Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (275)

Koliko košta zaborav?

Srpski sudovi još donose presude „U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Sudski postupak protiv Aleksandra Mitrovića, koji je osuđen za izazivanje saobraćajne nesreće u kojoj je smrtno stradala Andrea Bojanić, upotpunio je istoriju beščašća srpskog pravosuđa, i to ne samo zbog minimalne kazne, nego i zbog postupanja sudija, veštaka, svedoka, advokata sina Željka Mitrovića i njegovog zaštitnika Aleksandra Vučića.

Predrag Popović

Aleksandar Mitrović je osuđen na godinu dana kućnog zatvora zbog saobraćajne nesreće u kojoj je ubijena maloletna Andrea Bojanić.

Na takvu presudu u odlučujućoj meri je uticao njegov otac Željko Mitrović, postupajuća sudija Zorica Avramović i njene kolege Ksenija Marić, Branislav Pantelić, Nada Hadži Perić, Dragan Ćesarović, Milenko Cvijović, Sretko Jovanović, Mirko Jocić i Omer Hadžiomerović. Sudije su kao validne prihvatili sporne izveštaje saobraćajnih veštaka i još sramnije iskaze svedoka. Iako je sudija Avramović u obrazloženju presude iskazala sumnju, odnosno nije prihvatila delove izjava gotovo svih svedoka, na kraju je pristala da učestvuje u monstruoznoj morbidnoj predstavi, kojom je Željko Mitrović omogućio svom sinu da izbegne punu odgovornost.

Tokom istrage i u glavnom pretresu saslušano je desetak svedoka tužilaštva i odbrane. Većina svedoka je, kao i okrivljeni Aleksandar Mitrović, u prvom iskazu iznosila činjenice, koje bi kasnije, prilikom saslušanja u sudu, menjali i prilagođavali interesima ubice. Svi svedoci su razlike u iskazima objašnjavali zaboravom i stanjem šoka u kome su se nalazili.

Tužilaštvo je u optužnom aktu predložilo sudu da sasluša svedoke Tihomira Dimitrijevića, Dalibora Petrovića, Zorana Pekovića, Nemanju Nerića, Tamaru Radanović, Irenu Jeremić Nejčev i Biljanu Jeremić. Osim razlika u prvom i drugom iskazu, oni su iznosili i određene kontradiktorne informacije o ključnim detaljima, kao što su brzina kretanja Mitrovićevog automobila i da li je na semaforu bilo crveno svetlo za pešake ili vozila. U nekim iskazima pominjan je mladi par, momak i devojka, koji su prelazili pešački prelaz neposredno iza Andree Bojanić. Oni nikad nisu pronađeni i saslušani.

Svedok Dalibor Petrović je na sudu priznao izuzetan talenat za komercijalizaciju tuđe nesreće. Kad je video šta se desilo na pešačkom prelazu, toliko se istraumirao da je otišao kući, ne želeći da sačeka policiju. Ujutru je na televiziji video izveštaj o tom tragičnom događaju. Odmah je pozvao televiziju Pink, dao svoje podatke i preporučio se za svedoka. Na zahtev Pinka, Petrovića je policija saslušala dva dana kasnije. Tri godine kasnije, 23. novembra 2016, saslušan je na glavnoj raspravi.

