Tabloid je pozvan
Radnici i akcionari Zobnatice
iz Bačke Topole ponovo pišu Tabloidu
šta vam Andrija neće ispričati
Hvala vam što ste
imali hrabrosti da napišete istinu i o našem teškom položaju, koji je svakog dana sve teži zbog progona
direktora Andrije Raičevića, šefice pravne službe Zorice Mamule i drugih članova
ovog klana. Poslali smo Vam dokumente koji potvrđuju
da je naše preduzeće u zadnje dve godine imalo gubitak, i da smo u blokadi. Neka direktor Raičević pokaže, ako sme, papire o licitaciji državnog
poljoprivrednog zemljišta u 2007, ali i u ovoj
2009. godini.
Neka javno kaže
zašto je davao garancije u ime Zobnatice poljoprivrednicima Mileta
Jerkovića da će oni platiti zakupninu opštini Bačka Topola i koji je bio interes njegovog preduzeća
da to radi. Neka iznese kako se to Zobnatici ne isplati da obrađuje zemlju poljoprivrednika iz sela Karađorđevo i Mali Beograd (oko 2.500) hektara, a isplati se njemu i njegovom šefu mašinske službe da je uzimaju u zakup ili da za novac rade poljoprivredne
usluge.
Neka kaže zašto je usred dana pretukao na ulici, pred suprugom, svog prethodnika Mišu Mudrinića,
bivšeg direktora, i kako je kažnjen samo prekršajno. Mišu Mudrinića je oterao prethodno iz preduzeća
iako je ovaj mogao da radi još pet godina. Oterao je i
ekonomiste Milorada Kočića, šefa komercijalne službe Milana Ognjenovića koji je nasledio Kočića na mestu šefa komercijale vukao je za rukav, čupao za revere i pretio mu fizičkim napadima zbog čega
je i policija intervenisala.
Neka se seti kako je
Natašu Kragović, šefa
računovodstva, terao da vrši razne nezakonitosti, što
je ona odbila, i bila prinuđena da napusti preduzeće. Oteran je i agronom Nenad Mastilović, šef
ratarstva, đorđe Klašnja, šef hotela kome je zbog
prepirke uskakao u dvorište, ozbiljno pretio posle čega je policija takođe intervenisala i oduzela
Raičeviću oružje...
Najbolje je da Vam
Raičević odgovori zbog čega su otišli
iz preduzeća agronomi Goran Cerovina, Dušan Vitković , Branka Jelušić,
Borislav Stanković, Goran Delić, inženjeri stočarstva Gordana Matković, željko Radošević, Stojan Sobot, Zoran Pustahija,
pa onda veterinari Miškolci i Eva Lazarević, šef računovodstva posle odlaska Kragovićeve, Slađana Crnić, inženjer zaštite na radu, Branislav na
koga je Raičević takođe fizički nasrtao, te
šefovi ergele Predrag Ilić i Dušan Radaković i još oko šezdeset
odličnih majstora.
Neka Vam kaže koliko mu duguje preduzeće a koliko treba da naplati, kako će da deblokira
preduzeće.
Dobro bi bilo kad bi Raičević mogao da Vam pošalje uverenje da nema tri kuće i farmu i fabriku i da prizna da
su mu oproštene
kombinacije sa Jerkovićem zato što mu je jedan od novih vlasnika Zobnatice
rođak iz Crne Gore, jer to ne znaju svi radnici i akcionari. I ako može, kao direktor i ekonomista, da objasni kako se za
kratko vreme sve to može kupiti i izgraditi od plate.
Ne voli Raičević da govori o svojim delima i zato će zavrnuti rukave,
pripretiti svojim saradnicima da se mora reći istina kako u preduzeću nikad nije bilo bolje, a što će ovi preplašeni i uraditi.
Radnici Zobnatice
i akcionari su vašim novinama zahvalni na hrabrosti da napišete istinu jer ste
bili jedne od retkih novina koje žele da pomognu da se Zobnatica spase i vrati njen nekadašnji sjaj, iako od ovog čoveka i njegovog klana ne očekuju ništa
dobro.
