Esej

Grob je kolevka čovekove istorije: da li će smrt u 21. veku biti stvar ličnog izbora svakog pojedinca

Vodič na onaj svet

Ugledni srpski pisac i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, u uvodu knjige "Vodič na onaj svet" između ostalog citira i Edgara Morena koji kaže: "...Kao aktivan činilac smrti, čovek je dostigao vrhunac u 20. veku, bilo da je reč o ubistvima ili samoubistvima. Kod mnogih ljudi postoji želja za ubijanjem i mnoge ubice osećaju zadovoljstvo što su ubile čoveka. Čovek je jedino biće koje se užasava smrti i istovremeno ubija svoje bližnje, jedino biće koje traži smrt..." Iz uvoda u ovu knjigu, Magazin Tabloid objavljuje deo autorove rasprave o životu i smrti i čovekovom suočenju sa novim vekom i starim verovanjima.

Marinko Arsić Ivkov

Sa smrću danas nešto nije u redu. To je odgovor na pitanje: čemu ova knjiga? I objašnjenje zašto Vodič nije obična knjiga o smrti. Ovo je jedini vodič za pravac kojim niko ne želi da ide i za odredište u koje niko ne želi da stigne. Ali kojim svako ide i gde svako stiže. Nijedan stanovnik ove planete još nije skrenuo s tog puta. S obzirom na tu činjenicu, ovaj putovođa bi trebalo da bude najtraženija knjiga. Nažalost, to je samo iluzija, kojoj pisac nijednog trena nije podlegao. U Vodič je ugrađeno više stotina teorijskih i stručnih knjiga i publikacija, beletristike, štampe, internet sajtova, službenih i statističkih izveštaja. On se temelji na hiljadama podataka i informacija. Za njegovo pisanje bilo je potrebno mnogo više truda nego za pisanje bilo kog vodiča, jer nema ni zagonetnijeg odredišta ni zakučastijih staza kojima se do njega putuje. Ali sve to ne garantuje da će od njega bilo ko imati koristi.

Sa putovanja na koje on vodi ne stižu razglednice i pozdravi. Beskorisnost je i inače sudbina većine knjiga. Pored toga, mnogi čitalac će (s pravom) reći da on sam, svojim životom, piše sopstveni vodič na onaj svet. (U vreme interneta, "stonog izdavaštva" i opšte skribomanije, ovakvo mišljenje ima još veći stepen ozbiljnosti.)

To da čovek svojim životom piše svoj vodič u smrt, to je možda i najbolja definicija života. Ali kada bi čovek znao šta je život, možda bi znao i šta je smrt.

"Ćuti, Sančo", rekao je (besmrtni!) plemić iz La Manče, "sve do smrti je život".

Sa puta kojim čitaoca vodi ovaj vodič niko se nije vratio. Nevernici i vernici vekovima raspravljaju šta se događa posle odlaska i šta je čovek - duša ili telo, duh ili materija. Je li poslednja stanica Noksvil u Tenesiju, ili naselje na čijoj kapiji dežura sv. Petar. Isus je mudar spoj jednog i drugog, smrti i večitog života. "Ustani, Lazare!" U ove dve Hristove reči sadržan je san svakog čoveka.

Ni uspravljanje na dve noge, ni stvaranje prvog oruđa, ni uvećanje moždane mase, ni sposobnost govora, tvrdi Edgar Moren, nisu iskopali toliko dubok jaz između čoveka i životinje koliko smrt. Najvažniji dokaz očovečenja neandertalca je činjenica da je on sahranjivao svoje mrtve. Grob je kolevka čovekove istorije.

Sartr je taj jaz, razliku između čoveka i životinje, našao u samoubistvu. Grigorij Čhartišvili (poznatiji kao Boris Akunjin) razradio je tu Sartrovu misao: Homo erectus je postao Homo sapiens onoga časa kad je shvatio da je vlasnik svoga života, odnosno da ima slobodu raspolaganja svojim životom. Kad je stajao na ivici stene i svesno se odlučio da korakne. Dakle, čovek je postao čovek kad je izvršio prvo samoubistvo. To ga je odvojilo od svih ostalih živih bića. Istorija čovečanstva ne počinje rođenjem prvog čoveka, nego njegovom smrću.

Pisac Artur Kestler (izvršio samoubistvo) je napisao: „Da u našem rečniku ne postoji reč smrt, velika književna dela ne bi bila napisana, piramide i katedrale ne bi postajale, a ni dela religiozne umetnosti - a sva umetnost je religioznog ili magijskog porekla".

Čovek umire na različite načine. Najređe svojom voljom. U smrt ga šalju drugi. Bilo da je reč o starosti, neizlečivim bolestima ili o nasilnim smrtima. Na malo čijem nadgrobnom spomeniku piše: "Umro sit života".

Prirodne smrti su bile ne samo bezbolne, nego i "lepe". "Budeš li živeo toliko dugo kao ja", zapisao je pedantni Brija-Savaren reči svoje umiruće baba-tetke, "naći ćeš da je smrt potreba nalik spavanju." Ali prirodnih smrti danas gotovo da i nema.

Današnji čovek živi mnogo duže od svojih predaka, ali cena te blagodeti je da on ovaj svet često napušta u mukama. Najsrećniji su oni koje pokosi srčani udar ili infarkt, koji umru "u trenutku" (ovakvu smrt priželjkuje gotovo svaki pripadnik tzv. zapadne civilizacije). Ljudi su vekovima umirali u svojim kućama. U 19. i prvoj polovini 20. veka u bolnicama i staračkim domovima umirala je samo sirotinja. Danas je slika potpuno obrnuta. Ogromna većina stanovništva (u SAD preko 80 odsto) umire u bolnicama ili domovima za stare. Uprkos napretku medicine i farmakologije, mnogi umiru teško, u bolovima, a medicina nema načina da takvu smrt olakša. To je kad čovek pasivno "trpi strelice sudbine".

Kao aktivan činilac smrti, čovek je dostigao vrhunac u 20. veku, bilo da je reč o ubistvima ili samoubistvima. Kod mnogih ljudi postoji želja za ubijanjem i mnoge ubice osećaju zadovoljstvo što su ubile čoveka. Čovek je jedino biće koje se užasava smrti i istovremeno ubija svoje bližnje, jedino biće koje traži smrt, napisao je Edgar Moren.

Frojd je kliničkim ispitivanjem utvrdio da dete nosi u sebi želju da ubije roditelje i mrske osobe. Doktor Jozef Mengele je, neposredno ili posredno, učestvovao u ubijanju oko 400.000 ljudi. Pred smrt, u dubokoj starosti, izjavio je da se ne kaje za svoje zločine i da u njima ne vidi ništa loše, jer su bili u službi medicine.

Istorija ubijanja bila bi jedna od najsveobuhvatnijih i najpreciznijih istorija čovečanstva. Jednu takvu istoriju napisao je Kolin Vilson. Samoubistvo je čisto filozofsko delo, rekao je Novalis. Ali to je romantizam. To je 18. vek. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 2000. godine na planeti Zemlji izvršeno je 815.000 samoubistava. Grigorij Čhartišvili je 20. vek nazvao vekom samoubistava. Za snalaženje u džungli nasilnih smrti, vodič je, izgleda, neophodan.

Vodič nikako nije teorijska ili filozofska rasprava o smrti, iako se filozofske i naučne rasprave i stavovi nisu mogli izbeći. Oni koji su uistinu predani filozofiji, bave se, u suštini, samo jednim - umiranjem i smrću, rekao je još Platon. Tome se malo šta može prigovoriti, osim da više nema prave filozofske rasprave o smrti. Takva rasprava je odavno kontaminirana etikom i religijom, a u novije vreme biologijom i genetikom.

Mnoštvo fusnota i citata mogu da navedu na pomisao da je autor imao ambiciju da napiše naučno delo. No oni su tu pre svega kao potpora istinitosti i čitalac ne treba da ih se plaši. Mnoštvo epizoda trebalo bi da čini ravnotežu suvoparnim fusnotama. Te epizode su kao neke čarde na neumitnom putu kojim nas ovaj namrgođeni vodič vodi.

Čovek je smrti, kao "jedinoj svojoj izvesnosti", prilazio na razne načine, zavisno od civilizacije i kulture kojoj je pripadao. Ono što je tom prilazu kroz čitavu njegovu povest zajedničko, bez obzira da li je pripadao primitivnom ili razvijenom društvu, jeste prihvatanje smrti kao realnosti. Čovek se plašio smrti, ali od nje nije bežao. Nije zatvarao oči pred činjenicom smrti, samo je tu činjenicu različito tumačio. Smrt je kroz celu čovekovu istoriju prihvatana kao deo života, kao što je bio slučaj i sa rađanjem.

Da se u naše vreme u tom pogledu nešto menja, među prvima je primetio Džefri Gorer. Čovek je počeo da beži od smrti, da je skriva od samog sebe. Tu pojavu je, imajući na umu odnos viktorijanskog društva prema seksu, označio kao pornografija smrti. Smrt i pornografija zamenili su mesta. Tamo gde je 19. vek držao seks, savremeno društvo smestilo je smrt. Smrt je počela da vređa dobar ukus, kao što je to nekad činila pornografija.

Čovek se od svojih pokojnika rastajao, a to čini i danas, na razne načine i uz različite obrede. Još je Bekon uočio da "pogrebna svečanost više zastrašuje nego sama smrt".

Amerikanci su, u okviru "pornografije smrti", praksu pogrebnih obreda okrenuli naopačke. Pogrebi su u SAD postali javni spektakl, a ne žalosna privatna ceremonija. Bol za mrtvima treba sakriti, napisala je Džesika Mitford u svojoj socijalnoj anatomiji savremenih američkih pogreba, o umiranju ne treba pričati, ne treba nositi crninu, obeležavati kuću ili stan crnim florom ili umrlicom, koristiti mrtvačke kočije, primenjivati post mortem moral. Udaja ili ženidba nekoliko meseci posle smrti bračnog druga treba da bude normalna pojava. Led je probila glumica Elizabet Tejlor, koja se udala nekoliko meseci posle smrti muža Majka Toda ("Majk je sada mrtav, a ja sam živa").

U SAD je na sceni veliko bežanje od smrti. Smrt se sklanja iz javnog života, među kulise. Mrtvace doteruju, da bi tako prevarili smrt. Amerikanci umiru kao modeli. Svaka smrt je reklama za pogrebni zavod.

Pogrebni zavodi stvaraju iluziju da pokojnika ne treba žaliti. Bol treba potisnuti, sakriti, ma se iz tog potiskivanja rodile depresija i psihička bolest. Za njih postoje pilule i psihijatrijske ordinacije.

Otvaraju se "groblja sa sistemom zamrzavanja". Tu se leševi, zatvoreni u čelične kovčege, čuvaju na minus 200 oC i čekaju napredak nauke, koja će moći da ih vrati u život. Glavni razlog za ovakvu promenu pogrebnih običaja ipak je novac. Korist koja se može isisati iz pokojnika je ogromna. Testament, nasleđe, polisa osiguranja, prodaja (ili krađa) pokojnikovih organa i celih leševa samo su vrh ledenog brega. Pogrebna industrija danas obrće milijarde dolara.

Grobovi su, uostalom, bili jedan od prvih, ako ne prvi, pokazatelja raslojavanja u primitivnim društvima. U smrti su svi isti, parafrazira Tom Hikman Orvela, ali neki su istiji. Danas naročito.

21. vek biće vek smrti. Kao što je 20. vek bio vek produžavanja ljudskog života i borbe za njegovo dostojanstvo. U prethodnim stolećima čovek se izborio za slobodu tela, slobodu osećanja, slobodu mišljenja, slobodu vere. Došao je red na smrt. Na borbu za slobodu vlastitog umiranja. 21. vek biće vek slobodne smrti, kao krajnje potvrde čovekovog oslobođenja.

Pojedinac će morati sam da donosi odluku kad će i kako da umre, da se istinski suoči sa svojom smrću, bez posredovanja crkve ili zvaničnog morala (kao što je bio slučaj sa vladajućim „sindromom smrti" u srednjem veku, u doba ozloglašenog i instrumentalizovanog dance macabre). Postaće gospodar svoje smrti. Priručnici za najbezbolniju i najbržu smrt već postaju bestseleri i sve češće mogu da se nađu pored pokojnikovog uzglavlja, kao potvrda dobro naučene lekcije.

„Izaberi svoju smrt", to će biti jedno od prava građanina zrelog 21. veka.

To je i jedna od poruka ove knjige.