Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Padre

 

Milovan Brkić

 

 

Dve vesti su prošle nedelje privukle moju punu pažnju. Saopšteno je da je u teškim mukama umro predsednik Venecuele Ugo Čavez, a njegova smrt je potresla, do suza i bola, većinu građana ove latinoameričke države.

Dan kasnije, srpski predsednik odlikovao je posmrtno Uga Čaveza, najvišim srpskim odlikovanjem. Za koje zasluge, predsednik to nije objasnio.

Opet mi je krv udarila u lice, dok su čitali ukaz o odlikovanju.

Ugo Čavez je 12 godina bio na čelu Venecuele. Padre je bio istinski heroj siromašnih građana Venecuele. Pojavljivao se u vojničkoj uniformi. Nije živeo raskošno, a imao je veliko srce. Umeo je da protera američke diplomate, čak i da nije bio u pravu, to je hrabar potez, koji ga je, na kraju, koštao i života. Siromašni građani su ga voleli, jer im je dao hleba, vratio dostojanstvo i nacionalni ponos. Ugo je povukao svo nacionalno zlato iz Londona. Što nijedan državnik, pre njega, nije smeo ni da pomisli.

Sa zemljom ovakvog naroda na čijem je čelu bio Ugo Čavez, Srbija nije imala diplomatske odnose! U Karakasu, Srbija ima velelepnu rezidenciju, ali mafija Borisa Tadića i Vuka Jeremića nije htela da se zameri Vašingtonu, te nije uspostavila diplomatske odnose.

I dok venecuelanci iskreno žale za svojim Padreom, a imaju i zašto, mene je povredila odluka predsednika Nikolića da ovog odvažnog čoveka odlikuje.

Srpski predsednik je sušta suprotnost onom što je za svoj narod činio Čavez! Nikolić je obična jajara, vucibatina koja se celog života, od kada je u politici, krio iza svoga kuma Vojislava Šešelja. I dok je Šešelj trgovao sa vladajućom elitom, uzimajući ogromne svote, snabdevajući i Tomu, on se bavio svojom ženom, pokušavajući da je uhvati na gomili.

Pokojni Čavez nije dobijao od svoje porodice na poklon automobile (Audi) vredne sto hiljada evra, kako nam je to nedavno saopštio predsednik Nikolić. Ej, sto hiljada evra. Na koji je to način zaradio Tomin sin, kao direktor Srpske napredne stranke?

I dok je Čavez mislio na svoju državu i naciju, Nikolić misli na svoj imetak, na svoje blagostanje i drugove. U Bajčetini je raj srpskog predsednika. Tominu kuću i imanje svakodnevno čuva dvadesetak policajaca, sa snajperima. Toma peče rakiju - Tominovaču! Usred teškog partijskog obračuna među njegovim partijskim drugovima, jedan predsednik opštine je tražio od njega pomoć. Toma je to prećutao, odgovorio mu je pitanjem - je li, molim te, koliko litara moje rakije možeš da prodaš?

Srebroljubac Tomislav Nikolić je, mora se priznati, stostruko manji lopov od svog prethodnika. Ipak, njegov moralni lik je sličan mirisu septičke jame. Njegova pomada daleko zaudara. I, kada taj čovek, vucibatina, odlikuje istinskog nacionalnog heroja, poput Čaveza, sa čijom zemljom Srbija nema čak ni diplomatske odnose, meni se povrća. Rado bih Nikolića i njegove sokolove-gadne lopove, stavio na nišan.

Da bi držao Dragicu u vidnom polju, srpski predsednik je svoju suprugu uveo u zgradu Predsedništva, kao humanitarnu radnicu. Ona, kao predsednikova supruga, zove telefonom biznismene, javna preduzeća, kompanije, i traži novac. Ko ne plati, njime se bavi specijalna policija.Tužna je ovo slika raspamećene Srbije.

Ništa bez pobune, bez šmajsera.