recimo, petog svibnja 1992. sadašnji ravnatelj Hrvatske televizije Hloverka Novak-Srzić u dnevniku kaže: "Jutors sam šetala gradom. Poznala sam svakog Srbina. Poznala sam ih po repu i kopitu"!
Da se mi razumemo. Gospodin Latin je mislio da kaže "...Čiste smeće i pale kuće", samo je izvrnuo rečenicu. Ali, šta ćete, tamo pravosuđe nije uznapredovalo kao u Srbiji. Treba Hrvatskoj jedan Bruno, verujte mi na reč. A ne nekakvi suludi Šarčevići. Fratri i novinari.