- Ostajem pri svojoj izjavi koju sam dao 23. septembra 2013. godine pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu. Hteo bih samo da dodam da je u toku ovog postupka izlazilo moje ime i prezime, da je pisalo da me traži policija, odnosno da policija traga za mnom, zbog čega sam ja doživeo traumu, te prilikom davanja iskaza kod istražnog sudije takođe sam doživeo traumu, jer mi je punomoćnik oštećene advokat Petrović vadio sliku ovde oštećene i pokazivao mi je. U periodu kada se ova nesreća dogodila živeo sam u Novom Sadu, a kritičnom prilikom sam sa prijateljima došao u Beograd, oni su otišli na neku utakmicu, a ja sam krenuo ka Konjarniku ka mesari "Milan" kako bih se video sa nekim prijateljima. Kretao sam se iz pravca Ustaničke prema Bulevaru, išao sam peške, u jednom trenutku video sam jednu devojku koja je prelazila ulicu kada joj je bilo upaljeno crveno svetlo, tu se nalaze dva semafora za pešake i na oba semafora je bilo crveno svetlo. Znam da ova devojka nije trčala, hodala je nekim normalnim hodom, sećam se da sam video da je ulicu prelazila nekako ukoso, išla je ukoso ka Ustaničkoj. Nakon ovog ja sam čuo udarac i vrisak, video sam trenutak kada je automobil udario u pešaka, mada se tu nalazila neka mreža, odnosno ograda, ovaj automobil kada je dolazio odozgo ja nisam video, pa ne mogu da kažem ni kojom je brzinom išao. Video sam da je telo ovog pešaka letelo, znam da je automobil nastavio, hteo bih da dodam da sam se prilično potresao, počeo sam da se tresem, i nastavio sam ka Bulevaru. Dva dana nakon ovog događaja ja sam bio u policijskoj stanici i dao svoj iskaz, a nakon nekih sedam dana i kod istražnog sudije gde sam takođe ponovio to što sam video - ispričao je Petrović u novembru 2016.

On je u istrazi ispričao da nije video trenutak "kontakta vozila i devojke". Petrović je u sudnici demantovao sebe i rekao: "Ja jesam video ovaj kontakt, nisam video kada je ovaj automobil nailazio, jer mislim da bih u toj situaciji odreagovao, vrisnuo bih ili tako nešto da do ovoga ne dođe". I ta izjava se razlikuje od one koju je dao u istrazi, gde je procenio da se vozilo Aleksandra Mitrovića kretalo brzinom od oko 60-70 kilometara na čas.

- Ovu brzinu sam ja rekao otprilike, budući da sam ja profesionalni vozač, a znam kako izgleda ovaj put, znam da nije potrebno da se dodaje gas da bi se na ovom putu dostiglo ovo ubrzanje - rekao je svedok Petrović

Na pitanje javnog tužioca Milene Božović na kojoj udaljenosti se nalazio od mesta nesreće, Petrović je izjavio da "sada ne može tačno da se seti gde se nalazio kada je video nesreću, ali zna da je od pešačkog semafora bio udaljen nekih pet metara". Kad mu je predočeno da je pred istražnim sudijom naveo da je sa tridesetak metara video devojku koja prelazi na crkveno, Petrović je konfuzne izjave pravdao slabljenjem memorije: "Ja sada ne mogu da opredelim tačnu razdaljinu, pogotovo to ne mogu sad pošto je prošlo dosta vremena od ovog događaja, pri čemu nakon iskaza koji sam davao, kao što sam već objasnio, imam traumu". Zaborav je uticao na svedoka da se izjasni da li je video autobus i pravac njegovog kretanja, kao ni da li je bilo još ljudi na ulici.

- Sada ne mogu da se setim da li sam video autobus u saobraćajnoj traci u pravcu mog kretanja. Ja sam, kada sam ovo video, bio skroz istraumiran, znam da je bilo i nekih ljudi sa te strane na stanici, pa zbog toga nisam prilazio bliže. Sada stvarno ne mogu da se setim da li je pored mene i te pečakinje bilo još lica ovde na trotoaru - rekao je Petrović.

Traume i zaborav izazvali su promene u Petrovićevim iskazima. Nije se sećao da li je bio 5 ili 30 metara od mesta nesreće, da li jeste ili nije video trenutak "kontakta" vozila i devojke, da li je video Mitrovićev auto, autobus i druge prolaznike. U pamćenju mu je ostalo samo ono što je Mitroviću bilo bitno da se naglasi - Andrea Bojanić je prelazila ulicu dok je na semaforu bilo crveno svetlo za pešake. Petrović je tvrdio da se nalazio pet metara od pešačkog prelaza, ali i da nije video u kojoj traci puta je došlo do udesa. Nije video BMW džip, ali video je slušalicu u uvetu ubijene devojke.

Iako je Dalibora Petrovića, kao i sve ostale svedoke, sudija Zorica Avramović upozorila na krivične sankcije ukoliko daju lažni iskaz, posle ovakvog svedočenja, u koje ne bi poverovala ni Jovana Jeremić, sve je proteklo bez ikakvih posledica. U obrazloženju prvostepene presude, sudija Avramović je nabrojala sve detalje Petrovićevog iskaza koje nije prihvatila kao realne.

