Arhiva
Slučaj Lovas:
Ratni dnevnik i posleratni procesi
Specijalno tužilaštvo za ratne
zločine je u Beogradu 28. novembra 2007. podiglo optužnicu za ratne
zločine u pograničnom hrvatskom selu Lovas protiv Ljubana Devetaka, bivšeg direktora Zemljoradničke
zadruge, i još petnaestak lica, zbog ubijanja
hrvatskih civila 1991. godine. Od tada
do danas javnošću povremeno kolaju haotične informacije i dezinformacije o pravim krivcima i onima koji
su nepravedno na optuženičkoj klupi.
Redakcija
Tabloida dobila je od svog dobro
upućenog izvora delove ratnog
dnevnika i delove njegovih posleratnih beleški, koje bacaju
novo svetlo na slučaj Lovas.
U njima je otvoreno pitanje uloge sada
penzionisanog generala Aleksandra Vasiljevića.
I ne samo u ovom nego i u nekim drugim zločinima.
S druge strane, navedene su i
činjenice koje govore u prilog prvooptuženom Ljubanu Devetaku i dovode u pitanje
same temelje optužnice. Redakcija ovaj privatni dokument objavljuje uz neznatna
skraćenja
Priredila: A. Lešo
Moj
pokojni otac Arsenije, kome komunisti promeniše ime u Aksentije, bio je blizak
saradnik narodnog heroja iz Drugog svetskog rata Koste Stamenkovića, ali
je kasnije bacio crvenu knjižicu kada se uverio da
komunisti pljačkaju i ubogu sirotinju. Često mi je posle Drugog svetskog rata govorio: "...Ovaj
rat je prošao, sinko, hvala Bogu bez gubitka ijednog člana porodice. Biće i
novih ratova, i zapamti: uvek piši, zapisuj, jer posle svakog rata na vlast
dolazi najveći
ološ koji, po pravilu, mnoge čestite proglašavaju za izdajnike i kriminalce".
Sudbina
je predodredila da učestvujem u mnogim događajima kada su
zločinci iz nazovidemokratskih država Zapada razbijali nekada
moćnu i u svetu poštovanu Jugoslaviju, u kojoj su obični
ljudi mogli da rade i izdržavaju svoje porodice od
svog rada, mogli da se školuju i leče besplatno... Ne
bez razloga otvaram stranicu ratnog dnevnika na kojoj su ispisana zapažanja
dana 20. novembra 1991. godine...
Čudan susret
Vukovar,
nekada pitoma varošica na reci Vuki, najzad je osvojen. Borci su srećni i prepričavaju događaje iz akcija kada je grad
držan u blokadi mesecima. Na ulicama se oseća
zadah smrti, mnoge kuće su porušene, kao i čitave ulice. Susrećem ljude u dronjcima koji se izvlače iz podruma kuća i
ruševina. Njihova lica su avetinjska, a pogledi izgubljeni.
Tužan i ponižen slušam prijatelja koji mi šapuće,
ali njegov glas mi tutnji kao stravičan eho. Mnogi su
izgubili živote, drugi su ostali bogalji i trajni invalidi samo zato da bi neki
došli do velikih para, jer su opljačkani svi trezori Vukovarske banke i štedionice.
Odmah
zatim se nadovezuje kazivanje borca koji je dolazio iz pravca vukovarske
bolnice: Evo, pljačkaju zamak grofa Elca.
Sledećih nekoliko dana ispisujem da su nesrećni
svi. I pobednici i pobeđeni, u gradu koji podseća
na pakao. Već 27. novembra prostrujalo je da se nešto stravično desilo na
poljoprivrednom dobru Ovčara.
Razgovaram
danima sa oficirima, borcima, građanima, putujem stalno po obližnjim selima. Obilazim Jakubovac, Sotin, Bobotu, Dalj, Pačetin, Erdut i žutu kuću
kod poljoprivrednog dobra Ovčara, gde je bio smešten štab pukovnika Vojnovića, koji je komandovao gradom posle njegovog osvajanja.
Znatiželja dovodi i do Negoslavaca, gde me uveravaju da je načelnik bezbednosti JNA general Aleksandar Vasiljević dugo razgovarao sa zloglasnom direktorkom vukovarske bolnice Vesnom
Bosanac samo dan pre zločina na Ovčari.
