Kontranapad

Zašto još uvek polupismeni stručnjaci i primitivci vladaju fudbalskom organizacijom Srbije

Završna bruka srpskog fudbala

Ovogodišnje prvenstvo Super lige Srbije, produbilo je dno fudbalske igre u svakom pogledu. Doprinelo je daljem nazadovanju na lestvici evropskog kvaliteta domaćeg fudbala. Brojne sumnje koje čujemo sa svih strana o „neizvesnoj" završnici, samo su potvrda da je i ovo neregularno prvenstvo, zapravo regularno takmičenje. Po tvrdnji pojedinih aktera koji potvrđuju besmislenost ligaškog takmičenja, generator neregularnosti je Slaviša Kokeza, aktuelni predsednik FSS. Za njega kažu da je celu fudbalsku organizaciju stavio pod svoju šapu. U tome ga bezrezervno prate Ivica Tončev i Dušan Mrakić članovi fudbalskog kartela, konstatuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid.

Miroslav Vislavski

U trci u kojoj su izjednačene pozicije Crvene Zvezde i Partizana aktuelni vladari u srpskom fudbalu, sve jače, bolje i više dogovaraju i nameštaju rezultate. Da je to tako, čitava fudbalska javnost živi sa tom svešću. Ali, kao što su uzbunjivači o neregularnosti insistirali na anonimnosti, tako i drugi sudeonici i novinari žele da ostanu slepi i gluvi na sav očigled fudbalske lakrdije koju nam donosi još jedno fudbalsko prvenstvo. Po državnom modelu života u lažima i prevarama, fudbalski akteri su našli svoj komfor i interes da sebe opravdaju za nemoral u kome pristaju da budu deo „spontano" uspostavljenog sistema. Njihov moto u pravdanju svog bitisanja pored krokodila u maloj bari je: Što vidiš, ne vidiš! Što čuješ, ne čuješ! Tako ćeš da traješ i sa Kurtom i sa Murtom!

Jedan od retkih koji se ponaša po svom modelu i ne podleže „konformizmu" pigmeja u fudbalskom haosu Srbije je novinar Dejan Anđus, koji ne bira reči u prilici narušenih ili uskraćenih njegovih interesa. Dok je u kolu vladara, ne pokazuje gnev, srdžbu i gađenje kao u situaciji kada je isključen iz igre. U ovoj drugoj poziciji, znatno je poželjniji pravdoljubivom svetu, upravo zbog britke, često neodmerene reči, ali reči koja se podudara sa većinskim mišljenjem o kriminalnom stanju u srpskoj politici ili sportu, fudbalu naročito! Kontraverza kakvu povremeno ispoljava u svojim nastupima, u dobrom delu javnosti mu umanjuje profesionalni kredibilitet. Uprkos tome, njegove optužbe, ocene, stavovi zaslužuju pažnju, bez obzira imaju li uporište ili ne.

Takav Anđus je u svojoj emisiji na TV Kopernikus, šest kola pre završetka prvenstvene bruke izašao sa zanimljivim tvrdnjama. Iako su izjednačeni u bodovnom saldu, a Partizan uverljiviji po igri i uspešniji u međusobnim duelima, bio je nedvosmislen da će Zvezda biti šampion. Ponovio je to više puta tokom razgovora sa Milanom Živadinovićem, u čiji kredibilitet više nema smisla verovati. Omatorio je Živa, popustili su mu principi i kriterijumi i zaista mu je vreme da se kloni javnih nastupa. Neka sačuva bar deo ugleda koji je sticao tokom svoje bogate karijere!

Prema Anđusovom mišljenju, trener Miodrag Božović „nema pojma" u pravljenju igre. Zvezda osvaja bodove bez igre. Njeno liderstvo na tabeli i dovođenje do cilja obezbeđuje uprava, za koju ovaj novinar kaže da ne postoji. Anđus upire u dr Terzića i aparat koji servisira Zvezdu i na taj način brani svoj promašaj dovođenjem Miodraga Božovića, koji je „dobar za kafanu"! Božović je mogao da digne sidro nakon uspešne sezone. Ne, ostao je, jer je tako želela Zvezda i njen Sever. Ako je tako, Božović zaslužuje više poštovanja od novinara koji ga posle svega, gleda kao pijanca kome je mesto u kafani! Ružno je to i bezobrazno.

