Oni su negde "gore" a "običan čovek" dole

Život i smrt "običnog čoveka"

Živi pesak ovdašnjeg siledžijskog kapitalizma i lične vladavine jednog čoveka, odnose žrtve svakodnevno. Brže i bolje nego takozvane prirodne katastrofe. Šta nam govori jedna skorašnja drama ispred bolnice "za umiranje", nedaleko od zgrade Vlade Srbije...

Trećeg novembra ove godine, ispred zgrade u Nemanjinoj ulici broj 4 u Beogradu, pao je čovek, srušio se tako reći, usled ko zna koje bolesti, teškog stresa ili nečeg sličnog, ubitačnog svakako...

Bila je to surova groteska: pao je anonimni građanin u Nemanjinoj ulici, na samo deset metara od "bolnice za umiranje" pod imenom "Sveti Sava" i zgrade Vlade Srbije koja se nalazi nedaleko odatle ...

Bio je tako blizu lekarima, a tako daleko od njih...Bio je tako blizu vrhovne vlasti (one zle maćehe koja kroji "zdravstvenu politiku"), a ona tako daleko od njega...

Onda se desilo nešto netipično za vreme sadašnje i grad u kome se sve dešavalo. Naime, grupa zatečenih prolaznika odmah je krenula u pomoć, neko od njih je otrčao desetak koraka do bolnice "Sveti Sava", da traži pomoć lekara. Ali, bio je grubo odbijen.

Nastala je svađa, grupa građana koji su pomagali svom sapatniku da preživi kolaps skandirala je ispred bolnice i zahtevala od lekara da hitno intervenišu, što su oni odlučno odbili zahtevajući da najpre dođe Hitna pomoć, "jer je takva procedura"...

Neko iz razjarene grupe građana vikao je: "...A gde vam je zakletva lekarska, Hipokratova, sram vas bilo, u šta ste se vi zakleli, kome bogu se vi molite!!!"

Kako je poznato da "sila boga ne moli", nekakvim zakonskim aktom izglasanim uobičajeno bez rasprave (jer "ko će to čitati i gubiti vreme"), zaista je predviđeno da u zemlji Srbiji, van bolničkog kruga gospoda lekari iz "ustanove" ne smeju da intervenišu! Mogu ljudi da padaju koliko hoće, umiru čak, ma koliko blizu spasu bili. Nego, isključivo, Hitna pomoć!

Ipak, u ovoj socijalnoj, psihološkoj i svakoj drugoj drami, takozvani "obični ljudi" (kako ih ironično zove Diktator), nisu odustali pa su pozvali Hitnu pomoć koja je pet minuta kasnije i došla.

Ali, izgubljeno je ukupno deset dragocenih minuta koji su mogli odlučiti o životu i smrti još jednog mučenika posrnulog pod teretom "velikih pobeda" Velikog Vođe...

Mnogo ranije, petog maja 2017. godine, sa prozora bolnice Sveti Sava" skoči je u smrt pacijent star oko 67 godina. Svedoci toga čina govorili su da je samoubica rekao glasno sa prozora na kome je stajao: "idem ja odavde" i bacio se na pločnik ispred bolnice...

Niko ne može da prebroji žrtve mentalnih i fizioloških trauma građana ove zemlje usled divljačkog režima koji traje već jednu deceniju, uvećan iskustvima i nasleđem svih prethodnih nasilničkih režima...

Ali, svako može, uz malo preostalog zdravog razuma da vidi posledice: Srbija je u dramatičnom demografskom padu (kao uostalom i sve susedne državice nekadašnje Jugoslavije) pa je nekadašnji godišnji "minus" od preko pedeset hiljada ljudi, povećan za još oko trideset hiljada.

Nije lako, ne može toliko svakodnevnih veličanstvenih ostvarenja da podnese "običan čovek". Padaju ljudi svakodnevno, umiru mnogo više od onoga što statistika kaže, i to najčešće od srčanih i moždanih udara, karcinoma, umiru od lošeg života, od bolesne autokratije koja ih je unizila, od divljanja cena, umiru gledajući kako jedna bahata klika živi kao Rim pred propast...

Ne može da ih uteši ni neizbežni pad vlastodršca. Jer, i on pada pod teretom bolesnih megalomanskih ideja, uveren da je planetarna zvezda, reformator kakvog majka još nije rodila...

Jedna zaista velika istorijska figura, slavni predsednik britanske vlade Vinston Čerčil, patio je od krvnog pritiska i pritiska javnosti koja ga je na izborima 1955. godine doslovno najurila iz kabineta, uprkos ratnim zaslugama i impresivnoj političkoj biografiji.

Nije to mogao da podnese: odlazeći iz kabineta u aprilu 1955. imao je seriju moždanih udara, sve do smrti u januaru 1965. godine. Ruka Margaret Tačer kojom je znala da lupi po stolu i donese surove naredbe o ukidanju miliona radnih mesta, narodnim rečnikom rečeno - "osušila se".

Pred smrt su joj prsti obe ruke bili ukočeni i trajno okrenuti "ka unutra". Entoni Idn, čovek koji je trebao da nasledi Čerčila, umirao je od desetak bolesti koje su ga satirale u poslednjim godinama života.

Kad je nakon šezdeset godina zvanično objavljen izveštaj sa obdukcije sovjetskog vođe Josifa Visarionoviča Staljina, svet je saznao da je i ovaj diktator umro od visokog krvnog pritiska, zapušenih arterija mozga i srca, pa čak i začetka ciroze jetre. Službeni izveštaj sa obdukcije objavljen nakon šest decenije bio je jasan: usled lošeg zdravstvenog stanja, Staljin je doživeo moždani udar, što je u kombinaciji sa stomačnim krvarenjem prouzrokovalo gušenje.

Svi ili skoro svi veliki diktatori, autokrate i silnici završili su banalno, od običnih bolesti, od kojih boluju i "obični građani", na koje su se cinično tokom života pozivali.

Uoči svog odlaska u rajske vrtove, pokojni patrijarh SPC, Pavle (Stojčević), govorio je (uzalud) Slobodanu Miloševiću da niko neće živeti "na mnogaja ljeta", te da je "zemni život prolazan" i da se treba "pokajati i biti ponizan"...

No, za Miloševića je već bilo kasno, a njegovi naslednici, sadašnji vlastodršci nemaju kapacitet da shvate nešto više od proste rečenice, bez dubljeg značaja...Oni su negde "gore" a "običan čovek" dole. Sit gladnome nikad nije verovao.