- Sud nije prihvatio deo iskaza svedoka Dalibora Petrovića datog pred istražnim sudijom da je nakon pređenih 5-6 koraka pešakinja počela na neki način da skreće ukoso ulevo, da se tu nalazi "opasna" krivina i da nije video da nailazi bilo koje vozilo te da je nakon kontakta vozilo stalo, da se vozilo kretalo 60 do 70 km/čas i da vozač nije mogao da izbegne nezgodu, da je pešakinja iza levog uva imala slušalicu i da drugih pešaka na razdelnom ostrvu nije bilo, jer je u suprotnosti sa izvedenim dokazima nadasve pisanim i iskazom svedoka Mine Mitić Lazarević i prikazanog video materijala iz kojih je sud utvrdio da u režimu kretanja pešakinje nije bilo neuobičajenosti, da je sa razdelnog ostrva prešla samo 4,5 metra kada je ostvaren kontakt sa vozilom, da na mestu nezgode ne postoji "opasna" krivina, već blaga krivina udesno i da se na razdelnom ostrvu nalazilo nekoliko pešaka. Deo iskaza koji sud nije prihvatio je bio usmeren na pomaganje odbrani okrivljenog pri čemu se sud nije upuštao u motive takvog svedočenja. Nadalje, ovaj svedok je na glavnom pretresu po prvi put izneo podatak da se pešakinja kretala normalnim hodom i da je video trenutak kada je automobil udario u pešaka da ne može da kaže kojom brzinom se kretao i na predočenu mu protivrečnost u ovim delovima u odnosu na iskaz dat pred istražnim sudijom ovaj svedok je neuverljivo objašnjavao razliku u iskazu navodeći da jeste video kontakt vozila sa pešako ali da nije video kada je vozilo naišlo a u pogledu brzine kretanja naveo da je pred istražnim sudijom istakao tu vrednost budući da je profesionalni vozač. Pri tome na glavnom pretresu nije mogao da odredi u kojoj traci i na kom mestu je kontakt ostvaren, sa kog mesta je posmatrao nezgodu i druge okolnosti, što je sudu ukazalo da ovaj svedok u ovim delovima pomaže odbrani okrivljenog, na šta ukazuje i činjenica da se u zapisniku o uviđaju ne konstatuje od strane istražnog sudije kao očevidac događaja već je po sopstvenom kazivanju na glavnom pretresu sledećeg dana pozvao redakciju Pinka čiji vlasnik je po opšte poznatoj činjenici otac okrviljenog i ostavio lične podatke, nakon čega ga je pozvala policija. Pri tome, za sud je nelogično da ovaj svedok svoju pažnju isključivo usmerava samo na pešaka-poginulu i zapaža da je u levom uvu imala slušalice, a da pri tome istovremeno tvrdi da drugih pešaka na razdelnom ostrvu nije bilo, kada se ima u vidu da tu činjenicu ne spori ni okrivljeni, pa u tom delu sud nalazi da je njegov iskaz krajnje neživotan, nelogičan i posebno nije u skladu sa izvedenim dokazima koje je sud prihvatio - navodi se u prvostepenoj presudi.

Svedoci su, jedan za drugim, polagali zakletvu da će govoriti istinu. Zakletva i pretnje krivičnim kaznama nisu ih sprečavali da gube memoriju baš kad i kako to zatreba okrivljenom sinu vlasnika Televizije Pink.

Zoran Peković, radnik trafike "Smit", prvi iskaz je dao novinarima Kurira, odmah posle saobraćajne nesreće u Ustaničkoj ulici: "BMW se iznenada pojavio, jednostavno se sjurio niz Ustaničku ulicu! Mislim da je išao oko 100 kilometara na sat, iako je u toj ulici ograničenje 40 kilometara na sat. Devojka nije imala nikakve šanse da ga izbegne - kaže očevidac. Naš sagovornik dodaje da se iznenada čuo jak udarac i vrisak: Odmah sam pogledao kroz izlog svoje radnje i video patike koje padaju na pešački prelaz! Izašao sam i video devojku, čija je glava bila bukvalno unakažena! Krv je tekla ulicom. Nikad neću zaboraviti taj prizor - rekao je radnik iz obližnje prodavnice", navodi se u tekstu dnevnog lista Kurir od 20. jula 2013. godine.

