Jedno sam ipak siguran, na osnovu svega što rekoh i napisah: Univerzitet u Beogradu zaslužuje boljeg rektora i bolju ekipu prorektora od starih okoštalih kadrova Rektorata, koji na kraju svog mandata, kroz neubedljiv i bez ideja nastup stare rektorke Ivanke Popović, zatražiše još jedan trogodišnji mandat. Svojim neradom ostavila je katastrofalno stanje, puno nerešenih problema, plagijata, čak i njenih bliskih saradnika i kolega…

Za Popovićku, dugogodišnjeg funkcionera na Beogradskom univerzitetu, uređenost finasija, dobri uslovi studiranja na diplomskim, master i doktorskim studijama, visokokvalitetni predavački kadrovi i još kvalitetniji istraživači po institutima BU bi bili najbolja i jedina prava preporuka za produženje mandata. Na žalost to nije tako, suprotno je!

Nepotrebne Multidisciplinarne studije treba ukinuti, koštaju previše, a nema od njih nikakve koristi. Rektorka hvali Bolonjski proces koji je doživeo debakl. Kompromitovani Fond za nauku Srbije je nekakva nada rektorki.

Svaki cirkus koji drži do sebe ima menažeriju sa retkim, veoma probranim, zverkama. Tako i Beogradski Univerzitet. Šetnjom kroz Programske savete, Veća za multidiciplinarne studije, Studijske programe, Liste angažovanih nastavnika multidisciplinarnih diplomskih akademskih - master studija i Liste angažovanih nastavnika za multidisciplinarne akademske doktorske studije gore pobrojanih studijskih programa video sam i pročitao svakakve loše predloge, teze, procene, analize…

Počeću prvo od Programskog saveta i Liste nastavnika za izvođenje nastave na master studijskom programu Obrazovne politike za školsku 2019/2020. godinu. Programski savet je poslednji put inoviran/postavljen 13. novembra 2019. odlukom rektora Ivanke Popović i u njemu prva tri mesta zauzimaju profesori Filozofskog fakulteta: Vera Spasenović, Aleksandar Baucal i Tinde Kovač Cerović (još dva mesta zauzimaju dve žene pedagozi sa Univerziteta u Kragujevcu).

Još je interesantniji spisak nastavnika na ovom ‘političkom obrazovanju’. Ima ih 15 (petnaest), od kojih je 9 sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, 4 sa Univerziteta u Kragujevcu, 1 sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju i još 1 sa Učiteljskog fakulteta. Najviše od svega zabrinjava velika rodna neravnopravnost ovog spiska nastavnika. Rodno korektno govoreći, na spisku nastavnika je 12 ženskih imena i tri muška.

Promašeni doktorski programi multidiciplinarnih studija

Po svojoj islišnosti i bućoglavosti sve je ipak nadmašio doktorski program studija „Istorije i filozofije prirodnih nauka i tehnologije”. Evo deset odabranih imena i smešno-žalosnih predmeta koji su predviđeni za izučavanje:

Evo liste 10 nastavnika koji je trebalo da realizuju program doktorskih studija: „Istorija i filozofija prirodnih nauka i tehnologije”, za školsku 2019/2020. godinu: Aleksandar S. Sedmak, redovni profesor Mašinski fakultet, Tehniologija i tranzicija; Predrag J. Marković, naučni savetnik, Institut za savremenu istoriju, Istoriografski diskurs; Ivanka G. Popović, Rektor, Istorija hemije; Marija Bogdanović (80), profesor emeritus-Filozofski fakultet, Sintezno-metodološki diskurs; Miloš Ković, vanredni profesor, Filozofski fakultet, Nauka i kultura u Srbiji 19. i 20. veka i istorija društvenih i naučnih ideja; Srđan S. Stanković, profesor emeritus-ETF, Filozofske osnove veštačke inteligencije; Snežana D. Kirin, Inovacini centar (Mašinski fakultet), Tehniologija i tranzicija; Slobodan Perović, vanredni profesor, Filozofski fakultet, Istorija fizike; Boris B. Lončar, (tragično preminuo 2020), redovni profesor, TMF, Istorija i savremeni principi zaštite od zračenja

