U toku je divlja privatizacija Industrije motora u Rakovici (IMR), fabrike osnovane 1927. godine. IMR je preživeo čak i Hitlerovu okupaciju Beograda, doživeo ekspanziju u vreme Tita, spasio se Miloševićevih direktora, preživeo sankcije Ujedinjenih nacija, bombardovanje NATO pakta i Vladu Zorana Đinđića, ali bi odluka generalnog direktora Zoran Radosavljević o obustavio proizvodnje mogla da bude njegov kraj...
Vuk Stanić
Generalni direktor Industrije motora u Rakovici (IMR), Zoran Radosavljević, petnaestog juna 2015. godine, obustavio je proizvodnju u ovoj fabrici koja postoji još od davne 1927. godine. U pitanju je kriminalna ideja Vučićeve vlade i ministra privrede, Željka Sertića, potomka ustaškog zločanca Tomislava Sertića, da omogući jednoj interesnoj grupi uvozni posao vredan čak 12 milijardi evra!
Da je Radosavljević kao direktor IMR dobio neke "nove instrukcije", vidi se i na osonovu činjenice da je svojevremeno govorio kako je "moguće revitalizovati i objediniti proizvodnju IMR i Industrije mašina i traktora (IMT-u) u Novom Beogradu. Sada misli i radi nešto sasvim drugo...
Da sve bude još gore, ponuda socijalnog programa za radnike koju je Radosavljević doneo iz ministarstva je toliko loša, da je jedan radnik u međuvremenu izvršio samoubistvo.
Ali, nije samo u IMR stanje kao na groblju. I cela država Srbija je talac Vučićevih "kadrova", kao što su Željko Sertić i Zoran Radosavljević koji sede na mestima odgovornim za upravljanje našim sudbinama i kupuju vreme do konačnog ekonomskog uništenja države. U međuvremenu, za sudbinu više od 600 radnika IMR-a, po svemu sudeći, nikoga nije briga.
Mada je Vučiću poznato da IMR ima 639 zaposlenih, da godišnje u budžet uplaćuje milion evra PDV-a, da proizvode 400 - 1.000 traktora i 3.000 motora, svake godine, prećutno je odobrio uništenje ovog giganta. Razlog je jasan: reč je o domaćim traktorima koji su na tržištu Egipta i zemalja Magreba, konkurentniji od američkih,
Naime, IMR traktor je znatno jeftiniji od svih traktora koji se proizvode na Zapadu, jer jedna konjska snaga njihovog traktora košta 143 evra, dok se cena traktora koje nude firme iz Evropske unije i Amerike kreće između 700 i 900 evra po konjskoj snazi. Primera radi, srpskim poljoprivrednicima, koji su proteklih godina kupovali polovne traktore iz EU, dešavalo se da na popravke potroše malo manje novca od onoga koliko košta nov IMR-ov, ili IMT-ov traktor...
Razni kvazi-stručnjaci šire propagandu da je tehnologija naših fabrika nekonkurentna i prevaziđena, i da je to slučaj i sa IMR-om. Ipak, kada takve strane plaćenike suočite sa statističkim činjenicama oni ostaju bez teksta: činjenice kažu IMR izvozi godišnje 500 do 800 traktora u Egipat, pre tri godine Egipćanima je prodat stohiljaditi IMR-ov traktor. Na egipatskom tržištu pokušali su da obrađuju zemlju sa traktorima američke firme Džon Dir, koji su se pokazali previše osetljivim na saharski pesak koji sa vetrom stiže do doline Nila koja je plodno zemljište.
Popravke američkih traktora odnosno čišćenje pumpi i motora morale su da se obavljaju toliko često i bile su toliko skupe da je obrada zemlje sa njima bila poptpuno neisplativa. Egipatska država je imala pozitivan stav prema tehnologiji iz Rakovice, ali i onoj koju je pravio IMT. Ti traktori su bili među najpopularnijima u Egiptu.
Ipak, najbolji posao za IMR i IMT je na domaćem tržištu gde je registrovano 400.000 traktora u proseku starih dvadeset godina.
Za sve te uglavnom domaće traktore ovim fabrikama je obezbeđen siguran posao servisiranja tih mašina, i prodaje rezervnih delova, a kasnije kada dođe vreme za zamenu i novih traktora. Takvu zamenu bi normalna država subvencionisala, ili podstakla jeftinim kreditima.
