Francuska

Galsko pleme pred raskolom: ili će živeti kao svoji na svome, ili će se naći u prvoj islamskoj republici u Evropi

Demokratijom do Džihada

Teror stalne hitnosti je jedan od ključnih problema naše civilizacije, baza za raspamećivanje naroda, temelj mondijalizma. Filozofija zapadne civilizacije koja podrazumeva racionalnost i brzinu, prihvatanje različitosti, makar i bile neprihvatljive, polako dolazi glave i staroj, oronuloj Evropi. Francuska je najbolji primer za to.

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Tenis, fudbal, Olandovo prekrajanje unutrašnjih granica Francuske, eutanazijska američka kazna za BNP banku, prvu banku Francuske od 16 milijardi dolara, zatim Putin i Obama koji se gledaju ispod oka na pesku Normandije, ili sve žešće iskrcavanje afričkih izbeglica na obale EU, kao i tragikomično hapšenje briselskog atentatora u Marseju, samo su neki od naslova sa prvih stranica ovdašnjih medija. Ipak, gore nego nuklearni rat ili kraj sveta od udara asteroida za naše pariske la gasterbajtere beše tragičan poraz Novaka Đokovića od velikog bekhend vrača zvanog Prst u dupe pa pod nos. Nacionalno-šovinistička tragedija broj 1 i dokaz da zapadna publika apsolutno ne voli Srbe. Trebalo je čuti komentatore i brojati aplauze na svaku Noletovu grešku, pa bi sve rečeno bilo još jasnije. Pogotovo su razočarani oni koji su na licu mesta tresnuli pola svoga francuskog minimalca za kartu više. Bilo je tu, kao i uvek, nekoliko desetina domaćih tajkuna i takozvanih novokomponovanih biznismena koji Noleta prate svuda po svetu i ne pitaju koliko košta zadovoljstvo zapadne tribune ili soba u mnogozvezdanim hotelima svetskih metropola. I da ne beše tragičnih poplava po zemlji Srbiji možda bi po nekoj nepisanoj tradiciji i pola naše proevropske vlade opet skoknulo na vikend do Bulonjske šume i Rolan Garosa.

Ionako nam zvrji poluprazan velelepni i mnogosobni zamak Tremoaj, Trémoille, omiljeno konak-svratište političkih big-guzonja, poznat još i kao srpska rezidencija u Parizu. Što se tiče fudbalskog mondijalizma, trenutno najdogađaja godine, i to ne samo u Evropi nego i celom belom svetu, tu smo privilegovani i skoro neutralni tv posmatrači. Na našu sreću, Nole ne pika fudbal, a ostali se nisu ni kvalifikovali, pa smo tako uštedeli i novac i živce, kao i reku pljuvačke, ko zna koliko stolica, tanjira, čaša i ostalog pribora za navijanje. U Francuskoj je druga slika. Iako bez svoje preobraćene zvezde Riberija, Francuska se ipak potajno nada finalu protiv Brazila i novoj tituli za svoju multietničku ekipu mersionera. Ukoliko se desi suprotno, pa budu prvi od pozadi, kao i obično, smeniće se trener i tehniko, i opet sve po starom. Jer kako reče naš poznati izdavač i pisac Vladimir Dimitrijević, svet je jedna okrugla lopta. I tako, svake sedmice stiže novi svetski ili lokalni sportski događaj, koji ljudima odvlači pažnju od pravih problema i ubija volju za bilo kakvu reakciju.

Ubistvo volje

Ovakav teror aktuelne medijske prenatrpanosti događajima je takođe tehnika pranja mozga i uspavljivanje raje raznim takmičenjima, komemoracijama, rialiti šouima ili izbornim trkama. Ubijanje volje. Kada je u čoveku ubijena njegova spontana volja, on postaje okovani rob. Takve ljude i narode preuzima spoljna ili tuđa volja raznih manipulatora, finansijera i ostalih antidemokratskih zaverenika. Tako oni zamajavaju svet ugodnim dogodovštinama, prijatnim za gledanje, navijanje ili traćenje vremena.

Svet je zaista okrugla lopta, al' ispumpana i na tri ćoška. Sve dolazi odozgo, od nekog sudije bez pištaljke, koji deli crvene i žute kartone, svira penale. Kako drugačije protumačiti aferu francuske banke BNP Parisbas kojoj je Ujka Sem rebnuo kaznu od 16 milijardi dolara zbog trgovine sa zabranjenim tržištem u Iranu ili sličnim državama. Tako najveći falsifikator svih vremena vlada svetom svojom lažnom valutom bez pokrića. I niko im ništa ne može sem da se žali kauboj-kadiji, koji će da im presudi. Isti saveznik je takođe inspirator ili naručilac improvizovanog i samovoljnog prekrajanje granica francuskih regiona koji se de fakto pretvaraju u male državice za buduću Evropu.

Pod izgovorom smanjenja troškova funkcionisanja, 22 regiona će se prekrojiti u novih 14 administrativnih jedinica, za novu federalnu Evropu regiona, na principu unije regiona, bez ijedne moćnije države. Ovakvo usitnjavanje evropskih nacija u mini državice bez značaja predstavlja ne samo kraj francuskog integriteta, kako smatraju nacionalne partije, već i kraj evropske civilizacije. Američki san o balkanizovanju i potčinjavanju Evrope. Ovakva odoka izmena geografije može da ima i istorijske posledice jer je teledirigovana spoljnom voljom. Francusko Jajce podseća na tvrdnje onih koji često upoređuju novu EU sa starom avnojskom Jugoslavijom i predskazuju joj sličnu sudbinu.

Ostale proevropsko-mondijalističke partije i sama vladajuća stranka socijalista pod američkim uticajem (neki to nazivaju i čizmom), trude se da ugode svom gazdi i tajno pripremaju potpisivanje ugovora o slobodnoj trgovinskoj razmeni koja je de fakto kraj nezavisnosti i akt kolektivne kapitulacije cele Evrope. Pad u finansijski-ekonomsko ropstvo, o kome i naši proevropljani toliko žude i toliko se trude da bi ispunili svaku željicu (mahom za ličnu vajdicu).

Francuski Hipokrit park

Sve ovo tek dolazi a ono što je sigurno, to je da se odnosi Rusije i SAD nisu mnogo popravili za vreme komemoracije 70 godina od najdužeg dana i iskrcavanja saveznika (sa Džon Vejnom na čelu). Taj događaj je bio presudan za Hitlera i udario tačku na II svetski rat, piše u školskim udžbenicima zapada. Vladimir Putin je došao da dopuni lekciju i podseti zapadne oslobodioce da su po nacističku Nemačku bili presudniji: ruski front, kaćuše i milioni ruskih leševa od Moskve do Berlina.

Francuski predsednik je uvažio primedbu i pomenuo odlučujuće ruske žrtve, na čemu mu se Putin posebno zahvalio. O ovom događaju je mnogo pisano i nema šta da se doda, sem da je durenje i nepristojno dečije ponašanje američkog predsednika iskomplikovalo međunarodnu diplomatsku scenu. I dok su se dve supersile žmirkale iz potaje, u samoj Francuskoj je istorija najzad širom otvorenih očiju pogledala u svoje dugo skrivane činjenice.

Nakon 70 godina došlo je vreme da se javno kaže da su saveznici pobili mnogo više ljudi nego neprijatelj. Savezničko besomučno preventivno bombardovanje Normandije odnelo je za nekoliko dana preko 20.000 civilnih života. Ovakva svesna žrtva nevinih je dugo vremena bila državna tajna i zabranjena tema u ime junaštva oslobodilaca i stvaranja ujedinjene Evrope. Sada kada su preživeli već pomrli istina može i da se prizna. Za novih 70 godina mnoge će današnje istine biti javno priznate. Francuska diplomatska hipokrizija je uspela da ubere poene za namešteni susret ukrajinskog predsednika sa Putinom i Merkelovom.

Pravi rezultat i kraj građanskog rata su druga priča o kojoj se u Francuskoj više ni reč ne pominje. Gotovo da ni jedan medij ne daje vesti iz Ukrajine, kao da želi da ćutanjem pokrije prave razloge toga rata i sav strah od sankcija koje mogu da se kao bumerang vrate na evropsku ekonomiju. Sličan stav je i prema drugoj invaziji, koja već godinama pogađa Evropu. Radi se o malim čamcima i trulim lađama koji u jednom dana prevezu i do 2.500 novih izbeglica bede iz Afrike. Samo u Italiji se od početka godine populacija obogatila za 50.000 novih stanovnika. Evropa je nemoćna pred ovakvim bogaćenjem, jer su njeni vladari politički podobni i u ime neke ljudske dobrote i plemenitosti stvaraju nerazrešiv problem teškog saživota dođoša i domorodaca.

Pored već pomenutih afera u Francuskoj postoji i jedna, centralna tema koja deli državu na dva tabora. Radi se o novom zakonu koji treba da otvori vrata svih robijašnica, da bi kriminalci mogli kao ljudi da izdržavaju svoje kazne kod kuće, uz familiju i prijatelje. Jer čemu služi zatvoriti nekoga ko je opljačkao kasu supermarketa kad će u zatvoru taj isti da nauči kako se otvara sef banke? Zatvor je škola kriminala i inkubator terorizma. Reč je puštena, terorizam je nešto čega se demokratije najviše plaše. Pogotovo Francuska, koja je na strani svake obojene revolucije i koja pomaže ili samo podržava svaku opoziciju, a naročito u Siriji. Donedavno lider za intervenciju u Siriji, Francuska je sada prilično povučena, jer joj se njen stav vraća kao bumerang i odvlači na stotine njenih građana u dobrovoljne mudžahedine.

Mehdi Nemuš je jedan od hiljadu takvih dobrovoljaca koji se vratio sa ratišta da bi počinio zulum u briselskom muzeju Jevreja. Uhvaćen je sasvim slučajno u Marselju, kada je policija tražila hašiš, a u bagažu pronašla kalašnjikov. Sada je postalo jasno da muslimanski integristi hoće da unište ne samo Jevreje, već i celu evropsku civilizaciju i nametnu svoju religiju, svoje zakone i običaje. Oni to javno govore i na internetu se sve glasnije čuju oni koji argumentuju ovakve teze. Vlastima je sada sve teže da opravdaju svoju mlaku politiku prema onima koji se vraćaju iz sirijskog pakla kao obučeni vojnici džihada.

U samom gradu Rubeu, odakle je terorista Nemuš, nekada je bio centar za regrutaciju dobrovoljaca za rat u Bosni. Islamisti koji su poznati kao Mafija Rubea, pljačkali su banke da bi obezbedili finansije za svoje mudžahedine. Tek kada su pokušali atentat u samoj Francuskoj 1996. godine, bili su likvidirani od strane specijalne policije. Ali, evo, nešto je ipak ostalo u nasledstvu za nove džihade...

podeli ovaj članak: