https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Klot frket

Ipak se okreće

Samo je trenutno Dinkićev nadređeni premijer, gospodin Cvetković, još očiglednije neodgovoran, što bi se reklo istovremeno i kriv i nevin, kao gospodin Milutinović. Čini se, da bi uz Paskaljevićevu i Dinkićevu pomoć u ulazećoj ariji sa pozadinskim vokalnim duom, Keba i kćerka, rehabilitovani Milutinović mogao da sa Cvetkovićem napravi jednu diarhiju koja bi Srbiju vratila u orbitu svetskih ili bar balkanskih zbivanja. Mada nisam sigurna, ko bi u ovom dvojcu sa Tadićem kao kormilarom, bio Maček, a ko Cvetković, mislim da bi ovaj tandem konačno pokrio sve potrebe koje Evropa na Americi, postavlja pred sve manju i sve malobrojniju Srbiju koja bi tako konačno postigla sve uslove da se pretvori sama u svoju tamnicu. Puno je lakše i jeftinije, ekonomičnije i rentabilnije, umesto troškova oko Haga, celu Srbiju staviti pod žicu, a jedinog pronađenog Milančeta, postaviti za neodgovornog premijera, sve sa Cvetkovićem.

Piše: Isidora Bjelica

Nije lako da se proceni da li je Milutinovićeva fiziognomija odavala veću snuždenost, grozniju utučenost, rečju strašniju depresiju, prilikom ulaznog čitanja ševeningenske optužnice ili prilikom oslobađajuće haške presude.
Dok sam na nekim od vesti po ko zna koji put gledala to obeznađeno lice čoveka koji će nakon ko zna koliko godina videti svoj dom u Beogradu (još uvek srpskoj prestonici), bezuspešno i grozničavo sam pokušavala da se prisetim svih tih isto tako grotesknih epizodija iz životne tragedije ovog čoveka koji zaista izgleda ili je bar tako nekada izgledao, kao aristotelijanski prototip, kao čovek po sredini, ni bolji ni gori od nas ostalih običnih smrtnika.
Međutim, njegov život se odvijao na drugačiji način, u pozorju koje je zahtevalo heroje, a ne smrtnike. Neki od tih srpskih heroja su u sinhroniji sa oslobađanjem gospodina Milutinovića osuđeni na mnoštvo godina. Nisam zapamtila izvanrednu Todorovićevu evidenicju o broju godina na koje su osuđeni Srbi koji su se borili za svoj narod u poslednjim balkanskim ratovima ali mislim da se cifra bliži 900 iliti hiljadu...
Svim tim požrtvovanim oficirima i državnim činovnicima, minorima, nardeđeni je bio gospodin Milutinović, jer on je sve do Đindjića, ako se ne varam bio predsednik.
Istini za volju izvesno vreme u netransparentnom kućnom pritvoru. Kako stvari stoje, tamo je radio jednako dobro kao i pre pritvora, hoću da kažem nikako. Bar tako kaže haška presuda. Ako su svi podređeni jednom čoveku odgovorni za svoja dela, a on ne snosi nikakvu odgovornost, onda ON NIJE RADIO SVOJ POSAO. S druge strane, ako se ima u vidu da je i njegovom nadređenom, sve do nejasne smrti, suđeno za komandnu odgovornost, postaje i pravno i literarno i medicinski interesantno, kako jedan i to baš najviši funkcioner može da bude potpuno neodgovoran, a oko njega, iznad njega i ispod njega svi ostali su odgovorni. Sada, činjenica je lingvistička da odgovornost i krivica mogu da budu upravo sinonimnog i upravo suprotnog značenja. S etičke, s antičke, s herojske, strane, odgovornost je izraz karakternosti, najviša vrlina, s druge strane, haške odgovoran Srbin je krivac ili još eksplicitnije ratni zločinac.
Ako bi se upustili u simplifikaciju moglo bi da se kaže, da su svi Srbi odgovorni i krivi, a da je samo Milanče neodgovoran i nevin. Međutim, na njegovu nesreću, on je, prihvatajući se fotelje predsednika morao da i pod zakletvom i pod platom i ostalim beneficijama, morao da preuzme odgovornost. On je, zapravo, haškom logikom gledano, kriv jer je neodgovoran. Ta brutalna kauzalnost koja Milutinovića čini krivim u svakom slučaju, svakako nije jedini razlog zbog kojeg je ovaj nesrećni, nevini i neodgovorni Srbin, delovao jednako jadno i na kraju, kao i na početku svog ševeningenskog robijanja, ali ga u svakom slučaju abolira bar od haške stravične presude. Naime, ovaj izuzetak koji potvrđuje pravilo da su svi Srbi zločinci, svojim jezovitim paradoksom, ponovo našeg Milančeta, kao što se vidi ni krivo ni dužnog, izlaže u tragedijsku poziciju, zaista na nivou izvorne hamartije, u apsolutnog tragedijskog junaka, večno krivog izroda. Jer, ako su svi Srbi krivi, a Milanče nije kriv, onda po jednom od silogizama, sleduje konkluzio, da Milanče nije Srbin. Taj bi se zaključak verovatno dopao Milutinovićevom kumu iz prethodnog života, Dinkićevom kućnom režiseru, Goranu Paskaljeviću, koji je za Miloševića mahao kumom, a za Đinđića i potonjih, definitivno ga se odrekao, sem ako je pretrpeo amneziju, što je na neki način i preko ekspresije slično amnestiji kuma - Milančeta. Ali, u ovoj tragediji koja prerasta u grotesku, pa kao što je poznato teži da transcendira do Farse, intrigant Paskaljević (sećam se i da je oko snimanja jednog njegovog filma, zbog klanja glumca) zapravo i započeo rat u Hrvatskoj, bi mogao da preuzme sve vodviljske obaveze. Ovaj režiser koji je svojevremeno kao "Miloševićev prvoborac", za razliku od drugih praških izdajnika, prvi odbio da ide u, maltene ustašku, Pulu, veran svom nadolazećem kumu, po njegovom arestiranju, postaje najverniji Dinkićev pas ili Pas - kaljević, svejedno. Prema tome, izvanredno je pozicioniran da, sačekavši povraćenog kuma, a preko Dinkića izvrši reviziju onemoćale vlade.
Jer, ruku na srce, samo je trenutno Dinkićev nadređeni premijer, gospodin Cvetković, još očiglednije neodgovoran, što bi se reklo istovremeno i kriv i nevin kao g - din Milutinović. Čini se, da bi uz Paskaljevićevu i Dinkićevu pomoć u ulazećoj ariji sa pozadinskim vokalnim duom, Keba i kćerka , rehabilitovani Milutinović mogao da sa Cvetkovićem napravi jednu diarhiju koja bi Srbiju vratila u orbitu svetskih ili bar balkanskih zbivanja. Mada nisam sigurna, ko bi u ovom dvojcu sa Tadićem kao kormilarom bio Maček, a ko Cvetković, mislim da bi ovaj tandem konačno pokrio sve potrebe koje Evropa na Americi, postavlja pred sve manju i sve malobrojniju Srbiju koja bi tako konačno postigla sve uslove da se pretvori sama u svoju tamnicu. Puno je lakše i jeftinije, ekonomičnije i rentabilnije, umesto troškova oko Haga, celu Srbiju staviti pod žicu, a jedinog pronađenog Milančeta, postaviti za neodgovornog premijera, sve sa Cvetkovićem.
Tako bi jednim udarcem bili pobijeni svi Srbi, a nevladine koze bi likovale. Ukratko svi bi bili zadovoljni, i izdajnici i nacionalisti. Izdajnici jer bi svi Srbi konačno bili osuđeni i kažnjeni, a nacionalisti jer je Srbija konačno izolovana.
E sada, da li je ova Srbija, kao tamnica, u Evropi ili je izolovana van Evrope, to bi mogli Milanče i Cvetković da se nagode u nekom novom Rambujeu. Jer Milanče mora da se vrati na mesto zločina, jer pošto je tamo nadjebao sve evropske eksperte, on koji nije kriv, kao što je zaključeno, za bilo šta drugo, morao je zbog ovog ekscesa da robija. Ne možes da budeš i Srbin i pametan. A Milanče se tamo, doista, istakao, skoro kao Sloba i Šeki u Hagu. Međutim, on je u Hagu prošao drugačije jer kao premijer nije imao komandnu odgovornost, uostalom kao ni njegov ubijeni Predsednik. Kako stvari stoje, komandna odgovornost je u Božjim rukama, a Isus još ne dolazi sa nebesa da ga ovi u haškim mantijama preslušaju. Istini za volju, isti su takvi fariseji njegovu krivicu onomad dokazali. A naš je Milanče nevin i sada nije red da ga mi, njegovi Srbi, razapinjemo.

Bez dlake na jeziku

Kućni pritvor

Požrtvovanim oficirima i državnim činovnicima, minorima, nadređeni je bio gospodin Milutinović, jer on je sve do Đinđića, ako se ne varam bio predsednik.
Istini za volju izvesno vreme u netransparentnom kućnom pritvoru. Kako stvari stoje, tamo je radio jednako dobro kao i pre pritvora, hoću da kažem nikako. Bar tako kaže haška presuda. Ako su svi podređeni jednom čoveku odgovorni za svoja dela, a on ne snosi nikakvu odgovornost, onda ON NIJE RADIO SVOJ POSAO. S druge strane, ako se ima u vidu da je i njegovom nadređenom, sve do nejasne smrti, suđeno za komandnu odgovornost, postaje i pravno i literarno i medicinski interesantno, kako jedan i to baš najviši funkcioner može da bude potpuno neodgovoran, a oko njega, iznad njega i ispod njega svi ostali su odgovorni.


podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane