Esej

Simići iz Sremčice (5)

Bili su velika gospodština

Sremčica je danas južno predgrađe Beograda bez ikakvog kulturnog života. Međutim, do 2012. godine, pre sadašnje vlasti, Sremčica je bila upisana na mapi kulturnih zbivanja grada. Pri Osnovnoj školi Vuk Karadžić direktorka te škole, vajar Milanka Vasić, sa svojim suprugom Draganom, takođe vajarom, osnovala je u podrumu škole pozorište monodrame, tako da smo mi stanovnici Sremčice bili u prilici da za dve godine života tog pozorišta odgledamo gotovo sve monodrame koje su se igrale u Beogradu. Pravnik Milena Isajlovski osnovala je u svojoj kući Kulturni centar, sa galerijom i debatnom tribinom, u okviru koje su gostovali mnogi značajni stvaraoci (Dragoslav Mihailović, Vladeta Jerotić, Predrag Koraksić Koraks). Posebnu ulogu imao je list Naša Sremčica, koji je izdavao i uređivao agilni predsednik lokalnog odbora Demokratske stranke Siniša Kadić. Ja sam u tom listu pisao tekstove iz ustaničkih vremena Devetnaestog veka, kad je Sremčica sa Ostružnicom imala značajnu ulogu u životu tadašnje Srbije. (U Ostružnici je bila čuvena skela na Savi) Tekst koji prilažem čitaocima napisao sam 2001. godine za Našu Sremčicu, a dopunio ga 2019. godine, kad sam održao predavanje na tribini KUD Milomir Petrović iz Sremčice, prilikom proslave 50-godišnjice postojanja društva. Na tribinu me je pozvao direktor KC Čukarica, glumac Miško Rakočević, doseljenik u Sremčicu sa Kosova, koji je ranije u Mileninom Kulturnom centru bio stalni akter.

Ivan Ivanović

Mnogo je veća buna bila ona iz 1825. godine u Smederevskoj Jasenici, u istoriji poznata kao Đakova buna.

Đak Miloje rodio se u selu Kusatku, u Smederevskoj Jasenici. U detinjstvu je učio knjigu; zato je prozvan Đakom. To mu je ime, posle, ostalo kroza sav život. Još kao mladić zapopio se, ali je ubrzo ostavio popovstvo i dao se na trgovinu. Kad je izbio Prvi sprski ustanak, bio je pisar kod vojvode Vujice Vulićevića, do godine 1813. Kad Srbija nanovo padne pod Turke, Đak prebegne u Nemačku, otuda se 1815. vrati svojoj kući i nanovo počne trgovati živom stokom.

Miloje Đak bio je vrlo poznat i uvažen u svom kraju, a uz to, i pređe kao sveštenik, i posle kao vojvodin pisar, i sada kao trgovac, imao je dovoljno prilika da pozna naše seljake i njihove tegobe i želje.

Buntovnici su tražili: da se ukinu kuluci, da se smanji i pravičnije razrezuje danak, a naročito da prestanu činovnička i pandurska samovoljstva u narodu. Tu se skupi oko 5.000 ljudi i oni izvikaju za vođu i starešinu Miloja Đaka, pa krenu na Kragujevac gde se nalazio knez Miloš.

U Đakovom pokretu bilo je jasnih simpatija za Karađorđa. To se vidi i po tome što je ustanički zbor održan u Topoli.

Kad Miloš čuje za tu bunu, odmah pošalje Tomu Vučića Perišića u Topolu da prepreči put buntovnicima da ne bi stigli u Kragujevac i piše braći Jovanu i Jevremu da i oni udare sa vojskom. Kad se te vojske skupe na Oplencu, Vučić udari i razbije Đakovu vojsku, a narod se razbeži kud koji stigne. Đak se na početku boja rani u kuk, pa pobegne k Beogradu, ali, savladan bolom i umorom, zastane u mehani sela Mokroga Luga da se odmori i previje ranu. Tu ga ljudi prepoznaju, uhvate i odvedu u Palanku, gde se u taj mah nalazio knez Miloš s vojskom.

