Feljton

Istorija tajnih službi: od Faraona do NSA (4)

Preobražaj kulture bezbednosti

Tajne službe su oduvek služile kao sredstvo represije i gaženja ljudskog dostojanstva. To pre svega važi za diktature, ali predstavlja i sastavni deo istorije demokratija. I to je, takođe, jedna od tema ove knjige o delatnosti tajnih službi, od njihovih antičkih početaka, preko hladnog rata i njegovog okončanja, pa sve do savremenog doba. Kako funkcionišu ovi u javnosti tako malo uočljivi instrumenti politike bezbednosti? Ko sme da ih koristi? I ko u liberalno-demokratskim pravnim državama brine o tome da ostanu u zakonskim okvirima i da njihove vlade ne traže ono što nije u skladu sa zakonom? Povodom ovih i drugih pitanja, Volfgang Kriger, poznati nemački stručnjak za rad i istoriju tajnih službi, član Naučnog saveta francuskog ministarstva odbrane, i član nezavisne Komisije istoričara za istoriju nemačke obaveštajne službe, napisao je knjigu "Istorija tajnih službi", čije delove objavljujemo u nekoliko nastavaka uz saglasnost izdavačke kuće "Laguna"

Volfgang Kriger

Konačno, treba spomenuti i aferu s prisluškivanjem u vreme predsednika Miterana, mada se ona ne može smatrati naročito teškim moralnim prestupom tajnih službi. Za razliku od u inostranstvu mnogo poznatije afere s brodom Rejnbou vorior (iz 1985), u kojoj su agenti francuske tajne službe potopili brod organizacije Grinpis, u aferi sa prisluškivanjem posredi su bili Miteranovi čisto lični interesi. (U aferi Rejnbou vorior reč je ipak bila o francuskoj politici odbrane, to jest o francuskoj nuklearnoj probi u južnom Pacifiku)

Predsednik Miteran je, naime, ćeliju za borbu protiv terorizma smeštenu u predsedničkoj palati iskoristio za prisluškivanje političkih protivnika i drugih osoba koje mu nisu bile po volji. Pored toga, na taj način je hteo i da zastraši novinare, koji su mu pretili da će objaviti tajnu o njegovoj vanbračnoj ćerki Mazarin Penžo, koja je povrh svega s majkom živela u stanu namenjenom povlašćenim državnim službenicima. Francuski sud je tek 2000. godine uspeo da dođe do nedvosmislenih dokumenata o ovom slučaju. Veći broj državnih službenika je 2005. osuđen zbog narušavanja privatnosti. Ali Miteran, glavni krivac, u to vreme već skoro deset godina nije bio među živima.

Teško kršenje ljudskih prava neprestano se stavlja na teret i državi Izraelu. Pritom je prvenstveno reč o dugotrajnom ratu koji Izrael vodi protiv arapsko-palestinskog ekstremizma. Igrani film Minhen (2005) izazvao je veliku javnu raspravu. On se bavi planskim ubijanjem atentatora i organizatora napada na izraelski olimpijski tim u Minhenu 1972. Stiven Spilberg, režiser ovog filma, pritom je za uzor imao specijalnu jedinicu Cezareja izraelske tajne službe Mosad, koja je u periodu od 1972. do 1981. verovatno planski pobila dvadeset ljudi. Činjenica da nijedan od izvršilaca atentata u Minhenu nije osuđen pred redovnim sudom pokazuje u kojoj meri su u borbi protiv terorizma regularnu pravnu državu zamenili alternativni načini delovanja izraelske vlade.

Plansko ubijanje je očigledno zamenilo raniju praksu, koja se sastojala u otmicama zločinaca i njihovom dovođenju u Izrael, da bi tamo bili izvedeni pred redovni sud. Suđenje Adolfu Ajhmanu 1960. omogućila je takva spektakularna otmica koju je izvela tajna služba Mosad. U borbi protiv arapsko-palestinskih terorista Izrael je, međutim, sve više posezao za planskim ubijanjem, delimično i uz odobrenje izraelskog Vrhovnog suda. Nešto drugačiji slučaj predstavljala je takozvana afera Autobus 300 aprila 1984.

Posredi je bilo uzimanje talaca iz jednog autobusa na liniji 300 južno od Tel Aviva. Četvorica naoružanih Palestinaca prisilili su autobus sa trideset i pet putnika da krene u pravcu Gaze kako bi iznudili oslobađanje pet stotina palestinskih zatvorenika. Policija i pripadnici specijalnih snaga zaustavili su autobus. Najpre su pregovarali, a zatim pod zaštitom noći konačno izvršili napad, u kom su dva otmičara ubijena, a preostala dva uhapšena. Snage bezbednosti su, međutim, objavile da su sva četvorica otmičara prilikom akcije oslobađanja ubijena.

Pošto je u Izraelu vladala vojna cenzura, štampa je oklevala da objavi ono što su novinari primetili. Konačno su u štampi objavljena fotografije na kojima se jasno videlo da je policija sa mesta događaja odvela dva mladića. Prilikom istraživanja slučaja ispostavilo se da je šef domaće tajne službe naredio da obe osobe budu ubijene i da je svojim službenicima naložio da falsifikuju dokaze. Tek dve godine kasnije, novinari izraelske televizije razotkrili su ove falsifikate. Šef tajne službe je morao da podnese ostavku, ali ipak nije izveden pred sud. Istražni sud je tim povodom izneo jasan stav: "...Svi vladini postupci, uključujući i postupke snaga bezbednosti, odvijaju se u okviru zakona i moraju da ga se drže."

Time su date smernice za zakon o tajnim službama iz 2002, kojim je prvi put uređen rad unutrašnje tajne službe Šabak (zvane i Šin Bet), kao i politička kontrola nad njom. Nakon toga je uspostavljen specijalni disciplinski sud za službenike tajnih službi, koji se bavio slučajevima zloupotrebe službenog položaja i kršenja pravnih propisa. Pregovori smeju da se vode tajno, ali podležu nadzoru ministra pravosuđa. Tužilac je uvek regularni državni javni tužilac.

Konačno zaslužuje da se spomene i Istražna komisija koja je trebalo da ispita zbog čega tajnoj službi za inostranstvo, Mosadu, u septembru 1997. nije pošlo za rukom da ubije vođu Hamasa, Haleda Mašala. Tada je došlo do međunarodnog skandala, koji je izraelskog premijera Netanjahua prinudio da javno prizna ovu operaciju, koju je sam naredio.

U posleratnoj Nemačkoj, kao primer promene u shvatanju ljudskih prava može se navesti tretman Cigana, koji se danas nazivaju Sinti i Romi. Tek u zajedničkom saopštenju bavarskog premijera Edmunda Štojbera i Eriha Šnebergera, predsednika Udruženja nemačkih Sinta i Roma za pokrajinu Bavarsku, od 16. maja 2007. govori se o "...posebnoj istorijskoj odgovornosti prema približno 12.000 pripadnika ove nacionalne manjine koji u Bavarskoj žive". Time je za sve nemačke državne organe trebalo da bude podvučena crta ispod jednog posebno sramnog poglavlja nemačkih pokrajinskih i saveznih vlasti nadležnih za unutrašnju bezbednost.

Šta se, naime, desilo? Nakon genocida nacionalsocijalističke Nemačke nad Sintima i Romima, u nemačkim državnim organima, a naročito u policiji, ni u kom slučaju nije došlo do suštinske promene stava prema ovoj grupi stanovništva. Mnogo pre bi se moglo reći da je ona i dalje posmatrana kao društveni "problem", praćena policijskim sredstvima i dovedena u nepovoljan položaj u svom svakodnevnom životu.

To se događalo na osnovu zakona i državnih propisa koji su poticali iz nacionalsocijalističkog doba ili bili načinjeni po uzoru na tadašnje propise. Pokrajinska služba za borbu protiv kriminala u Minhenu svoj rad je nastavila čak i sa kartama i dokumentima koji su poticali iz nacionalsocijalističkog doba. Među nadležnim službenicima bile su najmanje četiri oso- be koje su pre 1945. sprovodile deportovanje Sinta i Roma u logore smrti. Jozef Ajhberger, jedan od njih, koji je u glavnoj službi za bezbednost nemačkog Rajha bio nadležan za deportovanje, sada je vodio Landfahrerzentrale, odnosno Centralu za putnike.

