Na licu mesta

Kako je starateljstvo nad maloletnom decom postalo unosan posao u centrima za socijalni rad

Zločin zbog para

Beogradski Gradski centar za socijalni rad za staratelja dece (nakon razvoda roditelja) određuje onoga koji nije u stanju da se o njima brine, kako bi ih kasnije od njega oduzela i dodelila hraniteljskim porodicama. Razlog za to je što nadoknada za hraniteljsku porodicu, po jednom detetu, iznosi skoro koliko i jedna prosečna plata, a novac se deli između socijalnog radnika i hranitelja. Ova kriminalna rabota, u sred opšte bede, postala je unosan posao za ovlaštene socijalne radnike

Mersiha Hadžić

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi se već pet godina brakorazvodna parnica između Predraga R. i Jasmine R. (puna imena poznata redakciji). U suštini, ovo bi bio rutinski postupak za iskusne sudije, da u spor nije uključen i desetogodišnji sin bračnog para S.R. koji pati od teške bolesti: mentalne subnormalnosti, odnosno poremećaja ponašanja i ekspresivne disfarzije.

Iza ovog rogobatnog stručnog izraza krije se oboljenje poznato kao autizam. To je vrlo složeni poremećaj u razvoju mozga, koji karakteriše slaba ili nikakva socijalna interakcija i komunikacija te ograničeni i ponavljajući obrasci ponašanja. Autizam je poremećaj u mnogim delovima mozga, ali se ne može sa punom sigurnošću dokazati kako oni ostvaruju svoj uticaj na sveukupno ponašanje organizma.

Zbog ovakvog zdravstvenog stanja maloletnom detetu je neophodna stalna nega koju je na sebe preuzela njegova majka odričući se poslovne karijere. Otac je, za razliku od majke, bio, a i danas je zaposlen i zbog prirode posla radi u smenama.

U slučaju da dete bude povereno njemu na staranje, to bi značilo da dobar deo dana ono ne bi imalo nikoga pored sebe. Zbog toga bi bilo logično da S. R. bude dodeljen majci, ali logika ne postoji u Srbiji.

U ovakvim slučajevima najvažniju odluku o daljem boravku deteta donosi mesno nadležan Centar za socijalni rad, a to je u ovom slučaju Gradski centar za socijalni rad u Beogradu.

Komisija veštaka Centra za socijalni rad je na iznenađenje majke sudu predložila da dete na dalje staranje bude dodeljeno ocu. Pri tome, a kako proizilazi iz potvrde broj 017-1565/1 koju je izdala Univerzitetska dečja klinika u Beogradu, niko iz Prvog osnovnog suda ili Centra za socijalni rad od početka brakorazvodne parnice nije zvanično kontaktirao lekare koji već godinama leče maloletnog S. R. Kako su, onda, veštaci Centra za socijalni rad uopšte stekli uvid u pravo zdravstveno stanje deteta?

Na glavnoj raspravi pred sudom, održanoj 28. maja 2014. godine, majka Jasmina R. je izjavila kako jedan od veštaka dr Zoran Đurić nije opisao pregled onako kako se desio. Šta je on time želeo da prikrije?

To možda može da se zaključi iz jedne kasnije posete službenika GCSR koji su 8. maja 2015. u pratnji policije došli u stan u kome zajedno sa majkom živi S. R. i dete u posebnoj sobi zatim ubeđivali da pođe sa njima kako bi ga predali ocu. U to vreme, majci Jasmini R. uopšte nije bilo poznato da li se Predrag uopšte nalazi u zemlji, ali su, izgleda, radnici Centra bili bolje obavešteni od nje.

U poslednje vreme, sve je više ovakvih slučajeva gde se beogradski Gradski centar za socijalni rad trudi da decu dodele roditelju koji nije u stanju da se o njima brine, kako bi ih kasnije od njega oduzela i dodelila hraniteljskim porodicama. Razlog za to je što nadoknada za hraniteljsku porodicu po detetu iznosi skoro koliko i jedna prosečna plata, a novac se deli između socijalnog radnika i hranitelja.

Istovremeno, smeštanjem dece u hraniteljske porodice prati se i pogubni trend koji nam dolazi sa zapada da deca ne odrastaju u porodici bioloških roditelja, već kod potpuno nepoznatih ljudi i sa drugom decom sa kojom nisu ni u kakvom srodstvu.

Da sve ovo nije slučajno, vidi se već i iz toga da je pre samo nekoliko meseci slučaj dodeljen socijalnom radniku Mileni Milenković koja planira da uskoro ode u neku od skandinavskih zemalja u kojima se pomenuti model odrastanja dece izuzetno rado primenjuje. Rad na predmetu maloletnog S. R. njoj tako dođe kao neka vrsta obavezne obuke.