Hvala
Radnici
akcionari Zobnatice
Povodom teksta "Poslednji
tanjir pasulja"
Lažni profesor Zdeslav
Poštovani
gospodine Brkiću,
U prošlom
broju Tabloida, u tekstu "Poslednji tanjir pasulja",
u kome ste opisali u kojim mukama je umro Vaš brat u bolnici za ortopedske
bolesti "Banjica", lišen svake brige i nege lekara,
osećam obavezu da Vas upoznam sa likom i delom kolege dr Zdeslava
Milenkovića, načelnika Spinalnog centra ove bolnice.
Kao što ste i
sami mogli da se uverite, na vratima kabineta dr Milenkovića stoji
njegova titula, kojom se on predstavlja da je univerzitetski profesor. Tako se
i potpisuje.
Svi profesori
Medicinskog fakulteta u Beogradu zaposleni su na ovom fakultetu, ali sa jednim
delom radnog vremena u zdravstvenim ustanovama.
Gospodin Zdeslav
Milenković nije dobio nijedno akademsko zvanje na Medicinskom fakultetu,
osim diplome lekara.
Ko to u našem
zdravstvu toleriše njegovo lažno predstavljanje? Koliko se bolesnika povede za njegovim lažnim akademskim
titulama, verujući da će im njegova ruka spasti život?
Da li je
lažno predstavljanje krivično delo?
Uzgred, treba
reći da u ovoj ustanovi, nažalost, većina lekara zahteva od pacijenata velike
novčane naknade. Ko ne plati, iznose ga iz operacione sale, da čeka dok njegova
rodbina ne prikupi novac. Dvojica policijskih inspektora mogla bi za pet dana
posmatranja ''poslovanja" lekara-biznismena da napune pet
marica korumpiranih hirurga-ortopeda.
Javna je
tajna da se operacije u ovoj bolnici papreno naplaćuju, i da su hirurški
zahvati traljavi, od kojih mnogi pacijenti ostanu doživotni invalidi.
(Ime
lekara, potpisnika pisma, poznato redakciji)
Pismo člana Demokratske
stranke magazinu Tabloid
Konjovodac iz Obrenovca
Poštovana
gospodo iz medija, dragi prijatelji i saborci iz Demokratske stranke!
Dugogodišnji
sam član Demokratske stranke, i u njoj sam obavljao manje ili više značajne
funkcije od samog njenog osnivanja. Teškom mukom sam svih ovih godina prihvatao
neke nužne kompromise bez kojih je teško opstati u politici. Ali, razlog zbog
koga želim da se obratim javnosti, makar i ovako, sa željom da ostanem
anoniman, nije došao tek tako. Jednom rečju, dosuto je još malo soli na ranu,
dodata je kap koja je prelila čašu.
Desilo se da
je nedavno potpisan Sporazum o strateškoj saradnji između jedne
minijaturne stranke (DHSS) i Demokratske stranke.
Vama i srpskoj javnosti
dobro je poznato da ta strančica ima samo dve poznate ličnosti: advokata iz
Obrenovca Vladana Batića i istoričara iz Beograda Milana. St. Protića.
Ako je Protić
jedan besmislen, dokon i potpuno neupotrebljiv čovek, to se ne može reći za
Vladana Batića. Batić je služio celokupnom demokratskom pokretu, ali uvek i
isključivo za debele pare. Batićevo plaćeno služenje do te mere je odvratno da
sam zbog potpisivanja nekakve strateške saradnje sa njim ostao zgranut i
zgađen. Ključni krivac za ovo sramotno kupovanje jednog promuklog, propalog i
kompromitovanog spikera je upravo predsednik Demokratske stranke Boris
Tadić. Njemu na dušu neka ide sve što je ovaj tragikomični čovek spreman da
uradi na štetu stvarnih demokratskih interesa ove zemlje.
Gospodo, Vladana
Batića zanimaju samo pare! A beogradskog bilmeza, nevaspitanog i priprostog
Milana St. Protića, kao što svi vidimo, zanimaju ambasadorska mesta. Zar
nije bilo dovoljno što su ga sami Amerikanci proterali iz Vašingtona kao jednu
najobičniju budalu i proizvođača nevolja (oni su ga baš tako i nazvali: Troublemaker),
nego ga je posle svega trebalo poslati u švajcarsku, da nas tamo sramoti
nepoznavanjem najosnovnije kućne, a da ne govorim o diplomatskoj kulturi. Da li
ga je Vuk Jeremić dobio zato što je to Tadić hteo? Vi verujete,
a ja znam da jeste!
