Kontranapad

Srpska fudbalska scena u senci Mondijala

Talog na terenu

Da li smo mogli biti među učesnicima prvenstva u Brazilu? Na to pitanje zvaničnici Fudbalskog saveza Srbije nikada nisu jasno i pošteno odgovorili. Razumljivo. Niko i nikako nije ozbiljno analizirao poteze i politiku u nacionalnoj Kući fudbala koja bi dala ozbiljnu dijagnozu i locirala stvarnu odgovornost za prilike i stanje u našem fudbalu.

Miroslav Vislavski

Počeo je najveći svetski sportski spektakl u zemlji fudbala. Od 12 juna do 13 jula u Brazilu će se nadmetati 32 najuspešnije i najsrećnije selekcije, među kojima je nekoliko onih koji će izvesno jurišati da se domognu Zlatnog globusa. Veliki je to izazov za domaćina prvenstva. Takmičarski pre svega, jer je u istoriji planetarnog prvenstva Brazil bio pet puta šampion sveta. Ovaj najvredniji naslov u fudbalu, Brazilci su osvajali na drugim kontinentima. Nisu im ostvarene želje i snovi da po prvi put osvoje trofej 1950. godine, kada su bili domaćini prvenstva. Tada su u finalnom susretu morali da prepuste Zlatnu boginju Žila Rimea prvom osvajaču ovog trofeja i domaćinu prvenstva sveta 1930. održanog u Urugvaju.

Uz razumljivu ulogu favorita i breme koje donosi imperativ velikih očekivanja da će zemlja sambe, kafe i fudbala ponovo postati laureat najveće smotre svetskog fudbala, fudbalski prognozeri, stručnjaci i analitičari najveće šanse daju aktuelnom prvaku sveta i Evrope selekciji Španije. Prednost nad Crvenom furijom, kladioničari daju gaučosima i pancerima. Razumljivo jer su Argentina i Nemačka do sada bili u dva, odnosno tri navrata svetski šampioni. Takođe, dosadašnji trostruki osvajači naslova Italijani, sigurno se neće odreći mogućnosti da ponesu najprestižniji epitet na fudbalskoj planeti. Uz pretendente koji su na večnoj listi FIFA, Engleza, Francuza, Urugvajaca, vrebaju Holanđani, Belgijanci, Portugalci...

I dok će oči sveta biti okrenute ka Brazilu i skoroj budućnosti u kojoj se uspostavlja novi svetski poredak na fudbalskoj mapi sveta, Srbija će sa već usađenim osećanjem gubitnika nalaziti utehu u istoriji u kojoj je već na prvom Svetskom prvenstvu branila čast evropskog fudbala, kada su njeni fudbaleri pod zastavom Kraljevine Jugoslavije izborili plasman među četiri polufinalista. Setu za tim nastupom, razvili su nam junaci filma i serijala o nastupu naših fudbalera na prvom samitu svetskog fudbala u Montevideu.

Da li smo mogli biti među učesnicima prvenstva u Brazilu? Na to pitanje zvaničnici Fudbalskog saveza Srbije nikada nisu jasno i pošteno odgovorili. Razumljivo. Niko i nikako nije ozbiljno analizirao poteze i politiku u nacionalnoj Kući fudbala koja bi dala ozbiljnu dijagnozu i locirala stvarnu odgovornost za prilike i stanje u našem fudbalu. U nizu godina su se koplja prelamala na onome kome su ruke bile najčešće vezane i ko je osujećivan da uspe (Ilija Petković, Radomir Antić) ili onome ko je bio izbor rukovodstva koje nije znalo kako da odgovori na njegovu nespremnost i nedoslednost u postizanju proklamovanog cilja (Petrović, Mihajlović).

Po imenima reprezentativaca, kao i onih koji su svojom vrednošću i kvalitetom apsolutno u kombinaciji iz koje su izostali zbog raznih subjektivnih razloga, Srbija ne zaostaje i ne bi trebala da nosi osećaj inferiornosti u odnosu na selekcije koje učestvuju na Mondijalu. Hrvatska, Bosna i Hercegovina koje su uz Srbiju davale najveći broj reprezentativaca u nekadašnjoj zajedničkoj selekciji Jugoslavije su izborile plasman. Njih ćemo gledati u konkurenciji sa drugim najboljim reprezentacijama.

Kao što su odnosi u srpskom fudbalu bremeniti, toga nisu lišeni ni Hrvati ni Bosanci. Oni su samo bolje vodili svoj nacionalni tim do cilja i značajnog izvora novčanih sredstava koje donosi učešće na Svetskom prvenstvu. Nama je ostalo da se tešimo kako imamo potencijal, odličan igrački kadar koji konkuriše za sastav reprezentacije koja se već poduže nije i nigde nije potvrdila, reprezentaciju koja je već više meseci bez ozbiljnog kadrovskog rešenja na mestu selektora.

