Postdemokratija

Katastrofa kao spas

Ono što nas ne uništi, čini nas jačim! Koješta. Da je tako Srbija bi bila najjača država u Evropi. Jesu li nas ojačali ratovi? Jesmo li postali jači posle sankcija? Pošto nas ni NATO bombardovanje nije uništilo, da li smo posle toga ojačali? Ni svetska ekonomska kriza nije uspela da nas dotuče, ali sasvim izvesno nas nije ni ojačala. Naprotiv. Nama je potrebna katastrofa koja će nas opametiti, a ne ojačati. Pameti nema, a ne može je ni biti kod onih istih koji su nas dosad jačali katastrofama koje su nam proizvodili. Ni kod onih koji su izazvali ratove, sankcije i bombardovanje, kao ni kod njihovih tadašnjih protivnika a sad mentora i najboljih prijatelja, koji su nas uništavali sankcijama i bombardovanjem, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

Piše: Mile Isakov

Neće nas, ojačati ni ove poplave, ali bi mogli ljudi, naročito mladi, koji su u ovoj nesreći pokazali da se na njih može računati. Samo treba znati kako. A to se ne postiže demagoškim frazama o tome kako su pokazali koliko vole svoj narod i svoju zemlju. Koješta. Neki novi klinci, pokazali su samo da su spremni, da jedva čekaju da budu nekom potrebni i da budu od koristi. Ali, kad naiđu poplave, govna isplivaju na površinu.

Kako najkraće opisati našu situaciju za vreme i posle katastrofe koja nas je zadesila sa poplavama vode, junaštva i junačenja, istinske i lažne zabrinutosti i solidarnosti.

Poplavama informacija, dezinformacija, ali i cenzure, kada su bile isključene sve TV stanice koje nisu 24 sata izveštavale o epskim poduhvatima naše vlade u spašavanju zemlje. Sad kad je prošlo ono najgore i kad su se strasti smirile, hladne glave možemo zaključiti da je tu bilo svega i svačega, i dobrog i lošeg, kao uostalom u svakoj katastrofičnoj neprilici. Bilo je i panike i haosa, u početku, i malo sreće na kraju, ali u celini uglavnom uspešno smo se odbranili od pošasti, najviše zahvaljujući vojsci, policiji i dobrovoljcima. Ruku na srce, i vlada se relativno brzo i dobro organizovala.

Pa i premijer, koji je posle prve uspaničene reakcije, smanjio doživljaj. Nije, naravno, odustao od teških reči i preterivanja, ali na to smo od njega već navikli. Problem je, međutim, u tome što je pokazao veliku psihičku labilnost u najdramatičnijim situacijama, prvim izjavama tipa: "Katastrofa biblijskih razmera" ili "učinićemo sve, ako nam išta od zemlje ostane". Ljudi koji tako pucaju pod pritiskom, ne mogu ništa dobro doneti državi koja je permanentno pod velikim pritiscima. I ništa ne pomažu kuraženja sa izrekom koja kaže da ono što nas ne uništi može samo da nas ojača. Može, ali i ne mora. Mnogo lakše i pre može da nas oslabi, pa i da nas dotuče. Sve zavisi od nas.

Ako bismo se u to uzdali, ispalo bi da bi nam dobro došla još koja katastrofa da bismo ojačali. Pa zar zaista ništa nismo naučili posle poruka našeg bivšeg mudrog rukovodstva, koje je govorilo da je svetska ekonomska kriza naša razvojna šansa?

Nama je potrebna katastrofa koja će nas opametiti, a ne ojačati. I ne treba nam nova, jer imamo ih dovoljno, a sasvim dobro bi mogle da posluže i ove poplave, odnosno angažovanje nekih novih klinaca u odbrani od njih, i solidarnost građana u saniranju posledica, ali ne vidim pamet koja bi to razumela i iskoristila na pravi način.

Eto na primer, sa svojom već prepoznatljivom patetikom, Aleksandar Vučić uporno ponavlja kako su mladi pokazali koliko vole svoju zemlju i svoj narod, čime samo pokazuje kako ništa nije razumeo. A i kako bi kad je je upravo on bio prvi koji je širio paniku, kada je onako pokiso', iz čamca u Obrenovcu uskakao u naše televizore prorokujući kataklizmu i proklinjući one koji nisu želeli da napuste svoje domove.

Kako bi on uopšte mogao razumeti kako je teško ostaviti na milost i nemilost stihiji kuću i sve što si stekao krvavo radeći čitavog života, kad je on stan dobio od države, već u svojoj 26 godini, pošto je ničim izazvan postao ministar u Miloševićevoj vladi. Kako da razume šta za pravog domaćina znači ostaviti stoku, živinu, pa i kućne ljubimce na cedilu, kad je on uspešno ostavio ženu i decu, stranku i svog duhovnog i političkog oca.

Valjda mu se još ljuljalo pod nogama i u glavi, kad je napustio brod koji tone i dočepao se svog pustog ostrva u Nemanjinoj, pa je počeo da besni na sve i svakog, od članova Kriznog štaba, koji pričaju dok on govori, preko ministara koji su zakasnili na taj istorijski sastanak, mada dobro znaju da je svaki koji on vodi istorijski, do velikih sila i malih komšija, zbog bedne prve pomoći koju sun am poslali.

Najpre im je svima podviknuo da nam više ne šalju tu siću, a onda se cinično zahvalio Slovencima što su nam za prvu pomoć poslali Kuvara, ne znajući da je to pumpa za vodu koja se slično zove, a ne šef kuhinje, kao što je on pomislio. Jer šta će nama bilo kakav šef pored njega još živog, uprkos potopu kojem je junački stao na crtu i zapretio preko megafona, kako je to ovekovečio Corax.

A što se mladih dobrovoljaca tiče, sve je pogrešno protumačio. Niko osim njega, ne može više živeti od patriotizma i ljubavi prema svom narodu. Zato mladi nisu one noći pohrlili u Šabac zbog toga što vole svoju zemlju, nego su nasrnuli na nasipe zato što su, možda prvi put, poverovali da su nekom potrebni, da su važni, da se na njih računa. Zato što imaju potrebu da urade nešto korisno, da bi pre svega sebi povratili samopoštovanje. Ako nas išta može ojačati, onda su to ti mladi ljudi koji su dokazali da hoće i mogu, da su spremni i da su dorasli izazovima. Samo im treba omogućiti da se suoče sa pravim, na pravi način.

Ratovi devedesetih nisu nas uništili, ali ni ojačali. I tada su mladi bili spremni da se žrtvuju, ali su bili pogrešno usmereni i zloupotrebljeni. Sankcije tzv. međunarodne zajednice, umalo nas nisu uništile, a od njih se nikad nismo oporovali. Okilavili smo od sankcija toliko da nam ni bombardovanje nije moglo mnogo nauditi.

Naravno, ni NATO agresija nije nas ojačala. I sad, isti oni koji su nas uvukli u rat protiv celog sveta i oni, sa druge strane, koji su nas uništavali sankcijama i bombardovanjem, dakle stalni partneri i u ratu i u miru, treba da nas spašavaju. Nemojte nas više ojjačavati, ako boga znate, jer to znači da ćete ponovo pokušati da nas uništite.

A, baš tako oni planiraju da nas ponovo ojačaju. Stezanjem kaiša, na kojem više nema rupa. Štednjom, jer trošili smo više nego što zarađujemo, zaduživali se preko mere. To nas je, navodno, dovelo u ovu tešku krizu. Neće biti. Nas su u ovu tešku, gotovo bezizlaznu, situaciju, doveli pre svega besmisleni ratovi i bezumne sankcije. A to su nam doneli ovi što su sad na vlasti i oni sa kojima nam ponovo tikve sade. Jeste da smo se mi pružali preko gubera, decenijama, jeste da smo u kreditima do guše, ali zar tako ne funkcioniše ceo svet. Pa i oni najrazvijeni. I najmoćnije države, firme i korporacije zajme novac, čak i kad imaju. Ko još investira živu lovu. Svi se zadužuju do krajnjih granica, pa i preko toga, stim što oni imaju odakle da to vrate, a mi nemamo jer nam je ekonomija uništena.

Razorena nam je privreda koja je sasvim solidno zadovoljavala sve naše potrebe, pa i izvozila po celom svetu. Ratovi i sankcije, to je uništilo našu privredu i iscrpelo sve naše rezerve, materijalne i duhovne. Bombardovanje i velika pljačka države od strane njenih tobožnjih branilaca i oslobodilaca, samo su očerupali ono što je preostalo. Naravno, sami smo najviše krivi, ali odmah zatim i oni koji su nam nametnuli sankcije i izolavali nas iz sveta, zbog čega smo izgubili i sve tradicionalne partnere i tržišta. Red bi bio da tako i podelimo trošak.

Da svako plati ceh svog lumpovanja. Sada nas iz te katastrofe mogu izvući samo novi ljudi čiste savesti, oni koji u tome nisu učestvovali pa mogu i jednima i drugima da kažu da treba da plate štetu koju su napravili . I onima koji su zemlju iscedili ratovima i onima koji su je opljačkali, ali i onima koji su nas uništavali sankcijama i bombardovanjem. Čist račun, duga ljubav. Umesto to da uradi, umesto da u budžet vrati sve otete i opljačkane pare, a u pitanju je više milijardi evra, on hapsi pojedine tajkune i političke marginalce, zbog nekoliko miliona.

Nemamo mi ništa od toga što će neko odrobijati par godina, ako se pare ne vrate. Umesto da od onih koji traže da im vratimo kredite, zatraži da i oni nama plate odštetu za sankcije i bombardovanje, tešku desetine milijardi evra, on moli za njihovu pomoć koja je, u poređenju sa onim što su nam dužni, ravna milostinji.

A onda će od tih para, umesto da mladima obezbedi posao, za njih organizovati autobuse da ih odvezu do nekih novih nasipa da zapušavaju neke stare rupe. Posle će ih pohvaliti i odlikovati udarničkim značkama zato što vole svoj narod, skoro kao on.

Ali to je, nažalost, logično, jer kako da razume mlade kad on nikad nije bio mlad, nego odmah ministar. Kako da razume njihovo besposleno gluvarenje, kad se on zaposlio odmah po završetku fakulteta, zaglavivši fotelju u kabinetu sa sve sekretaricom i fikusom, sa šoferom, gorilama, svitom pomoćnika, zamenika i savetnika.

U njihovim godinama on je već imao veliko breme odgovornosti, kako da se rat koji smo vodili ne vidi. Prođe mu mladost u dokazivanju da granice Srbije treba da budu kod Ogulina, Karlovca i Virovitice, ali da ona ne učestvuje u tim ratovima u kojima je poginulo i nestalo dve stotine hiljada ljudi, a iz svojih domova proterano nekoliko milliona. To za njega nije postojalo. Valjda mu se zato što to nije video, sad ovo čini najvećom mogućom katastrofom. A i zato što on treba da je rešava, jer zna se da sve što on radi je najteže, najveće, prvi i jedini put u istoriji.