Zadnja strana

 

Ako ja propevam

 

Piše: Svetlana Ražnatović

 

 

Ovo ću reći samo jednom, pa neka tužioci, sudije i ostali dušmani pažljivo prate svaku reč...

Sedela sam jednog strašnog dana 2003. godine u svojoj vili u Ulici Ljutice Bogdana sa sestrom i poslugom, ne sećam se je li tu bio moj advokat Rajko Danilović ili nije (ako se on seća neka kaže), a za to vreme je policija vršila pretres. Šta su tražili, ne znam. Znam samo da su popisali 88 komada oružja, heklera, škorpiona, revolvera, pištolja... Kažu, da je to bilo dovoljno za više meseci ratovanja.

A sa kim sam ja to trebala da ratujem, ne znam. Nisam čak ni sa žutom štampom bila u ratu. Onda su me pokupili i odveli u zatvor gde sam malo sedeći, malo ležeći, provela 121 dan. I dok sam ja robijala, skoro sve moje koleginice i kolege su me pljuvale po novinama. Hvala im. Mogli su nešto da ostave i za drugi put. Kakva vremena dolaze, imaće još prilike da se pokažu. Čima ja odem, eto njih opet!

Eto, ona ćerka nekog penzionisanog kapetana policije Dragana Karleuše, prva je osula paljbu na mene. I opet će! Znam ženu. Ne zna da peva, ali zna da laje! I da bljuje vatru. Ali ne iz 88 oružja nego iz svih mogućih topova i haubica! Imaćete šta da vidite.

Uglavnom, te 2003. godine, odoh ja u zatvor zbog sumnje da sam pomagala ubistvo Zorana Đinđića. Pa ljudi, da li ste vi normalni?! Pa Željko je bio dobar sa Đinđićem, znali su se! Kako si Ari, dobro sam Zoki, eto tako su oni razgovarali. Znači, ja nisam u životu mrava zgazila a ne da učestvujem u takvim zaverama.

Jeste, dolazili su i kum Legija, i zemunci, i ko je god stigao. Ko meni garantuje da su baš onih ostavljali oružje i bunkerisali ga po ovolikoj kući? Ko mi garantuje da ga nije doneo neko drugi. Recimo par službenih lica prilikom pretresa? Kome ja da verujem?

Da sam imala iskustva i pameti sa 18 godina, kad sam ono pobegla za Švajcarsku, nije trebalo nikad da se vratim. Posle su počela lupetanja kako je Željko došao u Švajcarsku da me ošiša i otme od bivšeg fudbalera banjalučkog Borca i kafedžije Hajrudina Hare Samardžića.

A ja sam sa njim već bila završila, slomio mi je srce i kao svaki oženjeni prevarant bacio me u tugu i očaj, ali sam i to preživela i to bez Željka. Pre njega me isto slomilo ubistvo moga ondašnjeg dečka,   Dejana Marjanovića Šabana. Haro je tek posle njega došao...

Znači, nije Željko dolazio da me ošiša, ja to demantujem, nego sam ja njega upoznala tek u oktobru 1993. godine, kad sam pevala na proslavi osnivanja Srpske dobrovoljačke garde i upoznao nas je pevač i dobrovoljac Oliver Mandić. E, posle kad su čuli moji da 'oću da se udam za Arkana, nisu bili za to. Moj otac je skočio, kaže: "Dok si moja ćerka, neće moći!". Ali, takav je on, nije ga dugo držalo... Ali, nije mu bilo pravo, dugo vremena. Željko je imao 43 godine, a ja 22!

Mislim, bilo je na svadbi raznih poklona, ali kad sam dobila kravu i traktor, skroz sam se oduševila! Pa ja sam i završila tu poljoprivrednu, stočarski smer, kao da sam znala s kim ću kasnije u životu posla da imam! Samo da se zna, ja sam Željku u miraz donela novi auto rols rojs od 150 hiljada maraka, znači, nije Ceca ušla u taj brak da bi nekome nešto uzela.

Bilo je lepo, ali šta vredi. Ostala sam udovica sa 26 godina. Ginuli su i drugi. Ubiše moju kumu Maju Pavić i njenog muža Ćentu u sred centra grada.

Znači, ja od Željka nisam nasledila samo imovinu nego i dugove, i to da se zna. Morala sam da prodajem stvari da preživim. Ona bivša Željkova žena Natalija krenula je u otimačinu njegove imovine, ali sam je sprečila u tome. Posle me i tužila, htela je kuću da mi oduzme, ali je izgubila...

Na kraju, kad su svi videli da mi ništa ne mogu, jer nisam ništa ružno nikome uradila, setili su se tih fudbalera "Obilića" i njihove prodaje. Kažu: "Ceca troši u nefudbalske svrhe"! Pa gde ima takva glupa rečenica, u kom pravosuđu na svetu? Ne znam, ja se ne razumem u to, ali mi se čini da je to jedna strašno glupa rečenica. A ne smatram sebe nekim stručnjakom za jezik.

Eto, u ono vreme me isleđivao otac Jelene Karleuše! Kad ne može pesmom da me pobedi, tu je tata da me pretresa i potresa! E, sad je stvarno bilo dosta, otiću ću negde u neku Crnu Goru, da me svi zaborave!

Pa dosta sam ja pevala, i na pozornici i u sudnici. Lepo su meni rekle one dve drugarice, D. i I., kad smo se našli na ručku posle mog izlaska iz zatvora: govori glasno o svemu što si preživela i ništa ne sakrivaj! Znači, tek ću da se raspričam! Tek ima da pomenem nebrojeno ljudi koji su bili oko mene i oko Željka, i šta su radili i čime su se bavili i kako se danas foliraju da se ne poznajemo i da ne znaju ko sam ja i kako se zovem.

Kažu, sudiće mi na jesen. Ako stignu. Čujem i njima će da sude. Ko će pre doći pred vrata pravde, videćemo. Ja imam takmičarski duh. Malo ljudi zna, ali ja sam bila takmičarka u ženskom bodibildingu i u onoj Jugoslaviji, osvojila sam jednom prvo mesto! Ja sam kao Rambo! Malo me proganjaju, malo im ja umaknem, malo mi se dive, malo me se plaše, ali jedno je sigurno, ja sam njima važna! Zavisi od političkih prilika kako će sa mnom. Eto, i takve stvari su moguće u našoj Srbiji...

 Mislim, ja znam šta će biti. Ovima trebaju pare, i to hitno. Brod tone. Treba im lova od svakoga. Ponudiće mi nagodbu, da im pronađem neke milione, da im dam kuću, da im dam sve što imam... I da mi odrežu neku manju kaznu. Znači, ja ću uvek da imam, ja uvek mogu da zaradim, pa nek vide gde im se više isplati da pevam: na sudu ili na estradi.

Kad sve saberem, ja sam se rodila u pogrešno vreme. Da sam pravila karijeru za vreme Jugoslavije, već bi imala status zaslužnog umetnika i nacionalnu penziju. Danas i ovde mogu da budem samo jedna nepoželjna udovica koja je kriva što je bila udata za znamenitog čoveka. Ali, nisam ni ja više "cvetak zanovetak", malo su me stigla strašna iskustva i malo zrelije godine. Neki mi savetuju da bežim na Kipar ili negde tako... Šta ću ja tamo? Ko me tamo zna i kome ja tamo nešto značim? Sluša li neko tamo moju muziku?