Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (3)

Ako se ne branimo, to znači da smo umrli

Medijska hajka, koju vodi srpski predsednik, kao prvi cilj ima nameru da vlast prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je da se džepovi otpora kriminalizuju. To je zlokobna kriminalizacija političkog protivljenja. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti bilo kakav otpor veleizdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima. Otud treba preplašiti sve učesnike u javnom životu. Ako se može govoriti o državnom udaru, kako je glasilo medijsko okrivljavanje uhapšenih ljudi, onda se to jedino odnosi na ponašanje srpskog predsednika. Aleksandar Vučić, naime, neprestano vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. On je pretvorio svakodnevni život u trajni državni udar. Tako je ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo same vlasti, jer ih je pretvorio u verbalno, mentalno i fizičko nasilj, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži".Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledi laži koje su ispunile srpsku javnost.

Prof. dr Milo Lompar

Autoritarni vladar kompenzuje svoje ustupke uništavanjem opozicije. Jer, to mu je jedini način da duže ostane relativno nezamenljiv u očima zapadnih (američkih) činilaca.

Tako dolazi do mrvljenja opozicije: i u stranačkom i u vanstranačkom smislu. Kako građanske stranke pomažu u tom kretanju, pokazuje se da njima nije stalo ni do kakve slobode. Srpsko društvo se raspalo naočigled svojih građana. To znači da svaki otpor mora početi sa niže pozicije.

Ovakve ocene su rđavo primljene kod pristalica režima, pa su njegovi agenti-provokatori počeli kampanju na pojedinim portalima. Posle beogradskih demonstracija od 15. februara 2023. godine, koje su bile mirne i lišene nasilja, uhapšeni su - bez ikakvog opravdanog razloga - novinar Dejan Petar Zlatanović i Damnjan Knežević. Njihovo hapšenje je stvorilo atmosferu straha u javnosti. Okolnost da sam stao u njihovu zaštitu svakako je povećala nezadovoljstvo vlasti u odnosu na mene. U izjavi agenciji Beta od 18. februara 2023. godine naglasio sam da u razumevanju onoga što se dogodilo treba razlikovati dve stvari: hapšenje nekih od učesnika protesta protiv politike predsednika Srbije i medijsku hajku koja je potom usledila. Obe činjenice obeležavaju vrtoglavi rast autoritarnosti u srpskom društvu. Razlozi hapšenja učesnika su smešni zato što su pravno i politički neodrživi. Oni obeležavaju povratak u vreme jednopartijske diktature kod nas: verbalni delikt. Njihov bliži srodnik bio bi tobožnji državni udar u Crnoj Gori 2016. godine. Sama analogija vodi saznanju o bliskoj prirodi dva režima, koji i inače sarađuju u mnogim oblastima. Ovakva kršenja osnovnih ljudskih sloboda patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije nisu prećutkivali.

Ono što je smešno - poput obrazlaganja ovih hapšenja - istovremeno je i zlokobno. Takvo značenje nastaje medijskom hajkom koja se rasprostire u svim pravcima. Ona ima više ciljeva. Prvi cilj je da vlast srpskog predsednika prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je da se džepovi otpora kriminalizuju. To je zlokobna kriminalizacija političkog protivljenja. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti bilo kakav otpor veleizdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima. Otud treba preplašiti sve učesnike u javnom životu.

Ako se može govoriti o državnom udaru, kako je glasilo medijsko okrivljavanje uhapšenih ljudi, onda se to jedino odnosi na ponašanje srpskog predsednika. Aleksandar Vučić, naime, neprestano vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. On je pretvorio svakodnevni život u trajni državni udar. Tako je ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo same vlasti, jer ih je pretvorio u verbalno, mentalno i fizičko nasilje. Takva vlast ne zaslužuje nikakvo poštovanje i - kako je još Džon Lok utvrdio - opravdava pobunu.

Ponašanje opozicionih političkih stranaka - sa izuzetkom Narodne stranke - svakako je sramotno i samoubilačko. Ono je sramotno, jer napuštanjem borbe za osnovne slobode, koje su uvek slobode i za njihove političke neistomišljenike, opozicione stranke brišu razliku između sebe i ovakve vlasti. Ono je samoubilačko, jer one tako utiru put da i same budu zadavljene u mraku i tišini.