Čak su mi tvrdili da se razgovaralo u sobi tadašnjeg pukovnika Nebojše
Pavkovića koji je u to vreme obilazio linije fronta. Slažem kockice, ali mi
nedostaju akteri tragedije. Tada stiže i naredba da se pitanje Ovčare
prepusti pravosudnim vojnim organima.
Sićušni, izmučeni čovek, kao za sebe, počinje svoju priču...
"...Pobegao sam iz Osijeka, jer tamo ustaše Branimira Glavaša ubijaju
Srbe gde god stignu. Ne znam kako, ali sam se našao u selu Lovas gde su na
mnogim kućama
bili uočljivi tragovi žestokih
borbi. Izgladneo, stalno sam se pitao kome da se obratim za pomoć, kada me slučajni prolaznik uputio na direktora Zemljoradničke zadruge u tom selu. Dobar je čovek, uspešno vodi zadrugu, i sigurno će ti pomoći,
reče mi uz sažaljivi pogled.
U kancelariji direktora zadruge je živo, stalno neko ulazi i izlazi. Ovaj nema vremena za mene, pomislio sam,
kada mi se obratila sekretarica nudeći da sednem: naš direktor Ljuban Devetak je svakome pomogao.
I direktor me stvarno primio, srdačno me pozdravljajući.
Osetio sam toplinu u njegovoj pojavi i bio siguran da sam se obratio pravom čoveku. Ispostaviće se da sam zahvaljujući njemu i preživeo.
Kasnije sam doznao da u tom selu živi preko 90 odsto Hrvata i da su se prilikom oslobađanja sela od ustaša vodile žestoke
borbe. Običnom radniku se obično poveravaju njemu slični. Ni od koga nisam čuo da je direktor zadruge učestvovao u borbama".
Živi štit
Godinama
posle rata građani Srbije su bili uskraćeni
za mnoge istine, posebno o stvarnim dešavanjima prilikom osvajanja
Vukovara od strane vojske, teritorijalaca i dobrovoljaca.
U
ondašnjem Generalštabu Vojske Jugoslavije uticajne starešine su pravile listu
oficira koji će biti žrtvovani i poslati u Hag.
Na
inicijativu Sajrusa Vensa, na listi su se našli Veselin
Šljivančanin i Mile Mrkšić. Šljivančanin, poznat i po onoj
čuvenoj rečenici "Gospodine, ovo je moja zemlja", a
Mrkšić po zameranju svima i po tome što je hapsio neke generale.
Trećeg
su sami generali odredili. Bio je to potpukovnik Vukašinović.
Ali,
uprkos svemu, posle više od 15 godina, srpsko Specijalno tužilaštvo za ratne zločine otpočelo je sa hapšenjima ljudi optuženima za ratni zločin
u selu Lovas, uz poseban akcenat da su živim štitom
od civila razminirali minsko polje na ulazu u selo.
Odmah
se postavilo i niz neizostavnih pitanja: ko je postavio minsko polje, kada i
zašto, i koje vrste mina su korišćene? Sigurno je da civili to ne rade, već specijalne inženjerijske jedinice. Takođe je sigurno
da su tim delom Slavonije harale jedinice takozvanog Zbora narodne garde,
zloglasne Zenge, koje su se nemilosrdno odnosile prema svima, a
naročito prema "nepodobnim Hrvatima" i onima koji nisu
nosili pušku.
Za
ratni zločin u Lovasu karakteristična je još jedna činjenica: postupak se istovremeno vodi u dva suda, u Županijskom sudu u Vukovaru i pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu. Međutim, postoji velika
razlika u medijskom prilazu procesu, jer se u Hrvatskoj o njemu stalno piše i
govori, dok je u Srbiji, barem što se medija tiče, reč o tabu temi.
Optužena
su četvorica pripadnika lokalne vlasti u Lovasu, četvorica
pripadnika tadašnje JNA i šestorica pripadnika paravojne formacije "Dušan
Silni", da su najpre ubijali civile po kućama
i dvorištima, a zatim mnoge usmrtili u improvizovanim zatvorima, da bi 18.
oktobra 1991. godine načinili živi štit od civila i naterali ih da koračaju
kroz minsko polje, kojom prilikom je poginulo 22 ljudi.
Specifičnost
slučaja Lovas je i u tome što se, kao prvooptuženi i organizator
ovih zločina, našao Ljuban Devetak, vrlo uspešan direktor Zemljoradničke
zadruge u Lovasu, koga su i mnogi Hrvati upamtili kao dobročinitelja!
Ali,
optužnica je pisana perfidno. Na kakav način, najbolje govore dokumenti...
Neki
pokazatelji iz radnih beležnica, koje u suštini predstavljaju vodič kroz jedan
nevešto montiran postupak, predmet su stalnog spora pravih aktera zločina
u Lovasu, koji se danas, nažalost, na sudu pojavljuju kao
svedoci!
Pre
svega, ovde je reč o dokumentu koji je pisan po narudžbini, o čemu svedoči
naknadno ispisan tekst 25. i 26. novembra 1991. godine: "...Devetak
Ljuban, samozvani k-t (komandant, prim. red.) Tovarnika, Iloka, Bapske i ostalih
sela, u saradnji sa odredom Dušan Silni, vrši upade u sela, pljačka i ubija
meštane Hrvate."
Istine
radi treba reći da je od 10. oktobra 1991. godine uvedena vojna uprava i
nikakva paravojna formacija nije mogla dejstvovati bez saglasnosti i znanja
vojske. Dalje, tadašnja Teritorijalna odbrana Vojvodine je prethodno okupirala
mesta Ilok, Mohovo i Šarengrad, a kasnije Lovas i Bapsku.
Formacijom je komandovao rezervni kapetan JNA Vukoman Jovanović, po
naređenju generala Nikole Mandarića, komandanta Teritorijalne odbrane
Vojvodine.
Prema
tome, posle provere ovih i niza drugih činjenica, sud je morao da promeni
tretman Ljubanu Devetaku, ali nije. Nije iz zbog toga što je
Specijalno tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu odlučilo da bez rezervi
prihvati svaki dokument koji mu se ponudi.
Evo
još nekih zanimljivosti iz radnih beležnica... Zavedeno pod datumom 2. decembra
1991. godine, nabrojani su podaci o paravojnim jedinicama u Slavoniji i
njihovim delovanju:
"...U selu Antin ubijeno je 12 lica, od kojih su četiri žene, a
likvidator je Gogić Nenad zvani Šuca, inače obućar iz Novog Sada, koji se
nametnuo generalu Mandariću kao navodni stručnjak za minobacačku obuku. Kasnije
je skinut iz ratnog rasporeda ali se i dalje predstavljao kao kapetan Šuca.
U selu Lovas, kod ekonomije, ubijeno je 29 civila, a izvršilac je Mirko Lončarević, bivši komandant Teritorijalne odbrane Dalj i zamenik Ilije Kojića. U selu Klisa odvedeno je šestoro meštana u selo Erdut, u Arkanov centar,
koji se odatle nisu vratili, pa se pretpostavlja da su likvidirani".
Na
kraju se navodi i jedan komentar, krajnje neuobičajen za ratne prilike:
"...Podaci dostavljeni u OB l.VO i oni o tome ne informišu SSNO!"
Strašno
je za sud, a ponižavajuće
je za pravdu da ovakav dokument predstavlja osnov za podizanje optužnice protiv 14 lica, jer ga je pisao polupismeni navodni vojni starešina.
Još
je tragičnije što je ovaj i ovakav dokument pisan od strane najmanje tri
lica, što se lako može dokazati grafološkim ispitivanjem!
Navedeni
tekst iz ovog dokumenta od 25/26. novembra 1991. godine i tekst od 2. decembra
1991. godine nisu ništa drugo nego pokušaj da se skrpi optužnica Ljubanu
Devetaku. Naprosto je nemoguće da je ovde reč o dokumentu pisanom za vreme
ratnih dana. Montirana optužnica, prema svim činjenicama, temelji se na
montiranim optužbama, specijalno pisanim za potrebe Specijalnog suda za
ratne zločine.
Slučaj Lovas je zločinačkoj
mašineriji takozvane međunarodne pravde dobro došao da se istina sakrije. Prave
ubice se danas brane sa slobode, ili uopšte nisu među optuženima.
