Postdemokratija

SUZA KOJA JE PRELILA ČAŠU

Uplašeni i uspaničeni Vučić i njegove podguzne muve, pokušavaju da aktuelne proteste proglase političkom zloupotrebom tuge i besa građana zbog velike tragedije, ali ne vredi, masovna ubistva dece izazvala su suze koje su prelile čašu već prepunu tugom i besom. Zbog nepravde, nekulture, nemorala, korupcije i nasilja, koji vladaju Srbijom. I sramote što živimo u takvoj zemlji i ćutimo. Tužni su ljudi i besni, pre svega na sebe, što su to dozvolili i trpeli, a onda i na vlast koja je nametnula takav nakaradan sistem vrednosti. Nešto je puklo u ljudima i kao reka su krenuli ulicama u potrazi za odgovorom na pitanje kako smo dotle došli. Ko je kriv i ko odgvoran. To se može privremeno zaustaviti raznim manipulacijama, i sa strane opozicije a još više vlasti, ali ne može nestati. Kao ponornica naći će svoj put i izbiće negde sa još većom silinom, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Moj prijatelj Nebojša Vostić, Novom Sadu poznat kao Šonsi, pesnik u telu žestokog momka sa novosadskog asfalta, objavio je ovih dana na društvenim mrežama moćan aforizam: Godine tišine dovode do minuta ćutanja!

A, kad je prošao taj minut došlo je do eksplozije nezadovoljstva životom pod jarmom najgorih među nama, koji nas siluju uz pomoć siledžija i kriminalaca, ljigavih ulizica i novokomponovanh biznismena, koji su se obogatili uz pomoć vlasti a na naš račun. Svi oni prostačkim i bahatim demonstracijama svoje moći, čitavu deceniju svakodnevno vređaju inteligenciju i dostojanstvo većine građana. To ne može večito da se trpi, građanima mora jedared da pukne film.

Nažalost, to se sad dogodilo najgorim mogućim povodom, masovnim streljanjem dece, pošto su tim mecima pogođeni i njihovi ali i svi drugi roditelji, roditelji njihovih roditelja, kao i svi koji će to tek biti. Dakle, svi ljudi zdrave pameti sa savešću i empatijom, osim onih na vrhu vlasti koji su u tome videli opasnost za svoje pozicije. Naravno, ne može se reći da su oni direktni krivci za tragične događaje koji se ne mogu predvideti, pa često ni sprečiti, ali su i sami prepoznali svoju odgovornost i odmah pokušali da je odklone. Ili bar umanje, minimizirajući proteste, ružeći i kompromitujući sve učesnike, znajući da njihovi zahtevi za smene najodgovornijih vode i do njih. Tako su desetine hiljada ljudi, koji u tišini mirno šetaju ulicama, postali šačica hijena i lešinara.

Svesno ili ne, omalovažavajući proteste povodom groznih zločina, umanjivali su i same zločine, što je dodatno razgnevilo zabrinut i ozlojeđen svet. O krivici za te dve tragedije može se debatovati, objektivno ima je na raznim stranama, ali o odgovornosti nema mnogo dilema. Uvek je vlast odgovorna, a apsolutna vlast, kakvu ima Aleksandar Vučić, ima i apsolutnu odgovornost. Odgovorne su i sve njegove sluge koje su godinama praktikovale, tolerisale ili promovisale nasilje svake vrste, pre svega u policiji, pravosuđu i medijima, posebno na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Napadima na građane koji protestvuju protiv nasilja, a napad je već i njihovo prebrojavanje, najbezočniji je pokušaj izbegavanja odgovornosti, a to je radio upravo svemoćni predsednik države. Jer, šta je poruka, ako ih je malo onda ništa nije važno!? Ni povod, dakle ni stravičan zločin, ni razlog pobune, pa ni zahtevi. Već samo to je dovoljno za dodatni bes svih ljudi zdravog razuma, koje je nezapamćen zločin pogodio, uplašio, rastužio, ali i razbesneo.