Ljubinko Drulović kao vršioc dužnosti je iznuđeno rešenje u deficitu prave konkurencije. Najavljuje se da će nakon južnoameričke turneja na kojoj nismo briljirali i na kojoj smo postigli polovičan rezultat: pobeda nad Jamajkom, nerešen rezultat sa Panamom i minimalni poraz od Brazila, mandat selektora ipak biti poveren Druloviću. O nekim drugima koji su pominjani kao mogući izbor na mestu selektora, više se ne govori. Zašto? Ostajemo bez odgovora zvaničnika iz Kuće fudbala.

Šta je naša zbilja? Uzdrmani klubovi takozvane elite se sve više ljuljaju. Šampionska titula koju su nakon šestogodišnje vladavine Partizana, osvojili igrači Crvene Zvezde, bi se mogla pripisati svemoćnom Aleksandru Vučiću, koji je jedne ponoći doveo i postavio aboliranog Dragana Džajića na mesto koje bi mu pripadalo u dobro uređenom društvu, a nikako kakvo je danas u Srbiji.

Ako se verovalo u dobrom delu javnosti da je to bio potez zaokreta i rešenja svih briga koje su narastale višegodišnjim zapuštenim vođenjem najvećeg srpskog kluba, dani nakon preuzimanja naslova šampiona pokazuju svu zabludu takvog poteza i verovanja. Željena titula je osvojena i nije više donela od novih briga. Samo su uvećane obaveze uz nasleđene od pedesetak miliona evra koje ovaj, pa verovatno i neki drugi Upravni odbor kluba ne može rešiti bez radikalne inekcije države ili nekog investitora sa egzotičnih ostrva.

To se moglo desiti da su na vlasti radikali kojima je nacionalna država ideal, a Zvezda je jedan od zaštitnih znakova takve države.

Na žalost zvezdaša, preobučeni radikali su potisnuli svoje ideale zarad evronaprednjačke udvaračke i podaničke marionetske vladavine koja nema dodir sa nacionalnim interesima pa je u tom pogledu i Zvezdina nada za izlazak iz kandži pljačkaša ostala samo iluzija zanesenjaka poput Dragana Džajića.

Suspenzija koja je izrečena od UEFE bi mogla da dobije potporu i od FIFA, a kojom se zabranjuje nastup u evro kupovima neće ništa promeniti i ukoliko bi dao rezultat vapaj Ivice Dačića pred Mišelom Platinijem da se ublaži kazna ili odloži njeno dejstvo za još neko vreme. Zvezda je na dnu.

Neće ni pet narednih šampionskih naslova u Srbiji promeniti njen status propalog giganta, bez neke prevare države ili promene kakve su moguće samo u filmovima naučno fantastičnog žanra. Novo zasedanje Skupštine ili novi izbori su nova zabluda. Bežanje od scenarija potonuća. To je isto kao što je život građanina Srbije pod Vučićem, Tadićem, Koštunicom, Đinđićem ili Miloševićem. Svi su nam sejali lažnu iluziju upakovanu u nacionalne interese, tranzicione procese, demokratizaciju, a odvedoše nas u kanalizaciju. Gušimo se u sopstvenim govnima. Tako je i sa Zvezdom i srpskim fudbalom. Prepakivanje rukovodstva u sportskom klubu nije isto kao što je prepakivanje u politici.

Nebojša Čović je svoje prepakivanje u politici dosta uspešno činio. Iza sebe je imao privredu koju je uspešno radio sa FMP, a politika mu je bila prostor u kome je u pojedinim trenucima izrastanja i razvoja kompanije nalazio racionalnije puteve za uspešno poslovanje. Sport mu je ostala strast u kojoj je sebe nalazio uprkos svim otvorenim vratima i lagodnostima koje su umeli da obezbeđuju politika i privreda. A onda se suočio sa surovom istinom koja mu nije nepoznata kao čoveku koji je stasavao i izgrađivao kao ličnost u beogradskom ambijentu, da prepakivanje ne daje uvek rezultat.

Aleksandar Vučić mu je poverio vruć kesten, zahtevajući od njega da kao vešt privrednik izvuče Crvenu Zvezdu iz septičke jame. Očigledno da je to prevelik zalogaj za pojedinca koji nema drugu potporu do svoje pameti, sposobnosti i sopstvenog kapitala. Čović to ima, ali nema iskrenu potporu današnjeg Velikog vođe.

Okrenuo se svom sportu i sa košarkašima Crvene Zvezde žanje rezultate svog rada i sposobnosti. Nervozan zbog mnogo čega, velikim delom spoznajom da posle izbora nije u Vučićevoj kombinaciji u Beogradu ili državnoj organizaciji, dopustio je da naleti na provokacije jednog samoumišljenog novinara i medijskog cirkusanta. Uzvratio je načinom primitivca, siledžijstvom kakvo nije zabeleženo možda posle ubistava novinara. Izudarao je novinara pred njegovom medijskom kućom koja je u službi politike novog Despota. I tu je - završio!