Zanimljivo je da je vlast dobila podršku za nasilje nad građanima i od američke i od ruske ambasade. Ponašanje američke ambasade je logično, premda savršeno sramotno sa stanovišta demokratije. Jer, američki ambasador je nedavno izrazio zadovoljstvo što se Srbija svakim danom udaljava od podrške Rusiji. Ponašanje ruske politike može biti različito shvatano, ali ako se setimo kako su se ponašali u godinama izdvajanja Crne Gore iz zajednice sa Srbijom, onda to deluje kao zlokobna opomena. Budući da ambasade prate interese svojih zemalja, onda to znači da obe ambasade imaju neka očekivanja od srpskog predsednika. Kako su njihovi interesi u ogromnom sukobu, ostaje da se vidi ko je bolje računao.

Svaka od iznetih procena pokazala se tačnom. Ne treba prevideti da je sa jednakom oštrinom ocenjeno ponašanje opozicionih stranaka, jer to znači da sam ukazao na njihovu sistemsku korumpiranost: one, naime, ne nastoje da dovedu u pitanje izopačeni oblik sistema koji počiva na podršci spoljnih činilaca, već da sačuvaju svoje mesto u njemu. Takav sud, kao i osuda ruske politike, pokazuju da nisam privilegovao nijednog učesnika u političkom i javnom životu, već da sam stvari procenjivao u skladu sa autonomnim shvatanjem srpskog stanovišta.

Upravo vođen uverenjem da je odsudni čas da se javno ospori Francusko-nemački plan koji je predsednik Srbije usmeno prihvatio podržao sam demonstracije opozicionih stranaka - i Pokreta za odbranu Kosova i Metohije - protiv tog plana. One su bile veoma dobro posećene, nenasilne i održane 17. marta 2023. godine. Svoje lične rezerve prema organizatorima stavio sam, dakle, u senku zbog opšteg cilja koji je vezan za sprečavanje pravnog izdvajanja Kosova i Metohije iz sastava Srbije. Otud sam na njihov predlog da ih javno podržim odgovorio pozitivno. U tom duhu, podržao sam i inicijativu Narodne stranke da narod na referendumu odbaci Francusko-nemački plan. Taj događaj je bio okidač za medijsku hajku.

Koliko su moja shvatanja bila opravdana, pokazuje okolnost da je tri meseca posle moje podrške predlogu za održavanje referenduma, objavljeno 5. jula 2023. godine - na portalu NSPM-a, u okviru izveštaja o istraživanju javnosti ? da 59 % građana smatra da bi trebalo održati referendum o Francusko-nemačkom planu. To se dogodilo u trenutku kad je sama akcija već poodavno utihnula, jer je predlagač od nje praktično odustao, pod pritiskom zajedničkog protivljenja vlasti i opozicije. Bez ikakve kampanje, procenat građana koji podržavaju ideju o referendumu bio je za svako poštovanje.

Okolnost da je nacionalna opozicija bila protiv predloga o referendumu, ne iznevši nikakav plan za akciju protivljenja režimskim postupcima, prikrivana je različitim činovima: nosilac predloga bila je stranka čiji je predsednik bio istaknuto lice (ministar) Tadićevog režima; nakaradno tumačenje da je poziv na građansku odbranu Ustava referendumom isto što i poziv na promenu Ustavu; rasprave oko toga šta znači usmena saglasnost na Francusko-nemački plan koju je dao srpski predsednik. Svi ovi izgovori su istorijski pali pred neosporivom činjenicom da nacionalna opozicija nije preduzela - ništa. Njeno geslo kao da je bilo: bolje ništa nego nešto.

Tako je pokrenut točak međusobne legitimacije političkih učesnika: zato što je nevladina inteligencija i građanska opozicija tvrdila da je usmena saglasnost srpskog predsednika na Francusko-nemački plan obavezujuća za državu, režimska glasila, da bi zaštitila srpskog predsednika od očigledne političke izdaje, i nacionalna opozicija, da ne bi preduzela ništa, tvrdili su da nikakva obaveza ne postoji. Izvedena je čitava medijska fanfaronada umesto racionalnog ponašanja: zato što je neustavnim uzurpiranjem ovlašćenja obavezao državu, srpski predsednik treba da bude delegitimisan javnom političkom akcijom koja bi pokazala da je njegova usmena saglasnost - opozvana. Ali, samo se to nije smelo dogoditi: ponovo je radikalnost iznetih stavova prikrivala delatnu političku izdaju.