Knez naredi da se sva vojska postroji u dva reda na polju Rudinama kod Palanke. Miloja Đaka, koji zbog rane nije mogao ići, posade na jednoga beloga konja, svežu mu noge, i poteraju konja između ona dva reda.

"Ovo je, braćo", rekne Miloš, "onaj s koga sam morao potrzati vas od vaših kuća i poslova u ovo zimnje doba!" - i naredi da pucaju u Đaka.

Puške su pucale a osuđenika je nosio konj do na drugi kraj parade, gde pritrči momak gospodara Jevrema, te Đaka svojim pištoljem upleha. Glavu Đaku odseku i pošlju u Beograd veziru a telo mu metnu na točak.

Sav se ovaj događaj zove u narodu i piše se u istoriji Đakova buna iz 1825. godine.

Miloševu vlast je potresla još jedna buna, Čarapića buna.

Čarapića buna ima veze sa Đakovom bunom utoliko što je uz Đakovu bunu pristao Đorđije Čarapić iz Ripnja i podigao narod u nahiji Beogradskoj. No, kad Đakova buna propadne, Đorđije i njegov brat Marko uteknu u Banat, gde nastave raditi protiv Miloša. Čak se govorilo da je Đorđije tada išao u Rusiju te od Karađorđeva sina Alekse dobio novaca da nanovo digne bunu u Srbiji protiv kneza Miloša i Turaka.

Čarapići se pismima o ovome stanu dogovarati sa beogradskim učiteljem Mijailom Berisavljevićem, koji je pređe službovao u Ripnju, a ovaj uvuče u plan drugog učitelja, Petra Radosavkića.

Pred Cveti 1826. Čarapići pređu kradom u Srbiju i noću se sastanu sa učiteljem Mijailom na Avali. Tu se dogovore da načine proklamaciju za bunu.

U toj proklamaciji stajalo je da će ko donese Miloševu glavu dobiti pedeset hiljada dukata; za Jovanovu i Jevremovu glavu obricalo se po dvadeset hiljada dukata, a za glavu Sime Paštrmca i kneza Vučića po pet hiljada dukata. No kako učitelji nisu mogli prepisati ovih proklamacija do određenog dana koliko im treba, to u posao uvuku i jedno mlado momče, poreklom iz Niša, da im pomogne prepisivati.

No kako se zavera ubrzo otkrije, Miloševi momci opkole Avalu i napadnu zaverenike. Čarapići su se nekoliko dana krili od potere, ali ih najposle opkole u potoku ispod Torlaka i pobiju. Pobijene Čarapiće bace na točkove na Torlaku kraj druma, a ostale koji su bili umešani u bunu najpre zatvore a posle i njih pogube. Učitelje, koji su prepisivali proklamaciju, kazne ovako: Mijailu Berisavljeviću odseku obe ruke više šaka i malo od jezika; Petru Radosavkiću i onom momčetu iz Niša po pola desne ruke i po malo od jezika. Mijailo i Petar prebole rane, a momče iz Niša umre.

Tako se svrši ta buna, koja se prozove Čarapića buna iz 1826. godine.

6.

Posle toga je bilo sve mirno do Miletine bune iz 1835. godine, koja se završila nepovoljno po Miloša Obrenovića. Toj buni Stojan Simić je bio jedan od najglavnijih i najmoćnijih pokretača,

Kad je Milošu fermanom od 1830. dato nasledno kneževsko dostojanstvo i priznato pravo na neoslobođene nahije, on je samo gledao da nađe povod da se sa Turcima zakači. A takva prilika mu se pružila 1832. kad su upravnici Kruševca, braća Frenčevići, oteli iz sela Mozgova dve devojke, Miljkanu i Mariju, i dali ih u harem, gde su promenile veru i dobile imena Jursuma i Fatima.

Miloš je odmah pisao Mileti Radojkoviću i Milosavu Zdravkoviću da Frenčevićima vrate žao za sramotu i da tajno organizuju pobunu naroda u Kruševačkoj nahiji. Podstaknut na pobunu, koju je i sam priželjkivao, narod ovoga kraja je listom ustao protiv turskih nasilnika.

Prva je Župa ustala na Turke i oterala ih, onda su žitelji Ražnja napali na stalnu vojničku posadu u Ražnju i rasturili je. Mileta Radojković je vešto vodio stvar oko otetih devojaka i na kraju je paša u Beogradu morao da presudi da se devojke vrate roditeljima a da se Frenčevići proteraju iz Kruševca u Leskovac.

Posle toga je Miloš odlučio da Portu stavi pred svršen čin i proglasi prisajedinjenje šest nahija Kneževini Srbiji, da bi na Vidovdan 1833. došao u Kruševac i prisustvovao bogosluženju u crkvi Lazarici, koja je očišćena i na brzinu opravljena.

Za starešinu grada Kruševca imenovao je Stojana Simića.

Međutim, Mileta Radojković, koji je postavljen za velikog serdara rasinskog, pod čiju vlast su došle Jagodinska, Kruševačka i Ćuprijska nahije, odigrao je znatnu ulogu u suzbijanju Miloševe apsolutističke vladavine. Godine 1834, kad je Srbija već bila uvećana sa šest novih okruga, na teritoriju koju je imala pod Karađorđem, i kad su prava njena bila utvrđena svečanim hatišerifima, počelo se unutra, u narodu i među starešinama, govoriti da je već vreme da se i u zemlji što-šta popravi i bolje uredi.

Naročito su ljudi želeli da se ukine kuluk, i da se urede stalni sudovi, jer dotle je bio sudija onaj koji je bio jači ili koji je bio u većoj milosti u kneza Miloša. Videći to Miloš nemade kud, nego pristane da o Sretenju, 2. februara 1835, sazove narodnu skupštinu i obnaroduje reforme koje je narod želeo.

No, kako je vreme promicalo, Miloš se stane kolebati. Kad mu dođe u posetu Stojan Simić, vraćajući se iz Vlaške i Moldavije kuda je hodio po kneževoj zapovesti, Miloš u razgovoru za večerom izjavi da neće moći ta skupština da se sazove za Sretenje. To je bilo u Požarevcu gde je Miloš bio kod starijeg sina Milana, koji je tu ležao teško bolestan. Stojan Simić ode iz Požarevca put Kruševca kući svojoj i usput razglasi starešinama po Šumadiji šta mu je knez rekao. Kod ovih nastane uznemirenje i strah da željenih reformi i žuđenog preobražaja neće ni biti.

Slučaj donese da se Stojanu Simiću, baš tada, rodi muško dete, te on pozove kneza Miloša, kao svoga kuma, na krštenje. Knez, pak, ne mogući ići sobom, pošalje mlađega sina svoga Mihaila, sa ženom svojom kneginjom Ljubicom, u Kruševac na krštenje.

Na tom krštenju se iskupe najviđeniji ljudi toga kraja, na čelu sa velikim serdarom rasinskim Miletom Radojkovićem. Na veselju, koje se produži do duboko u noć, kneginja Ljubica stane da se tuži na čoveka svoga, kneza Miloša, i poište saveta i pomoći od ovih narodnih starešina. Čujući tužbu čestite žene kneginje Ljubice protiv kneza Miloša, koji se, kao što je poznato, nije slavio čvrstvim držanjem sedme Mojsijeve zapovesti, starešine, i same nezadovoljne kneževom upravom u zemlji, prime stranu kneginjinu i obreknu da će gledati da sklone kneza da ličnu vladavinu zameni ustavnom i da svoj privatni život podesi prema zakonu i običajima narodnim. o U napadanju na Kneza bio je najžešći i najrečitiji sam domaćin Stojan Simić, a posle njega Đorđe Protić. Njih dvojica tražili su: da se ne čeka skupština, nego da se odmah digne buna, da se knez zbaci a njegov sin da se uzme za vladaoca. Mileta je tražio da se zemlja uredi i da se knez ograniči, ali o zbacivanju nije hteo ni reči da čuje.

