(Pr)osudite sami

Sužnji i sloboda

Milovan Brkić

Na putu do osnovne škole, kao đak pešak, osim pet kilometara druma, kiše, snega i studeni, život mi je zagorčavala i nekolicina vršnjaka koji su bili mnogo snažniji, viši i jači od mene. Rano sam ostao bez oca, pa u nedostatku zaštite, to još više pogne siromašne.

Po povratku iz škole, kada bi skrenuli sa džade na puteljak ka planini, bio sam izložen, a i meni slični, mučenju od starijih vršnjaka. Prvo bi nas jedan od njih počeo da šamara, drugi bi stao do njega i viknuo, ajde, čik udari još jednom. Nasilnik nas je tukao kao mrtvo magare, a ''zaštitnik'' bi mu pretio rečima, ajd' još jednom, pa ću ja da ti pokažem.

To je trajalo dok jednog dana učiteljica, koja je gledala kroz prozor kako me lemaju u dvorištu, nije izašla i povela me kući. Ćutali smo. Kada smo uzmakli ona je zastala i ispustila nožić iz ruku. Znam da te tuku, rekla je uzbuđeno, ali ne mogu te braniti svaki dan. Moraš da se uspraviš. Slab sam, odgovorio sam. Pogledom je pokazala na britvu i vratila se.

Nema ti druge, potvrdila mi je majka njene reči. Trećeg dana policija je došla po nju. U rutinskom batinanju, nožem, koji nije bio dugačak, ubo sam napadača, srećom iznad srca. Preživeo je, a majku su mi ispitivali, jer sam bio mlađi maloletnik. Učiteljica je svojom čašću potvrdila da sam miran i tih i da mi je život bio ugrožen. I da sam morao da se branim, što je i prihvaćeno. Više batinanja nije bilo.

Takav je život. Ili si moćan, il' si tlačen. Moj kolega tvrdi da ''u životu i u smrti, uvek te neko trti''.

Sećam se istorijskih likova. Apisa, Gavrila Principa...Alije Alijagića, sestara Bukumirović, Zage Malivuk, Drinke Pavlović...hrabrih ljudi koji su umrli za slobodu. Nisu hteli da se sagnu, da gledaju kako im se sugrađani tlače, ubijaju, nestaju.

Danas je Srbija izdana, okupirana, opljačkana, osiromšena i u nestajanju.

Okupatori su nam nametnuli šizofrenog pedera, smrtno bolesnog čoveka, napujdali ga na nas, da nas satre, smrvi, umesto njihovih bombi. Ajd' udri ih još ovaj put, seire, dok nas on satire.

Svakog dana, šizofreni Vučić nas, kao pod okupacijom, plaši Amerikancima, Nemcima, Turcima, Albancima, Evropskom Unijom. Ćutite i radite, stoko jedna, lezlebovići, poručuje nam.

Milioni građana Srbije su postiđeni pred decom i prijateljima od bede u kojoj živimo.

Da li je moguće da niko od pet miliona Srba nema kuraži da istrči pred ovog zlotvora koji nas je opljačkao?

Umirući diktator poručuje da će nas za svog mandata uvesti u EU, a oni uporno tvrde da do 2025. godine o tome i ne sanjamo. Zar niko od nas nije noćas sanjao da ga više nema? A, on i njegova Velika propaganda laži, stalno najavljuju njegovo smaknuće, poimenice prozivajući one koji su to naumili da urade. Ali se oni, na žalost, ne oglašavaju, a među njima sam i ja!

Tako je i na Svetog Nikolu AV bio primljen u Kremlju, što je njegova svita na sva zvona udarala. Njega, ministre Antića, Dačića i Vulina primio je predsednik Putin. Čekali su ga skoro tri sata, jer im je pokazao da zna koja ološ je ušla u Kremlj. Razgovor je trajao manje od 20 minuta. Predsednik Putin je bio besan na Dušana Bajatovića i Alekseja Milera, koji su organizovali susret. Video je gomilu lažova i prevaranata, koji su ulaskom u Kremlj hteli da pošalju poruku Donaldu Trampu da ne dira njihov kartel, jer oni odoše Rusima. Zato i Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, nije došao tog dana u hotel Hajat u 14. sati, na sastanak sa direktorom BIA Bratislavom Gašićem, Don Batom. Ni Vučić se nije sreo nasamo sa Putinom, dobio je ''memorandum o saradnji''. Niko nije ni spomenuo sistem S 300.

Po povratku, Vučić je nastavio da laže na pasja usta.

Nakon besomučnog bombardovanja, NATO alijansa je odustala od kopnene ofanzive na Srbiju, shvativši da će Srbi da ginu do poslednjeg, a da oni neće proći.

Da li je AV ubio svu srpsku kuraž i ponos?

Umesto što ginu u kafićima, u tučama na stadionima ili našmrkani, zar među Srbima, a među njima sam i ja, nema nikog ko bi poginuo za slobodu?