Legende
Velikani koje ne smemo zaboraviti
Prvi srpski Slobodan
Početak Jovanovićevog
bavljenja politikom poklopio se sa početkom najtežih dana u novijoj istoriji
srpskog naroda. Ulazeći u avion koji će ga, sa ostalim članovima vlade, odvesti
u izbeglištvo, iz koga se nikada neće vratiti, on je, po svedočenju prisutnih,
kroz suze rekao: "Ovo je najnesrećniji dan u mome životu!"
Nikola Vlahović
Slobodan Jovanović je rođen u Novom Sadu, 4.
decembra 1869. godine, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene Marinković.
Vladimir Jovanović živeo je u Novom Sadu, tada u granicama Austrougarske, kao
izgnanik iz Srbije kneza Milana Obrenovića, a po rečima istoričara Vladimira
Ćorovića, bio je "jedan od najaktivnijih i najrečitijih vođa čitavog
liberalnog naraštaja kneževske Srbije od Pariskog do Berlinskog kongresa".
Sin Vladimira Jovanovića prvi je Srbin koji je poneo ime
Slobodan.
Od sredine 1872. godine porodica Jovanović se vraća u
Beograd, u kome je Slobodan pohađao osnovnu školu, a potom i Prvu beogradsku
gimnaziju. To je bila jedina puna gimnazija u Srbiji tog vremena, a Slobodan je
maturirao 1886. godine.
Slobodan se u jesen 1887. upisao na Pravni fakultet u
Ženevi, a ubrzo postaje i stipendista Ministarstva prosvete. Posebno se
posvetio izučavanju javnog prava, a njegova prva mala teorijska rasprava
sastojala se od 22 rukom pisane stranice o demokratiji. Diplomirao je 1890.
godine, a potom je godinu dana u Parizu izučavao državno pravo.
Od 1892. do 1897. radio je u Ministarstvu inostranih
dela, na mestu šefa odeljenja propagande. Na ovom mestu bavio se školskim i
crkvenim stvarima naših sunarodnika u Turskoj. Istovremeno počinje da
objavljuje i književne prikaze i pozorišne kritike, štampane u tadašnjim
listovima Red, Srpski pregled (urednik i priređivač Ljubomir Nedić)
i Zora (urednik lista je jedno vreme bio Jovan Dučić).
Jedini njegov objavljen rad iz oblasti političkih studija
u to vreme bila je omanja studija o Društvenom ugovoru Žana Žaka Rusoa.
Godine 1897. Slobodan Jovanović je izabran za profesora
državnog prava na Pravnom fakultetu Beogradske velike škole. Postao je profesor
sa nepunih 28 godina, a u dva maha biran je za dekana Pravnog fakulteta
(1904/1905. i 1909/1910).
Prvih godina rada na fakultetu objavio je više rasprava
iz oblasti prava, a prva je njegovo uvodno predavanje održano 1897, O
suverenosti. Tokom rada na fakultetu pripremio je i dva kapitalna dela naše
pravne nauke, koja objavljuje 1906. i 1907. Prvo je Osnovi pravne teorije o
državi, a drugo Ustavno pravo Kraljevine Srbije, koje je imalo karakter
univerzitetskog udžbenika.
Definisanje nacionalnih interesa
U vreme Balkanskih ratova Slobodan Jovanović objavljuje
studije Naše ustavno pitanje u XIX veku (1905), Makijaveli
(1907), Pera Todorović (1908) i druge. Ipak, najznačajnija knjiga iz
ovog perioda, kojom započinje sistematsko proučavanje ustavne i političke
istorije Srbije od 1838. do 1903. jeste Ustavobranitelji i njihova vlada
(1838-1858), objavljena 1912.
Za vreme ratova 1912-1919. Slobodan Jovanović prekida sa
radom na fakultetu, pa kao vojni obveznik biva imenovan za šefa Presbiroa pri
Vrhovnoj komandi srpske vojske, što će i ostati tokom oba balkanska rata. Istu
ulogu ima i u Prvom svetskom ratu.
Posle povlačenja srpske vojske preko Albanije, Jovanović
boravi na Krfu, potom u Solunu i, najzad ponovo na Krfu. Uklonjen je sa
dotadašnje dužnosti zbog stava prema Solunskom procesu, a dodeljen je na rad
Ministarstvu inostranih dela. Učestvovao je na Mirovnoj konferenciji u Parizu
1919. godine.
Za rektora Beogradskog univerziteta po drugi put je
izabran 1920, a predsednik Srpske kraljevske akademije postaje 1928. Dvadesetak
godina koliko je potrajala međuratna Jugoslavija, Slobodan Jovanović iskoristio
je za objavljivanje svojih velikih dela. U tom periodu objavljuje Ustavno pravo
Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1924), kao i dela Druga vlada Miloša i
Mihaila (1858-1968), Vlada Milana Obrenovića (1868-1889) i Vlada
Aleksandra Obrenovića (1889-1903).
U vreme između 1932. i 1936. izlaze, u izdanju Gece
Kona, Sabrana dela Slobodana Jovanovića u 17 tomova.
Sve do pred kraj međuratne Jugoslavije, Slobodan
Jovanović, nije bio aktivan učesnik ni u političkim borbama (nikada nije
pripadao ni jednoj političkoj stranci), niti je učestvovao u stvaranju ustava i
drugog osnovnog zakonodavstva. Njegovo političko neučestvovanje kao ustavopisca
proizilazi iz želje da sačuva svoju naučničku objektivnost i nezavisnost u
zauzimanju stavova i izricanju sudova.
Svojevrsno ulaženje u politiku nagovestio je krajem 1936,
kada se približavao svojoj sedamdesetoj godini, podstakavši osnivanje Srpskog
kulturnog kluba. Njegov predsednik postao je 1937. godine. Srpski kulturni klub
je osnovan sa zadatkom da "radi na negovanju srpske kulture u okviru
jugoslovenstva", a izričito je izjasnio da se neće vezivati ni za jednu
političku ideologiju.
Klub je delovao do 1941. i uspeo da okupi znatan broj
srpskih intelektualaca, ali i drugih javnih ličnosti i izvrši znatan uticaj na
buđenje srpske nacionalne svesti, koja je između dva svetska rata bila
zapuštena. Takođe, postao je i meta napada kako naših internacionalista, tako i
hrvatskih nacionalista. Tadašnje vlasti su ga proganjale i ometale njegov rad
zbog demokratskih i rodoljubivih ideja, koje je zastupao.
U vreme početka Drugog svetskog rata, kada je u
Jugoslaviji delovala vlada Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, Srpski politički
klub intenzivira svoje političko angažovanje. Preko lista Srpski glas do
izražaja su došle mnoge ideje Slobodana Jovanovića. Osnovni stav Srpskog
kulturnog kluba bio je da treba održati Jugoslaviju kao državnu tvorevinu, ali
da treba napustiti pogrešna shvatanja o integralnom jugoslovenstvu. Težilo se
jasnom definisanju srpskih nacionalnih interesa.
Ipak rehabilitacija
Dvadeset sedmi mart 1941. godine, po rečima Slobodana
Jovanovića, izražava "jedan od imperativa naše istorije", kada je
narod "poslušao glas svoje savesti, glas svog istorijom određenog
karaktera". Ovo je bio i datum početka stvarnog Jovanovićevog učešća u
politici.
Posle demonstracija zbog pristupanja vlade tzv. Trojnom
paktu, pučem je zbačena vlada Cvetković-Maček, knez namesnik Pavle Karađorđević
prinuđen da podnese ostavku, i proglašeno je stupanje na presto kralja Petra
II. Osnovana je vlada na čelu sa Dušanom Simovićem, u koju je, kao
jedina vanstranačka ličnost stupio i Slobodan Jovanović, u svojoj 72. godini
života.
Tako se početak Slobodanovog bavljenja politikom poklopio
sa početkom najtežih dana u novijoj istoriji srpskog naroda. Ulazeći u avion
koji će ga, sa ostalim članovima vlade, odvesti u izbeglištvo, iz koga se nikada
neće vratiti, on je, po svedočenju prisutnih, kroz suze rekao: "Ovo je
najnesrećniji dan u mome životu!"
Jugoslovenska vlada u izbeglištvu je prešla u London, a
Slobodan Jovanović je bio njen potpredsednik, potom predsednik, pa ponovo
potpredsednik.
U jesen 1944. komunisti su došli na vlast u Beogradu.
Slobodan Jovanović tada nije bio predsednik vlade, niti njen član.
Marta 1946. uhvaćen je general Draža Mihailović, a posle
višemesečnih saslušanja je podvrgnut sudskom procesu. Optuženi su i ministri u
vladi generala Milana Nedića, šefovi i agenti beogradske Specijalne
policije i - Slobodan Jovanović.
Stavljeno im je na teret da su pomagali okupatoru
saradnjom sa Dražom Mihailovićem, te da su zajedno rukovodili izdajničkom
četničkom organizacijom i bili inicijatori i saučesnici ratnih zločina u toku
oslobodilačkog rata.
Proglašen krivim, Slobodan Jovanović je osuđen na kaznu
lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od 20 godina, gubitak političkih
i pojedinih građanskih prava u trajanju od 10 godina, konfiskaciju celokupne
imovine i na gubitak državljanstva.
Kada je rat završen Slobodan Jovanović imao je 75 godina,
ostao je da krajnje skromno živi u Londonu, i nije prestao da stvara. Osnovao
je Jugoslovenski narodni odbor i Udruženje srpskih pisaca, a takođe je završio
i dve značajne studije, O totalitarizmu (objavljena u Parizu, 1952.) i Jedan
prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera (objavljen u Kanadi,
1964, posle Jovanovićeve smrti).
Slobodan Jovanović preminuo je u petak 12. decembra 1958.
u svojoj devedesetoj godini, u Londonu.
Godine 2007. rehabilitovan je odlukom Okružnog suda u
Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena
ništavom.
Nepoželjan
Čovek
koga je posle Drugog svetskog rata
pozvao tadašnji francuski predsednik Šarl
De Gol i zamolio ga da rediguje Ustav Pete francuske republike,
najbriljantniji je pravnik svoje epohe. Kao i mnogi srpski velikani, umro je van domovine, u izgnanstvu. Štampanje
njegovih dela osamdesetih godina u izdavačkoj kući BIGZ, zabranio je lično
Slobodan Milošević preko tadašnjeg predsednika ideološke komisije gradskog
komiteta Beograda, Dušana Mitevića.
Ipak, ona su se kasnije pojavila u knjižarama i ubrzo postala neizostavni deo
pravne literature i esejistike novim generacijama Srba.
No, i pre toga i posle toga, dela velikog
srpskog pravnika Slobodana Jovanovića bila su ili zabranjena ili na volšeban
način zaobilažena. Takođe, i u takozvanim demokratskim vladama posle oktobra
2000. godine, Slobodan Jovanović ostaje prilično zaboravljen ili marginalizovan.