Dva meseca kasnije, 23. septembra 2013, Peković je tvrdio da je bio okrenut leđima ulici, nije video Mitrovićev ili neki drugi automobil, a zaboravio je i unakaženu glavu ubijene Andree.

- Svedok Zoran Peković ispitan je pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu, kojom prilikom je izjavio da se kritične večeri nalazio u radnji trafici "Smit" koja se nalazi u ulici Ustanička broj 197. Bio je okrenut leđima ulici. U jednom trenutku čuo je samo "joj", okrenuo se i video je trenutak kada devojka pada sa visine od oko polametra. Vozilo koje je udarilo devojku nije video. Krajičkom oka video je da nešto leti pored radnje, da nešto pada odozgo, nije znao o čemu se radi, a kasnije je saznao o čemu se radi i kasnije će se ispostaviti da je u pitanju patika nastradale osobe. Navedena radnja nalazi se u blizini okretnice autobusa linije 31 i 17. Trafika se nalazi sa leve strane posmatrano iz centra grada prema Bulevaru. Devojka je pala u levu saobraćajnu traku, blizu ograde koja razdvaja kolovozne trake koje vode ka gradu i trake koje vode iz grada. Izašao je samo do vrata radnje da vidi o čemu se radi. Mahinalno je pogledao na sat i pokazivalo je vreme od 22:45 časova. Video je i shvatio da je u pitanju devojka. Pešački prelaz se nalazi blizu napred navedene radnje, nekih tri metra po njegovoj proceni. U samom startu kada je video da je devojka pala, nije procenjivao udaljenost od mesta gde je devojka ležala u odnosu na pešački prelaz, ali kasnije prema žičanoj ogradi i stubovima, došao je do nekog zaključka da je udaljenost devojke od pešačkog prelaza bila oko 20 do 25 metara. Od trenutka kada je video da devojka pada, pa nakon toga, nije mogao da se izjasni da li je prolazilo neko drugo vozilo ili nije. Od trenutka kada je video da devojka pada, ona se više nije pomerala - navodi se u zapisniku sa ispitivanja Pekovića u beogradskom Višem sudu, koje je održano 23. septembra 2013. godine.

Sud je zaključio da Zoran Peković nije očevidac udara automobila u devojku na pešačkom prelazu već je "samo čuo udarac i video pad tela pešaka na ulicu".

- Osim navedenog svedok nije mogao da se izjasni ni na jednu drugu bitnu okolnost koja bi mogla uticati da sud detaljnije utvrdi činjenično pravno stanje predmetne nezgode - navodi se u prvostepenoj presudi sudije Zorice Avramović.

Po Pekovićevom modelu svedočio je i Nemanja Nerić. I on je prvo izjavio da je video Mitrovićev automobil kako juri "sigurno preko sto na sat", da bi pred istražnim sudijom rekao da nije video ni semafor, ni vozilo koje je udarilo devojku. Takođe, prvo je ispričao da se iza Andree Bojanić nalazio mladi par, koji je bio uznemiren posle sudara.

- Svedok Nemanja Nerić je izjavio da se kritične večeri nalazio u trafici STR "Gral", koja se nalazi u Ustaničkoj ulici. U jednom trenutku je začuo škripu guma. Nije izlazio iz trafike, pogledao je kroz šalter trafike i video telo i ono se nalazilo u levoj traci. Trafika se nalazi na desnoj strani desne kolovozne trake Ustaničke ulice. Telo je video u levoj saobraćajnoj traci koja vodi ka gradu u suprotnom smeru od Bulevara i vodi ka centru grada. Nije video semafor. Nije video vozilo koje je udarilo devojku, koliko je mogao da zapazi, telo je video na 15 do 20 metara ispod pešačkog prelaza posmatrano ka gradu.

Iako je utvrdio da Nerić nije očevidac samog kontakte vozila i pešaka, niti onoga što je prethodilo nesreći, sud je prihvatio njegove tvrdnje da je video samo telo ubijene devojke.