Šta kažete za naslove? Hvatate li dah? Nisu ovde posebno birane baš najveće ludosti. Na spisku ima 24 predavača, birao sam neke poznate ljude i neke od najidiotskijih predmeta (u nekim slučajevima su se ova dva kriterijuma susrela na istom imenu). Izostavljen je, na primer, meni nepoznat redovni profesor Filozofskog fakulteta Miloš Milenković, koji je trebalo da predaje Antropologiju nauke (Antropologija je disciplina koja proučava ljudski život i kulturu, te sličnosti i razlike među ljudima: kako ljudi žive, što rade, što misle i kako se odnose prema okolini). Ako su se ovako birani predmeti, čudi me da je akreditaciona komisija, koja je davala “dobro” ovom doktorskom programu, propustila da zahteva istorijski premet: Seksologija nauke?

Završiću svoje komentare Istorije nauke i tehnologije pitanjem: kako će to Slobodan Perović sa Filozofskog fakulteta s razumevanjem predavati istoriju moje nauke FIZIKE, a kako će aktuelna rektorka Popović, “bivša naučnica”, kako sama sebe lepo nedavno okarakterisa, s razumevanjem govoriti o istoriji moderne hemije bez trunke znanja i razumevanja kvantne hemije?

Među prijateljima i poštovaocima ovih Multidisciplinarnih studija pri Univerzitetu je i predsednik SANU Vladimir S. Kostić, a prema njima nije ravnodušan, videsmo to, ni “najveći borac” protiv plagijata na “Zapadnom Balkanu” i šire-akademik Dušan Teodorović.

Ove studije su mu poslužile da pomogne ‘rektorkinom miljeniku’ Đorđu Janaćkoviću da zajedno odaberu komisiju za ocenu i odbranu i doktorske disertacije Janaćkovićevog đaka Dobrice Stojanovića, kog čeka suđenje za plagijat. Tako je to kad se čovek trudi da zauzme i obeleži što širi prostor, kako to redovno čine grabljive zveri i čovekov najbolji i najverniji prijatelj. Samo, da ne ispadne sad: Ganjao Teodorović Malog, a izjurio Vuka(jlovića)?

Aleksandar Kostić, upravnik Audio vizuelnog arhiva i centra za digitalizaciju SANU, umetnuo se i u ovaj program, tiho i neprime-

ćeno, a njegovi mesečni prihodi iznose više hiljada evra (po sopstvenom priznanju)…

Mogao bih još da pišem o ovim besmisleno izlišnim i nepotrebnim doktorskim ‘studijama za raskusurivanje’ pri Univerzitetu. Nepotrebne Multidisciplinarne studije treba ukinuti. Okončaću ovaj mučni deo samo još jednim karakerističnim primerom. U doktorske studije je, naizgled nekim čudom, dospeo i psiholog, akademik Aleksandar Kostić i to na doktorski studijski program “Inteligentni sistemi”.

Tu ga je, bez sumnje, na predlog svog “Dragog Vlade”, instalirala Vladina “Draga Ivanka”:

Čime je to zaslužio Aleksandar Kostić - da ga na tako značajnu i zvučnu funkciju postave “Dragi Vlada” i “Draga Ivanka”?

Naivni bi pomislili da je to zbog toga što je bio mentor za doktorsku disertaciju mlađe ćerke Dejana i Mirjane Popović po imenu Maše.

Novi tandem Kostić-Čavoški u SANU deluje drugosrbijanski i soroševski

Oni malo bolje informisani bi se ipak odlučili za zasluge koje je Aleksandar Kostić učinio svom prezimenjaku na čelu SANU “Dragom Vladi”, kada je zajedno sa akademikom Kostom Čavoškim organizovao i sproveo puč u Odeljenju društvenih nauka SANU. (O tim istorijskim događajima je izašao iz štampe Zbornik sto dokumenta u redakciji akademika Časlava Ocića pod naslovom: SANU I KOSOVSKO PITANjE, Sto dokumenata, Urednik akademik Časlav Ocić, GLAS JAVNOSTI, Beograd 2021. Svima savetujem da nađu vremena i bar prelistaju ovu značajnu knjigu.)

U boj, u boj, za rektorsku togu i lanac moj!

Iako su izbori za rektora zvanično obnarodovani tek 22. januara ove godine, aktuelna rektorka je svoju izbornu kampanju otpočela mnogo ranije. Pravo usmerenje i ubrzanje, praćeno javnom pompom i obeleženo u svim medijima, započelo je 3. decembra 2020. godine posle objavljivanja da je rektor Ivanka Popović dobitnik nagrade za izuzetnost za 2020. godinu nemačke kompanije Hemofarm i Fondacije Hemofarm u iznosu od 10.000 evra.

Produženi finiš sa laktanjem je startovao neposredno posle zvaničnog kandidovanja ovog kandidata na njenom matičnom fakultetu 23. marta ove godine. Broj kandidata na budućim izborima je utvrđen na tačno na 80-tu godišnjicu bombardovanja Beograda 6. aprila 2020. godine, kada je namerno gađana i pogođena Narodna biblioteka u kojoj je izgorelo neprocenjivo kulturno blago srpskog naroda.

Kao drugi kandidat prihvaćen je tada redovni profesor i dekan Arhitektonskog fakulteta Vladan Đokić.

Arh. Vladan Đokić ušao je u rektorsku trku sa prepredenim protivnikom. Kakve su mu šanse?

On je od strane poznatih natofilnih medija odmah proglašen za navodnog “Državnog kandidata”, što meni sa ovom mojom šumadijsko-krajiškom pameti, nametnu misao da za mene lično Ivanka Popović oličava evropsko-nemačkog kandidata za rektora.

A, meni Nemci duguju i nikad mi taj dug neće moći vratiti. U oktobru mesecu 1941. godine nemački nacisti su, u rodnom Kraljevu mog oca, streljali 2.196 ljudi i među njima dva moja rođena strica, radnike Fabrike vagona u Kraljevu: Vukajlović Pavla Martina (1906) i Vukajlović Pavla Radosava. Moj Otac, Vukajlović Pavla Rako, im je umakao, malo pre toga, iz Kragujevca u partizane i rat je, do teškog ranjavanja 1944. godine na Kupresu, ratovao putevima Prve proleterske brigade NOV (Igman, Neretva, Sutjeska, …). Muških potomaka s očeve strane nisam imao.

Obradivši do sada reči i dela Ivanke Popović “neprimerenim ponašanjem jednog člana akademske zajednice koje baca senku na celu zajednicu”, produžiću dalje da razmatram i druge aspekte njenog delovanja i naravno rezultate njenog dugogodišnjeg upravljačkog rada na TMF i u Rektoratu, sa osvrtima na prošlost (“naša nas dela svugde i stalno prate”).

Opet ću se vratiti na akcente iz pohvala koje je Komitet za dodelu nagrade našao da su presudili da se “nobel” dodeli baš rektoru BU i to baš u ovom trenutku.

nagradi: Rekoše da je namenjena izuzetnim pojedincima priznatim u svetskim naučnim krugovima. Već prvi laureat, Vigor Majić 2019, bi teško mogao da se svrsta: “u izuzetne pojedince čiji je rad priznat u naučnim krugovima širom sveta”, a i Ivanka Popović koja, posle četiri meseca od ovako izrečene joj pohvale, obznani da je samo “bivša naučnica”.

Pošto izjaviše da će se po laureatima moći prepoznati kvalitet i naslutiti smisao i značaj nagrade koji bi kao nesumnjiv trebalo da prepozna šira zajednica (u Srbiji), nađoh se prozvan da hladne glave osvetlim i ‘skontam’ puteve na koje nas navode ovi darodavaci. I da pokušam da procenim dividende koje očekuju odavde ubuduće.

Prvo što mi smeta kod ovih nemačkih “dobrotvora” je njihovo arogantno nametanje samo jednog svetlog puta kojim bi trebalo da idemo bez razmišljanja. Nagrada je izuzetna, kazuju nam oni, a to se utvrđuje po dobitnicima koji su, bez sumnje, ipak najvažniji za ustanovljavanje željene tradicije. Imajući ovo u vidu, čini mi se da “komitetlije” nisu bile preterano mudre kad su sve tri nagrade dodelili ‘svojima’ i sve šefovima: direktoru IS “Petnica”, šefu Centra za poremećaje pamćenja i demencije i rektorki. Bojim se, da ako pođemo njihovim putevima u srećnu budućnost ni konjske doze lekova protiv poremećaja pamćenja i demencije nam neće moći pomoći.

Hvalospevi rektorki od nemačkog ambasadora Šiba

U ime Komiteta za dodelu nagrade za izuzetnost nabrojani su glavni kvliteti zbog kojih nagrađuju Popovićku:

“Uvažavajući ljudske, profesionalne, naučne, etičke i stručne kvalitete i reference iz života, biografije i bibligrafije Komitet za dodelu nagrade Hemofarm fondacije za izuzetnost je odlučio da laureat nagrade za izuzetnost za 2020. godinu bude Ivanka Popović, rektor. Nagrada joj se daje za:

Posvećen rad sa studentima;

Unapređenje visokog obrazovanja i nauke u Srbiji;

I za odlučno zalaganje za očuvanje integriteta i ugleda Univerziteta u Beogradu kao institucije od javnog značaja. Komitet za dodelu nagrade Hemofarm fondacije za izuzetnost veruje da će ova nagrada ohrabriti prof. dr Ivanku Popović da istraje u dosadašnjim naporima za poboljšanje kvaliteta nastave i unapređenje nauke i da će vrednosti koje krase laureata: integritet, etičnost, čestitost i kultura dijaloga je biti vrednosti kojim će se rukovoditi društvo u Srbiji. Bez hrabrih i čestitih ljudi, slobodnog Univerziteta i misli, teško je ostvariti stabilnu stvarnost i izvesnu budućnost i zbog toga Komitet za dodelu nagrade za izuzetnost prepoznaje prof. dr Ivanku Popović kao osobu koja je svojim delovanjem učinila najviše za unapređenje obrazovanja i nauke u našoj zemlji i očuvanje digniteta Univerzitata čime je zaslužila nagradu za izuzetnost 2020 godine.

Ambasador Šib reče da je vodio u prošlosti niz vrlo zanimljivih i “prosvetljujućih” razgovora sa I. Popović

Ambasador Nemačke u Beogradu, Tomas Šib je u svom obraćanju istakao “da osobe koje postižu izuzetne rezultate daju važne primere za ugled društvu i ostvaruju pozitivan uticaj koji doprinosi boljitku čitavog društva, što je potrebno na odgovarajući način nagraditi”. U vezi sa laureatom reče da ona spada u takve osobe i da je:

“Prof. dr Ivanka Popović kao rektor bila ona pokretačka snaga koja je stajala iza autonomije i integriteta Univerziteta u Beogradu. Kao odlučni zagovornik akademskih sloboda ona neprestano podstiče studente da se bave kritičkim razmišljanjem, da bud otvorena uma i da razmišljaju izvan okvira. Njen rad, zalaganje, energija i radna etika, ali i hrabrost i istrajnost doprinose ugledu Univerziteta u Beogradu i na međunarodnom nivou. Budući da je visoko cenjena akademkinja, prof. Popović definitivno ne živi u kuli od slonovače. Ona je vrlo svesna društvene odgovornosti institucije kao što je UB i zna koliko je važna međunarodna naučna saradnja na evropskom nivou i šire, i bliska saradnja nauke, obrazovanja i privrede.”

Na ovu temu ambasador Šib reče da je vodio u prošlosti niz vrlo zanimljivih i “prosvetljujućih” razgovora sa I. Popović i da je veoma srećan što je ona dobila nagradu.

Ne čudim se nimalo ambasadoru Šibu i njegovom zadovoljstvu što u Srbiji oni imaju za rektora Ivanku Popović i što bi ekselencija Šib želela da ona i dalje zauzima to mesto, koje ima izuzetan potencijal za pritisak na legalno izabrane državne organe i stvaranje uslova za tzv. obojene revolucije.

Zadržavam za sebe pravo da, bez uvijanja, pobijam istinitost nabrojanih Ivankinih kvaliteta i da izrazim sumnju u dobre namere ovog diplomate. Po onome što razumeh iz njegovih reči, za njega je najvažnije da UB bude razjedinjena anarhična konfederacija potpuno autonomnih fakulteta (što je sada) sa nakaradno shvaćenim akademskim slobodama po kojima je država tu da daje pare, a fakulteti će da naručuju muziku i dane provode u neobaveznoj igri i razuzdanom veselju.

