Dežurna

Tiranin Vučić od Kineza kupuje zlato po najvišim cenama, kada je ono najjeftinije, deleći profit

Podvučeno žutim

Postajemo polako svetski šampioni u stvaranju sopstvenih, nelegalnih verzija inače legalnih poslova. Tako zlato koje kineska kompanija vadi iz nalazišta u Istočnoj Srbiji od nje otkupljujemo isključivo kada je cena visoka, onda ga preko više posrednika od samih sebe „pozajmljujemo” kada je cena niska, da bismo ga opet otkupili kada je cena visoka. I tako već dve godine u krug. Ovom metodom presipanja iz šupljeg u prazno državni budžet smo „olakšali” za više stotina miliona dolara koji su se prelili u privatne džepove.

Milan Malenović

Od leta 2019. godine zlatne rezerve Srbije do danas su na papiru porasle za skoro sto odsto, ali one nisu u službi jačanja srpske ekonomije, pa čak ni stabilnosti dinara. Kao i sve ostalo i ovo je u funkciji bogaćenja pojedinaca.

Da se podsetimo: 31. avgusta 2018. Vlada Srbije je odlučila da RTB Bor proda kineskoj kompaniji „Zijin” („Ziđin”). Na taj način je kineska kompanija, uz sinhronizovanu akviziciju kanadske kompanije koja je imala dozvolu za istraživanje na lokalitetu “Čukaru Peki” postala i vlasnik najvećeg procenta ukupno 130 tona zlata, koliko se pretpostavlja da leži u tlu Istočne Srbije. U posed RTB Bora “Zijin” je ušao 18. decembra iste te godine.

Pola godine kasnije, 23. maja 2019, Aleksandar Vučić (koji nije imao ni ustavno, a ni specijalno ovlašćenje da zastupa Srbiju) na sastanku sa predstavnicima Međunarodnog monetarnog fonda insistira na dobijanju dozvole da se zlatne rezerve naše zemlje sa tadašnjih nešto preko 20 tona povećaju na 50 tona i to do kraja ove godine. Kao obrazloženje izneo je navodnu želju da se na ovaj način obezbedi stabilnost nacionalne valute. MMF je dao zeleno svetlo i odmah se krenulo u kupovinu.

U to vreme cena zlata sve više raste, ali Bor nije imao dovoljno ovog metala koji bismo mogli da kupimo. Zbog toga Srbija u celoj 2019. kupuje samo oko pola tone zlata, iako smo već imali dozvolu MMF-a za kupovinu 30 tona. Zato u prvoj polovini 2020. NBS kupuje preko 10 tona zlata i to u trenutku kada njegova cena počinje naglo da raste. Početkom avgusta te godine zlato doseže svoju najvišu cenu u poslednjih pet godina - 2.071,69 USD za finu uncu, a upravo nešto malo pre toga NBS kupuje pomenutu količinu koja je, da podsetimo, bila skoro ravna polovini tadašnjih naših zlatnih rezervi.

U trenutku kada smo prodavali RTB Bor, cena zlata se nalazila u padu, a svoju najnižu petogodišnju vrednost dosegla je krajem septembra 2018. na ceni od 1.123,16 USD za finu uncu. To znači da smo zatečene rezerve zlata Kinezima prodali po nižoj ceni od one za koju smo to isto zlato 10 meseci kasnije od njih otkupili (u leto 2019. cena je već dosegla granicu od 1.500 USD). Ovo je, međutim, sitnica u odnosu na ono što sledi.

Srbija nastavlja da u kontinuitetu kupuje zlato, iako je njegova cena izuzetno visoka. Zlato kupuju i druge centralne banke kako bi ojačale svoje valute, ali je ovaj plemeniti metal tražen i od drugih investitora zbog straha od sloma valutnog sistema usled mogućeg pada indeksa na berzi. Trenutno su svi berzanski indeksi u plusu, ali to nije pokriveno rastom privrede, već velikim prilivom špekulativnog kapitala.

Po podacima Narodne banke Srbije naše zlatne rezerve trenutno iznose 35,75 tona. Posle velike kupovine početkom leta 2020. (kupljeno 10 tona) usledilo je nekoliko manih kupovina tokom te godine (najviše u periodu jul 2020. - januar 2021, skoro četiri tone. U tom periodu cena je i dalje izuzetno visoka, a onda dolazi do njenog naglog pada u periodu januar - mart ove godine, ali tada je obustavljena i dalja kupovina od strane Narodne banke Srbije.

Sve ovo ukazuje na prave ciljeve svih ovih transakcija.

Kao prvo što upada u oči jeste činjenica kako država svoje najveće nalazište zlata prodaje stranoj kompaniji u trenutku kada razmatra povećanje sopstvenih zlatnih rezervi. Kao što smo videli, to je urađeno kako bi se preko mućkanja sa cenom zlato jeftino prodalo, a zatim skupo otkupilo, a prihod podeljen između kineske kompanije i naše državne vrhuške. To je bio samo prvi korak.

Kako pokazuje izveštaj američke agencije CIA iz 2019. (kasniji nisu dostupni javnosi) o kretanju svetskih zlatnih rezervi Srbija svoje zlato čuva najviše u jednoj banci u Dubaiju, za koju se zna da pripada vladarskoj porodici Al Nahjan. To nije ništa nezakonito, kao što nije nezakonito ni to što tamo tog zlata nema. Nezakonito je ono u šta smo se upleli u tim transakcijama.

Naime, kako pomenuti izveštaj otkriva Narodna banka Srbije radi isto što i mnoge druge banke u svetu - ona svoje zlato pozajmljuje takozvanim “bankama zlatom”, odnosno specijalizovanim finansijskim institucijama koje se bave trgovinom ovim plemenitim metalom. Prilikom tih pozajmica zajmoprimalac se obavezuje da vrati samo pozajmljenu količinu zlata.

“Banke zlatom” zlato prodaju kada je cena visoka, a kupuju kada je ona niska i tako ostvaruju profit koji zadržavaju za sebe. Zajmodavac dobija nazad količinu pozajmljenog zlata i ne učestvuje u riziku trgovine, pa samim tim ni u profitu. Njegova zarada se odnosi na uštedu troškova lagerovanja i čuvanja.

Ovo je sve legalno, ali nije legitimno kako NBS pozajmljuje zlato. Naime, ono preko više posrednika stiže opet do nas, odnosno u naše rezerve i to kada je cena najviša. Zato se trenutno ne kupuje, jer je cena u padu. Sada “banka zlatom” od drugih izvora kupuje zlato koje će nam vratiti. Na ovaj način ostvareni profit se, kao i obično, deli sa najužim krugom ljudi oko Vučića.

Pojednostavljenim rečima šema ove trgovine izgleda ovako: Srbija od Kine uzima kredite koje buduće generacije moraju da vraćaju i to sa kamatama. Od tih para mi zlato izvađeno na našoj teritoriji kupujemo od istih tih Kineza i to kada mu je cena najviša, zatim ga deponujemo u banku u Dubaiju kojoj ga i pozajmljujemo da bi nam ga ona opet prodala kada je cena visoka. I to zlato završava u istoj banci kao naše zlatne rezerve, a zatim se ponovo pozajmljuje “banci zlatom” da bismo ga otkupili... I tako u krug i to već dve godine.

Na ovo je ukazao izveštaj CIA-e iz 2019, a mi opravdano smatramo kako su u međuvremenu pribavljeni i jasni dokazi koji će biti publikovani u nekom od narednih izveštaja.

Da li se isto postupa i sa našim deviznim rezervama?

CIA tvrdi kako se one najvećim delom (preko osam milijardi evra) čuvaju u istoj banci u Dubaiju.NBS krije kao zmija noge gde su lagerovane naše devizne i zlatne rezerve. Pomenuta banka, kao uostalom i sve ostale banke u Dubaiju, poznata je ne samo po tome što dobro čuva podatke o svojim klijentima, već i što na veliko špekuliše na svetskim berzama. Ona nije na spisku banka i finansijskih instituta koji se bave pranjem para za mafiju i teroriste, tako da može sasvim legalno da posluje u celom svetu. Pitanje je jedino koliko je legalno poslovanje u kome je jedna ista strana istovrmeno i zajmodavac zlata, odnosno deviza i njihov kupac, a druga strana zajmoprimalac i prodavac, posebno kada su ugovoreni rokovi trgovine.

Ovome treba dodati da se naše nabavke zlata finansiraju iz stranih kredita, najviše onih koje dobijamo od Kineza, jer je budžet us stalnom deficita, pa para za to nema. O ovome, naravno, Međunarodni monetarni fond nije bio obavešten tokom pregovora u maju 2019.

Zbog ovoga se spoljni javni dug Srbije od kako su naprednjaci preuzeli vlast više nego udvostručio (i to po zvaničnim podacima, mada veliki broj stručnjaka smatra kako je on sada skoro tri puta veći). Posebno se uvećava naš dug prema Kini koja nam rado “daje” novac (koji u suštini ni ne napušta njene banke) kako bismo od njene kompanije zlato kupovali uvek kada je cena najviša u tom periodu. Svetski finansijski stručnjaci upozoravaju kako se Srbija opasno približila granici posle koje neminovno odlazi u dužničko ropstvo, a gospodari će nam biti - Kinezi.

Jedinu korist od ovakvog posla imaju vlasnici kineske kompanije “Zijin”, kineskih banaka koje nam daju kredite i banke u Dubaiju, kao i najuži krug ljudi u čijem centru stoji Aleksandar Vučić.

A:

Istraga se nastavlja

Izveštaji CIA-e na koje se pozivaju reporteri nemačkog internet-tv kanala Pat 11 ukazuju na to da se ovakav način trgovine zlatom ustalio ne samo kada je Srbija u pitanju. Sumnja se da je i sam FED (američka centralna banka) u ovo uključena. Upravo iz tog razloga su američke obaveštajne službe veoma zainteresovane da otkriju celokupnu istinu, mada većina stručnjaka smatra kako je to uzaludan posao, jer se sve odvija preko čitavog niza posrednika kod kojih se gube tragovi porekla i krajnjeg odredišta.

Države, pa tako i Srbija, mogu sasvim legalno da kupuju zlato na svetskom tržištu i one to zaista i čine kako bi sopstvene valute sačuvale u slučaju pada dolara kao svetske rezervne valute broj jedan.

Razlika između toga i „srpske verzije” je u tome što ni državna vrhuška, a ni čelnici centralnih banaka ne učestvuju u podeli zarade, niti kupovinu nameštaju kada je cena najviša kako bi shodno tome i njihova provizija bila visoka. Ovo potonje je predmet daljih istraga CIA-e i američke Agencije za sprečavanje pranja novca.