- Sud ipak nije prihvatio deo iskaza svedoka Nemanje Nerića da je začuo škripu guma, mada nije izlazio iz trafike već je pogledao kroz šalter i video telo, jer je njegov iskaz u tom delu u suprotnosti sa zapisnikom o uviđaju saobraćajne nezgode, skicom lica mesta, fotodokumentacijom i drugim pisanim dokazima koje je sud prihvatio, i u suprotnosti sa iskazima većine ispitanih svedoka, iz kojih je sud utvrdio da okrivljeni kritičnom prilikom nije preduzeo forsiranu radnju kočenja, budući da se na licu mesta ne nalaze tragovi kočenja koji bi ukazali da je okrivljeni forsirano kočio, pa je iskaz čak i u suprotnosti sa delom odbrane okrivljenog koji je u odbrani naveo da se seća da je skinuo nogu sa papučice gasa, a da se zaista ne seća da li je tom prilikom i kočio, odnosno u svojoj odbrani ni jednog trenutka nije naveo da je forsirano kočio. Iskaz ovog svedoka u pomenutom delu sud ne prihvata jer je u suprotnosti sa dokazima koje je sud prihvatio - navodi se u obrazloženju presude.

Iskaze je menjala i Biljana Jeremić, a sud je prihvatio delove koji su bili povoljni za odbranu okrivljenog Aleksandra Mitrovića. Jeremić je prvi put saslušana u beogradskoj Policijskoj upravi, gde je istakla da je Mitrovićev automobil jurio "sigurno oko 150 kilometara na čas" i da je "tada za pešake bilo upaljeno zeleno svetlo".

- Radila sam kao prodavac u brzoj hrani "Garfild" u Ustaničkoj ulici. Negde oko 22:45 časova bila sam unutar radnje. U jednom trenutku čujem škripu gume i tup udarac. Izlazim napolje odmah i vidim kako nešto pada na kolovoz, u stvari to je bilo telo devojke koja je udarena. Neposredno pre toga što je palo videla sam auto koji je proleteo neverovatnom brzinom. Ne razumem se u procenu brzine, ali auto koji je udario devojku je išao sigurno oko 150 km/čas. Ubrzo su se oko moje radnje skupili ljudi, primetila sam jednu devojku i jednog dečka kako stoje nedaleko od moje radnje i ta devojka je bila vidno potresena i čula sam kako pričaju da je ta devojka išla iza ove devojke koju je udario auto, da je videla udarac i rekla da je tada za pešake bilo upaljeno zeleno svetlo. Ne znam ništa o tom dečku i devojci - navodi se u službenoj belešci o obaveštenju primljenom od građana.

Biljana Jeremić je u sudnici ponovila mantru svojstvenu svim svedocima: položila je zakletvu i istakla da ostaje pri iskazu koji je ranije dala. Onda je dala bitno izmenjene informacije, pa čak i to da je videla automobil "ali više ne zna koji".

- U jednom trenutku videla sam telo koje je palo preko puta prodavnice u kojoj sam ja radila, tek kasnije sam od ljudi čula šta se kritičnom prilikom desilo, sam udarac ja nisam videla. Kritičnom prilikom, najpre sam čula škripu kočnica, udarac, a nakon toga kako automobil ubrzava, sve se to desilo u momentu i to sam čula dok sam se nalazila u prodavnici. Iz prodavnice sam izašla tek kada su se ljudi skupili - rekla je Jeremić.

Kad joj je predočen iskaz u kome je navela "čula sam škripu guma i jak udarac, zbog toga sam skrenula pogled udesno i uočila jedan automobil koji je velikom, za mene neverovatnom brzinom prošao", Jeremić je odgovorila: "Sve se ovo desilo u sekundi, i ja jesam videla automobil, ali ne znam koji. Tek nakon ovog događaja sam čula o kom se automobilu radi." Na podsećanje da je prethodno izjavila da se automobil kretao preko 150 na sat, Jeremić je objasnila da je auto zaista "išao nekoliko puta brže" od 60 km na sat.

