Feljton
Ološ ekonomija - tamna strana novog
svetskog poretka (1)
U krevetu sa neprijateljem
Danas
je potpuno jasno da je amerièki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Ovu
jeretièku misao napisala je italijansko-amerièka profesorka ekonomije Loreta
Napoleoni, u mladosti simpatizer Crvenih brigada, a danas svetski priznati
borac protiv ekonomskog terorizma i globalizacije. U njenoj knjizi "Ološ
ekonomija" (Rogue Economics, Seven Stories Press, New York, 2008), èije
delove Tabloid donosi svojim èitaocima u nekoliko nastavaka (srpski prevod, izdavaèka kuæa "Hesperia", Beograd) detaljno je prostudirana
mraèna strana globalizma
Loreta Napoleoni
Devedesete godine 20.
veka obeležila
je pandemija globalnog virusa: demokratije. Smrtonosni virus, nekakav freedom
bug, crv slobode, razmnožio se posle pada
Sovjetskog Saveza, te je tokom jedne decenije broj demokratskih zemalja u svetu
porastao sa 69 na 118. Milioni ljudi, koji su godinama primali vakcinu protiv
virusa demokratije, slave slobodu ponovo steèenu posle raspada
diktatorskog sistema samozaštite. Odmah su se
demokratijom zapadnog tipa zarazili i oni koji su do tada bili imuni na nju.
Posle pada Berlinskog
zida, bujica mladih sa istoka prelazi preko gvozdene zavese, simbola
podeljenosti dva sveta - slobode i totalitarizma. Ljudi se grle na ulicama,
igraju i smeju dok beskonaèni karavan
"trabanta", "lada" i drugih neobiènih vozila proizvedenih
u istoènom
bloku kreæe
ka zapadnim putevima.
Ali infekcija tu ne
prestaje...
Zaraza crvom slobode
podmuklo se širi
zemaljskom kuglom. Hara i po najudaljenijim mestima: od jugoistoène
Azije do Latinske Amerike, pa sve do Kine, ostavljajuæi iza sebe neizbrisiv
trag svoje prošlosti.
Zajedno sa demokratijom širi se i ropstvo.
U mnogim delovima
planete (èak
i u nekim zemljama zapadne Evrope), gotovo 27 miliona ljudi pada u ropstvo. Poèetkom
devedesetih godina, robinje seksa iz zemalja bivšeg istoènog
bloka osvajaju zapadno tržište. One imaju nešto
zajednièko:
lepe su, jeftine, i - oèajne. Tržište seksa je tek vrh
ledenog brega.
Globalizacija više
pogoduje iskorišæavanju
robova nego industriji. U opticaju su ogromne sume, jer nije bilo više
robova još
od vremena trgovine preko Atlantika. To nam se èini nemoguæim, a
zakljuèak
preteran. Ali, brojke, dokazi i prièe, koje sam èula
tokom dugogodišnjih
istraživanja,
govore nešto
drugo. Robovi su postali sastavni deo globalnog kapitalizma: na plantažama
kakaoa u zapadnoj Africi, u voænjacima Kalifornije, u
ilegalnoj ribarskoj industriji koja cveta u fabrikama osnovanim pod lažnim nazivom,
ili bez naziva.
I to je paradoks.
Demokratija i ropstvo ne samo da koegzistiraju, veæ ih spaja - kako
ekonomisti kažu
- snažan
i direktan uzajaman odnos. Drugim reèima, ove dve pojave razvijaju se na slièan naèin,
pri èemu
razvoj jedne uslovljava razvoj druge.
Divlji zapad
Devedesetih, kao
uostalom i pedesetih godina, opet poèinje proces
dekolonijalizacije. Meðutim, dešava se da broj robova
raste a njihova cena pada baš kada kolonijalne zemlje
stièu
nezavisnost. Danas jedan rob košta deset puta manje nego
u doba antièkog
Rima - i to nije sluèajno - jer u ono doba koncept demokratije praktièno
nije ni postojao. Ali, stari Rimljani su cenili robove kao retko blago koje su
skupo plaæali.