Sa druge strane, ukoliko fabrike IMT i IMR budu zatvorene, to znači da će uvozni lobi ovde prodati što polovne što nove inostrane traktore u vrednosti od 12 milijardi evra. (Prosečna cena traktora 30.000 evra puta 400.000 traktora koliko ih treba zameniti u slučaju zatvaranja domaćih fabrika, jednako 12 milijardi)! Dakle, jasno je da se obustavljanjem proizvodnje IMR ide u korist uvoznog lobija.
Osim toga, domaći poljoprivredni proizvođači, koji ne budu mogli da kupe i servisiraju strane mašine, moraće da odustanu od mašinske obrade zemlje, pa će na kraju samo oni koji imaju ogromne zemljoposede, moći i da se bave modernom poljoprivredom. I to je jedan od mračnih nauma Vučićeve vlasti...
Sve to će se nekako poklopiti sa trenutkom kada strancima bude dozvoljeno da kupuju zemlju u Srbiji.
Treba naglasiti i da su IMR-ovi i IMT-ovi traktori u proseku tri puta jeftiniji od novih, a u nekim slučajevima i polovnih uvoznih traktora. Cena domaćih mašina je u zavisnosti od modela od devet do jedanaest hiljada evra.
Osim traktora IMR uredno proizvodi i izvozi više tipova motora. Poljostroj iz Hrvatske redovno kupuje industrijske, a ponekad i brodske motore. Sa poljskom kompanijom koja sklapa traktore, IMR ima ugovor o prodaji 1500 motora. Kada se pored svega ovoga u obzir uzme da je IMR tokom restruktuiranja broj radnika sveo sa 5.500 na svega 639 postavlja se logično pitanje u čijem interesu se ova firma gura u stečaj.
Uzgred, Vučićeva vlast je svim silama nastojala da "nešto nađe" IMR-u kako bi ga što pre sahranila.
Istina je da je IMR-ov najveći poverilac u skorijoj prošlosti bila Beobanka, kojoj je ovo preduzeće dugovalo 30 miliona evra. Posle petog oktobra, sindikati radnika IMR-a uspeli su da ubede ondašnjeg predsednika Vlade Zorana Đinđića da ih ne stavlja "na doboš", zapretivši mu da će, u suprotnom u sred Beograda imati pobunu pet hiljada radnika.
Tada su usledila čak tri socijalna programa a višak radnika je napustio fabriku. Danas ih je zaposleno tek 639. I dok je IMR manje ili više uspešno restruktuiran, donet je Zakon o privatizaciji po kome sve društvene firme moraju biti, ili prodate ili oterane ustečaj. Odmah po izlasku iz restruktuiranja, IMR-u je blokiran račun, a iznos blokade je 60 miliona evra.
Naravno, IMR je mogao (pa i sada može) da se nosi sa svim potraživanjima, ali je namera sadašnjih vlasti da bude uništen zarad kriminanog, uvoznog lobija, koji ima za cilj da zatre domaću proizvodnju. Vučićev "doglavnik" Sertić, ozbiljno radi na tome...
A 1. Za mrtve nema socijalnog programa
Radnik IMR-a Srboljub Markulić izvršio je samoubistvo nakon što se suočio sa nizom nesrećnih događaja koji su za njega bili pogubni...
Najpre je generalni direktor IMR-a, Zoran Radosavljavić, obustavio proizvodnju u kojoj je on radio četrdeset godina. Kasnije mu je saopšteno da nema pravo na socijalni program jer je ispunio uslove za penziju. Zatim je otišao u PIO fond, gde su mu saopštili da ni na penziju nema pravo, jer mu pet godina radnog staža nije uplaćeno!? Bivši narodni poslanik Srpske radikalne stranke, Milan Avramović, pozvao je našeg novinara i rekao mu:
- Zvali su me ljudi koji rade u PIO fondu, i zamolili da ti prenesem da je Markulić imao pravo da sam doplati staž koji mu nedostaje. Ukoliko ne bi imao novca mogao je da ga kreditira PIO fond, a on bi pozajmicu vratio od penzije. Istovremeno je mogao da tuži bivšeg poslodavca i kada ga dobije na sudu povratio bi novac...
Na žalost, za Markulića je već bilo kasno...
Glosa
Radnici IMR-a sa platama manjim od dvadeset hiljada dinara imali su dovoljno novca da uštede za kvalitetan konopac kojim sada mogu da se obese
GLOSA
U Srbiji ima 350.000 IMR motora. Ako bude ugašen IMR, gde će poljoprivrednici kupovati rezervne delove?