Sud je prihvatio deo iskaza Biljane Jeremić u kome ona tvrdi da je čula jak udarac i uočila automobil koji se udaljio, kao i da nije videla kretanje pešaka.

- Dakle, svedok nije očevidac dešavanja neposredno pre same nezgode, niti same nezgode, niti režima kretanja učesnika u nezgodi, niti svetala na semaforu koji su važili za vozača i pešaka. Deo iskaza svedoka Jeremić Biljane u delu da je vozilo išlo brzinom preko 150 km/čas bazirala je na svojim utiscima, tako da ga sud nije prihvatio a i u suprotnosti je sa prihvaćenim kombinovanim saobraćajno medicinskim veštačenjem Departmana za saobraćaj iz koga je sud utvrdio da se okrivljeni u trenutku nezgode kretao brzinom od 80 km/čas - navodi se u presudi.

Kako Biljana Jeremić, tako je i Irena Jeremić Najčev menjala iskaze. Irena Jeremić Nejčev je u istrazi rekla da je kroz prozor uočila "jedan beli auto koji se udaljava" sa mesta nesreće. Na saslušanju u sudu taj detalj je pokušala da zaboravi. Tek kad joj je predočen zapisnik iz istrage, priznala je da je videla beli auto, ali nije mogla da proceni brzinu kojom se kretao, možda 20, a možda 100 na sat.

- Tačno je da sam kritičnom prilikom videla beli automobil. Prozoru (svog stana na osmom spratu zgrade u Ustaničkoj, nap. autora) sam prišla nakon nesreće, odnosno nakon udarca koji sam čula, tako da ne znam šta se desilo u tom periodu od kad sam učala udarac, pa dok nisam prišla prozoru. Ja ne mogu da se izjasnim kojom brzinom se auto kretao, ali sigurna sam da se kretao brzo, a koliko je to, ne mogu da opredelim u kilometrima, da li je to bilo 20-30 km, 50-60 km ili eventualno 80-100 km na čas. Ranije sam objasnila da se nije radilo o kretanju prvom ili drugom brzinom, već nekom većom, ali ne mogu preciznije da se izjasnim. Na ovo sada ne mogu da se izjasnim, budući da sam kritičnom prilikom bila u šoku jer sam se par minuta pre ovog događaja čula sa sinom koji je trebao da se vrati kući, pa sam pomislila da se o njemu radi, zbog čega sam razmišljala o tome kako da što pre dobijem hitnu pomoć. Htela bih da dodam da ja na levom oku imam urođenu dioptriju -18, a na desnom -3, da nosim sočiva ili naočare, tako da kritičnom prilikom moja jedina ideja je bila da pozovem što pre hitnu pomoć ili policiju - rekla je Irena Jeremić Najčev.

Sud je prihvatio deo njenog iskaza, iako nije bila očevidac udara automobila u pešaka. Odbačen je deo iskaza Irene Jeremić Najčev u kome se izjašnjavala o brzini kretanja vozila, kao i protivrečnosti u iskazu pred istražnim sudijom, pošto "nije stručna da se izjašnjava o brzini kretanja vozila".

Mina Mitić Lazarević je saslušana tokom istrage, ali tužilaštvo nije htelo da je predloži za svedoka u postupku. To su uradili branioci okrivljenog Aleksandra Mitrovića. Sud je prihvatio delove njenog iskaza koji su išli u korist Mitrovića.

- Iskaz svedoka Mine Mitić Lazarević u delu da je na razdelnom ostrvu predmetne raskrsnice videla najmanje šest ili sedam pešaka kako stoje i da je za njih bilo upaljeno crveno svetlo i da se iz grupe pešaka izdvojila osoba i zakoračila na kolovoz a potom videla da nešto belo leti i čula vrisak i udarac, a potom videla siluetu koja leži na kolovozu, sud je prihvatio jer je njen iskaz u saglasnosti sa dokazima koje je sud prihvatio, pre svega pisanim dokazima, i delovima iskaza ispitanih svedoka u pogledu okolnosti na koje se svedok izjašnjavala - navodi se u presudi koju je potpisala sudija Zorica Avramović.

Mitrovićev ključni svedok je detaljno opisala što je, navodno, videla kroz prozor svog stana na četvrtom spratu zgrade. U pinkoidnom stilu, ona je videla nekoliko vozila, koja su se kretala uporedo s Mitrovićevim BMW-om. Videla je da se on nije kretao brzo i da, naravno, nije mogao da izbegne sudar s devojkom, koja je naprosto iskoračila pred auto.

- Na razdelnom ostrvu videla sam grupu pešaka, koliko se sada sećam bilo ih je 10-12 mada bih da kažem da ovaj semafor nije sinhronizovan, tako da pešaci kada pređu jednu stranu ulice, moraju na razdelnom ostrvu da sačekaju kako bi im se upalilo zeleno svetlo za prelazak drugog dela, tako je semafor radio u to vreme, sada je to promenjeno. Na ovom razdelnom ostrvu primetila sam jednu devojku koja je bila obučena sva u belo, koliko se sada sećam, mislim da je imala bele pantalone i belu majicu, devojku sam nekako lako zapazila, bila je u belom, a bila je noć, mislim da je u toj grupi bio i neki čovek sa sivom majicom i neko u žutoj majici. Ona devojka se nalazila možda pola koraka posle pešačkog prelaza ili na kraju pešačkog prelaza, ali sada nisam sigurna. Znam da je bilo upaljeno crveno svetlo za pešake, ali ova devojka je nekako nastavila da prelazi ulicu, možda je napravila jedan korak, dok su ostali ljudi stajali na tom razdelnom ostrvu. U tom trenutku, naišlo je belo vozilo iz pravca Bulevara kralja Aleksandra, ovo vozilo je šilo trakom koja je najbliža ovom razdelnom ostrvu, tada se i desio udar i ja sam videla nešto belo, čak sam pomislila da se to deo od automobila odvojio i uzleteo. Shvatila sam da se nešto desilo, čula sam ljude koji su bili napolju, vrištali su i komentarisali da je pobegao - rekla je Mitić Lazarević.

Sud nije prihvatio njene tvrdnje da se neposredno pre nezgode po kolovozu kretalo nekoliko vozila, kao i da je Andrea Bojanić udarena čim je zakoračila na kolovoz.

- Sud nije prihvatio deo iskaza svedoka Mine Mitić Lazarević da je pešakinja napravila jedan korak kada je udarilo vozilo najbliže njoj, da vozač nije mogao da izbegne nezgodu, jer je iskaz u tom delu u suprotnosti sa pisanim dokazima i nadasve nalazom i mišljenjem komisije veštaka Departmana za saobraćaj iz koga je sud utvrdio da je pešak stupivši na kolovoz prešao put od oko 4,5 metra od razdelnog ostrva i da je do naleta automobila na oštećenu došlo u okviru desne saobraćajne trake, gledano ka ulici Vojislava Ilića, i da se vozilo okrivljenog kretalo brzinom od 80 km/čas, a ne kako to svedok navodi da se nije brzo kretalo i ne brže od vozila koja su bila pored tog vozila ili iza njega - navodi se u presudi.

U obrazloženju prvostepene presude navedeno je da sud prihvata iskaz svedoka Tihomira Dimitrijevića, koji je rekao da nije video sam "kontakt", već je čuo udarac i "video odbačaj tela pešaka i da se iza nje kreće vozilo marke BMW". Dimitrijević je rekao da je vozilo nakon udara u devojku malo usporilo i da je vozač potom dodao gas i otišao sa lica mesta. Dimitrijević je pozvao policiju i sačekao patrolu i kola Hitne pomoći. Policajcima je dao registarski broj Mitrovićevog džipa. Sud je zanemario "manje protivrečnosti" u iskazima Dimitrijevića, smatrajući da to ne utiče na kredibilitet njegovog svedočenja.

Policija je uzela izjavu Snežane Kanački, koja je istakla da su neposredni svedoci tragičnog događaja iznosili različito mišljenje oko toga ko je, vozač ili pešak, prolazio kroz crveno. Svedok Tamara Radanović je dala sličnu izjavu. Radanović je to veče bila u prodavnici brze hrane "XXL", koja se nalazi na okretnici autobuskih linija 31 i 17.