Ljuban Devetak, čovek koji je dobrovoljno pristao na
procesuiranje i koji nema razloga da beži od istine, leži u zatvoru uprkos tome
što je bolestan i u odmaklim godinama i što ne bi ugrozio nikoga životom u,
recimo, kućnoj izolaciji. Ali, pokazaće se ubrzo, strah od istine bio je veći
je od svake pravde.
Uloga
Aleksandra Vasiljevića u slučaju Lovas ista je kao i u drugim
slučajevima. Svuda gde je trebalo, general Vasiljević je svedočio da bi potvrdio ili navode domaćeg ili Haškog tužilaštva,
a sve po nalozima CIA.
Treba
podsetiti da je Vasiljević u ovoj službi bio predmet razgovora tri
puta tokom priprema petooktobarskih zbivanja u Srbiji. Prvi sastanak je održan 14. avgusta 2000. godine u švajcarskom gradiću
Luganu, u jednoj zabačenoj policijskoj stanici.
Drugi put sastanak je održan septembra 2000. godine u
Minhenu, u ulici Gete broj 44, a treći 25. septembra
2000. godine u Beču, pri kancelariji školovanog američkog špijuna Džona
Dojla.
Treba
naglasiti da je on od trenutka angažovanja Aleksandra
Vasiljevića za
saradnika CIA bio pod opsežnom zaštitom operativaca
ove špijunske organizacije i da stalno prima naređenja koga sve treba optužiti za ratne i druge zločine u Srbiji.
Zaboravljeni
monstrum
Danas niko ne pominje
zloglasne vođe sa druge strane. Recimo Tomislava
Merčepa, najvećeg tamanitelja Srba u
Vukovaru.
Preživeli građani, mlado i
staro, bilo koje nacionalnosti,
i danas tvrde da je Merčep bio bog života i smrti dok je vladao Vukovarom. Takav monstrum nikada do sada nije pozivan na
odgovornost, a ispostaviće se da je uživao i zaštitu
generala Aleksandra Vasiljevića
lično.
Bajdenovo
svedočenje
Ko je organizovao pokolj u Ovčari, ko je sve sudelovao u tome i zašto se tragedija
desila,
objašnjavao je niko drugi nego današnji potpredsednik SAD Džozef Bajden, u svojim
"uputstvima" za obaveštajce CIA:
"...Sve ove operacije nisu mogli da izvedu naši obaveštajci, već su se
morale naći "krtice" iz srpskih bezbednosnih struktura, koji su
organizovali i operativno sprovodili naše planove. Njima je obećano da će
doći na vlast posle svrgavanja
Slobodana Miloševića sa vlasti i da će uživati zaštitu naših službi...".
Bajden čak precizira ko je
bio glavni organizator pokolja Hrvata na
Ovčari, pa upoznaje obaveštajce:
"...Pokolj na Ovčari nije mogao da se izvede bez pomoći vojnih
obaveštajaca službe Jugoslavije, i zato se sve činilo da se pridobije
Aleksandar Vasiljević, načelnik ove službe. To nije izvedeno nasumice, jer se
znalo da je oženjen Hrvaticom i da je inferioran u toj vezi. Tako se i desilo
da su po osvajanju Vukovara srpske snage izvršile asanaciju svih stratišta,
osim na poljoprivrednom dobru Ovčara. Veliku pomoć u ovoj akciji dala je i
doktorka Vesna Bosanac, direktorka bolnice u Vukovaru, jer se samo dan pre
masakra sastala sa Aleksandrom Vasiljevićem u selu Negoslavci. Vasiljević je
odabrao ekipu obaveštajaca koja je na terenu stvorila sve preduslove da dođe do
pokolja civila..."
Zanimljivo da je Aleksandar
Vasiljević pred međunarodnim sudom za ratne zločine izuzet od bilo kakve
odgovornosti, a da je prethodno pred tim sudom lično osudio velikosrpsku politiku koja je, po njegovom mišljenju, sve te
zločine inspirisala.
Sve
vodi ka njemu
Kada je reč o slučaju Lovas posebno treba obratiti pažnju na podmetnute
navodne radne beležnice, proizvedene najverovatnije u Vasiljevićevoj službi.
Takođe i na činjenicu da je u Lovasu bila vojna uprava, te da se bez odobrenja
Vojske ništa i nije moglo desiti, a posebno ne organizovani zločin.