Ne bude li adekvatne mere, kazne koja bi bila pouka da se ne samo prema novinarima ili „novinarima" ne sme posezati za nasiljem, tada će i ono malo kredibiliteta iz izborne kampanje i verbalnih nastupa aktuelne vlasti nestati. Ako se godinama tragalo i dalje traga za ubicama Vujasinovićeve, Ćuruvije ili Pantića, državni organi imaju priznanje počinioca nasilja nad sportskim novinarom. Ako neko misli da se radi o ličnom činu, onda se vara. Nebojša Čović nije samo građanin. On je potpredsednik FK Crvena Zvezda i predsednik KK Crvena Zvezda. Njegov slučaj je prilog talogu u kome pliva Crvena Zvezda, ali i novinari koji se deklarišu da su njeni pripadnici.

Sa druge strane Bare, u Srpskoj Atini je druga priča. U redovima osvajača Kupa, po mnogima klubu koji ima najtalentovanije, samim time i finansijski napotencijalnije izdanke, postoje dve Skupštine, dva Upravna odbora, sa svojim predsednicima i generalnim sekretarima.

Po oprobanom Kosovskom modelu sa paralelnim institucijama koje su dovele do toga što je danas realnost u nekadašnjoj autonomnoj pokrajini (još uvek po srpskom Ustavu), danas funkcioniše Vojvodina - istina, fudbalski klub koji u svom imenu oličava jedinu članicu nekadašnje jugoslovenske federacije koja, po nekima, nije rešila svoj status. To je jedinstven slučaj u srpskom sportu da klub predstavljaju paralelni organi i predstavnici.

Doduše, legitimitet koji je trenutno na snazi, tek treba da se odredi sudskom odlukom! Mada zakonito, čini se besmislenim da se slučaj rešava u sudu. Takve situacije bi morali u konačnom postupku da donose državni organi nadležni za sport. Očekivani epilog nastalog spora je uoči rasprave na Osnovnom sudu u Novom Sadu prolongiran. Zbog proglašenja suda nenedležnim, predmet je prenet Višem sudu u Novom Sadu. Sada se čeka na sudsku presudu. Do tada, FK Vojvodina postoji sa paralelnim institucijama!

Prvo što pada u oči jeste da je najaktuelnija u višegodišnjoj seriji kompromitujućih situacija nastala na godišnjicu od smrti do tada neprikosnovenog čelnika Kluba Ratka Bata Buturovića, koji je suvereno vladao više od šest godina sa kratkim prekidom kada je bio u pritvoru zbog sumnji da je učestvovao u lažiranju utakmice. Drugo, kriza nastaje nakon osvojenog Kupa, prvog u vekovnoj istoriji Kluba. Treće, Vojvodina ove godine obeležava stogodišnjicu postojanja, po čemu je najstariji klub u elitnom rangu takmičenja u Srbiji.

I sa jedne i sa druge strane današnjih institucija su manje više Batovi saradnici i izabranici. Oni koji su smatrali da su nastavljači autoritarnog rukovođenja su posvađani sa propisima, a neki od njih opijeni pozicijom su prekoračili ovlašćenja razrešivši 35 (od 55) članova Skupštine koji su imali mandat i „izabrali" nove. To je suprotno Statutu, bez obzira na motive koji su ih nagonili na takav potez.

Istovremeno su prilikom zasedanja 11 maja postavivši fizičko obezbeđenje na rampi FC Vujadin Boškov i nisu dozvolili ulazak na Skupštinu tridesetoroma članova Skupštine sa važećim mandatom. Kada su sproveli svoje namere, izabrali organe i nosioce funkcija, među kojima i generalnog sekretara Sanju Trivić (na zaprepašćenje javnosti) koja je od 2001. bila administrativni radnik, suočili su se sa odgovorom „prebrisanih" članova Skupštine, koji su održali transparentnu sednicu Skupštine 16. maja i takođe kao drugi tabor izabrali svoje organe.

Ova sednica je propraćena podrškom novosadske javnosti, uključujući i različitih navijačkih grupa koje pripadaju Vojvodini. Organi koji su birani na ovom skupu su dobili legitimitet mišljenjem Ministarstva sporta i upisom odgovornih lica u APR!

Ali, situacija nije okončana. Trenutno klubom rukovode izabrani na sednici od 16. maja, ali oni koji se smatraju uskraćenim, a legitimno izabranim 11 maja se ne mire sa situacijom. Deluju javno, ali u senci. Održali su vanrednu sednicu Skupštine 10. Juna na kojoj su kooptirali 11 (nedostajućih) predstavnika navijača, kako je naglašeno „jedine prave i legitimne grupe navijača" i to iz Sombora! (izvor „Dnevnik" 11. Juni 2014). Utisak je da se rošomonijada u redovima Stare dame iz Srpske Atine produžava, a epilog će se znati posle sudske presude. Pa „kom opanci, a kom obojci"!

podeli ovaj članak: