Razaranje
Propadanje
srpske kulturne baštine: Uloga ćevapa i
krastavaca u radu Velike lože
Spomenici
propadaju, zaštitari pod zaštitom
Kako je konzervatorska mafija prvo stručno izvođenje
konzervatorsko-restauratorskih radova na Pećkoj patrijaršiji iskoristila za pravljenje monumentalnog skandala, a sve
da bi se po svaku cenu dokazalo da je prekršen Zakon o kulturnim
dobrima! Kome je bilo u interesu da iznošenjem neistina dovede Ministarstvo
kulture u zabludu i poništi projekat koji je već izveden? Šta zapravo stoji iza
izbora arheologa Marka Popovića za predsednika opskurne Velike komisije
Ministarstva kulture? Da li je u pitanju politički dogovor po kome je kulturna
baština data Demokratskoj stranci? Ko su članovi ovog opskurnog
tela i koje su njihove profesionalne reference? Koga oni štite?
Stanislav Živkov
Iz naše
skorije istorije je veoma poznato da je, kada god je bilo potrebno
iskomplikovati neki posao ili ga maksimalno opstruisati, formirana nekakva
komisija mudraca ili anketni odbor koji će beskonačno zasedati i ometati rad
svih onih čijim je radom trebalo da se bavi. Svojevremena odluka Ministarstva
kulture Srbije, kojom je Ministarstvo aktiviralo rad Komisije u oblasti
zaštite kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu,
čiji je zadatak da vrši uvid u stanje spomenika kulture od izuzetnog značaja i
na osnovu toga predlaže listu prioriteta, samo potvrđuje ovu tezu.
Zvanični zadatak Komisije da nadzire programe i projekte za preduzimanje
mera tehničke zaštite i izvođenje radova na kulturnim
dobrima od izuzetnog značaja za Srbiju i kulturnih dobara srpskog porekla u
inostranstvu zapravo
se sveo na podršku
politici ometanja i zaustavljanja nepoželjnih radova koju
sprovodi direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski, te
dodelu novca za projekte miljenicima članova same komisije... Međutim,
malo je poznato da je Ministarstvo kulture u dva navrata već formiralo komisiju
koja je trebalo da se bavi problemima rekonstrukcije pećkog spomenika kulture,
ali je ista ta komisija odmah potom i raspuštana kako se ne bi
pravio paralelni zavod za zaštitu spomenika kulture. Ovako raspuštena komisija
sada je posthumno vaskrsla i zakukala da su njeno mišljenje i preporuke
zanemarivani. Brojni apeli raspuštene komisije upućivani su tadašnjem
ministru kulture Draganu Kojadinoviću i predsedniku Vlade Republike
Srbije Vojislavu Koštunici, odnosno onima koji su
je i raspustili. U tim paškvilama je prethodna
direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordana Marković
prozivana za "samovolju i zaobilaženje odluka Ministarstva
kulture Srbije"
samo zato jer je htela da stane na put štetočinama i trutovima u
službi
zaštite,
od kojih su neki i članovi same Komisije.
Tezgarenje
Promenom u Ministarstvu
kulture, Komisija vaskrsava sa đubrišta istorije i ponovo
upućuje pismo, ovog puta ministru Vojislavu Brajoviću (27. novembra
2007) u kojem, između ostalog, ukazuje na "neophodno poštovanje
zakonom predviđene procedure kojom je propisan način dobijanja saglasnosti na
projekte od strane Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture
(RZ) i Ministarstva kulture". I ovo pismo ostaje bez odgovora jer su nadležni u
Ministarstvu shvatili da je u pitanju samo kuknjava demaskiranih štetočina
i trutova koji su upropastili čitavu službu zaštite
spomenika kulture i pretvorili je u veoma dobro plaćenu privatnu prćiju
neradnika. Izmišljen slučaj sa prvom profesionalnom rekonstrucijom i
restauracijom Pećke patrijaršije u poslednjih osamdeset godina iskorišćen je
kao povod za izvlačenje Velike komisije sa reciklažnog otpada sa zadatkom
da se po svaku cenu obračuna sa nepodobnim projektima i stručnjacima i da pod
svoju šapu
stavi sve izvore finansiranja obnove spomenika kulture kako bi se dodatno
ometalo izvođenje nepoželjnih radova od strane nepodobnih stručnjaka.
Stoga je bilo veoma bitno da sve projekte za obnovu spomenika od izuzetnog
značaja, kao i protok novca, ubuduće kontroliše komisija, jer su takva
ovlašćenja imali i prethodni sazivi, ali to nije poštovano te su se prema
predsedniku komisije Marku Popoviću neki radovi finansirali preko
reda.
Naime, suština
je u tome da se rekonstrukcija Pećke patrijaršije odvijala uz sve
potrebne saglasnosti, a same radove je finansiralo nekoliko ministarstava, među
kojima su, pored Ministarstva vera, bili Ministarstvo za rad i socijalnu
politiku, Ministarstvo infrastrukture i Ministarstvo ekonomije i regionalnog
razvoja, čime je dokazano da je za kvalitetne projekte uvek moguće naći sav
potreban novac. Kako bi se dodatno kompromitovala uspešna saradnja ovih ministarstava
Popović je hladno izneo netačnu tvrdnju kako je dodatnu pometnju stvorila
činjenica da su Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao sopstveniku manastira i crkava,
neposredno dodeljena novčana sredstva iz pomenutih izvora. Problem je
nastao jer je zahvaljujući ovoj i ovakvoj saradnji izuzetno bila povređena
sujeta neradnika i štetočina iz Komisije, o čemu svedoči i činjenica
da je u pismu koje je Komisija uputila Vojislavu Brajoviću, između ostalog,
pisalo i to da, s obzirom na nizak budžet Ministarstva kulture,
sredstva sa strane jesu dragocena ali to ne podrazumeva i kršenje
Zakona o kulturnim dobrima, jer je po mišljenju ove nakaradno
sastavljene komisije taj zakon prekršen samo zato jer nije
učinjeno nešto
što
po zakonu uopšte
nije predviđeno, a to je konsultacija do tada nepostojeće, u dva maha
raspuštene i opskurne družine štetočina
i neradnika okupljenih u tzv. Velikoj komisiji koju čine "stručnjaci"
koji su zajedno tokom decenija svog (ne)rada naneli više štete Pećkoj patrijaršiji i
spomeničkom nasleđu uopšte nego svih sedam vekova i ratova zajedno! Štaviše,
navodi se da su institucije SPC, kršeći sve zakonom
propisane procedure za preuzimanje mera tehničke zaštite kulturnih dobara,
pristupile poslovima bez validne dokumentacije, koju u nekim slučajevima nije
verifikovalo ni Ministarstvo kulture ni RZ", a istina je sasvim drugačija: svi
potrebni dokumenti i dozvole su bili pribavljeni, ali je zato prekinuta višedecenijska
tezga pojedinih članova nepostojeće komisije.
O tome koliko je zapravo
sam rad ove komisije nečija privatna prćija najbolje svedoči činjenica da je
Komisija na prvoj sednici za svog predsednika izabrala arheologa Marka
Popovića, naučnog savetnika u Arheološkom institutu Srpske
akademije nauka i umetnosti, a za njegovog zamenika izabrana je arhitekta Gordana
Simić, savetnica u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture u
Beogradu, što
je samo po sebi skandalozno, jer je Gordana Simić kuma Marka Popovića preko
koga je postala zamenik predsednika komisije. Osim toga, njen muž,
arheolog Zoran Simić, terenski je potrčko koji za račun potreba Marka Popovića
vrši raznorazna iskopavanja na području Beograda. Na kraju se jasno vidi da je
ova i ovakva "velika" komisija zapravo trofejni trijumvirat klana
Simić-Popović-Simić... Veoma žalosno, a pošto
kod nas navodno nema nepotizma, ko bi pomislio da ga ima bio bi u pravu.
Uloga ručkova i večera
Siva eminencija
srbijanske arheologije, kao i službe zaštite
spomenika kulture, doživotni stručnjak za fortifikacionu arhitekturu,
restauraciju doma Narodne skupštine i njenog nameštaja,
heraldiku, uzurpaciju tuđe arhitektonske i arheološke dokumentacije dr sci
Marko Popović u svom poznatom stilu, kao predsednik tzv. Velike komisije, a po
struci arheolog, pokazao je da vrlo često govori o stvarima o kojima pojma
nema. O tome najbolje svedoči njegova svojevremena izjava za Večernje
novosti da se ne slaže se sa onim što je
izvedeno u Pećkoj patrijaršiji u vreme kada je Gordana Marković bila direktor
Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zašto, odgovor je jasan
samo po sebi: štiti
mediokritete i štetočine
okupljene oko doživotnih
tezgi, dnevnica i honorara čiji je nerad u vreme Gordane Marković definitivno
bio raskrinkan i kada je makar na Pećkoj patrijaršiji dokazano da se na
spasu teško
ugroženog
spomenika može
raditi profesionalno, efikasno i kvalitetno, a ne tegliti radove doživotno,
uz prohteve za nabavku ptičjeg mleka i gradnju konzervatorskih rezidencija.