Danas, naprotiv, robova ima napretek, njihova vrednost je minimalna i
posmatrani su kao "obavezan trošak u meðunarodnom
biznisu".
Pa, ipak, mi,
prosvetljeni graðani
"demokratskog sveta", smatramo da nije prikladno poistoveæivati
demokratiju i ropstvo; to nam èak deluje apsurdno jer
još
smo u zabludi daje sloboda osnovna garancija da se ropstvo neæe
vratiti. Èesto pominjan primer amerièkog graðanskog
rata, koji se u literaturi prikazuje kao bitka za oslobaðanje Juga od ropstva,
pojaèava
takvo lažno
ubeðenje.
Svi mogu da se uvere u to da je najžešæa diskriminacija belaca
protiv crnaca vladala u državama na Jugu i to posle
završenog
rata. Danas vlada mišljenje daje pojava ropstva povezana samo sa
iskorišæavanjem
siromašnih
nacija od strane bogatih, mada èinjenice pokazuju
suprotno. Najviše
žrtava
nije baèeno
u ropstvo, kupljeno i prodato od inostranih profitera, veæ su to uèinili
njihovi sunarodnici. I ova neoèekivana, perverzna veza
demokratije i ropstva direktna je posledica onoga što æu nazvati "ološ
ekonomijom".
Ološ ekonomija je pojava
koja se kroz istoriju periodièno ponavlja i èesto
povezuje sa velikim i iznenadnim promenama u društvu. Kada su u toku
radikalne promene, politièari gube kontrolu nad
ekonomijom. Ona postaje nezavisan entitet, ban instrument u rukama novih i
beskrupuloznih gonista. Nije sluèajno to da, kada
govorimo o osvajanju amerièkog zapada, koristimo
izraz Wild west, Divlji zapad, obeležen nasiljem i anarhijom,
gde je, uprskos tome, bilo moguæe steæi
veliko bogatstvo.
Ološ i banditi su dali svoj
peèat
ekonomiji tokom najvažnijih tranzicija u istoriji. Ova avanturistièka,
beskrupulozna i nezavisna ekonomija uništila je prevaziðenu
ekonomsku logiku stare imperije iz koje su nastali novi sistemi moæi.
Otkriæe
Amerike donosi revoluciju na tlu tada još neujedinjene Evrope, a
oteto bogatstvo pretkolumbijskih civilizacija završava u rukama
beskrupoloznih "konkvistadora".
Danas se ekonomijom bavi
ološ
zato što
se u društvu
dešavaju
duboke promene, kao nikad do sada. Kada sam, pre oko dve godine, poèela
istraživaèki rad
za ovu knjigu, želela
sam da dokažem
kako je tranzicija iz komunizma u globalizam zapravo oslobodila mraène i
skrivene ekonomske sile. Bila sam ubeðena da se radi o retkoj
pojavi. Tokom istraživanja, prouèavanja i razgovora,
shvatila sam da ološ ekonomija delimièno predstavlja ying i
yang istorije.
Ova snaga je uvek prisutna, stalno na oprezu,
skrivena u naborima napretka. Analiza ekonomskih tokova pokazuje da ih politièari
kontrolišu
tako što
sklapaju strateške
kompromise s novom elitom na vlasti. Tako je bilo do sada. I ništa ne
upuæuje
na to da bi se ubuduæe nešto moglo promeniti.
Korupcija postoji u svim
društvima,
komunistièkim
i kapitalistièkim.
Ološ
ekonomija podstièe
korupciju na globalnom nivou. Tradicionalna korupcija je suzbijana putem
sistema vrednosti, dok ološ ekonomija nameæe
raskalašan
životni
stil koji je, na duži rok, štetan za sve: dobitnike
i gubitnike, siromašne i bogate. U svim delovima sveta ološ
ekonomija gospodari životom i smræu ljudi.
Ekonomija je nauka o meðuzavisnostima,
a njen nevidljivi pokretaè je tržište. Do
ekonomskog napretka,
poèev od kamenog doba, došlo je
tek kada su izmišljeni
"bonovi" za trgovinsku razmenu. Otkriæa i izumi dobijaju novo
znaèenje
kada se s nekim podele, to jest kada se razmenjuju. Osnovni korisnici
"razmene" nisu izumitelji i potrošaèi novih proizvoda, veæ oni
koji ih naplaæuju.
Tokom vekova trgovci su gomilali ogromno bogatstvo, a politièari su
bili svesni toga da æe biraèima morati da polažu raèune.
Zbog toga su uspostavili strateške veze s ciljem da
urede, ogranièe
i upravljaju tržištem u
svoju korist i korist nacija. Najvažnije civilizacije
oslanjaju se na èvrste
komercijalne temelje koje brane snažnom vojnom silom.
To je jedan od najprikladnijih kljuèeva za
razumevanje sukoba, èak i onih iz antièkog doba: Rim je uništio
Kartaginu kada je Hanibal prekinuo svoje unosne poslove na podruèjima
severno od italijanskog poluostrva.
Voðeno je bezbroj ratova da
bi se kontrolisalo tržište. Venecija je
finansirala Èetvrti
krstaški
rat da bi opljaèkala
Carigrad i oslobodila put svile od arapskih trgovaca, obezbeðujuæi
monopol u trgovini sa dalekim istokom. U moderno doba, Maršalov plan možda
najbolje pokazuje na koji naèinje politika bila u službi
ekonomije da bi redefinisala tržišna pravila.
Ekonomija protiv politike
Maršalov plan, program amerièke
pomoæi
Zapadnoj Evropi da se podigne iz pepela Drugog svetskog rata, bio je osnova
amerièke
ekonomske nadmoæi.
Mada je Amerika zemlja-donator, ona iz toga izvlaèi najveæu
korist. Tokom obnove, amerièka preduzeæa
dobijaju izlaz na tržište koje se oblikuje po
njihovoj meri.
Odmah posle rata, trgovaèke
flote kreæu
preko Okeana u Evropu koja se oporavlja od tragedije, snabdevajuæi je
sirovinama i robom. Karavani cisterni sa dragocenim izvorima energije, potrebne
za èišæenje
ruševina
i obnovu bombardovanih gradova, grade most pomoæi preko Okeana.
Posle oporavka zapadne
Evrope menjaju se potrošaèke navike Evropljana
koji prihvataju amerièki potrošaèki mentalitet.
U prodavnicama se
pojavljuju televizori, usisivaèi i mašine za
pranje veša,
kuæni
aparati koji su u SAD veæ uobièajeni.
Slike amerièkih
domaæica,
plavih i nasmejanih - kopije Doris Dej - koje se igraju novim "kuænim"
igraèkama,
bombarduju porodice iz Zapadne Evrope.
Svi sanjaju o automobilu
i televizoru. Amerika èak izvozi nove naèine kupovine ovih
proizvoda koji, plaæanjem na rate, postaju svima dostupni. A dug
evropskih potrošaèa
raste do neba. Amerièki kapitalizam oseæa da za uspostavljanje
solidnog izvoznog tržišta nije dovoljno samo
prodavati proizvode, veæ da treba trgovati i naèinom života.
Amerièka
potrošaèka
dobra se nameæu
kao neophodan èinilac
odreðenog
stila života
koji se samo poželeti
može.
Posle rata snimaju se optimistièki filmovi, kao
materijalizacija "amerièkog sna" - idiliènog i
uspešnog
života.
U kolektivnoj svesti stanovnika zapadne Evrope, koji hrle u bioskope u begu od
tmurnih seæanja
na rat, Amerika postaje zemlja meda i mleka, kontinent posut filmskim zvezdama.
Snovi postaju java. Ipak, SAD su više od sna; one su tako
blizu, samo treba preæi Atlantik. I ne samo da taj idilièan
svet postoji, on se može i kupiti.
Obnovom Zapadne Evrope,
pomoæu
Maršalovog
plana, evropski potrošaèi dobijaju novac za
kupovinu svog parèeta
sna. U posleratnoj ekonomiji, Maršalovim planom novac se
usmerava ka potrošaèima
kako bi kupili toliko željene, amerièke proizvode.
