Epizoda (3)

Nismo mi od juče

Zoran Milojević

Naša vera pravoslavna je vera svedočenja, vera koja objašnjava sve i koja je doživela sve. Naša vera pravoslavna je vera koja je rešila problem smrti. Od naše vere, od njenog utvrđenja u Srbe, nema nejasnoća stvorenih o ovom svetu. Za Srbe ne važi da "nada poslednja umire". Nama "nada" nije ovozemaljski termin. Naša nada nije od ovog sveta. "Srb je Hristov, ne boji se smrti", mirno je izgovorio đakon Avakum, dok su ga vodili na Golgotu, na nabijanje na kolac. Opet, jednom svešteniku 1945. su srpski komunisti pobili sve, držeći ga istovremeno 30 dana u samici, bez hleba i vode. "Pope, sam si", rekao mu je islednik, "ubili smo ti ženu i decu, kumove, braću..." A stari popa ustaje, prekida dušmanina i kaže: "Nemoj nikada da pomisliš da sa ja sam! Sa mnom je uvek Isus Hristos!"
I danas, nevoljnici pričaju o svetskoj krizi. A niko da kaže da je kriza pad duhovnih i moralnih vrednosti. Pričaju nevoljnici kako se pojavljuju "ozonske rupe". A niko neće da kaže da je došlo do zločina današnjeg čoveka prema prirodi, a priroda data čoveku da mu bude saputnik ka Bogu, naterana je od čoveka da joj Antihrist sudi. I priroda se buni, ona je Hristovo gnezdo za čoveka, a ne njegov grob.
A ljudska prava?
Raznorazni nevoljnici nam ih savetuju kao rešenje ljudskih problema. Ali, zaštite tih prava nema bez hrišćanstva, koje štiti čoveka od tehnološkog totalitarizma i protivprirodnosti.
I tu, u tom svetu, sebe mora naći i čovek Srbin. U tom svetu taj ubogi čovek mora naći i svoj identitet. A ubogom čoveku nameću se lažni identiteti, identitet van Hristosa. Njegov jezik koriste kao svoj neki, neki od ubogog nastali. I ne zovu jezik kako ga ubogi zove. A ubogi ima akademiju nauka, a ta akademija ćuti, dok ubogome kradu jezik. Umesto da napravi rečnik jezika ubogog čoveka i svima kaže: molim vas da upotrebljavate ovih 300.000 reči. To je jezik ubogog, a ne vaš i niste ovlašćeni da skrnavite jezik ubogog, pod tuđim imenom. Ali, akademija ubogog - ĆUTI!
Ima ubogi i svoju pesmu. A neki kažu da "Jovano, Jovanke", "Laži, laži Vere", "Biljana platno beleše" i mnoge druge, nisu pesme koje su dedovi ubogog smišljali. A ubogi ima muzičku akademiju. Ali, avaj, na toj akademiji se ne uči muzika ubogog. Ona je proglašena  nižim muzičkim žanrom, pa mu još kažu da treba da uči klasičnu muziku, koji nikad nisu pevali ni deda, ni otac ubogog. A muzička akademija - ĆUTI! A ubogi ima i naučnih saznanja. Jedan njegov sin zvao se Nikola Tesla, od koga ljudski rod vidi noću, kao i danju. A  ubogi ima i svoje univerzitete. A na njemu se ne izučava šta su ubogog naučili i deda i otac. Deca ubogog uče britaniku, germanistiku i štošta. Ali, deca ubogog ne uče - SRBISTIKU!
A UBOGI ima svoju inteligenciju. Ima ljude školovane širom sveta, a školovane i u zemlji Srbiji. Ali, inteligencija ubogog "prezrela je prošlost" dedova svojih i "predala se neznaboštvu zapadnom". A ta inteligencija rasla je u Beogradu, gde je i učila najviše škole. I ta inteligencija ubogog ne ode u Srbiju da uči novorođenčad ubogog, nego ode u Evropu, da pere sudova nevoljnicima, posle obilatih obroka.
A Beograd tonuo. A tone odavno. Na Avali je pre 500 godina bio grad sa crkvom. Dođoše Turci, porušiše grad i crkvu, a podigli džamiju. I odoše Turci, ali dođoše nevoljnici i ne obnoviše grad i crkvu. Na vrhu Avale, na svetom mestu podigoše paganski hram. Hram NEZNANOM JUNAKU. Taj junak nije pitan želi li takav hram. On bi im rekao da mu je najdraža obična drvena krstača. Junak je bio deda, otac i sin UBOGOG. Piše o hramu vladika Nikolaj: "Nesite oči idu i gledaju. Pijanice idu i lumpuju na tom mestu, ali narod ne ide tamo. Samo stranci idu da nasite oči i trbuh. Nema hadžiluka, nema praznika, nema službe Božije, liturgije Hristove, ni preklade! Simboličan spomenik za srpstvo u Jugoslaviji".
Znaju li za ove reči večitog vladike akademije, zadužbina, univerzitet? Kome se mole, kad odu u taj hram. Zlatnom teletu? Zlatnom totemu? Odgovora nema. Akademija, zadužbina, univerzitet - ĆUTE! Vlada opšti muk, a UBOGI se muči. Oko njega - rastinje! Sve cveta, a mirisa nema. Na Gazimestanu, od 1999. ne cvetaju crveni božuri. Odselio se UBOGI!
A, vladika Nikolaj piše: "Suha bukva niti daje žir, ni hlad, ni japiju. Nije nizašta, osim za oganj. Gospode Bože moj, ne ostavi mene u starosti mojoj. Daj mi da sagorim za tebe, bilo duhovnim, bilo vešastvenim ognjem. Da bih nekog osvetlio i ogrejao. I onda neka ide telo moje u oganj, u pepeo, a duša k tebi, Svemilostivi"!