Popović je dalje naveo da su "na predlog Komisije za zaštitu kulturnih
dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu, projekti i
saglasnosti koji su tada dobijeni anulirani od strane Ministarstva kulture. Po
tim projektima više se ne može
raditi". Komisija
je tada predložila
i da se pokrene krivični postupak protiv Markovićeve, jer je Popović unapred
doneo presudu smatrajući kako je Markovićeva apsolutno za krivični postupak,
pri tome izmišljajući nepostojeće nesumnjive štete nanete na Patrijaršiji. Naravno, nije bio u
stanju da navede koje su to uopšte štete osim što su dugogodišnje štetočine
koje decenijama nisu radile ništa sem što su
tražili
apartman, dnevnice, honorare i ptičje mleko ostale bez doživotnih konzervatoskih
sinekura i honorara. O tome koliko je "velika" komisija zapravo
"profesionalno" donosila svoje odluke najbolje svedoči činjenica da
polovina njenih članova uopšte nije bila u Pećkoj patrijaršiji, što im
uopšte
nije smetalo da u izveštaju navede čitav niz izmišljotina, jer je komisija
po direktivi daljinski utvrdila da su radovi na fasadama pećkih crkava samo
pogoršali stanje arhitekture i živopisa, jer bojenje
navodno nije tehnološki kvalitetno izvedeno,
pa se pojavljuju intenzivna isoljavanja. Iako su do radova bili sačuvani ostaci
prvobitnog maltera, Komisija je po direktivi Milke Čanak-Medić izmislila
da fasade crkava svetog Dimitrija i svetog Nikole, kao i delovi Danilove
priprate posle pregradnje i obnove u 16. i 17. veku nisu bile malterisane,
kako bi se po svaku cenu izveo zaključak da je izvedeno malterisanje i
planirano bojenje celokupnih fasadnih površina svih crkava istim
malterom i crvenom bojom bilo potpuno neosnovano, proizvoljno i nedopustivo! Time stvara utisak
da su sve crkve nastale u isto vreme, kao celina, što ne odgovara istini. Dalje se izmišlja
kako je "ovim radovima originalna struktura spomenika... nepotrebno
izložena fizičkom nasilju (uz upotrebu vibracionih alata), a
malterisanjem mu je trajno narušena autentičnost" stečena radovima
Đurđa Boškovića i Milke Čanak-Medić od 1931. godine naovamo!
Vrhunac bezobrazluka i
izmišljotina
predstavlja navod u izveštaju komisije kako je u
crkvi svetog Dimitrija neodgovarajućim postupkom skinuta freska sa figurom
patrijarha Jefrema, koja je bila iznad njegovog sarkofaga u zazidanom prozoru i
postavljena u, za tu namenu pripremljenu plitku nišu na suprotnom zidu",
pri čemu se namerno prećutkuje činjenica da je pomenuta freska skinuta i
premeštena kako bi se odzidao prozor sa dve umetnički daleko vrednije freske
koje su tokom ranijih radova prevideli i Bošković, Čanak-Medić i drugi
konzervatori. Dalje se izmišlja "da su sve fasade pećkih crkava
omalterisane krupnim agregatom, površine su neprimereno ravnane perdašenjem,
debljina novog maltera je veća od originalnog i na pojedinim mestima je već
počeo da puca". Štaviše u
nastavku se kaže
kako se Predlog za malterisanje zasnovao na netačnoj tvrdnji da su fasade
bile fugovane produžnim malterom, iako su fizičko-hemijske
analize nedvosmisleno pokazale da je sav malter nanet tokom radova 1931. do
2003. bio pun cementa! A sve kulminira tvrdnjom kako "živopis
na fasadama, kako fragmenti figuralnih kompozicija tako i sačuvana ornamentika,
tokom izvođenja radova na fasadama nije na odgovarajući način zaštićen te je
došlo do njegovog oštećenja. Ni posle malterisanja fasada preostali živopis
nije konzerviran, a uočeno je i da nedostaje manji broj fragmenata živopisa".