Danas je potpuno jasno
da je amerièki
san bio pre svega lukava marketinška ideja. Pedesetih i šezdesetih
godina prošlog
veka, Sjedinjene Amerièke Države se grèe pod
naletima makartizma, pa se svetleæim reklamnim sloganima
pokušava
sakriti teška
stvarnost društva
pod represijom, obuhvaæenog predrasudama i rastrzanog dubokim rasnim
napetostima.
Maršalov plan je ekonomski
proizvod novog politièkog poretka, u saglasnost sa Hladnim ratom.
Ovaj sistem izoluje
Zapad od istoènog
bloka. Taj poredak je, po mnogo èemu, suprotnost
globalizacije i zatvara Zapad u èvrsto regulisan
ekonomski sistem. Plan su smislili ugledni ekonomisti, meðu kojima Englez Džon
Majnard Kejnz (intelektualac aktivan u poznatoj grupi Bloomsbury),
kao novu doktrinu koja naglašava vodeæu
ulogu države
u ekonomiji.
I ne samo to: tako se
odreðuje
ekonomska nadmoæ
najmoænije
zemlje. Uspeh te filozofije, za vreme trajanja Hladnog rata, proistièe iz
spretnosti Vašingtona
da kontroliše
i manipuliše
ekonomskim snagama koje podržavaju novo evropsko tržište
(kasnije i mnoga druga) u korist SAD. Tokom Hladnog rata, amerièka
ekonomska nadmoæ
nije osporavana i zapadna Evropa to zdušno koristi.
Ekonomski rast je
izuzetan. Èak
i za vreme mraènih
razdoblja, tokom prvog i drugog naftnog šoka (1973-1974. i
1979-1980.), amerièki vrh održava stabilne kontakte sa
zapadnoevropskom ekonomijom, pa ublažava krizu pranjem
petrodolara (u tom procesu se monetarni višak zemalja proizvoðaèa
nafte preliva na Zapad, kao investicija).
Ali, paradoksalno, kada
je postignut najvažniji cilj Hladnog rata - skidanje gvozdene
zavese - ovaj sistem se raspada.
Država gubi kontrolu nad tržištem,
jer politika nije u stanju da upravlja privredom. Ekonomija više nije
u službi
politike koja zastupa interese graðana, veæ
postaje beskrupulozna ekonomija ološa usmerena iskljuèivo na
laku i brzu zaradu, na štetu potrošaèa.
Dva simbolièna
dogaðaja
na poèetku
i na kraju Hladnog rata - Maršalov plan i pad
Berlinskog zida - predstavljaju dva suprotna primera složenog odnosa politike i
ekonomije i omoguæavaju
bolje razumevanje procesa, od kontrole politike nad ekonomijom do situacije u
kojoj ekonomija ološa drži politiku u šahu.
Zid seksa
Autoput E-55 se lenjo
vije duž
granice Èeške
Republike i Nemaèke.
Zovu ga i "autoput ljubavi". Na ovom turobnom asfaltnom pojasu
postoji najveæa
koncentracija prostitutki u Evropi. Na rubu puta, jedna pored druge, žene iz
bivšeg
istoènog
bloka nude svoje telo po veoma niskoj ceni: 35 evra pola sata, 45 bez kondoma.
Ali, E-55 je samo jedno od njemu sliènih odredišta.
Bivša
granica izmeðu
istoène
i zapadne Evrope je gotovo neprekinut niz pijaca za prodaju seksa, bordela i
kioska. Nov, dugaèak
ljudski zid od tela devojaka bele puti prostire se duž bivše
gvozdene zavese.
S one strane propast
komunistièkog
modela, s ove Zapad koji troši tela i ideale. Èinjenica
da su granice otvorene daje plaæenom seksu
internacionalan duh, pre svega u zoni zapadne granice gde dolazi do
"susreta nacija". Odavde se plaæeni seks
"izvozi" u zemlje zapadne Evrope.
Na dverima izmeðu Istoka
i Zapada postoje èak
i specijalizovana tržišta za prodaju belih
robinja. Jedno od najpoznatijih mesta nalazi se na Balkanu, u distriktu Brèko
(BiH) i tamo dolaze trgovci seksom iz celog sveta. Zovu ga Pijaca Arizona zato
što
podseæa
na amerièke
gradove iz doba zlatne groznice u devetnaestom veku. Kafane, potoci piva i
plavuše
koje se prodaju kao stoka. Mesto je skriveno iza ulice nazvane Arizona
highway, blizu hrvatske granice. Ovo naselje je izgraðeno tokom graðanskog
rata na Balkanu zahvaljujuæi pomoæi
amerièkih
vojnika. Trgovci "nareðuju devojkama da se
skinu i stoje gole pored puta. Muškarci im prilaze,
opipavaju ih, proveravaju kakva im je koža, a ponekad im èak
zagledaju u zube, pa tek onda daju svoju ponudu".
Veæinu dobiti od
prostitucije devojaka slovenskog porekla ubire ruska mafija. Mnogi ruski
"zaštitnici"
su èeèenskog
porekla. Eva, bivša
prostitutka, koja je osloboðena zahvaljujuæi pomoæi svog
klijenta, otkriva: Kupila me je grupa èeèenskih mafijaša.
Došli su u Odesu
predstavljajuæi
se kao bogati poslovni ljudi na odmoru. Ponudili su mi posao prodavaèice u
njihovom butiku u Moskvi; èak su mi pokazali
fotografiju lokala.
Èula
sam mnoge prièe
ukrajinskih žena
koje su prevarili ruski kriminalci i koje su završile kao prostitutke, ali
sam mislila da ovi, jer su Èeèeni... Na Pijaci
Arizona mnogi trgovci su me više puta kupovali i
prodavali: Rusi, Evropljani, pa èak i Arapi. Postala sam
roba: da, mi smo nov proizvod globalnog sela.
Autoput E-55 i Pijaca
Arizona predstavljaju nadrealnu kolateralnu štetu srušenog
Berlinskog zida.
Oni simbolišu
povratak ekonomije ološa, brutalne i mraène sile osloboðene
posle najvažnijih
ekonomskih promena u dvadesetom veku: rušenja komunizma i
nastanka globalizacije.
U komunistièkim
zemljama do devedesetih godina prostitucija nije raširena. Mada nije
otvoreno zabranjena, vlasti je ipak kontrolišu. Tražnja je
mala, seksualne navike izuzetno slobodne, kontracepcija i abortus nadomak ruke.
Muškarci
manje traže
prostitutke. Dakle, i ponuda je manja. Svi su zaposleni i primaju platu, pa je
mali i broj žena
spremnih da zaraðuju
za život
prodajom sopstvenog tela. U doba komunizma, prostitutke nude svoje usluge
uglavnom strancima, retkim poslovnim ljudima spremnim na avanturu iza gvozdene
zavese. U Budimpešti
muškarci
mogu da pronaðu
prostitutku samo u dva noæna klu ba
u koje Maðari
i posetioci iz istoènog bloka nemaju pristup.
Tržište ženskog mesa
U Moskvi, žene
"maèjeg
pogleda" izlažu se ispred hotela za strance. No, za razliku od
koleginica sa zapada, komunistièke prostitutke same
ubiru profit. Nema makroa, jer se "zaštitništvo"
u Rusiji smatra kriminalnom aktivnošæu i strogo se kažnjava.
Rušenje
komunizma baca u siromaštvo stanovništvo bivšeg
istoènog
bloka, a žene
su najveæe
žrtve.
Veæ polovinom devedestih
godina, 80 odsto Ruskinja je nezaposleno, dok u vreme sovjetskog režima
uopšte
nije bilo nezaposlenosti. Izmeðu ostalog, ima veliki
broj samohranih žena.
Godine 1998, više
od polovine ruske dece uzrasta do šest godina živi
ispod granice siromaštva i mnoge žene postaju prostitutke
da bi ih prehranile. Jedini naèin da se izbegne glad je
odlazak u krevet s neprijateljem.
Nezaposlenost žena u
bivšim
komunistièkim
zemljama dovela je do porasta prostitucije. To se dešava na istom geografskom
podruèju.
U bivšim
komunistièkim
zemljama žene
su pronalazile posao u okviru regionalne
planske privrede.
U ruskom tekstilnom
sektoru 83 odsto radne snage su bile žene. Tekstilna
industrija je smeštena
u odreðenim
oblastima kao što
su Ivanovo (severoistoèno od Moskve) i Èeboksari u Èuvaškoj Republici
(centralna Rusija). Za vreme sovjetskog režima, ova podruèja su
bila poznata kao "regije žena". U razdoblju
od 1990. do 1994. godine, tekstilna proizvodnja se smanjila za 67 odsto, te je
stoga bez posla ostalo stotine hiljada žena. Ove regije su postale
raj za makroe i trgovce koji nude novac i iluzije, pa su se "regije žena"
pretvorile u "regije kol-gerli".
Veæ posle 1991. godine,
veliki broj žena
slovenskog porekla uputio se na zapadno tržište. "Pre pada
Berlinskog zida, u Nemaèkoj su se prostitucijom bavile uglavnom
Nemice", priseæa se Stefan, nemaèki makro poznat pod
nadimkom Der Prinz, princ. Danas više nije tako. Tržište se
proširilo
i postalo je meðunarodno.
Mnoge žene
stižu
iz Poljske i Rusije, ali sve govore nemaèki, jer mi tako tražimo. Klijenti
više
ne žele
samo seks, veæ
i devojku koja može
da poprièa
s njima i da stvori ugodnu atmosferu. Oni hoæe da piju, da
razgovaraju, da pogledaju pozorišnu predstavu, a ne samo
da se zavuku unutra.
Šezdesetogodišnji
gojazni Stefan je veæ èetrdeset godina aktivan
u nemaèkoj
industriji seksa. Danas ga smatraju jednim od najveæih trgovaca seksom u
Berlinu. Razumljivo je da ne želi da kaže
koliko lokala poseduje.
"Devedesetih
godina, ponuda obrazovanih žena iz Rusije i istoène
Evrope postaje jedinstven fenomen u industriji prostitucije. Do dolaska žena
slovenskog porekla makroi su uglavnom kontrolisali siromašne i neobrazovane žene, èesto
poreklom iz Azije. Osobena ekonomska struktura sovjetskog sistema, meðutim,
pružila
je priliku makroima da se upuste u trgovinu obrazovanim devojkama slovenskog
porekla. One koštaju
više
i donose veæi
profit.
Kao što
dokazuje uspeh holivudskog filma Uspomene jedne gejše, inteligentne,
obrazovane i zgodne prostitutke donose veæi profit. U Rusiji žene
nisu zaposlene samo u tekstilnom sektoru, veæ "ženski
poslovi" postoje i u medicini, školstvu i nauci. Žene su
se nalazile na odgovornim mestima u planiranju i raèunovodstvu, a ove dve
oblasti su teško
pogoðene
ekonomskom krizom, devedesetih godina. Žene slovenskog porekla,
jedinstvene po svojoj lepoti i kulturi, van svih oèekivanja potražnju uz
dižu
do neba. "Poèetkom
devedesetih godina, ova aktivnost je bila izuzetno uspešna", seæa se
Mihael. Ovaj nemaèki
makro je veæ
trideset godina vlasnik mnogih noænih klubova u Berlinu.
"Muškarcima
nikad nije dosta tih žena. Smatraju ih egzotiènim. U industriji seksa
moguæe
je stvoriti ogromno bogatstvo. Ja sam zaraðivao oko 3.000 evra
dnevno i ubrzo sam postao veoma bogat.
I prostitucija se, poput
drugih vrsta industrije, prilagoðava ekonomskim
zakonitostima, pre svega u ponudi i tražnji. Mada je propast
"Imperije zla" (kako ju je zvao Ronald Regan) gurnula milione žena
slovenskog porekla na globalno tržište seksa, ova pojava,
sama po sebi, nije mogla da stvori novu industriju. Trgovci i makroi su se
spretno ugradili u nov biznis. "Na poèetku, godine 1989.
godine makroi su u vozilima držali po dve ili tri žene
slovenskog porekla. Potom su kupili kuæe pored autoputa E-55
(1997.) i devojke su stajale duž celog puta", seæa se
Jaromir Jirašek,
lekar iz èeškog
grada Dubi, blizu Drezdena, nedaleko od autoputa E-55.
Kako se ekonomska kriza
u bivšem
istoènom
bloku zaoštravala,
tako su makroi i trgovci seksom mogli uvek da raèunaju na svežu
"robu". "Kada bi se neka prostitutka razbolela, odmah bi joj našli
zamenu.To je tako", objašnjava doktor Jirašek.
Danas se u Dubima nalaze stotine javnih kuæa i lokala sa
striptizom.
Nataše
Izrael je jedan od najveæih
uvoznika prostitutki slovenskog porekla. Svakog meseca milion Izraelaca poseæuje
prostitutke. Istražna komisija izraelskog Parlamenta utvrdila je da
svake godine od 3.000 do 5.000 žena (iz bivšeg
istoènog bloka) ilegalno stiže u Izrael da bi bile
prodate industriji prostitucije. Žene rade sedam dana u
nedelji, po 18 sati dnevno, i od 120 šekela (27 dolara),
koliko klijent plaæa, njima ostane samo 20 šekela
(4,5 dolara). Deset hiljada takvih žena trenutno boravi u
300-400 bordela u zemlji. Prodaju se po ceni od 8.000 do 10.000 dolara, svaka.
Prateæi
priliv velikih profita, recikliranih u Izraelu, lako je naslutiti domet ove
aktivnosti: samo od 1990. do 1995. godine oko èetiri milijarde dolara
uloženo
je u izraelske banke. Dodatnih 600 miliona dolara se "operu" kroz
ulaganja u nekretnine.
Do porasta prostitucije
u Izraelu dolazi zbog kulturnih i verskih razloga. Izraelci, ništa
neobièno,
imaju slabost prema ženama slovenskog porekla, plavim i dugonogim, i
sve ih zovu Nataša. Muškarci bi "ušli u
lokal i uz glupavo cerenje vikali "Nataša, Nataša!",
seæa
se Marika, ruska prostitutka, koja je ilegalno dovezena u Izrael. Prostitutke
najviše
traže
ortodoksni Jevreji, haredimi, koji su inaèe redovni gosti bordela.
Nišan
Ben-Ami, jedan od direktora nevladine organizacije Aivareness Centre, koja
se bori protiv trgovine ženama i prostitucije u
Izraelu, objašnjava:
U zoni berze i tržišta
dijamanata prostitucija je veoma raširena. Na ovom podruèju
žive mnogi esktremno religiozni muškarci
u potrazi za plaæenim seksom, jer žene
iz njihovog društva ne mogu da im udovolje kada oni to hoæe.
Ne mogu ni da masturbiraju, jer im je zabranjeno da razbacuju spermu. Tako
moraju da idu sa ženom.
Nastaviće se
Knjigu
Lorete Napoleoni "Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka" u prevodu Alenke Zdešar Æiriloviæ, moguæe je
kupiti direktno kod izdavaèa:
"Hesperia"
Èubrina 5, 11000 Beograd
Tel: +381 11 2624 544; +381 11 2624 693
Fax: +381 11 2182 918
E-mail: hesperiaeduŽeunet.rs
Autoput E-55 i Pijaca Arizona predstavljaju nadrealnu
kolateralnu štetu srušenog Berlinskog zida.
Oni simbolišu povratak ekonomije ološa, brutalne i mraène sile osloboðene posle najvažnijih ekonomskih promena
u dvadesetom veku: rušenja komunizma i nastanka globalizacije.
Kako se ekonomska kriza u bivšem istoènom bloku zaoštravala, tako su makroi i trgovci seksom
mogli uvek da raèunaju na svežu "robu".
"Kada bi se neka prostitutka razbolela, odmah bi joj našli zamenu".