Tik-tak
Ringe, ringe, raja
Ljubica J. Tinska
Pokušavam da se naviknem
na trudnoću u Beogradu. Priznajem,
razmazio me je život, doživela sam bolje.
Na ivici sam nerava i suicida.
Sa tinejdžerom i jednoipogodišnjakom, u petom mesecu trudnoće,
iznajmila sam stan deset koraka
od škole u kojoj moj sin pohađa
sedmi razred, i automatski bila
proglašena za ekscentrika. Kao da sam pala
sa Marsa! Ultrazvuk tri hiljade dinara, analize krvi hiljadu dinara.
U Heksalabu se unapred
plaća, da ne zbrišete valjda
slučajno, jer i tako dolazite
samo da se bodete, a za rezultate
nije vas ni briga.
U prodavnicu na ćošku ne mogu da
uđem, jer šetam ujedno i
stomak i klinca u kolicima. Sama sebi pridržavam
vrata. Svima smetam, ali odbijam
da ostavim dete samo napolju,
a kako u radnjici nema mesta ni
za solo kupce (jer je neki genije,
u ime promene svega pa i onog
što je bilo bolje, od svih C marketa
i Pekabeta napravio neprohodne prostore Mini Maksija gde se konstantno sudarate sa svim
i svima, pa i sa samim
sobom), parkiram kolica na jedinom
sigurnom mestu, tako da niko
ne može ni da uđe ni
da izađe, ali sam zadovoljna
pošto mom klinji ne polazi za rukom
da dosegne do police i sruši
sve što se na njoj nalazi. Niko
me ne pušta preko reda, tako
da kolica ostaju nasred puta
dok ne dođe red na mene.
Desetkovali su me komarci, a i ova vrućina
nikako da prođe.
Tri meseca koja sam
provela u Londonu nisu bila dovoljna
da se kolica isprljaju tako crno i masno
kao posle jedne šetnje do Tašmajdana, do betoniranog igrališta bez
ograde, sa prljavim peskom, drvenim kućicama
koje samo čekaju da se na
nekoga sruše, sa zarđalim ekserima
koji vire iz njih. Iz
uličnih svetiljki koje okružuju igralište vire električne
žice. Drveće koje bi trebalo da krasi
to dečje igralište nije potkresivano
godinama, nekoliko velikih grana, apsolutno suvih, čekaju malo jači
vetar da padnu. Daće Bog, neće se neko detence igrati
ispod baš tada.
Razmišljam: na deset
metara od tog drveća Bulevar, koji surovo krešu
svakog kasnog proleća. Ali to je zato što neko ima vajde
od toga, suviše je očigledno. Kao što neko ima vajde od
zarđalog i propalog igrališta jer bi njegovim
sređivanjem stao na put onim hohštaplerima što zarađuju na sirotim hrabrim
ljudima što su se usudili da u ovakvoj
zemlji uopšte i rađaju
decu. Sa svojim "skakaonicama" od dvesta dingera pet minuta, vozića od šezdeset dinara
pet minuta, tramboline ili automobilčića. što je najgrđe, neki sirotani
rade tu po
ceo dan, za neku platicu
koja nije vredna pomena, duvaju one preskupe helijumske balone i naplaćuju
karte, a rade za nekog smrada
iz senke koji zarađuje ogromnu
lovu na tim
prljavim, plastičnim, precenjenim (ali tobože sigurnim, za razliku od
igrališta na kome se, zamislite,
baš nalaze - sjajan potez nema
šta!) zabavicama za decu.
Kako igralište nema
ogradu, ako imate sreće da
vam detence ne izleti direktno na Bulevar ili
Beogradsku, pristupačno je svima. I baš dok
je moj mališan sedeo i igrao
se u prljavom pesku, pored njega je protrčao pas bez brnjice i
ispišao se na drvo pored koga
je sedeo. Moja deca su igrom
slučaja rođena u Engleskoj, pa na rođenju nisu primila
vakcinu protiv žutice, jer je na
Ostrvu nema. Na ovom našem
poluostrvu, gde je najnormalnija pojava da deca sa
žuticom izlaze iz porodilišta,
bolje je biti siguran. Tamo gde
bi trebalo da bude travnjak, nalaze se pesak i prašina,
tamo gde trče mališani,
postavljene su ljuljaške. Kante
za đubre prevrnute. Po tlu opušci, lekovi,
stare maramice, odgrisci od jabuka.
Bacila sam se u potragu za obdaništem koje
ima lepo i sigurno dvorište, sa ogradom,
ali još uvek
ništa. Ako
i ima ogradu,
dramatično izgleda.
Veliko pakovanje pelena koje u Londonu nisam plaćala više od šesto dinara,
u Beogradu je hiljadu i po (pa još
sa ogromnim crvenim natpisom "niska cena"), vlažne maramice za koje ne bih
davala više od sto, ovde su
dvesta pedeset, ali samo ako
je u pitanju "specijalna
ponuda". Vožnja od Beograda do Novog Sada kao
karta Eurostarom od Pariza do Londona.
Volim što nas drma svetska
kriza. Ma Svet ne može ni u snovima
toliko daleko, toliko duboko, do dna.