No, hajde da
vidimo šta je to Vladan Batić veliko i epohalno uradio za našu srpsku i
demokratsku stvar...
Nije li to
onaj isti čovek koji je onako sramotno i otvoreno za pare Mila đukanovića radio
na tome da sruši ondašnju Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore? Je li zato
dobio stan u Budvi i par miliona?
Zar nije taj Vladan Batić u svojstvu
ministra pravde zatražio uvođenje smrtne kazne na određeni period nakon ubistva
Zorana đinđića (đinđić sigurno nikada i ni pod kakvim okolnostima ne bi
takvu odluku doneo, bio je isuviše demokrata za takvo nešto)?
Zar nije taj Vladan
Batić glasao za ovaj skandalozni Zakonu o informisanju (koga se mnogi naši
članovi stide ali nemaju hrabrosti da to javno kažu), dopisao još jednu stranu
svoga beščašća?
Uostalom, ko
je uopšte Vladan Batić i zašto je tako važan Demokratskoj stranci i Borisu
Tadiću? Uveravam vas da je veliki broj članova Glavnog odbora zgađen zbog
potpisivanja ovog takozvanog Sporazuma o strateškoj saradnji sa
čovekom kakav je on i sa njegovom nazovistrančicom koja ima par članova, ali u
svakom momentu raspolaže najskupljim poslovnim prostorom i velikim parama.
Ko mu je dao,
svakako se pitate? Javnost zna da se Batić nikad nije gadio ni
tajkuna ni njihovih milijuna. Prodavao je sebe kao što
Ciganin svoga konja prodaje.
Ako je Tadiću strateški partner Batić,
onda smo mi na silasku sa političke pozornice. Uostalom, Batić je
sahranio sve koalicije u kojima se obreo do sada. Samo je on uspevao da svoj
politički pazar stalno povećava.
Napomena:
redakcija Tabloida objavljuje ovo pismo bez skraćivanja.
(Ime i adresa autora
poznati redakciji)
Pismo
penzionisanog radnika BIA glavnom uredniku Tabloida
Socijalno odgovorna prevara
Poštovani gospodine Brkiću,
Dugo u meni postoji dilema da li ima svrhe da Vam se obratim, kao
jedinoj svetloj tački u našem analitičkom novinarstvu.
S obzirom na to da se Vaše novine bave problemima običnih građana, znam
da vam nije problem da nađete temu.
Problema ima mnogo.
Ja sam jedan od penzionisanih pripadnika BIA (sa 50 godina života), i do
sada sam sa obraćao skoro svim državnim organima i funkcionerima: Tadiću,
Koštunici, Cvetkoviću, đilasu, Ljajiću i sadašnjem direktoru BIA Saši Vukadinoviću, kao i
prošlom - Bulatoviću.
Do sada me niko nije udostojio bilo kakvog pisanog odgovora, i jedino
sam telefonskim putem iz Narodne kancelarije (br. 3618888) obavešten da je moj
podnesak predsedniku Tadiću zaveden tamo pod nekim brojem.
O čemu sam im pisao? Tu temu je na neki način, u poslednjem broju Vaših
novina, dodirnuo gospodin Glamočanin.
Probaću da budem kratak, pošto verujem da ste zatrpani poštom i
materijalima za Vaše novine.
Penzionisani pripadnici BIA (i MUP) koji nisu rešili stambeno pitanje,
iako su godinama izdvajali za stambenu izgradnju, nemaju više nikakva prava.
Nemamo pravo da konkurišemo za Vladine stanove, jer više nismo zaposleni
u državnim organima! (Ovo je apsolutno protivustavno, jer po tom rezonu i onaj
koji je dobio stan od Vlade, ne bi imao pravo da ga koristi, a kamoli da otkupi
posle penzionisanja.)
Nas su penzionisali sa 50 godina, i
to u trenutku kada smo imali realno najveće šanse za dobijanje Vladinih
stanova, da bi njihovi partijski kadrovi dobili naše stanove.