Taj osećaj besa i želju da se prekine sa takvim životom, i praksom koja prosto priziva zlo, niko ne može izmeniti još manje poništiti. Samo može da utihne samo od sebe, ako opet odustanemo. Ali, onda će nekim drugim povodom ponovo buknuti još žešće, jer nagomilalo se toga u decenijama života u ratnom stanju.

Svaka vlast u sličnim vanrednim situacijama ima objektivnu odgovornost, zbog čega bi u većini demokratskih zemalja bar ponudila ostavku, ali vlast u Srbiji ima dodatni problem jer kao bagaž nosi i subjektivnu, ličnu odgovornost vodećih ljudi, na čelu sa Vučićem i Dačićem. Direktnu odgovornost za ratove i sankcije devedesetih, a time i za sve posledice koje su duboko traumatizovale srpsko društvo, što je i dovelo dovde.

Još više su odgovorni za to što su se ratovi nastavili od kako su oni na vlasti. Tek što smo krenuli da izlazimo iz tog košmara, sa njihovim dolaskom na vlast počeli smo da se vraćamo u rovove, jer su oni želeli da operu svoju biografiju i savest. Odmah se krenulo sa revizijom nedavne istorije sa namerom da se, na osnovu nekih očiglednih nepravdi prema Srbiji, kao što je bilo bombardovanje, sve zlo učinjeno u njeno ime opravda na isti način. Nepravdom prema Srbiji i Srbima zato što nam navodno zavide i mrze nas zato što smo bolji i uspešniji od njih. Tako je Ratko Mladić, umesto zločinca koji je osuđen za genocid, postao heroj koji nam se smeje sa murala u nadprirodnoj veličini, koje niko ne sme ni da mrko pogleda.

Sada se svi zgražavaju zbog posete kriminalca Kristijana Golubovića u jednoj školi, a zaboravlja se da su brojni haški osuđenici čak držala predavanja na fakultetima i javnim tribinama. Nisu svi, kao Šešelj, učestvovali u rijaliti programima, ali mnogi od njih već godinama ne izlaze iz studija televizija sa nacionalnim frekvencijama, baš kao da su u „Zadruzi". Tako je rat nastavljen samo drugim sredstvima, pre svega medijskim ratovanjima sa spoljnim i unutrašnjim neprijateljima.

To se pre svega odnosi na duhovno, verbalno pa i fizičko nasilje kojem svakodnevno prisustvujemo u Skupštini Srbije i rijalitiju „Zadruga", posredstvom nacionalnih televizija i društvenih mreža. Pri tom učesnici ta dva rijalitija ne rade ništa drugo osim što se svađaju i tuku, vređaju i pljuju. Samo povremno glasaju kako im se kaže, a za to bivaju plaćeni mnogo više nego što bi običan svet i u najluđim snovima mogao poželeti. Stoga nije teško razumeti kako je onda moguće da neki mladi ljudi požele baš takav život, jer mnogo je lakše i profitabilnije biti iščašen, prost i agresivan neradnik, nego pametan, vredan i tolerantan.

Imajući sve to u vidu potpuno su razumljivi zahtevi da se televizijama Pink i Hepi, oduzmu nacionalne frekvencije i raspusti REM, koji im ih je dodelio uprkos dokazima da su godinama promovisali mržnju i nasilje. Da je to važno za temeljne promene u društvu, dokaz je i činjenica da ih Vučić brani žešće i odlučnije od same vlade i svih ministara. Jasno je i njemu da bi mu tako bila odsečena krili sa kojima bludi po Srbiji. Toliko je ostrašćen u odbrani Pinka i „Zadruge", koji za njegov račun zaluđuju milione, da je besramno posegao i za poistovećivanjem sa „Survajverom", tvrdnjom da se ne može tražiti zabrana jednog rijalitija, a u isto vreme tražiti nacionalnu frekvenciju za drugi. Čak i onima koje samo ponekad daljinski upravljač, onako u prolazu, navede na „Zadrugu" i „Survajver", jasno je da se te dve stvari ne mogu ni porediti. To je isto kao kada bismo poistovetili poljski klozet i stambeni toalet, jer i jedno i drugo je nekakav WC. Razlika je više nego očigledna, a i oseća se.

Sa druge strane, preteruje i bivši predsednik Boris Tadić, koji takođe kritikuje zahteve protestanata tvrdeći da bi trebalo na prvom mestu da bude smena Vučića. Pošto smo svi saglasni da se on za sve pita i o svemu odlučuje, on je za sve i odgovoran i treba pre svega tražiti njegovu smenu, kaže Tadić. To je tačno, ali nerealno, jer njega je u ovom trenutku najteže smeniti. Tačno je da Vučić stoji iza svega, ali nije racionalno, a nema ni potrebe, trošiti energiju jurišima na njega, jer rušenje svakog njegovog izvršioca vodi u njegovom pravcu i potkopava njegovu poziciju. Kao što kaže naslov filma „Svi putevi vode u Rim", koji je inače preuzeo staru latinsku izreku, koja nije sasvim tačna. Naime, u nastojanju Rimskog carstva da osvoji svet građeni su najmoderniji putevi iz Rima prema provincijama. Dakle, svi putevi vode iz Rima. Slično je i sa Vučićem, sve direktive prema svim institucijama polazile su od njega, ali mu se sad vraćaju kao bumerang.

I na kraju samo nekoliko reči o pompezno najavljenom najvećem mitingu u Srbiji ikad, koji se po mom mišljenju neće dogoditi. Nema ni potrebe jer efekat je već postignut kao da je održan, čak veći je i lepši nego što bi realno bio. Toliko ga je puta Vučić predstavljao i opisivao, da je već impresionirao sve kojima je namenjen. Oni su ga već doživeli, a i njima će laknuti ako ne budu morali i da učestvuju, privođeni kao stoka u autobuse, kao u torove.

Nekoliko je razloga zbog kojih verujem da će Vučić ipak odustati do 26. maja, sa opravdanjem da želi da sačuva mir i spreči dalje podele. Najpre, zato što smo već navikli da češće ne uradi nego uradi ono što najavi, a onda i zato što se plaši dve stvari: 1. Da taj kontramiting ne bi bio masovan i veličanstven kao što bi on želeo i da bi to mogao da bude povod za pad njegovog rejtinga 2. Da bi posledice po njega mogle biti negativne, jer bi taj kontramiting mogao da izazove još žešće reakcije ozlojeđenih građana. A, nije isključeno da se već na njemu pojave prvi znaci otpora onih koji budu dovedeni na silu i uz pretnje. Zna on jako dobro kako je prošao Čaušesku na svom poslednjem mitingu, na kojem je umesto očekivanih ovacija doživeo masovne zvižduke. Kod takvih apsolutističkih vladara nikad se ne zna kada se tako nešto može dogoditi.

Mislim da će odustaće i zbog toga što će u međuvremenu morati da prihvati najveći deo zahteva sa građanskih protesta i sve odlučnijih pobuna poljoprivrednika, koji će mu kada se poklope postati neizdrživ teret. A, sa tako povijenim repom prosto ne može na miting kojim je želeo da pokaže svoju snagu, neustrašivost i nepokolebljivost.

Neće sad smeti ni na izbore, svestan da mu podrška značajno opada, a ovog puta ne bi mogao ni da kontroliše najuticajnije medije kao dosad, bez čega bi i rezultat bio neizvestan. A, taj zahtev će ovog puta morati da bar delimično prihvati, pošto bez tog ustupka opozicija ne bi ni izašla na još jedne izbore čiji se ishod unapred zna. Uz to, izbori bi bili razlog još jednog visemečnog odlaganja realizacije sporazuma sa Kosovom, na koji se obavezao pred EU i SAD, a oni izgleda više nisu spremni da mu to tolerišu.

Imajući sve to u vidu, najizglednija je nekakva rekonstrukcija vlade, odnosno formiranje neke prelazne ili tehničke, u koju bi, uz posredovanje Brisela i Vašingtona, ušli i neki opozicioni predstavnici i neke formalno nestranačke ličnosti.

Sve osim toga vodi u još dublje podele, pa i otvorene sukobe u zemlji, uz njenu izolaciju od tzv međunarodne zajednice i mogućim ekonomskim sankcijama EU, Amerike i njihovih partnera, sa katastrofalnim posledicama od kojih se Srbija neće oporaviti najmanje još trideset godina.