Time su nacionalsocijalistički stručnjaci i dalje ostali u svojoj struci ili blizu nje. SS štandartenfirer Paul Verner, koji je takođe i u RSHA organizovao deportovanja, a pre svega bio stručnjak za „preventivnu borbu protiv kriminala", sve do šezdesetih godina bio je službenik Ministarstva unutrašnjih poslova u pokrajini Baden-Virtemberg, a 1955. predložen je čak i za položaj predsednika Savezne službe za borbu protiv kriminala.

Robert Riter, koji je rukovodio Centrom za istraži- vanje rasne higijene i biologije stanovništva pri Ministarstvu zdravlja nacističke Nemačke (od 1936), od 1947. je u Frankfurtu na Majni vodio službu za brigu o duševnim i nervnim bolesnicima. Krivični proces koji je protiv njega vođen zbog učešća u genocidu nad Ciganima obustavljen je 1950.

Minhenska Landfarercentrale i kartoteka Cigana bili su, dakle, samo deo onoga što je širom Nemačke predstavljalo redovnu policijsku i državnu praksu. A ona je pak sledila u to vreme uobičajeni model po kom su Sinti i Romi bili označeni kao problematični ljudi, skloni besposličenju i kriminalu. Već ubrzo po završetku rata oni su isključeni iz „neodložne pomoći" koju su opštine obezbeđivale preživelima iz koncentracionih logora. Umesto toga, stavljeni su pod političku prismotru, pri čemu su pored nacionalsocijalističke kartoteke Cigana korišćeni i ostali tadašnji materijali i dokumenta - potvrde o rasnoj pripadnosti, dokumenta o deportovanju, itd. Čak su i tetovaže sa brojevima iz koncentracionog logora i dalje korišćene kao osobeni znaci za identifikaciju.

Nakon što su saveznici ukinuli rasno-diskriminativne nacionalsocijalističke zakone, bavarski parlament je 1953. doneo Propis o putnicima, koji je tek 1970. ukinut zbog svoje protivustavnosti. Druge nemačke savezne pokrajine imale su slične zakone, a oni su se, baš kao i bavarski, delimično oslanjali na zakone iz Vajmarske Republike. U policijskim priručnicima i dalje su se mogla naći određenja iz nacionalsocijalističkog vremena, pa tako i u jednom školskom priručniku zapadno- nemačke Savezne službe za borbu protiv kriminala (Bundes- kriminalamt) iz 1967.

Prema takvom načinu razmišljanja u to vreme su se upravljali i sudovi. Savezni sud SRN je 1956. odbio zahteve za odštetu deportovanih Roma, s obrazloženjem da je tu bilo posredi „preseljenje", koje ne potpada pod zakonske propise o odšteti. Tek 1965. Bundestag doneo je zakon o odšteti, koji je trebalo da namiri one koji su zbog odluke Saveznog suda iz 1956. ostali bez odštete. Za najteže slučajeve je 1981. doneta i dodatna zakonska odredba. Pritom su nemačke vlasti i sudovi neprestano tvrdili da dokumenta neophodna za utvrđivanje odštete više ne postoje.

U Kelnu se, međutim, 1992. pojavilo hiljadu "zaturenih" dokumenata, koji su predati Državnom arhivu u Diseldorfu. Zaslužuju da se spomenu i naučna savetovanja države i crkve, kao i akademske karijere "proučavalaca rasnih odlika", koji su potrajali sve do poznih sedamdesetih godina. Tek u oktobru 2001. bavarsko Ministarstvo unutrašnjih poslova je predsednicu bavarskog Ustavnog suda pismeno obavestilo "da je obustavljen specijalni odnos prema ovoj nacionalnoj grupi koji je u Bavarskoj sve dotle postojao". Kao što ovaj primer upečatljivo pokazuje, nepoštovanje ljudskih prava od strane organa bezbednosti može da se odvija uz opštu saglasnost parlamenata, sudova i javnosti.

Sasvim drugačija situacija bila je sa „aferom prisluškivanja Klausa Traubea" iz 1975/76. Traube je bio nuklearni fizičar, kao industrijski rukovodilac odgovoran za razvoj brzih oplodnih reaktora u nemačkom gradu Kalkaru, a Savezna služba za zaštitu Ustava ga je prisluškivala jer je sumnjala da održava veze sa levičarskim teroristima (RAF). Pošto se sumnja pokazala kao neosnovana, otkriće ovog slučaja u magazinu Špigel (Dr Spiegel) dovelo je do političkog skandala, koji je za posledicu imao ostavku saveznog ministra unutrašnjih poslova Vernera Majhofera. Prvi zakonski propisi o kontroli Parlamenta nad tajnim službama, koje je Bundestag doneo 1978, bili su tesno povezani sa ovim slučajem.

U najnovijoj prošlosti, duhove je uzburkao slučaj Murata Kurnaca. Pritom je pitanje bilo da li je nemačka Savezna vlada možda propustila da preduzme nešto kako bi oslobodila ovog Turčina rođenog u Nemačkoj, koji je četiri i po godine bio zatvoren u Gvantanamu, pogotovo što nije moglo da se dokaže da je Kurnac počinio ikakvo krivično delo. Uzbuđenje je, međutim, ovde bilo političko u užem smislu, naime više u oblasti partijske politike, jer je ubrzo postalo očigledno da metu predstavlja tadašnji ministar inostranih poslova Štajnmajer, koji je u periodu o kom je reč bio šef kancelarovog kabineta, a time i odgovoran za nadzor tajnih obaveštajnih službi.

Imajući u vidu istorijske primere prestupa tajnih službi, policije i njihovih nalogodavaca, temi kontrole tajnih službi treba pristupiti sa odgovarajućom skepsom. Ako liberalno-demokratski parlamenti, vlade i pravosuđe i sami dospeju u sukob s ljudskim pravima, kako će kontrolisati organe bezbednosti, a ako ni sami nisu bez krivice i lišeni vlastitih interesa, kako ta kontrola može da se odvija zaista delotvorno?

Izvršni organi, na kojima počiva glavna odgovornost za kontrolu tajnih službi, suočavaju se s dilemom koja je teško rešiva. Strogi propisi o bezbednosti predviđaju da je samo mali broj ministara i visokih službenika u stanju da temeljno i sistematski nadgleda potencijalno najopasnije i najspornije operacije tajnih službi. Ali pošto su ti ljudi isti oni koji tajnim službama i odobravaju njihove specifične zadatke i misije, razumljivo je da u slučaju neuspeha ili zloupotrebe vlasti nisu zainteresovani da se ti slučajevi detaljno i bespoštedno razjasne. To znači da je najdelotvornije i zbog svog stručnog znanja najmoćnije sredstvo kontrole umnogome malo zainteresovano da ispuni svoj zadatak kada je reč o kontroli. Zanimljivo je da su se parlamenti tog zadatka poduhvatili tek kasno, kad su drugi državni organi unutrašnje i spoljne bezbednosti, a pre svega policija i vojska, već bili podvrgnuti gustom spletu kontrolnih mehanizama.

U Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, parlamenti tajne službe počinju da kontrolišu od sedamdesetih, odnosno devedesetih godina. U Francuskoj, jednoj od najstarijih evropskih demokratija, sveobuhvatni zakon u ovoj oblasti donesen je tek 2007. U malobrojne izuzetke spadaju Holandija (1952) i Savezna Republika Nemačka (1956).

U političkoj praksi posle 1945. stalno se iznova pokazuje da organi izvršne vlasti zaduženi za kontrolu tajnih službi, kao i parlamenti, zaista intervenišu tek onda kad skandali u vezi sa tajnim službama budu otkriveni u štampi. Štampa je pritom, sa svoje strane, upućena na dojave ljudi iz unutrašnjih krugova, takozvanih insajdera ili uzbunjivača (whistle blowers). Isključivo sopstvenim sredstvima, štampa po pravilu ne može da ostvari takav proboj. Stoga je zaključak koji se često sreće, da je recimo Vašington post, ili neki drugi list, otkrio skandal X ili Y u vezi sa tajnom službom, po pravilu pogrešan. Zapravo su uglavnom insajderi koji su ostali anonimni bili ti čijim informacijama se štampa poslužila. Pravosuđe, međutim, raspolaže instrumentima pomoću kojih može da prisili vladin aparat na objavljivanje nezgodnih informacija te vrste.

Od 11. septembra 2001. i „novih zakona o bezbednosti" koji su njime podstaknuti - u Nemačkoj ih često nazivaju i Šilijevim zakonima - uspostavljena je opšta saglasnost da ovo širenje spektra intervencija tajnih službi mora da bude nadomešteno pojačanom kontrolom tajnih službi. U suštini se pretpostavlja da kontrola tajnih službi garantuje i bolju zaštitu građanskih i ljudskih prava.