Nemamo pravo da konkurišemo za subvencionisane kredite (jer smo stariji
od 45 godina), iako smo godinama izdvajali za stambenu izgradnju. U normalnoj,
i kako reče predsednik (i osta živ) "socijalno odgovornoj"
državi , kao vid "kompenzacije" bilo bi pravedno da
subvencionisane kredite dobijaju pre svega oni koji su realno izdvajali za
stambenu izgradnju.
Nemamo pravo da konkurišemo za jedan od 1.000 socijalno neprofitnih
stanova u Beogradu.
Iako živim u Beogradu 35 godina i punim budžet Grada isto toliko godina,
nemam nikakva prava. Naravno da je i ova uredba gradske vlade takođe neustavna.
Odlukom gradske vlade, pojedine strukture su tako drastično privilegovane da
kao primer (to možete lako da proverite na zvaničnom sajtu Grada Beograda, Konačna
rang-lista za dodelu 1.000 neprofitnih stanova) mogu da navedem da je
jedna osoba sa samo dve godine staža dobila pravo da otkupi stan. Zamislite
kakva je to stambena ugroženost, već dve godine radite a nemate stan!Genijalno
su to smislile ove gradske vlasti.
- Apsurd nad apsurdima je da za socijalne stanove ne mogu
konkurisati penzioneri, jer su penzioneri sigurno socijalna
kategorija. Iako ste izdvajali za stambenu izgradnju i punili budžet grada
Beograda, nemate nikakva prava.
Hiljadu neprofitnih (socijalinih) stanova su VELIKA PREVARA. Zašto?
Problem je dodeljivanje "socijalnih" stanova bez
ijednog "socijalnog" kriterijuma.
Glavni kriterijum za dobijanje jednog od 1.000
"socijalnih" ili vladinih stanova biće podstanarski staž, kao
autentično nasleđe posleratnog vremena, prema kome prvo moraju da se zbrinu
partizani Like, Banije, Bosne, Korduna i Crne Gore, pa ako šta pretekne, za ove
iz Beograda.
Ova vlast je raskinula sa komunistima, ali nije sa komunističkim kriterijumima.
Pravo na stan se obezbeđuje na osnovu rada (u Ustavu piše da je
materijalni položaj rezultat rada), ali ispada da najveći doprinos za ovu
državu dajete ako ste podstanar!
Najviše se boduje podstanarski status, pa tako, na primer, veći broj bodova
dobijete za dve godine podstanarskog statusa negoli za 25 ili 30 godina rada.
Zašto podstanarski status nije "socijalni"
kriterijum:
1. Svojom voljom sebe dovodimo u taj status, jer (skoro) svako ima
roditelje. Sami biramo slobodno mesto
života i zaposlenja.
2. U podstanare idu oni koji to mogu da plaćaju (socijalno je ugroženija
jedna porodica u kojoj samo jedan od roditelja radi od one u kojoj oba
roditelja rade i onda oni mogu da iznajme stan).
3. Ekstremno visoko bodovanje
podstanarskog statusa je protivustavno jer se na taj način građani dovode u
neravnopravan položaj.
4. Ako imate roditelje u Beogradu i živite kod njih (što je nažalost
jedino rešenje za mnoge Beograđane, jer ne mogu finansijski da podnesu
iznajmljivanje stana) za dobijanje stana nema nikakve šanse, bez obzira na
godine staža.
Računa se imovina roditelja dok
oni koji nisu iz Beograda (Beograd je samo primer, to važi i u drugim mestima)
imaju tretman kao da nemaju nikakvu imovinu.
5. Samo dokazivanje podstanarskog statusa je vrlo sumnjivo, pogotovu u
našim uslovima, kada se to radi bez ugovora, radi izbegavanja poreza.
Svedoci smo ovih dana jedne apsurdne situacije da pripadnici MUP-a koji
imaju rešenja za stanove, ne mogu da se usele u te stanove, već štrajkuju
ispred zgrade MUP-a.
U ovoj zemlji stvari su skroz poremećene, jer tamo ispred zgrade MUP-a
treba da štrajkuju penzionisani pripadnici MUP-a, BIA i ostalih državnih
organa, jer su zaista ostali bez ikakvih prava.