Međutim, Popović se tu
ne zaustavlja, jer se u svojoj ostrašćenosti ostrvljuje na stručnjake koji su
zbog svoje stručnosti veoma nepodobni Marku Popoviću i njegovoj Velikoj loži
mudraca, te u nastavku najavljuje da će protiv Gordane Marković, bivše
direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, i arhitekte Rajka Čubrića
najverovatnije biti podignuta krivična prijava zbog teškog oštećenja manastira
Banjska, a ima ozbiljnih nagoveštaja da će preduzećima "Albo inženjering",
koje je radilo projekte za obnovu srednjovekovnih crkvenih spomenika na Kosovu
i Metohiji... kao i nekim stručnjacima, biti zabranjen rad na spomenicima
kulture.
Naravno od krivičnih prijava protiv bivše direktorke Republičkog
zavoda Gordane Marković nije bilo ništa, jer bi to sobom
sigurno povuklo i podnošenje mnogobrojnijih krivičnih prijava protiv
sadašnje direktorke istog zavoda Vere Pavlović-Lončarski, kao i direktora svih
ostalih zavoda i zavodčića diljem naše vrle domovine koji se stvarno ne mešaju
u svoj posao i prave dilove po burazerskoj ručko-večernjoj školi.
Nerad i javašluk
Što se
tiče zabrane projektovanja i zabrane rada na zaštiti pojedinim
projektantskim firmama i pojedincima, onda bi trebalo zabraniti rad skoro svim
zavodima i svim njihovim konzervatorima koji uglavnom uopšte nemaju licence za
bavljenje ovim poslom, a svojim (ne)činjenjem nanose mnogo više štete nego što
je to moguće sanirati. Popović se takođe osvrnuo i na problem obnove manastira
Mileševa,
za koji su već duže
vreme stručnjaci tvrdili da je zbog "samovolje" vladike Filareta
uništen veći deo kompleksa ovog manastira. Popović je konstatovao da je Komisija
nasledila stanje zamrznutih radova, međutim, ni on nije siguran do koje
mere će vladika Filaret biti spreman da ubuduće sarađuje sa službom
zaštite. U vreme kada je direktor bila Gordana Marković,
njegovom voljom urađeni su neki radovi mimo saglasnosti Republičkog zavoda ili
sa formalnom saglasnošću. Markovićeva je, neki put, bez konsultacija sa stručnjacima
davala konzervatorske uslove i saglasnosti na projekte koje oni ne bi
prihvatili. Cela priča oko živopisa je malo
dramatizovana. Ipak, da bi se situacija raščistila, komisija će doneti
preporuku da se pregleda i predloži metodologija njegovog
čišćenja i konzervacije. Retuši na fresci sa likom Svetog Save se mogu lako
ukloniti. Uostalom, konzervatorska praksa u svetu podrazumeva i takve retuše.
Stvar stručne diskusije i opredeljenja je da li živopis treba
prezentovati sa njima. Naravno, Popović je zaboravio da navede da su isti ti radovi
zamrznuti jer su konzervatori i saradnici Republičkog zavoda Olivera
Marković-Kandić, Emilija Pejović i neizbežni Miladin Lukić i
Ljubomir Dragičević radeći na kompleksu manastira Mileševa upropastili sve što su
mogli tako da je vladika Filaret arhitekte konzervatore i arheologe nekrofile
izbacio napolje iz manastira kako bi sprečio njegovo dalje urnisanje. Popović
je takođe naveo kako je jedno od ključnih pitanja kojim će se u narednom
periodu baviti komisija stanje srpske kulturne baštine na Kosmetu. Njena
pažnja će biti usmerena ka spomenicima na listi svetske
baštine, odnosno Pećkoj patrijaršiji, Gračanici, Bogorodici Ljeviškoj i
Dečanima. S
obzirom na to kako se srbijanska služba zaštite
generalno odnosi prema nacionalnom umetničkom blagu, možda bi, barem za
spomenike na Kosovu, bolje bilo da se o njima stara Ministarstvo kulture
Kosova, jer tamo ne rade štetočine poput Marka
Popovića, Olivere Kandić, Milke Čanak-Medić, Emilije Pejović i ostale bratije
koja je decenijama traćila sumanute svote novca na nepostojeće, nepotrebne i štetne
radove, a kojoj je smetalo ono nekoliko stručnjaka koji su radili stručno i po
savesti a ne prema potrebama svog džepa. Krajnje je vreme da
se jednom obelodani nerad i javašluk u institucijama za
zaštitu
spomenika kulture!