U međuvremenu smo, međutim, bili prinuđeni da zaključimo da na taj stav treba gledati sumnjičavo, jer je veći broj, uglavnom parlamentarnih, istraga pokazao da su događaji u vezi sa napadom 11. septembra i trećim ratom u Iraku (iz 2003) imali pozadinu povezanu sa radom tajnih službi i da su tajne službe iskorišćene u političke svrhe.

Kako su razorni napadi 11. septembra uopšte mogli da se dogode u zemlji kao što su Sjedinjene Države, koja već raspolaže najsveobuhvatnijim i ,,najdubljim" sistemom kontrole od strane Parlamenta? Kako je Američki Kongres tako dugo mogao da predviđa tehničke probleme tajnih službi koji su otkriveni u istragama nakon 11. septembra? I u Velikoj Britaniji je način na koji je političko rukovodstvo kontrolisalo tajne službe postao predmet većeg broja istraga. Mada tamošnje institucije parlamentarne kontrole imaju manje sveobuhvatna ovlašćenja i nadležnosti nego odgovarajuće institucije u Americi, one su do tog trenutka uglavnom ocenjivane veoma pozitivno. Pritom, međutim, nisu bile u stanju da spreče čitav niz pogrešnih procena koje su imale veliku težinu i, što je još gore, zloupotrebu saznanja tajnih službi od strane političkog rukovodstva.

Pažljivo čitanje izveštaja tih istraga ostavlja mnogo prostora za sumnju da li su uopšte zamislivi kontrolni mehanizmi koji mogu da spreče svaku zloupotrebu. Naročito je teško videti kako bi, makar i na tek približno zadovoljavajući način, mogla da se reši ovde u opštim crtama izložena dilema kontrole unutar same vlade. Uočava se da za takvu preventivnu kontrolu umnogome nisu prikladni ni parlamenti. Iz ovog ugla posmatrano, kada su dani oduševljenja kontrolom ostali za nama, postaje nam razumljivije zbog čega bi naročito preventivna kontrola trebalo da bude podvrgnuta pametnom samoograničenju. Tamo gde su izgledi za uspeh neke aktivnosti veoma nesigurni, ne bi trebalo stavljati na kocku ugled parlamenta i poverenje koje on u javnosti uživa. Sada počinjemo da shvata- mo zbog čega parlamenti do sedamdesetih godina XX veka nisu ni hteli da uspostavljanjem zakonskih okvira, ili budžetskom kontrolom koja zalazi u najsitnije pojedinosti, kontrolišu tajne službe. Ove službe su ostale po strani od detaljne parlamentarne kontrole. Do detaljnih parlamentarnih istraga doveli su samo slučajevi skandaloznog zakazivanja tajnih službi, kakav je recimo bio japanski napad na Perl Harbor.

Nažalost, nijedan od postojećih instrumenata kontrole taj- nih službi ne odnosi se na onaj vid rada koji je danas veoma važan, dok će u godinama koje dolaze postati još značajniji, a to je njihova međunarodna saradnja. Ta saradnja je u početku bila ograničena na ratne saveze, recimo za vreme oba svetska rata. Od 11. septembra, liberalne demokratije su, međutim, veoma pojačale svoju saradnju sa diktaturama svih vrsta, a pre svega onim u muslimanskim državama, prvenstveno radi borbe protiv islamskog terorizma, koji predstavlja veliku opasnost i za većinu ovih režima.

Kao razlog manjkave parlamentarne kontrole takve saradnje tajnih službi često se navodi rizik da bi bavljenje stranim obaveštajnim službama predstavljalo ogromnu prepreku za razvoj saradnje i da bi dovelo do gubitka ove vrste strane podrške sopstvenoj politici bezbednosti. Rezultat, međutim, predstavlja smanjena nadležnost nacionalnih parlamenata. Treba samo podsetiti na sveobuhvatnu istragu Parlamenta EU o programu Ešalon ili pak na kontroverze zbog američkih specijalnih letova preko Evrope kojima su zarobljeni teroristi, bez ikakvog sudskog postupka, izručivani trećim zemljama, gde su podvrgavani "mučenju preko posrednika", kao i zbog samog postojanju američkih tajnih zatvora i centara za saslušavanje u istočnoevropskim državama članicama saveza NATO.

Ova pitanja igraju određenu ulogu i u stvaranju zajedničke spoljne politike i politike bezbednosti Evropske unije, koje je još u toku. Kontrolni odbor italijanskog parlamenta je 2006. godine pozvao u Rim članove odgovarajućih odbora ostalih država članica EU, nadajući se da bi tako mogao da se uspostavi trajni dijalog o iskustvima svih zemalja u ovoj oblasti. Izgleda da je to neophodno, kako zbog saradnje država EU u borbi protiv međunarodnog terorizma i organizovanog kriminala, tako i zbog sve većeg broja zajedničkih humanitarnih i vojnih operacija u svim delovima sveta.

Koliko god strah od kršenja ljudskih i građanskih prava od strane organa bezbednosti, a pogotovo od strane tajnih službi, bio opravdan, ipak ne treba izgubiti iz vida i da se u novije vreme na tom polju - bar u liberalnim demokratijama - nagoveštava jedan suštinski preobražaj. Od kraja hladnog rata tajne službe su postale transparentnije i demokratičnije. Transparentnije su zbog toga što je za borbu protiv novih bezbednosno-političkih opasnosti, kao što je islamski terorizam, neophodna saradnja građana. Tu se uočava niz sličnosti sa istražnim radom policije, koji je takođe u velikoj meri upućen na podršku i saradnju građana. Stoga deluje razumljivo što se sve više gube granice između rada tajnih službi u zemlji i inostranstvu i rada tajnih službi i rada policije, sa druge strane. Smanjila se čak i razlika između policije i vojske, recimo u međunarodnim misijama obezbeđivanja mira, ili nametanja mira, u Avganistanu i drugim zemljama. Tajne službe su postale demokratičnije, jer se osoblje sve više regrutuje javno, čak i oglasima preko interneta, pri čemu prednost imaju žene i pripadnici nacionalnih manjina - a naročito druga generacija imigranata. Naposletku, i neverovatno povećan značaj elektronskih komunikacija - mobilne telefonije, interaktivnog interneta itd. - takođe traži nove kvalitete i ovlašćenja, koji daleko prevazilaze dosad uobičajene modele razmišljanja tajnih službi.

Govori se o suštinskom preobražaju kulture bezbednosti, koji se u policiji i vojsci svakako može posmatrati lakše nego u tajnim službama, koje su još uvek zaklonjene od pogleda javnosti. Pretpostavka da se taj preobražaj uveliko odvija i u njima ipak svakako nije pogrešna. Veća transparentnost i javnost rada zbog promena do kojih je u društvu došlo ne bi, međutim, trebalo da zavara kad je reč o tome da najnoviji instrumenti nadzora - zbog kojih govorimo o "građanima od stakla" - sve više ugrožavaju liberalna društva, dok u isto vreme protiv globalnih bezbednosnih rizika, kao što su terorizam, organizovani kriminal i piraterija, može da se bori samo uz pomoć efikasnih organa bezbednosti. Da li je u suočavanju sa ovim dvostrukim izazovom moguće da se politička kontrola tajnih službi pojača, a da se pritom i njihov učinak poboljša, daleko je neizvesnije nego što bi javnost liberalnih demokratija želela.

Za liberalno-demokratsku pravnu državu, rad tajnih službi će uvek ostati etički i politički izazov posebne vrste.

(Kraj)

O autoru

Autor knjige Istorija tajnih službi - od Faraona do NSA, Volfgang Kriger, obrazovao se u Minhenu i Kelnu, Bolonji i Parizu, Prinstonu i Torontu; bio je gostujući profesor na Harvardu i Oksfordu i profesor novije istorije na Filipsovom Univerzitetu u Marburgu do 2013. Jedan je od suosnivača Radne grupe za istoriju obaveštajnih službi, a do 2007. bio je i njen predsednik; član je Naučnog saveta francuskog ministarstva odbrane, i član nezavisne Komisije istoričara za istoriju nemačke obaveštajne službe.

Narudžbenica

Knjigu Volfganga Krigera "Istorija tajnih službi - od Faraona do NSA", moguće je naručiti u izdavačkoj kući "Laguna"

Tel: 011/71-55-055

Fax: 011/71-55-085

e-mail: info@laguna.rs