Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (23)

Politička fatamorgana i ucene u procesu pridruživanja Evropskoj uniji

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

4) Ulazak u Evropsku uniju novih članica u okruženju Srbije

Ulazak u Evropsku uniju novim članicama u našem okruženju nije doneo poboljšanje ekonomskih uslova života, uspešnije i samostalnije privrede i porast životnog standarda, odnosno porast zaposlenosti, uz pad mase siromašnih. Naprotiv, svi navedeni indikatori su pogoršani.

Ovde ćemo pogledati osnovne agregate u nekoliko država (nezaposlenost, javni dug, siromaštvo).

Ekonomski pokazatelji su bitno pogoršani. Spoljni dug je vrtoglavo rastao, nezaposlenost je gotovo udvostručena, dok je siromaštvo postalo gotovo masovna pojava. Poljoprivreda je doživela velike gubitke. Uspostavljen je gotovo tradicionalni odnos razvijenih i nerazvijenih država, uz proces eksploatacije i sve većeg jaza u razvoju između ova dva kruga zemalja. Socijalni neredi su sve češća pojava, dok je pad vlada koje zagovaraju štednju kao put izlaska iz krize već postao masovna pojava.

9.Produžavanje krize i pogrešne procene brzine izlaska iz finansijske krize

1)Urušavanje finansijskog sistema razvijenog kapitalizma

Ono što je i najvećim apologetama savremenog zapadnog kapitalizma postalo jasno jeste da je došlo do „urušavanja finansijskog sistema razvijenog sveta" zasnovanog na apsolutnoj vladavini slobodnog tržišta, dopunskoj ili korektivnoj ulozi države i svetinji privatnog vlasništva. Radi se o krizi kapitalizma američkog tipa kojem je osnovni motiv profit, dok je socijalna funkcija potpuno potisnuta i prebaciti na tržišni model.

Budućnost svetskog finansijskog sistema se sve više stavlja u prvi plan, ali i vizija kako će svet izgledati posle ove duboke krize. Niko ne zna kako će izgledati svet kada se izađe iz globalne ekonomske krize.

Najveća do sada finansijska i ekonomska kriza nakon Velike depresije 1929. godine traži delovanje u dva pravca:

1)Ublažavanje krize i otklanjanje posledica krize, uz preduzimanje određenih mera za revitalizaciju finansijskog sektora i bankarskog, odnosno berzanskog poslovanja.

2)Priprema i usvajanje regulativnih mera da bi se sprečilo ubuduće javljanje krize u svetskoj privredi. Te mere se odnose na veću kontrolu banaka.

3)Brojni predstavnici vlada, uglavnom razvijenih privreda, već uz mali znak da skromno oživljava privredna aktivnost, izjavljuju da je privreda „izašla iz krize i da sledi postepeni oporavak". Da li je do oporavka i „brisanja" ili neutralisanja ogromnih gubitaka 30-40 biliona vrednosti aktive banaka i drugih finansijskih institucija, moguće doći u kratkom roku?

Upumpavanje ogromne mase likvidnog novca preko budžeta ili centralnih banaka samo je „nadoknadilo" manjak likvidnosti u bankama, „privremeno zakrpila balon", ali problem krize i funkcionisanja sistema nije rešen. Emitovanje ogromne mase kredita ECB, a stvarno virtuelnog novca, doveo je vidimo do odvajanja finansijske sfere od realne i korišćenje finansijskog kapitala u dominantno spekulativne transakcije banaka. Realni sektor stagnira ili propada, dok finansijska ekonomija prosto eksplodira. Finansijska kriza se prelila u realni sektor ekonomije. Ovo posebno kada je ECB odlučila da „otkupljuje" dužničke hartije od vrednosti. Sistem i dalje funkcioniše na istim osnovama i sa istim institucijama i odnosima u svetu. Povećana likvidnost je postepeno povratila poverenje u banke, ali ih nije osposobila za normalno kreditno poslovanje. Velika koncentracija kapitala u nekoliko najvećih banaka u gotovo svim državama ovaj sistem čini vrlo osetljivim na nove potrese (koji dolaze od tih banaka). Berze su se privremeno neznatno oporavile od dubokog pada berzanskih indeksa, ali privreda i korporacije nisu oživeli. Finansijski balon se ponovo „naduvao" do prskanja.

2) Prelivanje finansijske krize u realni sektor

Finansijska kriza se dakle, prelila u realni sektor koji vrlo usporeno reaguje u konjunkturnom zaokretu, što će produžiti recesiju. Svi elementi ukazuju da izlazak iz krize neće biti ni jednostavan ni brz.

Privreda će se sporo oporavljati, tako da će oporavak trajati nekoliko godina. Ne može se svaki uzlet proizvodnje ili blagi rast bruto domaćeg proizvoda najaviti kao definitivan izlazak iz krize. Postoji velika opasnost od većih turbulencija na svetskom finansijskom tržištu, jer narastanje protekcionizma, zaštite država od novog talasa krize (koji se najavljuje kao mogućnost), konverzija ogromnih iznosa hartija od vrednosti od njihovih glavnih kupaca (Kina, Japan, Rusija, države Evropske unije), će otežati oporavak javnih finansija Ogromni budžetski deficiti se ne mogu brzo sanirati, što će dovesti do problema njihovog budućeg finansiranja.

Povećanje poreza u recesiji nije preporučljivo i teško je ostvarivo, jer može produbiti krizu i povećati nezaposlenost. Ostaju druge dve mogućnosti - zaduživanje na finansijskom tržištu sa sve manjom ponudom slobodnih kapitala, a zatim kod centralne banke - što je zbog opasnosti od širenja inflacije teško ostvarivo.

Narastanja javnog duga predstavlja ogromno opterećenje (kamate i gašenje - otplata duga), što ce dovesti do dalje kumulacije dugova. Stabilizaciju i uravnotežavanje javnih finansija nije moguće ostvariti (niti kresanjem javnih rashoda, ali ni porastom budžetskih prihoda). Nova kriza i nestabilnost krenuće iz javnog sektora. Dugovi će i dalje nezadrživo rasti u sledećim godinama.

Nezaposlenost, koja dobija razmere prave pandemije, nema karakter ciklične, već strukturne nezaposlenosti, tako da problem dobija gotovo dugoročan karakter. To će zaoštriti do krajnjih granica prihodnu stranu budžeta. Nezaposlenost će se i dalje povećavati, što postaje jedan od najtežih dugoročnih problema. Privreda nije efikasna i ne izlazi iz krize, ako je nezaposlenost velika i ima tendenciju stalnog rasta.

Upumpavanje ogromne mase likvidnog novca ubrzo će imati za posledicu inflatorni pritisak i velike preraspodele sistemom cena. Realne plate i naknade će i dalje opadati, a time i mogućnosti povećanja štednje i potrošnje. Od dinamike oživljavanja kreditne funkcije banaka zavisi ponašanje lične i investicione potrošnje. Visoki rizici i neizvesnost i dalje ostaju, što koči dugoročne investicije. Zbog velike opreznosti spekulativni kapital (u hartije od vrednosti) će se sporo oporavljati, a time i berzansko poslovanje. Merkelova je smatrala da će recesija u EU trajati narednu deceniju (do 2021. godine.)

Zbog opasnosti od širenja inflacije, kamatne stope, koje su sada na najnižem nivou, moraće se povećavati, što će ograničiti tražnju kredita i investicije. Upravo se tražio i novi dogovor Evropske unije o investicijama u cilju oživljavanja privrede i porasta zaposlenosti. Merkelova dosta revidira svoj raniji tvrd stav o rigoroznoj štednji. Ona kaže: „Strategija smanjivanja državnog zaduživanja (štednja) počiva na dva stuba, a to su privredni rast i zapošljavanje". To je potpuni zaokret, ali došao je isuvše kasno. Nagoveštavalo se da je Merkelova pripremala novi evropski plan ekonomskog razvoja (kao novi Maršalov plan). Dakle, traži se novi „pakt za podsticanje ekonomskog rasta". Traži se nekakva ravnoteža (kompromis) strogog programa štednje (obuzdavanja javne potrošnje) i podsticaja u oživljavanju privrednog rasta. I dalje su ostali dijametralno suprotni stavovi Olanda i Merkelove. Oland je „Fiskalnom paktu" i rigoroznoj štednji (stezanju kaiša nezaposlenim i osiromašenom stanovništvu do pucanja) suprotstavio program podsticanja privrednog rasta. On traži investicije u velike infrastrukturne projekte kao podsticaj radu i zaposlenosti.

Svi navedeni elementi ukazuju da izlazak iz krize neće biti ni jednostavan ni brz. Kriza do sada traje već petnaest godina (18 meseci) dok je Velika ekonomska depresija (kriza) 1929. godine trajala 38 meseci. Ova kriza još traje, a kada će se završiti to je potpuna neizvesnost. Da li će se iz ove dužničke krize ući u novu dublju fazu krize sledeće dve godine izgleda da je manja neizvesnost. Beleži se sve veći broj evroskeptika u Španiji, Italiji, Grčkoj, Portugalu, Sloveniji, V.Britaniji, Francuskoj, Irskoj, Belgiji.

3) Pokušaji sprečavanja novog uzleta krize

Da bi se sprečio novi ulazak u krizu razvijene države (Bazel, G-8. G- 20) traže reformu bankarske regulative i nadzora nad bankama. Ovde se radi na:

1)Povećanju adekvatnosti kapitala banaka (zbog povećanja rizika i globalizacije finansijskih tržišta),

2)Zahteva se veća transparentnost i kvalitet poslovanja banaka,

3)Uvode se anticiklične rezerve banaka,

4)Zaoštrava se poslovna regulativa u poslovanju finansijskim derivatima - koji se smatraju glavnim izvorom krize,

5)Nova kapitalska regulacija banaka sa odvajanjem investicionih i komercijalnih banaka,

6)Ograničava se poslovanje komercijalnih banaka na tržištu kapitala,

7)Ograničava se veličina banaka i stepen koncentracije kapitala banaka - da bi se sprečili monopoli i oligopoli,

8)Smanjuju se, ograničavaju i regulišu bonusi menadžmentu banaka, smanjenju isplate akcionarima, uz preusmeravanje prihoda u rezervne fondove banaka,

9)Povećava se stopa adekvatnosti kapitala sa 8 na najmanje 12% u odnosu na rizičnu aktivu banaka,

10)Centralne banke dobijaju veću prudencionu kontrolu nad poslovnim bankama,

11)Liberalizacija tržišta kapitala se smanjuje i uvodi niz kontrolnih mehanizama,

12)Postepeno se stavljaju pod kontrolu „poreski rajevi" i države preko kojih se masovno pere novac.

