Feljton
Dr
Zoran Petrović Piroćanac: Geopolitika energije (4)
Možda i
mi doživimo svet bez nafte
Nesumnjivo, energija je jedan od glavnih problema 21. veka.
Oduvek je čoveku bila potrebna, a od industrijske revolucije njena potrošnja
neprestano raste. Ništa danas ne ukazuje na to da će se u budućnosti ta
potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do neke revolucije, danas nezamislive, ali
ipak moguće. Pre industrijske revolucije drvo je isporučivalo energiju. Ono za
neke nerazvijene zemlje i danas predstavlja bazu zbog zakašnjenja u razvoju.
Potom je usledila epoha uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i
"naučna energija" - nuklearna.
Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije
- Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću, Beograd, oktobar 2010,
iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom
činjenicom, te strateškim i vojnim argumentom
Piše: dr
Zoran Petrović Piroćanac
Naftni prihodi ne služe samo razvoju. Koriste ih
i za sukobe u regionu, koji redovno izbijaju, kao i za pothranjivanje brojnih
kriza. Tokom rata Iraka i Irana, Irak je koristio naftne prihode za kupovinu
oružja, dok je Iran doživeo velika oštećenja svojih infrastruktura za
eksploataciju. Rat u Kuvajtu, uključujući i intervenciju savezničkih snaga,
finansiran je zahvaljujući nafti i Saudijska Arabija se tim povodom znatno
zadužila.
I alžirski građanski rat je puno koštao,
istovremeno u devizama i u razaranju. Naftni "hleb nasušni" nije
uniforman i uviđaju se velike nejednakosti među državama, dok arapski svet
istovremeno govori o velikoj međusobnoj solidarnosti. U tome postoje flagrantni
kontrasti naseljenosti i razvoja. Tako je 2003. naftna renta iznosila 16.000
dolara po stanovniku godišnje u
Kataru, naspram 3.600 dolara u Arabiji, i samo 300 do 400 dolara u Alžiru.
Čemu služi "hleb nasušni"?
Sedamdesetih i
osamdesetih prošlog
stoleća, zemlje proizvođači imaju svest o tome da poseduju ograničene resurse.
Nafta im onda pruža finansijsku moć, kao i sirovine koje će moći da služe kao
osnova razvoja industrijskih grana, poput petrohemije.
Ideologija razvoja spopada tada lidere tih
zemalja. Oni žele "da poseju naftu", kako bi nastavili da žanju svoje
plodove kada ona bude iscrpljena.
Tu leže ambiciozne političke ideje o razvoju i
modernizaciji. Sve zemlje su angažovane u tim diversifikovanim politikama, kao
u razvoju naftne privrede. Na primer, zemlje nastoje da valorizuju izvoz,
transformišući i rafinirajući naftu na licu mesta pre izvoza. Region tako drži
14 posto kapaciteta rafiniranja u svetu. Razvila se petrohemijska industrija.
Rođene su i grane za etilen ili za azotna gnojiva (namenjena azijskim
tržištima). Zahvaljujući naftnim dolarima, zemlje se iskušavaju u industrijskim diversifikacijama, poput
grane aluminijuma u Arabiji.
Pojavljuju se i politike industrijalizujućih
industrija (kao u Alžiru pod Bumedijenom) na osnovu primorskih polova.
Saudijska Arabija je 2009. izvezla više nafte
Kini, nego SAD-u, kako je pisao "Njujork tajms" u martu 2010.
Suprotno uvreženom mišljenju, takva razvojna politika nije nadahnuta primerom
SSSR-a, već Francuske, gde su kadrovi novih nezavisnih država bili školovani.
Takve politike imale su za cilj da stvore gusto industrijsko tkivo i da
razvijaju razmene između polova regiona.
U Alžiru je, međutim, neuspeh očevidan. Nasuprot
tome, Irak Sadama Huseina (na vlasti od 1969) doživljava izvanredan razvoj.
Ovaj "hleb nasušni"
je takođe služio za bolje kontrolisanje prostora, što nas upućuje u srce
geografskih problema.
Brojni regionalni rukovodioci dospevaju na vlast
manje-više
regularno i potrebna im je legitimacija. Izgradnja, uređivanje i integrisanje
teritorija su politički činovi koje im daju državničku boju. Tako su započete i
infrastrukturne politike, putne, telefonske, aerodromske. Čak i po Sahari se
grade putevi i aerodromi, primer je alžirski Transsaharski put. Urbanizacija je
snažna i u pustinjama.
Naftni prihodi su takođe hranili međunarodne
finansijske krugove. To je i važan izvor deviza za arapske zemlje koje nisu
proizvođači nafte i gasa, a koje zahvataju deo toga zahvaljujući deviznim pošiljkama u zemlju radnika gastarbajtera sa
Bliskog istoka. U stvari, naftna proizvodnja i industrija zahtevaju moćnu radnu
snagu, što
prouzrokuje važan ruralni egzodus. Gastarbajteri su pozvani da pomažu sela koja
gube stanovništvo.
Međutim, znatno prisustvo stranaca je danas
problematično, jer u periodima jakih tenzija prisustvo manjina može da postane
izvor sukoba. Iz tog razloga, mnoge zemlje ostavljaju svesno ovo prisustvo u
senci. Tako od 1985. ne postoji pouzdana procena o prisustvu tih manjina u
Saudijskoj Arabiji. S druge strane, naftni viškovi (tj. ono što preostane u kesi posle namirivanja svih troškova) recikliraju se u međunarodnim finansijskim
tokovima.
Prema ekonomistima, u ovim zemljama ima više rentijerske privrede, nego proizvodne
privrede. U njima hidrogoriva predstavljaju 97 posto izvoza, 60 posto fiskalnih
prihoda (što objašnjava mala odvajanja za stanovništvo, kao u Libiji, gde stanovništvo to ne plaća) i 30 do 40 posto BND. Rentu
takođe kaptiraju socijalne grupe: velike porodice, vojnici, neke privatne
organizacije, verske fondacije vezane za državne interese. Novac je takođe
plasiran na Zapadu i pothranjuje međunarodne finansijske tokove.
Kriza eksploatacije i proizvodnje
Stručnjake aktuelna
svetska situacija podseća na onu koja je vladala 1973. i 1979., tokom dva
naftna šoka, na
najavu trećeg naftnog šoka.
Danas izgleda da je OPEC blizu maksimuma svojih
proizvodnih mogućnosti. Elastičnost ponude zasniva se na margini od oko 75
miliona tona! Razlozi ove situacije su brojni. Saudijska Arabija ne može više,
ili ne želi više da usklađuje svoju proizvodnju sa vrlo dinamičnom potražnjom.
Ujedinjeni Arapski Emirati čuvaju svoje rezerve,
ili nisu dovoljno investirali kako bi povećali svoju kvotu. Irak je daleko od
toga da ponovo uspostavi svoj proizvodni kapacitet od pre drugog Zalivskog
rata.
Međutim, posle rata u Zalivu, arapske populacije
najurene su, jer je njihovo prisustvo procenjeno kao preopasno u slučaju
nestabilnosti. To je imalo znatne posledice po devizne pošiljke u razne zemlje regiona. Sastav radne snage
se promenio i danas je čine Azijati sa 2/3.
Sada u Indiju i Pakistan odlazi najviše deviznih doznaka gastarbajtera sa Bliskog
istoka.
Međutim, smatraju drugi stručnjaci, sadašnja
neuravnoteženost tržišta rezultira iz velike potražnje naspram elastičnije
ponude, dok su naftni šokovi ranije došli prvenstveno zbog drastične redukcije
ponude.
Iran preti upotrebom nafte kao geostrategijskog
oružja, kako bi opravdao svoje nuklearne ambicije. Nigerija, glavni afrički
proizvođač, uzdrmana je socio-političkim nemirima i njen doprinos još nije
kompenzovan uzletom novih afričkih proizvođača.
Bogatstva okoline Kaspijskog mora i ogromni
potencijal Sibira ulog su rivaliteta između Rusije i SAD s jedne, i Rusije,
Japana i Kine, s druge strane. Svetska potražnja je pothranjena rastućim
potrebama Indije, posebno Kine, koje su najzavisnije od svog uvoza. Cena barela
je uvećana berzanskom spekulacijom vezanom za slobodno naftno tržište, koje
dodaje 10 do 15 dolara, precenjujući geopolitičke rizike. Najzad, tu je i
šireći strah od naftnog špica. Naftaši sada sve više obraćaju pažnju na dva
geografska tipa prostora. Duboke morske vode: duboki of-šor (-500 m) i ultraduboki of-šor (-1.500 m),
koji isporučuju već trećinu nafte i više od četvrtine prirodnog gasa u svetu.
Do 2015. ovaj tip proizvodnje treba da se proširi za četvrtinu za naftu, i tri četvrtine za
gas. Široki
prostori: resursi u hidrogorivima često su podvodni u Arktiku. Od
Aljaske, ostrvlja Sahalin, preko Velikog Severa Kanade, Grenlanda, Norveške i Sibira, uspostavlja se budući pojas
hidrogoriva, čija bi fizička pristupačnost trebalo da bude olakšana klimatskim otopljavanjem. Ono snažno povlači
sante i ostavlja nadu za otvaranje, na srednji rok, američkog pomorskog puta
severozapada. Skupa nafta valorizuje nekonvencionalna hidrogoriva. Najzad, i
stare bušotine su ponovo u opticaju, produbljene su radi izvlačenja više nafte.
Budućnost nafte, stanje rezervi
Francuski političar
Edgar For je o nafti govorio da nije reč o "običnom artiklu u
bakalnici, već o artiklu međunarodne politike". Andre Žiro
danas kaže: "Nafta je sirovina jake odbrambene, diplomatske, fiskalne
vrednosti u manjoj meri, na podređen način energetska."
I pored konkurencije sa drugim izvorima energije
za proizvodnju električne struje i grejanja, nafta ostaje nezamenljiva za
transporte i vitalna za veoma isplativu industriju petrohemije. Potrebe
za naftom neprestano se povećavaju korelativno sa industrijskom ekspanzijom
koja je došla
posle Drugog svetskog rata.
Više fenomena povećavaju zavisnost industrijalizovanih
zemalja od naftnog računa koji direktno opterećuju trgovinski balans zemalja
uvoznica. Šok će biti još brutalniji za nerazvijene zemlje koje nisu
proizvođači nafte i gasa.
Na početku 21. stoleća, nafta pokriva i dalje
više od 40 posto energetskih potreba sveta i njen udeo, prema svim procenama,
ne bi trebalo znatno da opadne narednih decenija. Trenutna povećanja cene nafte
spadaju u kontekst razređenja rezervi, čak i ako je njihova procena još izvor
rasprava. Kada cena nafte znatno skoči, eksploatisanje novih bušotina postaje
rentabilno, kakvo smo već videli prilikom prvih naftnih šokova, kada su
priznate bušotine,
još neeksploatisane, mogle da budu
stavljene u proizvodnju.
Napredovanja u prospekciji tehnologija
eksploatacije omogućuju, ili obećavaju, eksploatisanja najtežih ležišta za
pristup, poput onih u Kaspijskom basenu, duboko u Meksičkom zalivu, u Brazilu i
Gvinejskom zalivu, što
treba da donosi po nekoliko desetina hiljada barela dnevno. Na kraju bi
zahvatanje nafte sadržane u ležištima moglo jednako da se poveća sa sadašnjih
35 posto na 50 posto. Potrošnja
ipak napreduje brže od otkrića nove nafte. U stanju današnjih tehnika
proizvodnje, svet raspolaže sa četrdesetak godina ekstrakcije. Zato će nafta i
dalje poskupljivati.
To se desilo sa bušotinama u Severnom moru, za koje cena
proizvodnje, međutim, može da dosegne 15 dolara po barelu, kada nafta Bliskog
istoka proizvodno staje jedan dolar.
Nikola Sarkis, direktor pariskog Arapskog centra
za naftne studije, blizak je slavnom francuskom generalu Pjer-Mari Galoa,
koji je predsedavao njihovom Istraživačkom serklu, zanimljivoj
francuskoj grupi za promišljanje (ili, kako Anglosaksonci
kažu: think tank). U jednom od svojih izlaganja na Serklu, Sarkis je
izneo ovakvo svoje viđenje energetske tendencije prve decenije 21. stoleća:
"Od 2003. cene nafte su skoro udvostručene, prešavši 40 ili 45 dolara
za barel. Uzrok ovog skoka su strukturalni i konjunkturalni faktori: politički
problemi u Venecueli, Rusiji i na Bliskom istoku; atentati u Iraku; na
ovo se dodaje rastuća potražnja za potrošnjom, naročito u Kini; na
strani ponude, uočavamo zasićenost proizvodnih kapaciteta, rafinisanja i
transporta; mešetari (posrednici) razmenjuju na papiru 7 do 8 puta fizički
volumen proizvodnje...Prema Međunarodnoj agenciji za energiju, nafta će
ostati barem tokom 30 godina glavni energetski izvor. Potražnja do 2030.
treba da poraste šest posto godišnje...
Svetska aktuelna potrošnja od
82 miliona barela na dan preći će na 120 miliona barela dnevno 2025, što je pet
posto više nego danas. Dok će drugde proizvodnja opasti,
zemlje Bliskog istoka su pozvane da pokriju najveći deo potražnje u
svetu i da takođe isporučuju prirodni gas. Njihova proizvodnja nafte
trebalo bi da se udvostruči do 2025... Energetska zavisnost biće
snažnija. SAD, koje uvoze 65 posto svojih potreba, preći će na 70 posto, Kina
će od 31 posto preći na 73 posto, a Zapadna Evropa od 51 posto na 69
posto..."