Gospodine Brkiću, postavite
pitanje Tadiću i ostalima zašto za socijalne stanove ne mogu da konkurišu
penzioneri (jedina prava socijalna kategorija), i svi ostali koji žive i rade u
Beogradu, već to mogu samo privilegovane grupe.
Postavite pitanje, kako to da načelnik generalštaba Vojske Srbije
gospodin Miletić može u javnosti da kaže kako vojnim penzionerima treba da se
rešava stambeno pitanje, a šef BIA ne sme da kaže koliko penzionisanih
pripadnika BIA nema rešeno stambeno pitanje.
Da li u državnim organima takođe postoje dve Srbije? Jedan kriterijum za
Vojsku, a sasvim drugi za MUP i BIA.
Ko je danas u ovoj zemlji sposoban da pokrene pitanje ustavnosti Uredbe
Vlade Republike Srbije o dodeli stanova, zaposlenim postavljenim i izabranim
licima? Jer, ne zaboravite, tom uredbom se uskraćuje pravo penzionisanim radnicima
državnih organa da konkurišu za stanove.
Sela su ostala prazna, Srbija je u Beogradu.
A zašto skoro niko iz Beograda neće da radi u MUP-u kao policajac? Jedan
od proverenih razloga zašto je to tako, svakako su i kriterijumi za bodovanje
stambene ugroženosti koji nude šansu da radnik MUP-a ili BIA
dobije stan posle 25 godina ili da ga uopšte nikada ne dobije.
Nažalost, penzionisani pripadnici MUP-a i BIA nemaju hrabrosti da se
organizuju i upoznaju javnost sa
svojom obespravljenošću. Direktor BIA
ćuti. Ipak, ministar Dačić je makar i stidljivo rekao da ima puno penzionisanih
policajaca bez stana.
Zijo
Tumbul
Penzionisani pripadnik BIA
Rezervni oficir, patriota
Antifašističke borbe 61
N. Beograd
Otvoreno pismo Tabloidu
Švaba je hteo
da nas ubije
Mi, srpski pisci: Zdravko Gojković,
zadužbinar, Zoran Marčeta, predsednik Sveslovenskog
književnog društva, Predrag
Bogdanović Ci, dugogodišnji generalni sekretar
Udruženja književnika
Srbije, sada u penziji, koji smo iz smrskanog vozila vađeni krampovima,
izražavamo osnovanu sumnju da je saobraćajna nesreća na Regionalnom putu R-464,
Grebnice-šanac, u mestu Tišina, dana 4.
4. 2009. godine, izazvana po scenariju onih kojima smeta povezivanje slovenske
kulture kao i delovanje viđenijih ljudi u srpskoj kulturi. Prethodnog dana 3.
4. 2009. na poziv opštine Modriča održali smo nadahnuto književno veče u
Srpskom kulturnom centru, koje je naišlo na odličan prijem među tamošnjim
piscima. Tom prilikom uručena je i specijalna povelja Modrog grada književniku
Zdravku Gojkoviću.
Sve okolnosti saobraćajne nesreće - iznenadni
prelazak mercedesa E-200, nemačkih registarskih tablica, na našu
kolovoznu traku u velikoj brzini i bez ikakvog pokušaja kočenja, upućuju na to
da se radi o pokušaju ubistva. Samo krajnjom prisebnošću i skretanjem udesno
uspeli smo da izbegnemo čeoni sudar. Ne treba da posebno naglašavamo
izvesnost smrtonosnog ishoda za sve nas u vozilu Z-101 skala 55 da je došlo
do frontalnog sudara.
Postoji realna mogućnost da saobraćajna
nesreća koja se dogodila 4. 4. oko 13 časova i 15 minuta u mestu Tišina nije
uzrokovana samo velikom brzinom vozača mercedesa E-200, čije je ime
poznato sudskim organima, državljanina Nemačke, već da je inspirisano
postupcima onih koji su protiv međuregionalnog povezivanja kao i duhovnog
povezivanja naroda.
Zahtevamo, kako bi se otklonila svaka sumnja,
da što pre otpočne suđenje, te da se obaveste nadležni u Nemačkoj, čiji je
osiguranik osoba koja je izazvala sudar.
Zoran
Marčeta, Zdravko Gojković, Predrag Bogdanović Ci