Konačno, shvatilo se da je gubitak kontrole nad tržištem kapitala, neograničena jurnjava za profitom, liberalizacija novčanih tokova i monetarne politike, nekontrolisana ekspanzija bankarskih kredita (posebno hipotekarnih), politika jevtinog novca (niske kamate) ECB, doprinose neregularnim i virulentnim kretanjima u finansijskoj sferi - što redovno vodi u finansijsku krizu i slom finansijskog sistema.

Brz oporavak i izlazak iz finansijske krize nije moguć. Prognoze koje su davali Bernanke kao i direktor MMF i drugi da će se iz krize izaći već na početku 2010. pokazale su se pogrešnim. Kriza je produžena, a negde i produbljena u 2010. godini, ali i u 2020 i 2023. godini. Moguće su velike socijalne turbulencije na nacionalnom nivou, ali i politički potresi na nivou Evropske unije.

Prognoze koje daju drugi ekonomisti da će kriza trajati do 2014.godine, a zatim od 10, 20 do 30 godina ili čak za jednu generaciju, nisu utemeljene i teško ih je smatrati racionalnim.

Evrozona i EU u 2023. godini biće u recesiji (-0,4%) uz tendenciju usporavanja rasta. Nema privrednog oporavka. Novom krizom i cenama energenata kriza se u sledećem periodu zaoštrava.

Istovremeno dolazi do velikog porasta nezaposlenosti i socijalnih ograničenja. Praktično nestaju (dokidaju se) poslednji tragovi države blagostanja - po čemu je bio poznat evropski kapitalizam..

Očekivani gbobalni ekonomski rast od 2013-2015. trebao je da prati fiskalna konsolidacija, uz velike neizvesnosti na finansijskom tržištu, nepovoljnije uslove na tržištu rada sa stalnim rastom nezaposlenosti i neravnotežom u platnom bilansu. Rastući javni dug s njegovim automatskim rastom je realnost, nasuprot težnji za njegovo snižavanje kroz kompleksnu fiskalnu konsolidaciju.

Porast rizika i rizičnih plasmana vodiće do smanjenja kreditne aktivnosti banaka. Španija je na bazi 1,2 triliona evra depozita odobrila kredite preko 2 triliona. Banke će morati da otpišu 270 milijardi evra nenaplativih kredita. Španija je u vrtlogu narastajućih dugova i deflacije. Da bi se izvukle iz krize banke su već pozajmile kod ECB 316 milijardi evra. Cena obveznica Španije, Italije, Grčke naglo padaju, a time i njihova moć zaduživanja. Fiskalna konsolidacija kao zahtev i najveći izazov u suprotnosti je sa finansijskom podrškom bankarskom sektoru. U državama periferije EU očekuje MMF nastavak recesije, veliku fiskalnu neravnotežu i velike socijalne pritiske kroz rast nezaposlenosti.

Pod diktatom rigorozne štednje prezadužene države samo dublje tonu u ekonomsku depresiju i krizu. Negativan, trom ili spor rast (pogotovo svih država članica EU) drastično smanjuje poreske prihode i traže nove uštede, a pre svega novu spiralu zaduživanja i rasta dugova.

10.Politička fatamorgana i ucene u procesu pridruživanja u Evropskoj uniji

Na osnovu detaljnije analize stanja i perspektive evrozone i Evropske unije i položaja pojedinih članica iz sva tri kruga država, moguće je sagledati i sve prednosti i slabosti od pridruživanja Srbije u članstvo EU.

1)Efekti eventualnog pridruživanja u neizvesnoj budućnosti

U osnovne prednosti mogu se istaknuti sledeće:

1)Uključivanje u široko i razvijeno tržište, bez carinskih barijera,

2)Prihvatanje standarda kvaliteta i kontrole iz EU,

3)Moguća specijalizacija izvozne privrede Srbije i podsticanje proizvodnje i izvoza na ova područja,

4)Mogućnost intervencije Evropske centralne banke u slučaju dublje i produžene finansijske krize u Srbiji,

5)Pritisak na brzo uspostavljanje fiskalne ravnoteže i smanjivanje javnog duga,

6)Stabilniji uslovi poslovanja i smanjenje poslovnih rizika,

7)Bolja koordinacija makroekonomske politike s državama Evropske unije,

8)Popravljanje kreditnog rejtinga u dobijanju ocene agencija pri zaduživanju na finansijskom tržištu,

9)Obaranje kamatne i referentne stope naše centralne banke,

10)Mogućnosti korišćenja određenih fondova iz EU,

11)Mogućnosti brže tehnološke obnove domaće privrede.

Sve navedene prednosti i „koristi" od pridruživanja mogu doći do izražaja samo u slučaju da „korespondiraju" s interesima drugih država - članica. Stalna obećanja za ulazak Srbije u EU i razvlačenja dugi niz godina, praćena su velikim ustupcima i popuštanja na političkom, ekonomskom i nacionalnom području. Teško je sve ovde navesti šta su „proevropske" vlade Srbije činile na štetu nacionalnih i državnih interesa. Potpuno je ogoljena floskula i parola Evropska unija nema alternativu. Ovde vidimo šta bi se eventualno dobilo. Šta je sve učinjeno oko Haškog tribunala (isporuka i osuda celokupnog državnog, političkog i vojnog rukovodstva Srbije), a zatim i ucene i popuštanja u vezi problema Kosova i Metohije.

2)Negativni efekti pridruživanja (ulaska) u EU

Negativni efekti pridruživanja ovom bloku država mogu se koncipirati u sledećem:

1)Kao manje razvijena privreda i država u krizi može očekivati priključenje i status samo „četvrtog kruga", a to je često visoko zavisan i gotovo kolonijalni odnos,

2)Dolazi do punog izražaja zakonitost odnosa razvijenih država EU i manje razvijenih. Uspostavlja se odnos „nejednake razmene" i eksploatacije,

3)Ubrzava se proces otuđenja i eksploatacije prirodnih resursa države,

4)Disproporcije u strukturnom razvoju se povećavaju, privreda povećava svoju zavisnost od razvijenog dela EU,

5)Prilagođavanje instrumenata makroekonomske politike razvijenim državama redovno dovodi do njihovog kontradelovanja u domaćoj privredi,

6)Propisivanje kvota proizvodnje, kvaliteta, vrste proizvodnje i dr., guše određene grane, a posebno poljoprivredu,

7)Strani kapital, zbog uklanjanja zaštitne politike, ulazi u njemu interesantne delatnosti dovodeći do izvlačenja profita ili odliva spekulativnog kapitala, vršeći snažne i neočekivane udare na domaću privredu i finansijski sistem;

8)Zaštitna politika se smanjuje, a brojne mere državne intervencije i protekcionističke mere se maksimalno smanjuju,

9)Država i privreda su izložene i potpuno otvorene za razorno delovanje inostranog multinacionalnog kapitala razvijenih. Država ne može da kontroliše dotok stranog kapitala,

10)Rasprodaja nacionalnog bogatstva se nastavlja i ubrzava,

11)Privreda postaje „periferija" u Evropskoj uniji i visoko zavisna od razvijenijeg dela ove grupacije,

12)Mnoge grane domaće proizvodnje potrebne domaćem tržištu prosto bi bile ugušene konkurentnijom i kvalitetnijom robnom ponudom iz razvijenih država,

13)Država i privreda ulaze u neokolonijalni status,

14)Socijalni problemi se zaoštravaju, uz permanentni rast nezaposlenosti. Ubrzava se slom „socijalne države!". Odliv radno sposobnog stanovništva se povećava,

15)Nacionalna štednja postaje marginalna, uz sve veći uticaj inostranog kapitala (upravo koncept rigorozne štednje odvodi privrede u produbljenu krizu),

16)Kursnom politikom teško će se štititi ili dodatno stimulisati nacionalna privreda i razvoj. Liberalizacija domaćeg tržišta i uvozne politike dodatno utiče na razaranje domaće privrede i njeno pretvaranje u kolonijalni status i običan „privezak" razvijenih privreda,

17)Država postaje sve više samo prošireno inostrano tržište", uz dominaciju krupnih svetskih korporacija,

18)Nametnutom brzom i nekontrolisanom privatizacijom kao bitnim elementom neoliberalizma, uništava se i pljačka nacionalno bogatstvo i onesposobljava domaća proizvodnja,

19)Nacionalna (državna) ekonomska politika postaje sve više zavisna od volje i želje (interesa i ciljeva) svetskog krupnog kapitala i razvijenih (snažnijih) država,ali i oruđene briselske administracije,

20)Direktive EU i proces centralizacije odluka zamenjuju unutrašnji ekonomsko-finansijski sistem država članica,

21)Fiskalna politika u celini dominantno se oblikuje i koordinira (sinhronizuje) od strane grupe najrazvijenijih država. Gotovo ne postoji samostalna fiskalna politika, posebno u razvijenijoj, višoj fazi harmonizacije svih instrumenata budžetske politike,

22)Makroekonomska politika u celini mora se više „prilagođavati" razvijenim državama, a sve manje će biti izraz potreba razvoja nacionalne privrede i društva,

23)Procesi „federalizacije" EU vode centralizaciji sredstava i odlučivanja, uz sve slabiji položaj nacionalne države. Stoga nastaje faza jačanja nacionalnih država i"ekonomskog patriotizma".

24)Eventualno dobijanje datuma za početak pregovora ne znači da će odmah doći do većih investicija, a ni priliva sredstava, jer u budžetu EU nisu predviđena sredstva za proširenje, a fondovi su se „ispraznili".

Dakle, pre bilo kakve odluke ili samo nekritičkog isticanja potreba i prednosti priključivanja Srbije državama Evropske unije, treba sagledati sve pozitivne i negativne efekte eventualnog priključivanja ovoj interesnoj zajednici. Posebno kada je ovaj politički projekat ušao u dugoročnu duboku krizu i države-članice nastoje da je napuste pripremajući referendum za to, treba kritički razmotriti sve prednosti, ali i izazove (sa svim izvesne opasnosti) od priključivanja Srbije ovoj uniji. Podsetimo se samo u kakvom su stanju danas države članice EU: Bugarska, Rumunija, Slovenija, Mađarska, Kipar, Grčka, Italija, Portugalija, Španija, Belgija, Irska, Litvanija, V. Britanija, ali i Francuska.

3) Suprotnosti i konflikti

Ovde se ne radi o evroskepticizmu, već realnoj oceni stvarnih odnosa i mogućih efekata u eventualnom priključenju Srbije Evropskoj uniji (mada se to ne može očekivati pre deset-petnaest godina). Kakva će Evropska unija biti tada? Da li će opstati i u kakvom obliku? Kriza Evropske unije snažno je umanjila privlačnost evropskih integracija. Evroskepticizam u EU stalno raste, paralelno s razvojem i produženjem krize. Čak dve trećine građana EU ne veruje u opstanak Unije u sadašnjem obliku, dok većina članica evrozone priželjkuje povratak nacionalne valute, (prema Evrobarometru, organu Evropske komisije). Podaci za šest država članica, koje čine dve trećine populacije EU, pokazuju erupciju neraspoloženja što je posledica ekonomske krize. Evropskepticizam raste širom kontinenta, bez obzira da li se radi o državama u krizi ili „dobro stojećim" državama. Ljudi su sve kritičniji u odnosu na Evropsku uniju pošto je sve više smatraju kao administrativno telo krupnog bankarskog kapitala.

Kriza u evrozoni „razbuktala je požar" evropskepticizma na širokom prostoru Evropske unije, posebno na V. Britaniji, gde je narasla i sumnja u opstanak Unije. „Za većinu Britanaca Evropska unija je već postala vrsta okupacione sile koja nama nameće stvarne propise, određuje kamate, sužava slobode, diktira poreze, suzbija našu kulturu i običaje" (Dejvid Kameron). Otvoren je put za raspisivanje referenduma o izlasku V. Britanije iz Evropske unije (mada je svojim izvozom od 40-50% vezana za područje EU). V.Britanija definitivno napušta EU („BREGZIT")

„Uvođenjem zajedničke evropske monete ostaće za sva vremena memento i primer kako jedno kolektivno rasuđivanje može da bude tako pogrešno i koliko može da ide u raskorak sa realnošću" (Vilijam Hejg, britanski ministar spoljnih poslova). Sve je bilo pripremljeno na izlazak iz EU. Evroskepticizam u državama - članicama i dalje raste - kako se produžava kriza.

Evroskepticizam je u godinama krize naglo povećan. U vodećim državama je vrlo visok procenat evroskeptika - koji sumnjaju u trajni oporavak i konsolidaciju EU. Pri tome se smatra da se interesi njihovih nacionalnih država žrtvuju za dobro projekta čiji je opstanak krajnje neizvestan. Mnogi se pripremaju za transformaciju EU i ekonomsku zajednicu sa zajedničkim tržištem.

11. Kriza u evrozoni i monetarni intervencionizam virtuelnim novcem

Evrozona proživljava velike egzistencijalne izazove. Finansijska kriza potresa gotovo sve države „periferije". Ali ni u nekoliko velikih nije pošteđeno. Grčka, Portugalija, Kipar, Italija i Irska nalaze se u zategnutoj finansijskoj omči i realnoj mogućnosti sloma ekonomije, uz proglašenje „rekonstrukcije" duga, što je eufemizam za finansijski bankrot države.

Interesantan je i poučan primer Grčke i ponašanja vodećih država i kreditora koje su uvukle Grčku u gotovo smrtonosnu spiralu dugova i obaveza. Grčka se ne može izvući iz ogromnog duga klasičnim receptom devalvacijom, jer ima evro i članica je evrozone. Sve članice evrozone prihvatanjem evra gube svoj monetarni suverenitet i moć da pozajmljuju kod svoje centralne banke jevtino (ili beskamatno), čime su postale talac spekulativnih finansijskih tržišta. Od 18 članica evrozone sa velikim finansijskim problemima susreće se 12 članica, mada ni kod glavnih stubova ove zone ne postoje ispunjeni uslovi iz Mastrihta (Nemačka i Francuska).

Kamatne stope se moraju postepeno povećavati u borbi protiv narastajuće inflacije (do sada je bila gotovo na minimumu), što dalje ugrožava investicije i privredni rast. Uzajamno delovanje krizno-inflatornih faktora se pojačava, što dovodi do produžavanja krize. Finansijska ogromna lavina sigurno bi srušila evro, ali i EU. Uz sve to ne verujem da bi neka država posle „bregzita" donela odluku o izlasku iz EU ili evrozone. Predlaže se i stvaranje „nove zone čvrstog evra" koju bi formirale Nemačka, Francuska, Austrija i zemlje Beneluksa. Ovo u slučaju da se po svaku cenu želi da zadrži evro.

Ministri finansija u cilju spašavanja evrozone, a ne samo Grčke, odobrili su paket finansijske pomoći najpre od 50 milijardi evra za slučaj da i drugim državama ove zone treba svež novac da bi isplivale iz krize (u kojoj se stvarno, već nalaze). Države članice evrozone u tome su osiguravale 500 milijardi solidarno, a MMF im odobrava dodatnih 250 milijardi evra. Zatim sledi poznato emitovanje 1,5 biliona evra.

To znači da se evro brani po svaku cenu, nasuprot pesimistima koji najavljuju kraj zajedničke monete. Braneći evro i evrozonu kao „srce sistema" u osnovi se brani Evropska unija u celini. Proračun je pokazao kada bi se grčka kriza otvoreno prelila i zahvatila Španiju, Portugal, Italiju, Irsku, trebalo bi za njihov oporavak i spašavanje ekonomija novih preko novih 4 biliona evra. Za sve potencijalne krizne države planira se čak 2000 milijardi evra.

Radi se o upumpavanju ogromne mase virtuelnog (bankarskog novca, bez realnog pokrića) novca u krvotok oboleo od leukemije. Jer, nastaje sve veći jaz između monetarne mase i realne privrede. Masa novca odlazi uglavnom u spekulativne transakcije. Balon virtuelnog novca se naduvava, a realna privreda tone u krizu. Evropska unija i evro zona brane sebe od mogućeg „urušavanja unutar sebe. U tom pravcu ide i predlog za osnivanje Evropskog monetarnog sistema (nasuprot MMF) koji bi brinuo i uskakao u rešavanju problema zemalja članica, ali i kao kontrolor fiskalne politike zemalja članica koje je i dalje vode samostalno. Istovremeno se predlaže i osnivanje sopstvene rejting agencije, nasuprot agencijama SAD.

„Evro je mrtav, ma šta Nemačka uradila" - tvrde britanski mediji, a posebno ističu prednost što V. Britanija nije ušla u evrozonu. Ona želi jaku i stabilnu evrozonu zbog svoje ogromne trgovine s njom. Jer, ogroman finansijski paket od 750 milijardi evra, ali i 1.840 milijardi, nije rasterao strah od evropskog ekonomskog kolapsa. Mehanizam upravljanja krizom nije izgrađen, nema novih mera za velike i bolne reforme u Evropskoj uniji. Potezima u toku krize samo se širi panika i strah na finansijskom tržištu. Najnovije „otkriće" je mogućnost postojanja EU sa „đve brzine", što ne znači ništa drugo osim raspada EU na dva bloka država.

Rešavanje razarajuće dužničke krize samo rigoroznom štednjom i svođenjem budžetskog deficit, a ispod 3% BDP, dovode do produbljavanja krize i pada vlada niza država koje su provodile ovaj koncept. (Od 17 država evrozone vlade u 12 država su zbog rigoroznih mera štednje podnele ostavku - upravo zbog velikog otpora javnosti). Stalni rast dugova i deficita budžeta, pad standarda, socijalni potresi i nemiri u nizu država - postavili su zahtev za dubljim reformama u gotovo svim državama članicama. Stoga je, za sada, inflacija na piskom i programiranom nivou oko 6-12%. Međutim, sledeća faza će se karakterisati novim rastom inflacije, uvoznim ograničenjima, širenjem protekcionizma (otvorenog ili skrivenog oblika), rast kamatnih stopa i novi pritisci na finansijskim tržištima. Glavni makroekonomski indikatori se time pogoršavaju, a kriza zaoštrava.

Kriza u zoni evra se ne smanjuje, produžavaju se recesioni pritisci i društvene suprotnosti (praćene suprotnostima između rada i kapitala i između samih država-članica). Narastaju svi elementi kazino kapitalizma, uz eskalaciju društvene krize. Evropskom stabilizacionom fondu je omogućeno da vrši direktnu dokapitalizaciju banaka. Evropska centralna banka sada može da otkupljuje državne obveznice najugroženijih država evrozone (rok otkupa je od jedne do tri godine). Međutim, rejting pojedinih država članica evrozone je veoma različit i stalno se obara, a time i uslovi zaduživanja na finansijskom tržištu.

Dakle, recesija se produžava, stopa privrednog rasta je niska i u perspektivi se snižava, a obaranje rejtinga niza država vodi do poskupljenja pozajmica za pokriće budžetskog deficita. Budžetski deficit će se povećavati, uz rast javnog duga i kamatnog opterećenja, ali sada i inflacije i nezaposlenosti. Stvaranje fiskalne unije i bankarske unije iz napred navedenih razloga nije moguće. Bez njih ni monetarna unija se ne može održati. Evropska unija nastavlja i dalje s politikom obuzdavanja budžetskog deficita, uz oštru budžetsku disciplinu (štednju). Borba protiv niske produktivnosti rada i "visoke" cene rada rešava se „sečom primanja zaposlenih" (Mario Dragi, ECB). Potpuna bezidejnost i nesnalaženje čelnika evrozone došla je do punog izražaja kod nove dužničke krize koja je teško uzdrmala EU i evrozonu.

12.Revolucionarni program „Sirize" kao pokušaj odbacivanja neoliberalne politike i sistema eksploatacije

1)Ekonomski i državni program - suština

Poznat je surovi i beskompromisani obračun sa Grčkom u dužničkoj krizi, kao primer drugima sa sličnim idejama i rešenjima - koja su protivna neoliberalnom dogmatizmu i pljačkaškom kapitalizmu. Da se osvrnemo na taj istorijski pokušaj znog njegovog poučnog i dubinksog karaktera i značaja.

Ubedljiva pobeda Sirize (2015) i očekivanja nacije da se provedu predizborna obećanja Ciprasa sadržana u četrdeset tačaka, što je značilo potpuni zaokret u odnosu na dotadašnju neoiiberalnu politiku i sistem. To je bio i novi ekonomski i državni sistem i program. Šta je to Siriza nagovestila kao ciljeve u svom programu? Samo da navedem osnovne, jer zaslužuju pažnju zbog svojih dometa

Revizija javnog duga i njegova rekonstrukcija (otpis i odlaganje otplata), uz novu kamatnu politiku,

Odlaganje otplata dok privreda ne oživi i krene u uspon, uz porast zaposlenosti,

Izmena uloge Evropske centralne banke i njeno uključivanje u finansiranje države i programe javnih investicija,

Preraspodela bruto proizvoda i nacionalnog dohotka za veću socijalnu pravdu,

Uvođenje poreza na finansijskce transakcije,

Zabrana finansijsldh derivata,

Sprečavanje begstva (uz kontrolu) kapitala,

Protiv tajnih klauzula banaka,

Nacionalizacija i stvaranje nacionalnog bankarstva,

Bez daljeg povećanja PDV i širenja njegove osnove.

2) Poništavanje finansijskog haosa

Dakle, radi se o poništavanju vladajućeg finansijskog haosa, jer je upravo u finansijama i osnovni uzrok krize i destruktivnog delovanja iza delova takvog sistema. To je bio potpuno drugačiji pristup u reformi odnosa i vođenju nacionalne razvojne i socijalne politike.

Poznati su stavovi iz programa Siriza da ponovo uvede drahmu, ili valutu paralelnu sa evrom, preuzme kontrolu nad centralnom bankom, povrati bankarski sistem u nacionalno bankarstvo, delimično bankrotira (selektivno bankarstvo), otpiše najveći deo duga, drugi deo reprogramira na 15-20 godina. Cipras nije imao hrabrosti da uvede ovakav program, zbog čega je ministar finansija Varufakis podneo ostavku. Naravno, tu su bile i mere protiv privatizacije nacionalnih resursa i pretvaranja Grčke u koloniju Evropske unije. Interesantno je navesti da je pri tome postojao svima neočekivani stav da Grčka zatraži plaćanje ratne odštete od Nemačke u iznosu od 160 milijardi evra. Sve je to imalo za osnovu pregovore i dogovor o rešavanju dužničke krize, pri čemu će se Grcima vratiti dostojanstvo i veća socijalna pravda, a kreditne obaveze će se izvršavati uredno u zavisnosti od ekonomskog oporavka i rasta bruto domaćeg proizvoda i zaposlenosti. Dakle, u zavisnosti od finansijske snage i sposobnosti države, bez da se ugroze svi njeni temelji i budućnost nacije. Nije bilo nijednog momenta isticanja da će Grčka napustiti evrozonu, ali i da će objaviti bankrotstvo (uz sve ono što bankrot nosi sa sobom).

Reakcije EU i Evropske komisije su bile čista politička fraza: "Mi poštujemo volju grčkog naroda, ali Grčka mora da nastavi da ispunjava preuzete obaveze da bi dobila narednu tranšu pomoći." "Dugovi se moraju vratiti". Ali je politika pritisaka i ucena pri tome ostala, dok su privreda i društvo tonuli u sve dublju krizu i nemoć.

Cipras je pozvan na "ribanje" i kako reče jedan autor na pravo mučenje u Nemačkoj na Evrosamitu. Nemačka je (Merkel i Šojble,tada ministar finansija) bila glavni nosilac pritiska, jer su upravo nemačke banke bile glavni "finansijeri" preko otkupa hartija od vrednosti grčkih dugova. Ciprasa je trebalo, zbog poruke sličnima, dobro poniziti i poniziti Grčku. Cipras je morao da sam sebe demantuje za sve što je kritički govorio o „trojki" (MMF, Evropska komisija i ECB), mada je u kritici bio potpuno u pravu.

3) Društvene i finansijske turbulencije

Da se samo podsetimo društvene klime u tim ucenama. Banke su bile zatvorene, pritisak štediša za dizanje štednje je ogroman, uz ograničenje iznosa za podizanje na 60 evra dnevno. Redovi, nezadovoljstvo, štrajkovi, odliv i begstvo kapitala u inostranstvo, nelikvidnost i brojne banke pred stečajem, neplaćanje poreza, prazan budžet i teškoće isplata penzija i plata u javnom sektoru, begstvo investitora, izostanak priliva kapitala, privredni procesi i plaćanja u zastoju, krediti obustavljeni, nezaposlenost ogromna (stopa nezaposlenosti oko 28 posto), masovan odliv stanovništva u inostranstvo i dr., a pri tome dospeva za plaćanje spoljnih dugova nekoliko milijardi evra mesečno. Namemo je dinamizirano po mesecima! Kako rešiti ovakav privredni, društveni i finansijski čvor? Sve je bilo zrelo za bankrot.

Kreditori stvarno bez imalo osećaja za tragediju Grčke i naroda, imaju nameru da "potpuno unište ekonomiju Grčke". Nametnuti dogovor (2015) samo je produbio secesiju, a stanje duga učinio još nepodnošljivljim. Tada su Merkelova i Šojble dobili ucenom i pretnjom bankrotom i uništenjem svega obećanog na izborima od Ciprasa. Grčka je primorana da rasproda najvažnije "porodično srebro" (luke, aerodrome, banke, velike sisteme, saobraćajnice, državnu imovinu). To je,usput rečeno, pouka drugima, zaduženim državama.

Istovremeno je Grčka morala podići stopu PDV (mada su Grci glasali protiv toga), novo smanjenje penzija za 30 posto, smanjenje plata i rashoda budžeta, privatizuje nacionalnu elektrodistribuciju, provodi dalju liberalizaciju tržišta, masovno otpuštanje zaposlenih, smanjenje državne administracije, ali i da menja sve zakone koji su doneti u međuvremenu koji nisu bili po volji kreditorima i neoliberalnom modelu.

Uz sve to grčka vlada nije bila spremna na kapitulaciju. Bio je to trenutak za proglašenje bankrota i otpis najvećeg dela dugova i prolongiranje ostatka na duži rok, uz uvođenje nove drahme i napuštanje evrozone. No, za takav strateški potez nije bilo hrabrosti zbog velike neizvesnosti od budućih brojnih komplikovanih procesa. Put je vodio u pregovore sa poveriocima i prihvatanje njihovih još oštrijih ucena i ultimatuma. A poznato je da svakog evra "pomoći"

Grčkoj odlazi samo simboličnih osam centi, dok se kreditorima odliva 92 centa. Dakle, spašavanje Grčke u stvari se svodi na spašavanje nemačkih, francuskih, američkih, engleskih i sl. banaka koje drže grčke državne obveznice. Odobreni kredit im se vraća, ali Grčka plaća na njega kamatu. Kreditima se samo dodatno kamatama isisavaju poslednji životni sokovi privrede i stanovništva.

Pritisak nosilaca kapitala (poverilaca i njihovih finansijskih institucija) slomio je vladu Grčke. To je u osnovi do sada bio javni otpor i odbacivanje neoliberalnog modela koji je uništio privredu, a život ogromnog dela stanovništva učinio teškim i punim odricanja, uz nevericu da će ikada biti bolje Pred svetskom javnošću izvršen je smišljeni zločin prema Grčkoj, a "pristojan svet je mogao da oseti samo gađenje i ogroman strah od spodoba kojima je pripala dužnost da vode Evropsku uniju i Evropu u celini". (Momir Bulatović: Nevidljivi lanci, str. 279). Dakle, grčki greh je pobuna protiv sistema koji privrede gura u dužničko ropstvo, a ne samo visina duga. Sinza je u svom programu udarila u tu pljačkašku ideologiju.

Osnovna poruka ovakvog iživljavanja nad Grčkom je odvaraćanje drugih članica da pokušaju nešto slično (npr. Podemos, Pet zvezdica i sl.). Postoje autori koji evrozonu nazivaju „demokratskom sramotom", kojom dominira Nemačka, a i njeni interesi.

Mnogi su očekivali da će Grčka napustiti evrozonu i evro i vrati se nacionalnoj valuti - drahmi, ali je strah od budućih događaja, statusa zemlje,finansijskih blokada i sl. unapred ih "prikovao'' za ovu deflatornuu sisaljku.

MMF je jednom prilikom u razgovorima konstatovao, sasvim realno, da je grčki dug neodrživ i treba izvršiti potpis grčkih dugova, uz direktne transfere novog novca, u budžet Grčke iz kojeg bi se novac vraćao kreditorima - pod kontrolom. Istovremeno je postojao predlog MMF-a da se odloži vraćanje duga Evropskoj centralnoj banci na 30 godina.

Dvadeset odsto grčke radne snage je do tada već emigriralo, uz dalji plan emigracije do 40 odsto. Treba da država bude ''ispražnjena", a glavni resursi rasprodani stranom, uglavnom , fiktivnom i spekulativnom (pljačkaškom) kapitalu. Uz to je izgubljeno zbog sloma ekonomije i depresije gotovo milion radnih mesta, a kroz novu "reformu" radnog zakonodavstva dodatno se masovno otpuštaju do tada zaposleni, uz gubitak stečenih radnih prava i dalju elcsplaotaciju zaposlenih. Taj scenario nam je veoma poznat i kod nas ništa novo, scenario se doslovno ponavlja. (U tom pravcu preporučujem vrlo kvalitetnu studiju Momira Bulatovića - Nevidljivi lanci, Beograd, 2018).