I tako to veče buna bude ugovorena, i sutradan buntovnici se raziđu svak na svoj posao da dižu narod da idu na Kragujevac, a kneginja se sa sinom vrati u Požarevc. Kad mlavski kapetan Milutin Petrović - brat Hajduk Veljka - stigne u Požarevac, odmah kaže knezu Milošu šta je uređeno u Kruševcu, a kneginja se ponevedi rekavši da ništa nije ni čula ni videla. Kad Miloš čuje ko je sve protiv njega, u prvi mah se uplaši - po prvi put u svojoj vladavini! - i krene da beži u Vlašku. Ali se predomisli i vrati se u Požarevac odakle piše Vučiću u Kragujevac da nastoji da buntovnike skloni da se raziđu, a on obećava sazvati skupštinu o Sretenju i dati sve reforme koje se traže.

Oni koji su mnogo galamili u Kruševcu jedva da su skupili nešto vojske, a Mileta je digao listom Temnić i Levač, svu Jagodinsku nahiju, sa oko tri hiljade ljudi. Njegova zapovest kapetanima za ovu bunu glasila je ovako: "Koga pozoveš, pa ne pođe - poseci; a koga ne zoveš, pa pođe - ubi!"

Kad stignu u Kragujevac, Vučić ih prečeka na Taborištu i tu se dogovore da buntovnici uzmu onaj deo Kragujevca gde je Narodni sud, a ona pola gde je Knežev dvor da ostane u vlasti straže. No ubrzo se vođi pokolebaju i stanu ubeđivati narod da se raziđe. Najuporniji budu oni koji su bili najglasniji u Kruševcu. No narod to odbije govoreći da se plaši kneževe osvete. Jedini Mileta nije govorio ništa, nego je samo sedeo i gledao preda se. Onda on naredi da mu dovedu konja, a kad mu konj dođe, mahne rukom te ga provedu nekoliko puta oko njega, dokle je on sedeo i mislio. Najednom usta, usedne na konja, prikupi mu uzde, okrete se k ljudima i reče:

"Ko hoće da su mu zdrava leđa, neka ide za mnom; a ko neće - neka radi kako zna!"

I narod posluša Miletu i svi listom odu za njim. Posle se vođi bune izmire sa Milošem kad ovaj pristigne u Kragujevac i u crkvi se zakunu da će mu biti verni i poslušni, a on da će voditi računa o onom šta narod želi. Tako se svrši ovaj nemir, koji se u narodu i u istoriji zove Miletina buna 1835. godine.

Ipak, Miletina buna dala je vidljive rezultate: Miloševa samodržačka autokratska vladavina bila je ozbiljno uzdrmana. Iako je vrdao i po običaju zamućivao, Miloš je morao da sazove Narodnu skupštinu na Sretenje, kako je buntovnicima obećao. Što je bilo za njega najgore, morao je da pristane na ustav, svakako računajući da to neće zaživeti. Stoga je izradu Ustava poverio svom sekretaru Dimitriju Davidoviću, bečkom đaku i uredniku bečkih Srpskih novina, i nije se u njegov rad mešao.

Davidović je izradio slobodouman ustav, kakav gotovo da nije imala Evropa! On je u još uvek tursku Srbiju ugradio evropske prosvetiteljske ideje.

Miloš je bio u pravu kad je očekivao da će ustav da propadne. I zbilja, protiv Sretenjskog ustava su bile dve moćne sile koje su najviše uticale na sudbinu Srbije, Turska i Rusija. Kako to da Srbija uvodi ustav kada ga one nemaju! Ni Meternihova Austrija nije naročito podržala Ustav, jer je u njemu videla ideje Francuske revolucije. Na zahtev Rusije i Turske, Miloš je povukao objavljeni Ustav, ne bez ličnog zadovoljstva. Narodu je objasnio da mu on rado izlazi ususret, ali da to ne dozvoljavaju velike sile.

No Miloš se u jednom preračunao. Rusija je bila protiv francuskih ideja, ali nije podržavala Miloša, koji je vrdao na sve strane. Stoga je glavna srpska zaštitnica tražila da se u Srbiji uvede jedan Savet (Sovjet), koji bi bio utvrđen doživotno, i sputavao Miloša. Miloš se tome opirao koliko god je mogao, jer je znao da će taj savet biti sastavljen od lica njemu protivnih i da će ga u svemu ograničavati. I u tome je dobio saveznika u parlamentarnoj Engleskoj! Tako je došlo do apsurdne situacije: apsolutistička Rusija, sa sistemom "samoderžavija", postala je protivnik ličnog režima u Srbiji, kakav je sama imala, a parlamentarna Engleska je takav režim podržavala, iako ga je sama odbacila!

Ali u Srbiji se stvorila moćna ustavobraniteljska opozicija, na čijem čelu su se našli najugledniji ljudi tog vremena. Tako se od Miloša odvojio njegov raniji glavni saveznik, moćni i opasni Toma Vučić Perišić. To je bio čovek bezobziran i spreman na sve, rođeni buntovnik. Po mnogo čemu je bio sličan Milošu, možda je baš zbog toga bio protiv njega. Za saveznika je dobio Miloševog glavnog diplomatu, Avrama Petronijevića, čoveka koji je video sveta i imao kulturu kakvu nisu imali Miloš i Vučić. Ujedinjeni Vučić i Petronijević, "snaga i veština" (Ćorović), predstavljali su snagu koju Miloš nije mogao da suzbije. Kad im se pridružio i Milošev brat Jevrem, gospodar Šapca, u mnogo čemu liberalniji od svog brata, bilo je jasno da Miloš mora da pristane na novi ustav kojim bi se ograničila njegova apsolutistička vladavina.

Ovaj ustav je izrađen u Carigradu, uradili su ga turski i ruski predstavnici, pa je nazvan Turskim ustavom. Posle dugih pregovora ovaj Ustav je proglašen 13. februara 1839. godine.

Glavna uredba novog Ustava bila je uvođenje Saveta od sedamnaest doživotnih članova, koji su mogli biti smenjeni samo ako to odobri Porta i to u slučaju dokazane krivice. U Savet su ušli sve sami Miloševi opozicionari. Već od prvog dana odnosi između kneza i Saveta bili su rđavi.

Miloš, jednostavno, nije mogao da trpi savetnike. Zato je odlučio da abdicira!

Dva meseca posle proglašenja Turskog ustava, Miloš je prešao u Zemun. Na kratko se predomislio, pa se vratio u zemlju sa ciljem da izazove pobunu. Za vođu pobune odredio je svog mlađeg brata Jovana. No narod nije prihvatio ovu bunu, pa je ona energičnim Vučićevim dejstvom propala.

Videći da više nema uporište u narodu i da je u Vučiću dobio opasnog protivnika, demagoga njemu ravnog, Miloš se rešio da se odrekne kneževskog dostojanstva. Učinio je to 1. juna 1839. g., a dva dana potom napustio je Srbiju, čime se završio ovaj period istorije Severne Srbije.

U onoj borbi koja se, posle, otvorila između popečitelja Knez-Mihailovih i „ustavobranitelja" koje je vodio Vučić, Stojan Simić je stao među ustavobranitelje i, upravo, posle Vučića i Petronijevića, zauzimao je treće mesto u toj partiji.

Kad su ustavobranitelji, posle Vučićeve bune 1842, pobedili, i kad je u Srbiji postao knez Karađorđev sin Aleksandar, Stojan Simić je postavljen za viceprezidenta, a docnije i za prezidenta zemaljskom Savetu.

Godine 1843. Stojan Simić je ostavio službu zato što je njegov rođeni brat, Aleksa Simić, došao za kneževa predstavnika i popečitelja spoljnih poslova. Tada je opet otišao u Vlašku i bavio se je trgovinom. U Beograd se vratio kao vrlo bogat čovek, a dobio je i penziju. Živeo kod svoje kuće kad ga je 9. marta 1852. udarila ga kaplja, od koje je preminuo drugi dan, 10 marta, i ukopan je kod Markove crkve, u Paliluli.

Milan Đ. Milićević je ovako opisao Stojana Simića: „Stojan Simić bio je čovek visoka rasta, pun, glomazan, lica malko roava, a besede vrlo tečne, obilne i, kad i kad oštre, sarkastičke, bodljikave. Nosio je narodno odelo, kakvo se je onda nosilo, ali svakad ukusno, i odabrano; živeo je, naravno u poslednje vreme, sasvim gospodski; u društvu je bio veseljak i domišljatan. Vrlo je bio umešan držati dobre odnošaje s kime mu je to trebalo; s mlađima svojima postupao je lepo; tek je svojim brzim bogastvom, i gospodskim življenjem vređao mnoge zavidljive oči."

Stojan Simić je bio odlični um trgovački. Državnički dar u njega je tek posle dara trgovačkoga. Gde je sada stari kraljevski dvor, bila je bara i oko nje rit, gde su Beograđani lovili divlje plovke. Simić kupi to mesto, naspe ga, vodu svede ne jedan točak, i na celom tom prostoru digne kuću, koju je docnije srpska Vlada otkupila za dvor vladaocu zemaljskom. Kad je Stojan tu kuću na onaku mestu gradio, svi su mu se čudili, i mnogi su ga nazivali budalom koji rasipa lako stečeno blago; kad je pak, docnije, izišao krasan dvor, i kada ga je on još krasnije prodao, svi su mu priznali da je trgovački genije. Sve ovo pokazuje do koje mere je naš sugrađanin Stojan Simić bio vešt u svim poslovima i kakvo je visoko mesto zauzimao u ondašnjoj Srbiji.

7.

Najmlađi sin Đorđa Simića, Aleksa, rodio se u selu Boljevcima, u. Sremu, 18. marta 1800. Kad mu je bilo 12 godina, odveden je na trgovinu u Zemun, gde je proveo pet godina, kao šegrt i kao kalfa. Posle toga, prešao je, trgovine radi, u Novi Sad, gde je proveo dve godine.

Godine 1819, Aleksa pređe u Srbiju, i 1. juna, te godine, postane pisar u kancelariji Kneza Miloša. Otada počinje njegova činovnička karijera. S proleća godine 1820, dan je za sekretara Jovanu Obrenoviću, koji je onda upravljao Rudničkom, Užičkom i Sokoskom nahijom, a godine 1823. vraćen je, kao sekretar, u kancelariju Kneza Miloša, gde je, ujedno, bio i neki aznadar.

Godine 1833, odselio se Aleksa u Kruševac, k bratu svome Stojanu, s kojim je bio u imovnoj zadruzi. Posle Sretenjskog ustava, godine 1835, Aleksa je postao popečitelj finansija. To mu zvanje bi kratko, kao i sam ustav.

Kad je Knez Miloš išao u Carigrad sultanu Mahmudu, Aleksa se nahodio u sviti kneževoj. Kad je godine 1839. Knez Miloš ostavio Srbiju, i otišao u Vlašku, Aleksa Simić bio je poslan od privremene vlade srpske za njim, da mu uzme sultanske ordene!

Godine 1842, pred Vučićevu bunu, Aleksa Simić je sedeo neko vreme u Kruševcu, božem opravljajući svoju veliku vodenicu na Rasini. Za to vreme, vrlo je često ručavao u okružnoga načelnika Pere Cukića, a ispod ruke vrbovao je i potpisivao je nezadovoljnike za bunu protiv Kneza Mihaila.

To jo radio vrlo vešto. Opazili su ga tek onda kad je bilo dockan.

Posle promene, koja se izvrši u drugoj polovini 1842, postao je kapućehaja u Carigradu, a godine 1843, kad je ono Avram Petronijević s Vučićem udaljen iz Srbije, Aleksa Simić je došao u Srbiju za predstavnika i popečitelja inostranih dela.

Iza toga je otišao na svoja dobra u Vlaškoj, gde je proveo nekih pet godina.

Godine 1849, postavljen je za popečitelja pravde i prosvete. Kad je Ilija Garašanin, po smrti Avrama Petronijevića, postao predstavnik i popečitelj inostranih dela, onda Aleksa Simić dođe za popečitelja unutrašnjih poslova. A kad se Garašanin 1853, na pro-test Menšikova, udalji s predstavništva, onda Aleksa Simić dođe za predstavnika, odakle je, najposle, upućen u državni savet.

Godine 1857. novembra 21, stavljen je u penziju i, posle toga, živeo je u Beogradu.

Milan Đ. Milićević ga je ovako opisao: „Simić je bio čovek krupan, glomazan, u licu boginjav, sed, nosa velika, pokučasta, a glasa potmula. Govorio je rado; šalio se mnogo; i znao je mnoštvo kratkih, istočnih pričica, kojima je svoju besedu svakad oživljavao. Od tućih jezika znao je nemački, turski, i grčki onako kako se govorilo u mestima gde je on živeo."

Aleksa Simić je milovao živeti kao veliki i bogati gospodin. Njega u kući mlađi njegovi nikad nisu zvali „Gospodin"', nego „Gospodar". Pričalo se, u ono vreme, u Beogradu, da se u njegovoj kući, svakom sluzi i svakoj sluškinji - a njih je bilo dosta i jednih i drugih - zna čaša kojom svako od njih pije vino!

Taj tako gospodski život zanosio je mnoge. Bilo je ljudi koji su se klanjali Simiću samo zbog te velike imovine i gospoštine. U poslednje vreme svoga predstavništva, Aleksa Simić je potaisno zabranu da činovnici ne smeju nositi brade! Toj naredbi mnogi su se smejali i u Beogradu, i u celoj Srbiji.

Žena Alekse Simića, Jekaterina, bila je na glasu kao odista dobra gospođa, koja rado pomaže sirotinji. I danas može biti lekova za oči, koje je gradila i davala nevoljnima „gospoća Katarina"!

Pri svoj toj nemarnoj dobrodušnosti Aleksa Simić je vrlo milovao pokazivati se kao neki odžaković, neki plemić. Toga radi je mnogo toga šta ispočinjao od vlaških bojera, koje je poznavao malko izbliže.

U groblju kod palilulske crkve ozidao je grobnicu, i na njenom belegu stavio ovakav zapis:

„Familijarna grobnica Alekse Simića, knjaževskog predstavništva i popečitelja inostranih dela" !

Kad je pak došlo vreme, 10. februara 1872, da u nju legne, Simić nije bio ni predstavnik ni popečitelj, nego sasvim obični penzionisani činovnik!

Tako su Simići iz Sremčice obeležili svoje vreme. Otac Đorđe kao ratnik i ustanik u vreme Karađorđa. Sin Stojan kao činilac Miloševe vlasti i bunotvnik protiv nje, branilac ustava. I sin Aleksa kao visoki službenik u Srbiji Karađorđevog sina Aleksandra.

Nažalost, nisam sakupio niti negde našao podatke o njihovom potomstvu. Ne znam da li ima naslednika u Sremčici.