Na sektorskom planu, ovaj rast svetske potrošnje nafte proizilazi dve trećine iz transporta,
posebno iz drumskog. U 2000. taj udeo je bio 50 posto, a 2030. bi trebalo da
dosegne i 60 posto.
Nafta je teško zamenljiva u transportu, jer taj sektor
zavisi čak sa 97 posto od naftnih proizvoda.
Između 2002. i 2006. cena nafte je utrostručena
(2006. barel je 78 dolara). Eksplozija cene je rezultat kombinacije ekonomskih,
geopolitičkih, tehničkih i klimatskih faktora.
Pre najnovije ekonomske krize, to je period
očite ekonomske obnove sveta i povećane potražnje za naftom iz Azije i SAD.
Bliski istok je na geopolitičkom planu ostao glavni faktor tenzija naftnih
tržišta, pre svega zbog rata u Iraku i iranskog nuklearnog programa. U
Latinskoj Americi i Rusiji snažno se vratio "naftni nacionalizam." Na
meteorološkom
planu, cikloni "Rita" i "Katrina" su 2005. izazvali velike štete u SAD, pokazali su nedostatak proizvodnih
kapaciteta, nedovoljno oruđa za rafinisanje i očito starenje proizvodnih
infrastruktura generalno. Na ovaj ekonomski kontekst "lepi" se
problem smanjivanja svetskih emisija ugljen-dioksida, što se veže opet za
energiju i kontroverznost oko iscrpljivanja svetskih rezervi.
Naspram ogromnog skoka sirove nafte, OPEC je
izgubio svoj prvenstveni uticaj na naftnom tržištu, i to je tendencija koja je
započela još 1973, kod prvog "naftnog šoka". Da bi parirale eventualnom prekidu
snabdevanja, države članice EU i Međunarodne agencije za energiju prisiljene su
na stvaranje stokova sirove nafte i gotovih proizvoda. Zato zapadne zemlje
uvode praksu politike diversifikovanja izvora energetskog snabdevanja i
ovladavanja potražnjom energije. Verne sopstvenoj energetskoj politici uvoza,
obezbeđuju rute energetskog snabdevanja i svetskih naftnih tokova, zahvaljujući
razvijanju svojih vojnih baza po svetu, posebno u Saudijskoj Arabiji.
Iako se sve češće smatra običnom sirovinom, čije
trgovanje sledi tržište, nafta ostaje neophodna za ekonomski razvoj planete i
poseduje i dalje strategijsku vrednost za glavne države izvoznice i potrošače.
Zbog toga se čine pokušaji uspostavljanja tzv. "svetskog vladanja".
Vreme naftne psihoze, ulog pitanja naftnog
vrhunca
Iz geoloških i tehničkih razloga, svaka proizvodnja nafte
sledi sledeću generalnu shemu. Proizvodnja raste posle prvih bušenja, postiže
maksimum - "vrh" - kada je oko polovine rezervi mogućih za
ekstrahovanje proizvedeno, potom se progresivno smanjuje do nule. Ova shema
važi kako na lestvici individualnog naftnog polja, tako i za skup svetskih
naftnih resursa. Sa ekonomskog gledišta, sam trenutak kada više neće biti nafte,
malo je važan. Važan je trenutak kada će je biti manje. U stvari, kada prođe Vrhunac
proizvodnje, "špic",
pojaviće se rastuća neuravnoteženost između potražnje koja raste i proizvodnje
koja se smanjuje svake godine, povlačeći za sobom najpre halapljivost i rast
cena, a onda i nestašice.
Brojne naftne kompanije vide svoju proizvodnju
kako doseže plafon, ili je u opadanju. Primer je evolucija proizvodnje u
periodu 2001- 2005. značajnih kompanija: Exxon - (minus) 1 posto; Shell - 5
posto; BP (van ruske participacije) - 14 posto; Chevron - 15 posto; Repsol - 18
posto. Od 48 glavnih zemalja proizvođača nafte, 33 imaju proizvodnju u
potvrđenom opadanju.
Od 2000. godine, brojne zemlje su prošle vrhunac
proizvodnje nafte. U odnosu na predviđanja Međunarodne agencije za energiju
(IEA) i Administracije za informaciju o američkoj energiji (EIA), godinama
ranije vrhunac su dosegli: Norveška (pet
godina pre), Oman (devet), Velika Britanija (deset), Meksiko (dvadeset i šest), Severna Amerika (dvadeset i osam) i Australija
(trideset).
Od 2005. svetska proizvodnja stagnira.
Brine i situacija sa gasom. SAD, Kanada,
Ujedinjeno Kraljevstvo, Holandija, zemlje koje obezbeđuju 50 posto svetske
proizvodnje, ušle su u neočekivano opadanje posle 2000. U to spadaju i glavna
ruska ležišta.
Nafta je kapitalna za transport, presvlačenje
puteva, lubrifikaciju svakog mehanizma, za proizvodnju hrane, lekova, i
masovnih potrošnih
dobara, grejanje stanovništva i brojnih drugih elemenata ekonomije. Američki
departman za energiju tvrdi da je potrebno 20 godina za uspešno sučeljavanje sa
naftnim vrhuncem, tj. sa izbegavanjem katastrofalnih posledica.
Naspram opadanja nafte i gasa treba kombinovati
rešenja koja se razvijaju
paralelno: ekonomija energije, alternativne energije, prilagođavanje našeg
načina života.
Ima nafte
Uspeh tranzicije ka
"svetu posle nafte" zavisiće od vremena kojim raspolažemo za
uspostavljanje rešenja, jer će se taj posao ostvariti uz pomoć nafte i gasa
koji nam preostaju. Tri su značajna faktora koji će igrati ulogu u ovom
procesu:
1. Brz pad izvozničkih kapaciteta zemalja
izvoznica u opadanju, pošto one
prioritetno zadovoljavaju svoju unutrašnju potražnju, pre no što izvezu viškove;
2. Rastuće količine energije, dakle i nafte,
koje će morati da se potroše za ekstrakciju nafte iz budućih ležišta, koja su
teža da im se pristupi;
3. Porast broja potrošača. Poslednjih godina,
kako je izračunao Francuski institut za naftu, to opadanje iznosi 1,2
posto godišnje. Do 2015. godine, raspoloživost goriva po automobilu smanjiće se
za 30 posto i dalje će potom opadati.
Međutim, datum vrhunca proizvodnje biće
poznat tek kada se dogodi. I svaki sukob za kontrolu naftnih resursa koji se
desi u trenutku vrhunca davaće iluziju kako su problemi čisto
geopolitički, a ne geološki. Pripreme za to vreme treba da budu na
individualnoj lestvici, potom porodičnoj, pa komunalnoj, regionalnoj i
nacionalnoj. Što pre,
to bolje, jer svakoga dana imamo za 84 miliona barela nafte manje na
raspolaganju, kako bismo ostvarili ovu tranziciju. Treći naftni šok, koji je
svet upoznao od 2005, manje je surov nego oni iz 1973. i 1980., doveo je do
malo preuranjenih analiza o "kraju nafte".
Abdala S. Džuma, predsednik nacionalne kompanije
Saudi Aramco, nije tog mišljenja.
"Svet je potrošio tek
18 posto svog naftnog potencijala". Što će reći, oko 1.000 milijardi barela od
ukupnih rezervi od 5.700 milijardi. Njih, pak, čine konvencionalna sirova
nafta, koja je već otkrivena i moguće ju je vaditi (1.200 milijardi barela),
bitumenski pesak Kanade i teška
nafta Venecuele (1.500 milijardi), poboljšavanje stopa taloženja (obnavljanja)
nafte (1.000 milijardi) i predstojeća otkrića (1.000 milijardi).
To su, po mišljenju Džume, dovoljne rezerve za
obezbeđivanje "više od 140 godina potrošnje sadašnjim ritmom". To diskredituje, po
njemu, sve ranije prognoze o skorašnjem opadanju proizvodnje (čuveni peak-oil).
Praktično, nafta stvara grad. Saudijska Arabija
je urbana sa više do 90 posto, a stanovništvo Tamanraseta u Alžiru se za 40
godina popelo sa 4.000 na više od
100.000. Tako gotovo milion egipatskih felaha živi u Iraku. Samo te
devizne pošiljke predstavljaju u 2005. gotovo šest milijardi dolara za Egipat.
Čovečanstvo je u sto godina potrošnje nafte
iscrplo već trećinu "krajnjih rezervi" nafte iz tla, što je bilo oko
500 milijardi barela od ukupno 1.600 milijardi na raspolaganju.
Kritičari neracionalnog trošenja energije u
savremenom svetu misle pre svega na Ameriku, koja je urbanizovana,
motorizovana, klimatizovana. I ne rešava problem brojne sirotinje, kojoj je
potrebna energije, a nema je.