Isticanje kao kvaliteta potpunu autonomnost rektora, uzdizanje tog “kvaliteta” na pijedestal izuzetnosti i još hvaljenje nje kao pokretačke snage koja je stajala iza anarhične autonomije Univerziteta, meni govori da ovaj strani diplomata najvažnije države EU nema dobre namere prema mojoj zemlji. Ponavlja se kao univerzalna konstanta ono što su Srbima želeli i radili nemački političari 1991. godine kada su organizovali (s drugima) i razbili moju državu.

Ambasadorove i rektorkine kontradikcije

Početkom zime 2020. godine, ambasador Tomas Šib je izrekao još jednu veliku neistinu koja se tiče ocene rada rektora i ugleda UB: “Njen rad, zalaganje, energija i radna etika, ali i hrabrost i istrajnost doprinose ugledu Univerziteta u Beogradu i na međunarodnom nivou.”

Prođe zima i samo što 23. marta 2021. godine granu proleće kad sama rektorka Ivanka Popović na Izbornoj konferenciji na njenom TMF izjavi sledeće:

“Mislim da javno prisustvo UB kroz dokumentovane i pouzdane izjave stručnjaka sa Univerziteta takođe treba da bude naša velika obaveza i prioritet, da bismo vratili poverenje u Univerzitet, koje nije izgubljeno, ali ni naročito veliko.”

Zar ovo priznanje dato i zabeleženo na javnoj sceni, zajedno sa padom Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi za čitavih stotinu mesta, ne govori dovoljno o “rastu” i “ugledu UB na međunarodnom nivou” za rektorskog mandata I. Popović?

rektorkinom “radu, zalaganju, energiji i radnoj etici, ali i hrabrosti i istrajnosti…” od ambasadora ne čusmo ništa konkretnije. A šta bi i rekao kad rezultata nema!

Zato nudim vrlo konkretne primere nerada, nezalaganja uz odsustvo bilo kakve želje da se ispravljaju očigledni propusti, greške, ludosti, i dodatno primeri neetičkog i pristrasnog ponašanja samog rektora i njenih najbližih saradnika.

Rektorka hvali Bolonjski proces koji je doživeo debakl

U proleće, 23. marta ove godine, sastalo se Naučno-nastavno veće TMF UB na izbornoj sednici koja je imala za cilj da predloži da se za rektora ponovo izabere redovni profesor tog fakulteta dr Ivanka Popović. Sednicu je otvorio dekan TMF Petar Uskoković. U svom kratkom izlaganju samo je pobrojao odlikovanja koja je prof. Ivanka Popović dobila, uglavnom zbog mesta na kome je sedela, kao i mnoge funkcije koje je zauzimala ranije i deset odgovornih funcija koje trenutno obavlja.

Petar Uskoković, dekan Tehnološko Metalurškog fakulteta je umrežen u sve klanovske veze i profite kao blizak saradnik Ivanke Popović

Odmah potom Ivanka Popović je uzela reč i tom prilikom rekla (u tačnom tekstu transkripta su italikom ubačeni moji kratki komentari):

“Nakon dekanovog govora ne ostaje mi mnogo šta da kažem sem da kažem da naravno niko ne može kao pojedinac ništa posebno da postigne i ako govorimo o tome šta se dešava na našem fakultetu. Ja bih se uvek rado setila radne grupe koja se bavila reformom obrazovanja na TMF prema bolonjskim principima, a to je zaista bila jedna grupa mladih, i duhom mladih ljudi, koji su doneli promenu fakultetu i koji danas nose odgovorne funkcije na njemu.

Isto tako, mislim da je važno reći, da bilo šta drugo što se dešavalo na fakultetu, i ono što smo pokušavali da uradimo kao uprava fakulteta, tada ne bi bilo moguće da nije bio jak tim koji je složno radio. Ja sam zahvalna toj ekipi koja me je naučila kako dobro, nadam se dobro, da organizujem posao i da zajedno postignemo ciljeve (koji su to ciljevi?). To ne znači uvek da uspete u namerama, ali važno je truditi se i učiniti maksimalno što se može (čak ako ‘gurate zid’ i ne postignete ništa!).

(Ovde rekotrka ne govori o skandaloznom i bezražloznom izbacivanju sa posla svog kolege dr Stanka Ostojića, vanrednog profesora na katedri za tehničku fiziku Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u čemu je i ona uveliko učestvovala sa bliskim saradnikom Đorđem Janaćkovićem i drugima…)

Prof. Stanko Ostojić se zamerio Ivanki Popović i pretrpeo je veliku golgotu i progon i na kraju je sa fakulteta izbačen na ulicu

U tom smislu bi se kratko osvrnula na prethodni mandat, gde sa kolegama prorektorima mi smo učinili šta smo mogli (mogli su mnogo, ali nisu malo!). Ne uvek (skoro nikad) u skladu sa programom koji smo predstavili (trebalo je položiti račune po tačkama programa: to smo uradili, to nismo, a to ćemo nastaviti i novo uraditi, zbog toga i toga) jer nekako uvek se svede na to da gasite požar (gasili požar u pepeljari dok im je za to vreme kuća gorela sa svim pomoćnim prostorijama i štalama) a ne baš da radite one stvari koje ste planirali u svom programu.

Ipak u tom gašenju požara, lokalnih, mislim da smo postavili strukturu nečega što bi voleli da bude budućnost našeg Univerziteta. Ja opet naglašavam: jedan fakultet je uvek onoliko dobar koliko je dobar njegov kolektiv. Isto tako, jedan univerzitet je onoliko dobar koliko je dobra celokupna akademska zajednica tog univerziteta, a u nadi da uprava može da pomogne da se ti ciljevi i vizije ostvare (ništa ne reče o ciljevima i vizijama, koji ciljevi, koje vizije?). Ovaj program koji je pred vama neću čitati, zaista ne bih išla u detalje (naravno da neće detalje, jer je đavo uvek u detaljima, čak i kad se ništa ne obećava).

Ali, mi smo imali zaista nekoliko neverovatnih okolonosti koje su otežale ovaj prethodni period, posebno ovaj poslednji vezan za koronu i pandemiju, tako da svakako jedan ključni zadatak je da, u nadi da će se epidemiološka situacija poboljšati, da možemo ponovo da se posvetimo nastavi u tradicionalnoj i kombinovanoj formi.

Puno smo naučili o nastavi ‘on lajn’ i to iskustvo treba da ugradimo u standarde Nacionalnog akreditacionog tela i uz sve ostalo to treba da pridamo veći značaj doprinosu u nastavi kada biramo nastavnike u zvanja. Taj deo je uvek bilo najteže kvantifikovati. Znamo da je za naučne rezultate to relativno jednostavno (ma neće biti, Ivanka da je baš lako?), ali dobar nastavni doprinos nekako nam je uvek izmicao (zar ne bi bilo bolje reći da vas je bolelo ‘uvce’: šta to vaši pajtosi i kako nude studentima-šta i kako predaju?) i trudićemo se da nađemo idikatore koji bi pomogli da se prepoznaju najbolji među nama koji su nastavnici (s kojim ciljem?).

Neću da kažem da sam bivša naučnica, ali tu negde blizu

Isto tako da za mlade nastavnike, i one koji to žele, obezbedimo obavezne obuke (onima koji ih žele nikako nije obavezno!) koje bi pomogle da svi, kao nastavnici, budemo bolji. Naravno, pri tome, ne treba da zanemarimo naučno istraživački rad. Za sebe moram da kažem, nažalost, ja neću da kažem da sam bivša naučnica, ali tu negde blizu, nažalost (kako to sad: prvo savetuje da se nauka ne zanemaruje, a onda je ne trepnuvši zanemaruje upisujući se u bivše naučnike i pade u tešku žalost bez suza?), ja sam odlučila da se posvetim nastavi kad sam hvatila da neću moći i nastavu i nauku uz obaveze koje imam u Rektoratu. Ali, zaista pomno podržavam i pratim rad mojih saradnika na katedri i na fakultetu (kako, gde su primeri dobrih dela?, gde su istrage o plagijatima, nepravilnostima, narušavanju akademske čestitosti…).

(između sna i jave)

(nastavak u sledećem broju)