Po mom mišljenju

Crkveni nihilizam portala Peščanik

Postojanje Boga ili svetskog Duha ...

Dana 12.10.2022. godine, portal Peščanik je objavio članak „Crkveni nihilizam" u kome se autor Vladimir Veljković zlonamerno obrušio na Srpsku pravoslavnu crkvu i njen episkopat, zbog negativnog stava prema Gej ideologiji i pokušajima nasilnog uvođenja Transgederizma kao državne ideologije, na kanonska područja SPC, optužujući Svetosavlje da je protiv „sekularnoj humanističkoj tradiciji" i da je protiv „apsolutnim duhovnim vrednostima".

Stevan Zivlak

Treba biti pošten prema autoru, nije on jedini komesar ideologije sekularizma u beogradskoj čaršiji, sekularizam je zahvaljujući komunističkom totalitarizmu duboko ukorenjen, prisilno uz mnogo progona i krvi, u balkanski intelektualni milje.

Postupajući kao dobro dresirani sekularisti u komunizmu, nakon sloma tog sistema na ovom prostoru, ostrašćeno shvatajući sekularizam, oni, osluškujući i tumačeći pogrešno poteze aktuelnih evropskih i domaćih političkih struktura, pokušavajući komunističku totalitatarnu ateističku sekularnu ideologiju, da zamene sa transgenderskom ideologijom koja je profilisana i uvedena na velika vrata svetskog globalizma pre nekoliko decenija, da nađu svrhu i potrebu ličnog postojanja kao poslušnih intelektualaca Novog doba koje se po njima stvara.

Globalizam ne propisuje „apsolutne duhovne vrednosti", to je prva netačna premisa koja je zavela autora na pogrešan put, globalizam upravo suprotno, dozvoljava svojevrsni „švedski sto" religija, ideologija, učenja, verovanja, koje su međusobno ravnopravne i koje se slobodno takmiče na svetskom religioznom tržištu. Sa druge strane sekularizam kao legitimno filozofsko učenje, daje u oblasti religijskog, pravo izbora, a ne pravo zabrane hrišćanstva, kako to priželjkuje autor teksta.

Sekularizam kako ga shvataju današnji beogradski ateisti je Ničeovo mišljenje da „U hrišćanskog Boga prestalo je da se može verovati".

Niče je bez obzira na svoj otvoreni ateizam i mrziteljstvo hrišćanstva (na jednom mestu je čak sebe nazvao Antrihristom), shvatao da Zapadna civilizacija se ne može odreći hrišćanskog Boga i nastaviti kao da se epohalno ništa novo nije dogodilo. Crkve će postati muzeji, krstovi muzejski eksponati, sveštenici i monasi prodavci cipela, to je bila njegova vizija evropske budućnosti.

Umesto vere, Niče je smatrao da će se doći do društva gde je jedina Istina da nema istine, jedina sigurnost da nema sigurnosti. Ničeov Zaratrusta nam poručuje da se smisao našeg postojanja, namera, istina, ako ih treba pronaći, moraju se iskopati iz zemlje, ili dogovoriti kao lažirana utakmica među nama samima, zato što je Bog mrtav a mi smo ga ubili.

Niče je bio stub germanske ideologije koja je iznedrila Hitlerov nacizam, za razliku od njega, mi imamo razmišljanja Žan Pol Sartra, a posebno filozofa Bertranda Rasela koji ipak smatraju da se tradicionalni moralni koncepti mogu opravdati isključivo postojanjem Boga ili Svetskog Duha ili makar imanentnog kosmičkog Cilja.

Ateistički apolog sa Oksforda J.L.Meki, je raspravljajući svojevremeno o tome da „moralna svojstva sačinjavaju tako neobičan niz osobina i odnosa da je veoma bezizgledno da se izdignu u običnom poretku događaja bez ikakvog svemogućeg boga koji ih je stvorio".

Fjodor Dostojevski je postavio ključno pitanje u svojim delima: odakle bi u bezbožni svemir došao moral? Njegov junak Miša Karamazov to izražava: „A ti ćeš rekoh, bez Boga, još i podići cenu govedini, samo ako ti se da prilika ; i zaradićeš rublju na kopejku".

Hrišćanstvo ne prihvata Moralnost kao nešto preferencijalno, prema njenoj korisnosti i upotrebljivosti, dobro nije ono što nam se sviđa, a loše ono što nam se ne dopada.

Istina nije horizontalna, ona ima svoju duhovnu vertikalu, ona nema fizičku prirodu, istina je duhovna. Vrednosti ne mogu biti izgrađene među nama samima, ne možemo sami stvarati pravila u navodnom civilizacijskom napredku.

Moralni sistem jednog društva je stabilan samo onoliko koliko je stabilna njegova osnova. Izvesti unutrašnje koherentan moralni sistem društva bez transcedentnog i nepromenjivog apsoluta, je nemoguće, takvi društveni sistemi se brzo urušavaju i propadaju.

Dostojevski se sa ovim pitanjima rvao vatreno u „Zločinu i kazni", sve do granica moralne uznemirenosti čitaoca. Sofija Semjonova Marmeladov postaje prostitutka da bi ishranila svoga brata i sestru koji umiru od gladi. Rodion Ramonovič Raskoljnikov ubija gadnu, pakosnu, staru lihvarku i krade njen novac da bi pomogao svojoj majci i sestri, unapredio svoje studije i postao neko veliki ko će se posvetiti „služenju čovečanstvu i opštoj stvari".

Da li je Rodion Ramonovič bio u pravu kada je rekao da je „jedno delo dozvoljeno ako je glavni cilj ispravan, usamljeno posrnuće nasuprot stotine dobrih dela". Ako nema Boga, koji je nametnuo nepromenjiv moralni poredak svemiru, na osnovu čega se kategorički mogu osuditi ubistvo i prostitucija? Koji moralni autoritet sasvim opravdano, može da nametne ove moralne ograde svim nezavisnim ljudskim dušama na čitavom svetu? Ako je to država po shvatanjima sekularista, znači li to da bi ona mogla i da oslobodi od moralnih ograda koje je nametnula? Ako bi se moralne vrednosti formirale samo iz političkih namera partija na vlasti, tada one tehnički ne bi bile ništa različitije od uredaba o plaćanju poreza, ograničenju brzine ili znakova „ne gazi travu".

Ako bi država, preko politbiroa ili plebiscitom, odlučila da su ubistva starih lihvarki da se pomogne majkama i sestrama, ili prostituisanje da se nahrane gladna deca, sasvim zakonita i ispravna, ili čak moralna dela, ko će reći da su ona pogrešna i sa kojim će opravdanjem bilo ko to moći da kaže?

Pošto joj je brat Polinik ubijen u pobuni, Antigona je pogazila zapovest tebanskog kralja Kreona, kojom je naredio da joj brat ne sme biti sahranjen. Izvedena pred Kreona, koji je želeo da sazna zašto je prekršila njegovu zapovest, Antigona je podsetila divnom besedom kralja na postojanje božijih, nepisanih, stalnih zakona koji večno važe i koji su jači od kraljevih naredbi.

Ako moralnost ne prevazilazi ljudska pravila propisana kroz državne zakone, tada je Hitlerovo ubijanje stotine hiljada Jevreja pod nacističkom okupacijom bilo moralno zato što je bilo legalno. Tvrditi da je to bilo suprotno međunarodnom pravu ne znači ništa, ti propisi su takođe subjektivni, samim tim što su ljudski. Da su nacisti osvojili svet, i nametnuli zakone svim zemljama koji legalizuju genocid, nasilno uzimanje organa manje vrednim stanovnicima okupiranih zemalja itd., tada internacionalni zakoni ne bi bili prekršeni, nikakvi zločini učinjeni.

Ako nema moralnosti nezavisne od ljudske aktivnosti, ako se moralnost ne uzdiže iznad svih ljudi, onda ona ne postoji. Valt Vitman pogrešno smatra „ jedino ono što se samo po sebi dokaže svakom čoveku i ženi jeste takvo/samo ono što niko ne poriče jeste takvo". Kako ćeš dokazati nemoralnost onoga što niko ne odriče da je moralno? Da li je moralno ubijati ruskojezično stanovništvo u Ukrajini, zato što govore svoj maternji jezik, a što se čini već više od decenije uz saglasnost većine članova OUN, pa i naše državne vlasti?

Sekularna duhovna tradicija i „apsolutne moralne vrednosti" za koje se današnji beogradski sekularisti zalažu, nisu i ne mogu biti iznad i izvan večnih, nepromenjivih Božijih zapovesti i Božijeg morala, koji je duboko usađen u svako ljudsko biće, koje dolazi na svet bez pisanih uputstava i instrukcija za upotrebu od Stvoritelja, već sa moralnim kodeksom usađenim duboko u svest, pošto je stvoren po uzoru na Stvoritelja.

Stoga, naša Jerarhija, nema samo pravo već ima i Božansku obavezu da stalno vernike podseća na pravoslavni moral, na život sa Gospodom i u Gospodu, na opasnosti od Greha koji činimo prema sebi i prema drugima.