- U jednom trnutku čula je udarac i trgla se, ništa nije videla, nije obraćala pažnju na pešački prelaz, ne zna kako je došlo do saobraćajne nezgode, a s obzirom na taj udarac koji je čula, mislila je da je autobus udario u nekog ili nešto. Ubrzo nakon toga dolazile su mušterije i pričale su da je neko vozilo udarilo devojku, da je devojka daleko odletela, a ljudi su komentarisali da je vozilo išlo velikom brzinom i da se nije zaustavilo. Kada je čula udarac, pogledala je kroz prolaz i pažnju joj je skrenuo autobus koji je u tom trenutku jednim delom izloga, tako da joj je autobus skrenuo pažnju i pomislila je da je autobus udario u nešto ili nekoga - navodi se u iskazu Tamare Radanović.

Svedoci su iznosili brojne protivrečnosti, netačne i nelogične tvrdnje. Kad se pročitaju zapisnici s njihovih saslušanja u policiji, u tužilaštvu i sudu, nameće se tragi-komičan zaključak da je najiskreniji iskaz dao okrivljeni Aleksandar Mitrović. On je priznao da je vozio oko 80 kilometara na sat, da na kolovozu nije bilo drugih automobila i da je, u panici, pobegao s mesta nesreće. Ipak, od iskrenosti, njemu su više pomogli svedoci. Oni su, takođe, pokazali sramno stanje svesti srpskog društva, a ponajviše pravosuđa.

Nijedan sudija, koji je na bilo kom nivou učestvovao u ovom postupku, nije insistirao na utvrđivanju istinitosti iskaza svedoka, a naročito ne na njihovom kažnjavanju zbog iznetih laži, kojima su uticali na sudski postupak. Zbog toga ostaje uverenje da je Željko Mitrović presudno uticao na svedoke, a i na sudije.

(U sledećem broju: Veštačenje montiranog snimka ubistva)

antrfile

Borba za pravdu

Ema Miljković Petrović, majka Andree Bojanić, dala je iskaz u beogradskom Višem sudu 26. jula 2013. godine.

Saslušanje je trajalo oko pola sata, a često je prekidano usled uznemirenosti majke, koja je trebalo da opiše šta se dešavalo u večeri kad joj je ubijena ćerka.

- Andrea mi se nije javila na vreme i ja sam osetila da nešto nije u redu. Istrčala sam na ulicu i tada sam videla... Izvinite, zaista mi je teško da pričam... - rekla je Ema Miljković Petrović kroz suze.

Na saslušanju u glavnom pretresu, Ema Miljković Petrović je rekla da nema neposrednih saznanja o tom događaju.

- Nisam bila prisutna prilikom samog kontakta vozila i oštećene, ali sam na lice mesta došla pet minuta nakon što se ova nesreća dogodila, bila sam prisutna prilikom vršenja uviđaja, videla sam koliko se daleko nalazilo telo oštećene od pešačkog prelaza, tada sam i prepoznala svoju ćerku kao oštećenu na mestu događaja. Kritičnom prilikom nije stradala samo moja ćerka, već svi. Ovde sam samo zbog toga što joj to dugujem i uz pomoć lekara, posedujem i medicinsku dokumentaciju za sebe, samo želim pravdu za svoje dete, meni je život uništen i ja znam da se ništa neće promeniti - rekla je majka Andree Bojanić.

Ona se pridružila krivičnom gonjenju Aleksandra Mitrovića s nadom da će se izboriti za pravdu. Na pitanje advokata Saše Petrovića da li je porodica Mitrović kontatirala s njenom porodicom, odgovorila je: "Ne, niko nije stupio u kontakt sa mnom. Nikada niko za ove dve i po godine, ni okrivljeni, niti njegovi roditelji, nisu pokušali da stupe u kontakt sa mnom, niti da izjave saučešće, to svakako ništa ne bi promenilo, ali je ljudski gest. Niti mene, niti mog supruga niko od porodice Mitrović nije pozvao, niti od nas tražio dozvolu da dođe na sahranu, budući da smo nas dvoje jedini koje su i mogli da pozovu i da pitaju, meni jeste potrebna medicinska pomoć, ali se ja svakako svega sećam i znam sigurno da nas niko iz porodice okrivljenog nije pozivao."