Anđus smatra da su Zvezdinom trijumfu na kraju prvenstva (koji ne dovodi u pitanje), najviše doprineli Slaviša Kokeza i Ivica Tončev. Navodno, oni su uz pratnju drugih (Dušanom Mrakićem uticajan na delegiranje sudija) obezbedili bodovni saldo sa kojim raspolaže Zvezda. Dakle, čelnik Fudbalskog saveza Srbije je javno označen kao učesnik u nameštanju rezultata od kojih je zavisio izgled Superligaške tabele. Ako je to tačno, ovi funkcioneri moraju da lete iz fudbala, a ako je to izmišljotina Dejana Anđusa, njegova emisija mora da uđe u rang rijaliti programa, za gleadoce posle ponoći. Razume se, da živimo u pravnoj državi sa institucijama, nekome od pomenutih bi mesto bilo na sudu i kasnije iza rešetaka.

Poganstvo koje neretko izvire iz Anđusa i ovom prilikom je namenjeno nekome ko jedini daje moralni kredibilitet aktuelnim „autoritetima" iz Zvezdine rukovodeće garniture. Predsednika Zvezde Svetozara Mijailovića podrugljivo naziva „pola baba, pola deda". Koliko god da je Mijailović nemoćan bilo šta činiti i rešavati bez upravljačkih „autoriteta", nije zaslužio da ga novinar, ma zvao se on i Dejan Anđus, ovako posprdno kvalifikuje. Toza Mijailović je častan čovek! Kao višedecenijskom prijatelju, lično sam mu zamerao što se stavlja na raspolaganje tipovima sumnjivih biografija i karaktera. Njegova predstava o današnjem klubu svog života, je na žalost jača od potrebe da sačuva obraz i okane se Zvezde koja nije njegova.

„Njegova" Zvezda je završila u Bariju pre četvrt veka, tada kada se sa njom u svojstvu predsednika popeo na vrh Evrope. Kasnije, ona je poput mnogih fudbalskih klubova postala oruđe za prljave poslove političkim marginalcima, nacionalistima, huliganima, prevarantima, kriminalcima... Više od četvrt veka, Zvezda ne može biti svrstana među institucije od interesa za državu. Za razliku od takvih koji su današnja elita, naša realnost i proizvod kriminalnog sistema u državi koja to nije uspela da postane nakon izlaska iz zajednica država na ovim prostorima, Mijailović ima biografiju na koju može biti ponosan. Zato nema smisla, sa svim greškama koje čovek u svom delanju čini, omalovažavati takve ljude poput Toze Mijailovića. To ne znači da Anđus nema pravo da zahteva od Mijailovića da napusti predsedničku funkciju. Naprotiv! Saglasan u tom pogledu, ja bih dodao da to mora da učini zbog sebe i ugleda koji još uvek ima među onima koji ga poznaju bezmalo pola veka!

Kvalitet nakaradne lige, porinut je još dublje uvozom trećerazrednih stranaca u redovima lidera prvenstva. Uz časne izuzetke vrednih, zalutali strani škart pojavljuje se još po negde na našim terenima. Koji i kakvi razlozi i motivi pokreću strance da dođu u naš fudbal koji je ispod kvaliteta iole ozbiljnih liga u Evropi, prepun prevara i laži, bez publike i sa rizičnim navijačkim grupama koje često organizuju incidente na koje država ne reaguje ili je prema njima blaga? Zašto dolaze u siromašnu Srbiju u kojoj se igračima duguju višemesečne, inače skromne prinadležnosti, u kojoj su treneri kratkoročne biljke, a upravljači („gazde") ljudi koji imaju malo veze sa fudbalom, ne razumeju vrednosne kriterijume, sa iskrivljenom percepcijom lošeg i dobrog? Jedini logični odgovor bi mogao da bude da je angažovanje fudbalskog škarta interes mešetara u fudbalskom podzemlju. Sa takvim „pojačanjima" srpski fudbal se potiskuje dublje u bunaru bez dna, a marveni trgovci u liku raznih „managera" i uzurpatora fudbalskih klubova u ničijoj svojini, najčešće, zadovoljno trljaju svoje dlanove i uvećavaju konto svog računa na kojekakvim egzotičnim destinacijama.

U ovakvim aranžmanima, fudbalski „biznismeni", ciljno zidaju cene niskobudžetskim igračima, poželjno obojenim da bi se prepoznali u našem ispodprosečnom kvalitetu i taj novac dele u lancu interesdžija, učesnika u takvom poslu.

Najmanje se tu okoriste oni koji predstavljaju „robu". U takvoj trgovini se opere kriminalno stečen novac i svi su zadovoljni - osim obmanute publike.

Uvoz stranaca kao trend usledio je u prvoj polovini devedesetih sa ulaskom novih „gazda" u našem fudbalu. Poznato je da su ta „gospoda" zamenila inostrano kriminogeno tržište za skučeni prostor ostataka jugoslovenske federacije. Po uzoru na zemlje zapada, zemlje tranzicije su se upustile u trgovinu fudbalskom robom. Kumovima srpskog fudbala, kao i braći po zanimanju na istoku, nije bio cilj da se unapređuje fudbal uvozom „sveže krvi". Cilj je bio „biznis"! Narkotici, duvan, belo roblje kao osnovna delatnost novih gazda proširena je trgovinom fudbalera. Savršeno je nebitno bilo da li je po sredi istinski kvalitet predmetne „fudbalske robe" ili se radi o „bofl robi", kriminalna porodica na globalnom planu je postizala svoj interes.

Vrteo se veliki kapital, koji je u novije vreme bar kada je srpsko tržište u pitanju veoma opao, jer su retki kapitalci (talenti) za koje inostranstvo dreši višemilionsku kesu. Ali još uvek se u sivoj zoni fudbala vrti veliki novac kada se radi o angažmanima polufabrikata sa crnog kontinenta. Ilustrativan primer je Crvena Zvezda.

Današnji ljubitelj fudbala teško će upamti imena aktuelnog sastava ovog kluba, čak i ako Zvezda zaista bude prvak. Verovatno da taj problem imaju i ljudi koji su u klubu. Jer, nije reč o dvojici - trojici igrača. Radi se o kompletnom sastavu. A kada neznaš s kime ideš u boj, nema tu ni čestitih rezultata. Sve je obmana, sve je prevara. Ostaju utehe pa će se još zadugo pamtiti svi šampionski sastavi Zvezde, zaključno sa prvacima Evrope koje su činili: Stojanović, Radinović, Marović, Šabanadžović, Stošić, Jugović, Belodedić, Najdovski, Binić, Prosinečki, Pančev, Savićević, Mihajlović... sa Ljupkom Petrovićem kao trenerom, direktorima Džajićem i Cvetkovićem. Nakon toga, retko će ko umeti da izdiktira potonje šampionske sastave. Paradoksalno je da osrednji kvalitet domaćih ligaškiih igrača pokreće Zvezdu da dovodi trećerazredne igrače sa međunarodnog tržišta pa bi danas mogla da izvede na borilište svoj alternativni sastav u kome ne bi igrao ni jedan Srbin. Taj sastav bi više ličio na ekipu iz Nigerije. Tragedija naše lige je što ni sa takvim „pojačanjima" Zvezda nije u stanju da osvoji prvenstvo Srbije na regularan način! To tvrde oni koji bolje poznaju prilike u Zvezdi i srpskom fudbalu, oni koji su vatreni navijači ili pristalice našeg najtrofejnijeg kluba.

Posle svega, na kraju balade se pokreću pitanja da li našem najtrofejnijem i najprivilegovanijem klubu trebaju polovnjaci iz uvoza? Da li da bi Zvezda potvrdila svoju nerealnu dominaciju? Čemu to i kome služi? Srpskom fudbalu najmanje! Konačno, poraz je kada saznajemo od obaveštenog novinara da je veliki novac Klubu u blokadi i dugovima do grla, za uvoz polovnjaka i oltajmera u koloru obezbedio našim parama „najvatreniji" navijač, čovek koji nam kroji sudbinu države i naših života.

Pitanje stranaca u našem fudbalu i značaj njihovog učešća za unapređenje fudbalskog sporta nikada nije predstavljalo temu institucijama sporta ili medija. Mada je to autonomno pravo svakog kluba, ne bi bilo nenormalno da se Fudbalski savez Srbije oglasi kako sa stručnog, još više sa stanovišta odgovorne politike krovne organizacije, na temu „uvoza" stranaca. Zašto javnosti da se ne ponude analitička sagledavanja i stanovište kompetentnih institucija i stručnih ljudi, konačno odgovori, šta je naš fudbal imao od stranaca koji su defilovali kroz našu ligu. Ali, takva razmišljanja o fudbalu i sportu u celini su utopija u državi bez ozbiljnog i odgovornog sistema, bez institucija.

U zemlji u kojoj je nauka na periferiji interesovanja, a obrazovanje i stručna misao na margini bilo kakve politike, nije realno očekivati da se polupismeni stručnjaci i primitivci bez elementarne kulture koji vladaju fudbalskom organizacijom Srbije, bave teorijskom analizom pojave koja je zapljusnula naš fudbal polovinom devedesetih.