Vodič

Priča o Londonu sa pogledom iz Pariza

 

Lisice i lavovi

 

   U seriji laganih letnjih tema, evo i kratke priče o istoriji Londona, namenjene svima koji imaju nameru ili samo želju da jednoga dana posete grad na Temzi. Tekst je pozajmljen iz Vodiča po Evropi. Ovo je zapravo zbirka vodiča kroz dvadeset najlepših gradova Starog kontinenta i delo je Milana Ratkovića

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza 

 

Engleska istorija može da se čita kao najzanimljiviji roman. Malo kao neki putopis, više kao komplikovani krimić, pa čak i kao neka basna. Uvek su Englezi bili lisice i lavovi u isto vreme. Priča o engleskoj prošlosti ispunjena je jakim karakterima i nepredvidivim obrtima, komplikovanim odnosima sa mnogim državama, ali i poučnim političkim manevrima, uvek kada su lični interesi bili u pitanju.

U svojoj prebogatoj prošlosti i sam grad na Temzi je preživeo mnogobrojne okupacije i pljačke, smene vladara i zamenu stanovništva, pa pobune i građanske ratove, te dva velika požara, nekoliko poplava i  epidemija, kao i bombardovanja ili atentate. Svaki normalan grad bi već do sada digao ruke i postao arheološka iskopina, muzejska atrakcija. London se nije predao, i ne samo to nego se iz njegovih istorijskih zdanja dugo vladalo sa pola planete. Pola Englezima, pola ostatku sveta.

  

Od Lin Dina do Londona

 

Nemamo ambiciju da pravimo od vas istoričare, jer da bi se korektno predstavilo tih 2.000 godina treba bar 2.000 stranica sitno pisanog i gusto zbijenog teksta. Mi smo namerno skratili englesku istoriju (i oni su često menjali našu), pa smo odabrali samo nekoliko jakih datuma i nekoliko nezaobilaznih ličnosti.

Ipak, iako je pra-London, koji se zvao Kolčester, bilo ostvarenje starih Kelta, grad je delo Rimljana. U prvoj polovini prvoga veka, na krivini reke - tamo gde voda ubrzava svoj tok - Rimljani su se usidrili i podigli jednu vojnu bazu. Odatle su napadali keltsko naselje koje je ležalo na par kilometara uzvodno. Kelti su tu krivinu Temze nazivali Lin Din, što su Rimljani pretvorili u Londonium, a Englezi skratili na Landn.

Bilo kako bilo, legionari imperatora Klaudija su doplovili rimskim galijama, verovatno tu iskopali jedan rimski bunar, za pitku vodu, a potom oko njega napravili utvrđenje koje je postepeno preraslo u gradić. U centru grada je podignut rimski forum za nove građane imperije. Na obali Temze je izgrađena luka za rimske galije, koje su redovno dolazile i odlazile, pune u oba pravca. Rimljani su tako napravili kostur Londona.

Početkom V veka kada je Rim propao ko Grčka, i kada su Rimljani otišli odakle su došli, grad je ostao vekovima napušten. Tek u VI veku pristižu nove lađe. Ovog puta pune divljih Anglosaksonaca, pripadnika velikog germanskog plemena od koga će se raznim mešavinama roditi engleska nacija.

Nekoliko vekova su bezakonje i etnička čišćenja bili pravila života i smrti stanovnika Ostrva. U VII veku London je centar vlasti Anglosaksonaca ili južnih Sasa. Posle dva veka opet dolaze novi vlasnici. Danski vikinzi su sekirama kupili grad i uspostavili svoje carstvo. Krajem IX,  Saksonac Alfred Veliki je proterao Dance i preuzeo London, gde se proglasio za novog kralja. Godine 1042. na presto dolazi kralj Edvard Ispovednik. On organizuje državu i zida Vestminsterski dvorac. Posle dve ženidbe i nijednog deteta kome bi ostavio nasledstvo, Ispovednik odlazi svetom Petru na ispovest. Godine 1066. njegov dalji rođak Vilijam Osvajač dolazi iz Normandije da bi mačem nasledio presto koji mu je Ispovednik za života obećao. Bilo je to u jednom privatnom razgovoru bez svedoka, kako je tvrdio gospodin Vilijam Osvajač. Uostalom ni kraljev pastorak, Harold II, sin druge Ispovednikove žene, nije imao mnogo veća prava na tu krunu. Oko 650 galija punih Normana prelazi Lamanš i na Hastings polju se vodi stravičan boj. 

 

Mačem do krune

 

Vilijam ubija Harolda, ulazi u London i kruniše se u Vestminsterskoj opatiji. Da bi nadgledao lokalno stanovništvo koje mu kao strancu nije bilo naklonjeno, Vilijam je prvi počeo da zida po gradovima utvrđene kamene dvorce. Dotle su bili uglavnom od drveta. Prvi je bio London tauer. To je početak normandijskih kraljeva i gradskih kamenih tvrđava. U doba Vilijama Osvajača i njegovih naslednika, London je bio daleko najveći i najbogatiji grad u Engleskoj. Imao je mnoge privilegije i slobode nepoznate ostalom delu sveta. 

Od kraja XII veka kraljevi Engleske su bili poreklom Francuzi iz familije Plantageneta. Ričard Lavlje Srce, na primer, bio je engleski kralj, a nije govorio engleski niti je ikada živeo na Ostrvu. Vladao je iz Normandije koja je vekovima bila deo egleske države.  

Krajem XIII veka u grad se doselilo toliko secikesa, protuva, izbeglica i ratnih profitera da je bilo opasno kretati se njegovim mračnim ulicama, i pre i posle zalaska sunca. Jedna stara izreka iz tog doba kaže: "Ako baš moraš u London, prođi ga brzo". U XIV veku kuga je prepolovila stanovništvo, a uskoro izbija i građanski rat poznat kao Rat dve ruže. Posle Normana i francuskih Plantageneta dolazi kraljevska loza familije Tjudora. Za vreme vladavine ove dinastije, od 1485. do 1603, što se smatra zlatnim periodom engleske istorije, Henri VII udara temelje modernoj monarhiji. Engleski odnosi sa ostalim silama Evrope su se pretvorili u dobrosusedske veze.

Kraljev sin naslednik, Henri VIII, ostaje najpoznatiji engleski kralj i poznat kao kralj bekrija. On se šest puta ženio i zbog ženske, Ane Bolen, čak je odvojio crkvu od rimske katoličke dominacije i izmislio Anglikansku crkvu. Istoj toj lepoj Ani, koja mu je podarila kćerku Elizabetu, kralj je nekoliko godina kasnije odsekao glavu na panju samo zbog sumnje u prevaru. Bio je, po svoj prilici, malo ljubomoran. Pogotovo ako se zna da su i naredne kraljice slično prolazile. Henri VIII poznat je i po tome što je bio muzičar i komponovao čuvenu pesmu U luci Amsterdama koju je obradio i spasao od zaborava Žak Brel.

Kralju Henriju VIII dugujemo i pronalazak lifta. Naime, kako je vagao oko 200 kg njega su dizalicom stavljali na konja, a posebna sprava sa koturačom ga je dizala na prvi sprat dvorca i kroz prozor ga ubacivala u krevet. U njegovo doba počinje Renesansa i osvajanje kolonija. Iako je imao šest žena, Henri je ostavio presto maloletnom sinu iz trećeg braka, Edvardu VI. Državom je zapravo upravljao Savet.

U to doba jedan deo Engleza ostao je katoličke veroispovesti, a ostatak je prihvatio anglikanski protestantizam. To je bio idealan koktel za novi građanski rat. Pogotovo kada mladi kralj umire pod misterioznim okolnostima, a nasledi ga sestra Meri, koja se ugledala na svoju majku Špankinju i povrh svega katolikinju. Posle Meri, 1558. godine na presto seda njena polusestra Elizabeta I. Ona raskida dobre veze sa Špancima i potapa im flotu. Prvi gusari bili su mornari njenog veličanstva Elizabete I, koji su punili državne kase tako što su pljačkali blago koje su Španci pošteno otimali Indijancima po Americi.

 Posle Elizabete na presto je trebalo da sedne Meri Stjuart, inače bivša francuska kraljica i ujedno kraljica Škotske. Ona beše rođaka debelog Henrija VIII. Kako je bila katolikinja, Elizabeta je na prevaru gurnula u tamnicu svoju konkurentkinju, čuvala je u hladnom 20 godina i na kraju joj odsekla glavu.

 

Iz ruševina u prosperitet

 

London je 1665. godine pogodila epidemija kuge. Ali da tragedija ne bi ostala na tome, sledeće 1666. godine u jednoj londonskoj pekari izbio je požar koji je potpalio lomaču od 13.000 drvenih kuća. Stradalo je i osam lordova i bezbroj običnih ljudi, za koje nema statistike. Zna se da je izgorelo preko 80 crkava. London, koji je bio drvengrad, više nije postojao i trebalo je praviti novi. Oko 150 godina radova i posla u perspektivi. U XVIII veku razvija se glavna grana privrede, bankarstvo. Novac prati novac. U početku je to bio skup privatnih banaka, a na čelu je već tada stajala Siti banka. Engleske banke pozajmljivale su novac svima pa čak i samom kralju. Godine 1837. na presto dolazi kraljica Viktorija i Engleska postaje najveća kolonijalna sila.

U vreme industrijske revolucije, koja je u Engleskoj i započela, London prokopava prvi metro na svetu 1863. Lokomotive su radile na ugalj, smrdele su i pušile se, ali je metro vozio na stotine hiljada ljudi, od Feringdon strita do Padingtona, kroz šest kilometara tunela, klaj-klaj.

Prvi svetski rat doneo je Londonu jedno iznenađenje. Engleska više nije bila pravo ostrvo zaštićeno okeanom. Nemačka avijacija je napravila prvi vazdušni most i bombardovala London 1917. Posledice ovog rata su slabljenje imperije, oslobađanje kolonija i pretvaranje britanskog carstva u savez nazvan Komonvelt, 1926 godine. Australija, Kanada, Južna Afrika ili Novi Zeland prve su članice tog zajedničkog blaga. Danas unija broji 53 člana. U istom periodu u London se naseljava veliki broj stranaca kao i Engleza iz siromašnih sela. Grad je veoma atraktivan za biznis ili neko radno mesto. London ubrzo postaje veliki industrijski centar i povrh svega prestonica slobode misli i štampe. Zbog svega toga bio je ponovo bombardovan, ovoga puta od Hitlerove avijacije, a kasnije i raketiran prvim raketama V1 i V2. Bilans: 15.000 žrtava i preko milion i po ljudi bez krova. Uglavnom u Ist Endu i oko luke. Nekoliko istorijskih zdanja je takođe veoma oštećeno. Bakingemska palata, Vestminsterska palata i Britanska biblioteka, na primer.

Posle ovog rata, u kome se dosta iskupila za svoja ranija nedela i osvajanja, Engleska se suočava sa realnošću. Najveća njena kolonija, Indija, dobija nezavisnost i stvaraju se nove države - Indija i Pakistan. Takođe i Izrael i Irak... U London pristiže veliki broj emigranata iz bivših kolonija, uglavnom iz Pakistana. U gradu se stvara takozvani Londostan, muslimanski kvart oko džamije u Finsburi parku. Postoje i duge etnozone, kao: Indijski kvart, crnački... Stanovništvo Londona je tako postalo veoma raznovrsno u rasnom, etničkom i religijskom pogledu. Jedan od razloga daljeg priliva sve bede sveta na ostrvo slobode jeste veoma specifičan zakon Engleske koji daje prava boravka gotovo svakom ko uspe da stigne na Ostrvo. Zakonito ili ispod nekog kamiona. Sa vizom ili bez. Nikakva lična karta ne postoji u Engleskoj. Treba naglasiti da je izuzetno teško dobiti vizu za Englesku, pogotovo za naše ljude. Uostalom, taj London nema more pa i nije mnogo interesantan za naše turiste koji su navikli na Sejšelska ostrva, Kipar, Tursku ili Budvansku rivijeru.

 

 

 

U Londonu i okolini danas boravi preko 12 miliona ljudi, a sve je počelo sa nekoliko stotina Kelta koji su osnivali jedno naselje u močvarnim područjima Temze.

 

 

 

Oko XII veka to je naselje od desetak kvadratnih kilometara površine, opasano kamenim zidinama. U njemu živi oko tridesetak hiljada ljudi. Već tada je London bio veći od Pariza, svog glavnog saveznika ili neprijatelja kroz celu istoriju, u zavisnosti od bilateralnih odnosa i ljubavnih veza kraljeva i princeza.