Sramota je što
zvanične institucije države kao sto je Zavod za zaštitu spomenika kulture
Srbije ne rade svoj posao. Finansiraju se iz poreza koji građani Srbije
plaćaju, da se staraju o kulturnom nasleđu Srbije, a sa druge strane imamo
razne donatore i patriote koji rade njihov posao. U ovakvim institucijama ne
sme da bude političke i lične podobnosti, kao što je to sada slučaj, da
bi, poput Vere Pavlović-Lončarski, neko odsedeo direktorski mandat uz dobru
platu ne radeći svoj posao, pa onda otišao na neko drugo mesto, u neki drugi
zavod... i tako redom bez odgovornosti za nerad i javašluk. Bilo gde u svetu
postoji krivična i materijalna odgovornost za nesprečavanje štetnih
posledica urušavanja
i propadanja kulturnog blaga. Da li će iko ikada odgovarati kada se uništi
neki spomenik kulture u Srbiji? Šta radi Zavod? Koje projekte imaju? O kakvoj
zaštiti spomenika kulture oni govore ako uopšte umeju i da govore? Bolje je da
ćute, pa ih niko neće ni primećivati! O njihovom radu se ne zna ništa! Da nešto
rade to bi svako mogao da vidi! Bar da se na jednom spomeniku kulture ozbiljno
radi, bilo bi prilike da se nečim podiče i ponose. Toliko spomenika kulture u
Srbiji propada: Maglić, Golubački grad, smederevska tvrđava, Ram... A da ne
pričamo o Trajanovoj tabli, sa ispisanim grafitima, koja je ostala nedostupna i
ukleta.
Lepenski vir doskora je
bio sramota za svet, ali ne i za Zavod za zaštitu spomenika kulture
Srbije. Bilo bi dobro da se preko poverenika za dostupnost javnih informacija Rodoljuba
Šabića zatraži informacija šta
institucije kulture rade kada ništa ne rade. Zašto
postoje i troše
novac ovog naroda. Toliko koliko oni koštaju ovu državu
treba uložiti
u rekonstrukciju spomenika kulture Srbije, pa će se i te kako videti neka
korist. Ovako nam je preostalo da neka direktorka zavoda i nekakva Velika
komisija odlučuju šta se sve neće raditi, a na odlučivanje šta će da se radi i
šta mora da se radi čekaćemo još dugo. Kako to gordo
zvuči: "direktor zavoda"... "direktor bilo čega" ili
"predsednik Velike komisije", samo da se redovno i sigurno plaća (iz
budžeta
naravno)... ali da bude bez ikakve odgovornosti.
Privatna baština
Zakon o kulturnim
dobrima je, iako stalno kritikovan, osnovao zavode kulture, muzeje i arhive, takođe
i propisao nadležnosti
i odgovornosti institucija kulture i odredio da se u ime i za račun države štiti
kulturna baština
naše
zemlje. Svake godine se republičkim budžetom opredeljuju znatna
sredstva za zaštitu i rekonstrukciju spomenika kulture, pa je stoga nenormalno
da se dolaskom Vere Pavlović-Lončarski na mesto direktora Republičkog zavoda za
zaštitu
spomenika obustavljaju svi projekti koje je započela prethodna direktorka
Gordana Marković, što će reći da je to neka vrsta procesa privatizacije koji
se odvija bez posledica. Pomenuti slučaj može se shvatiti kao
normalan samo u slučaju kada neko odlučuje o svojoj ličnoj imovini, pa nikoga
ne bi brinulo što tamo neko imanje Vere Pavlović-Lončarski propada - njeno je
pa neka propada, ali bi je u tom slučaju pojurila inspekcija da popravi sve što se
mora popraviti kako ne bi ugrožavala
druge ili da se popravi nešto što je ruglo za
okolinu...
Izgleda da su gospoda zaštitari
spomenika kulture u ovoj državi bolje zaštićeni od
bilo kog spomenika kulture! Čim neko nešto kvalitetno uradi šteta
je nepopravljiva, jer se zameraju neradnicima. Kojih je to desetak vrhunskih
naučnika osudilo obnovu Pećke patrijaršije kada polovina od njih
nema veze sa konzervacijom i restauracijom spomenika kulture, a druga polovina
verovatno nije ni bila u Pećkoj patrijaršiji, ali su kao odsutni
pisali izveštaj
o svojoj virtuelnoj poseti manastiru. Gordana Marković, bivša direktorka
Republičkog zavoda, drznula se da nešto odluči i uradi i
postala - izdajnik! Naime, prema Velikoj komisiji jedino je ispravno da se
večito samo glasa i odlučuje, inače bi članovi Velike komisije ostali bez
posla.
Inače, radovima na
crkvama Pećke patrijaršije izvedenim u poslednje dve godine načinjena je
nepopravljiva šteta
jedino sujeti neradnika iz same komisije. Naime, najvažnije su beskonačne
rasprave koje nikada ne dovode do bilo kakvog rešenja, ali obezbeđuju
redovnu platu našim
uzvišenim
članovima Velike komisije. Kako su se konzervatori samo usudili na radove i
aktivnosti dok Velika komisija nije donela svoje projekte i rešenja na
kojima radi već dvadeset godina?! Članovi komisije su tražili da se obrazuje novi
tim stručnjaka Republičkog zavoda, koji će uraditi novu analizu stanja i
sačiniti novi projekat konzervacije, restauracije i prezentacije. To u prevodu
znači doživotno
razvlačenje radova, jer formiranje bilo kog novog tima ili komisije podrazumeva
novi tim stručnjaka, dnevnice, pivo, ćevape, pljeskavice, vešalice, analizu
stanja, kisele krastavce, lozu, projekte... I to hitno. Pre kraja XXI veka, u
rekordnom roku.
Utisak
drevnosti
Govoreći o problematici malterisanja ogoljenih fasada
manastirskih crkava Popović je sam sebi skočio u usta: Nikada nije, a
siguran sam da nikad i neće postojati konsenzus stručnjaka po pitanju da li
treba malterisati neke crkvene spomenike. Žiča je stalno
malterisana i to ne predstavlja problem. Malterna oplata u manastirima Sopoćani
i Gradac je većim delom otpala i treba videti u kojoj meri je malterisanje nužno da se živopis u unutrašnjosti
crkve sačuva od vlaženja. Pripadam struji
koja je protiv kompletnog malterisanja i pretvaranja srednjovekovnog hrama u
nešto što liči na modernu građevinu. Na taj način gubi se utisak drevnosti.
Međutim, ako postoje pouzdani podaci kako je neka građevina prvobitno izgledala,
onda je posle malterisanja bliža svom izvornom izgledu.
Nova, crvena fasada Pečke patrijaršije zapanjila je javnost, jer su svi bili
navikli na oguljene i odrpane fasade crkava. Šta je učinjeno, učinjeno je, i
povratka na staro nema, ali je moguće od višedecenijske nestručnosti napokon
zaštititi živopis Pečke
patrijaršije kada su uklonjeni razlozi njegove ugroženosti.
Velika
loža mudraca
O tome koliko je od početka obnovljenog rada komisija
zapravo bila kompetentna najbolje govori popis njenih tadašnjih članova: tako je tamo u prvo vreme član bila Marica Šuput, odgovorna za decenijsko uništavanje manastira Banjska i zagovornik devastacije palate
Uprave fondova; ozloglašeni kradljivac arhitektonske
dokumentacije arhitekta Milka Čanak-Medić, koja je navukla u temelje Pećke
patrijaršije 200 kubika betona, kojoj su padali svodovi u Arilju i
stupci u Žiči; arheolog Miloje Vasić, višedecenijski direktor Arheološkog instituta, koji je
za Institut uzurpirao više arheoloških nalazišta, totalno nekompetentan za poslove restauracije i sanacije
arhitektonskih spomenika; siva eminencija srpske istorije umetnosti istoričar
umetnosti Miroslav Timotijević, takođe nekompetentan za konzervaciju i
restauraciju spomenika kulture; arhitekta konzervator Gordana Simić, kuma Marka
Popovića, specijalista za doživotno odugovlačenje radova na obnovi
tvrđava; prof. dr Nađa Kurtović-Folić, poznatija kao ćerka proslavljenog
arhitekte Ive Kurtovića i snaha eksdirektora prištinskog Zavoda nego po
svom projektantskom radu; istoričarka profesorka Smilja Marjanović-Dušanić, snaha eksprofesora istorije na Filozofskom fakultetu
Slobodana Dušanića, i etnolog Mirjana Đekić, koje nemaju blage veze sa aktivnom
zaštitom spomenika kulture i graditeljskog nasleđa. Tamo je
član bio i akademik Gojko Subotić, bivši nastavnik Filozofskog
fakulteta, inače muž sive eminencije srpske muzeologije Irine
Subotić, koji nije ni išao u Pećku patrijaršiju, ali je uredno potpisao izveštaj o onome što nije ni video.