Ako ni vlast ni opozicija, predstavljene u svojim strankama i poslanicima, ni nevladina ni nacionalna inteligencija, nisu htele da podrže inicijativu koju tri petine građana smatra opravdanom, čime su se oni vodili u svom otporu? Da li je slučajno što nacionalna opozicija, posle uspešnih i posećenih demonstracija od 17. marta 2023. godine, koje su protekle u mirnoj protestnoj atmosferi, nije zakazala nikakve nove demonstracije? Od građanske opozicije, kao i nevladine inteligencije, tako nešto nije se ni moglo očekivati, jer su one podržavale režim u njegovom osnovnom naumu. One su se ponašale sasvim u duhu preporuke koju je dao Helsinški odbor: „Zato je, kako ističe Boško Jakšić, novinar, neophodno da, ukoliko predsednik Vučić zbilja odabere Evropsku uniju kao budućnost Srbije, dobije podršku proevropske opozicije (Stranka slobode i pravde), čime bi pokazala državotvornost." Ovo je potpuno nova definicija državotvornosti: kada politički subjekti sprovode nepoštovanje teritorijalnog integriteta kao dela ustavne definicije države oni potvrđuju svoju državotvornost.

Kao da nijedan nosilac političkog subjektiviteta, njime zaštićen, nije želeo da ometa ni vlast ni zapadne (američke) činioce u njihovom naumu da se Kosovo i Metohija izdvoje iz Srbije. Otud je hajka na mene bila logičan plod ovog prećutnog i zajedničkog opredeljenja.

U izjavi za agenciju Beta od 19. marta 2023. godine, povodom Ohridskog sporazuma, kojim se definišu načini sprovođenja i primene postignutog dogovora u Briselu, naglasio sam da je teško reći nešto novo. Jer, sve je poznato. Sporazum je ranije postignut, jer se ne može primenjivati nešto što ne postoji. Ponašanje srpskog predsednika je protivustavno u dužem periodu i u višestrukom povratu. Ono stvara stanje trajnog državnog udara, jer vlast donosi odluke na koje nema pravo. Srpski predsednik sistematski obmanjuje građane. Da bi to mogao učiniti, on daje usmenu saglasnost: obavezujuću - kako su pokazali brojni profesori prava - po članovima 3. i 7. Bečke konvencije. Potom se zaklanja iza okolnosti da nije ništa potpisao. Njegova potreba za neistinama pretvara se u sistem neistina koje proizvodi i prenosi ogroman broj medija pod njegovom neposrednom ili posrednom kontrolom. Tako lična patologija prerasta u društvenu patologiju. To je način da se zamagli stvarno stanje stvari u našem društvu.

U demokratskom smislu, odvija se žigosanje svih koji se protive ovakvom ponašanju vlasti. Kriminalizuje se neslaganje sa nosiocima vlasti, pa se neki njegovi protagonisti hapse i drže u zatvoru bez uverljivih i javno predočenih razloga. Takvo nedemokratsko stanje ima podršku građanske opozicije zato što srpski predsednik sprovodi drugosrbijansku politiku bez ostatka. To je nedemokratska politika sa kolonijalno-okupacionim ciljevima. Ona ima besprimernu podršku zapadnih (američkih) činilaca, čiji je vodeći predstavnik američki ambasador. Ovako nedemokratska vlast - na čelu sa srpskim predsednikom - predstavlja njegovu kolonijalnu ispostavu.

U istorijskom smislu, prisustvujemo početku novog kruga u dvovekovnom istorijskom kretanju. Jer, ovo je četvrti autoritarno-diktatorski režim koji ima presudnu podršku zapadnih činilaca. Gori je od ličnog režima kralja Milana koji je Tajnom konvencijom predao državnu suverenost Austro-Ugarskoj. Gori je i od diktature kralja Aleksandra koju su podupirale francuske banke. Po istorijskom učinku, najbliži je totalitarnom režimu Josipa Broza koji je, sa decenijskom američkom podrškom, stvorio uslove za poništavanje srpskih nacionalnih prava. Jer, sporazumi ovog režima dovršavaju titoističko kretanje. Pokazuje se da zapadni činioci ostaju trajno privrženi represivnom i nedemokratskom obliku vladanja kod nas.

Da li je moguć otpor? On treba da nastane na univerzalnoj liniji zakonitosti i ustavnosti. I na liniji odbrane srpskih nacionalnih prava. Čitavo društvo je, međutim, na sistematski način razoreno. Potopljeni u teškoće potrošačkog društva, uplašeni propagandom vlasti, ispunjeni hedonističkom kulturom, građani ne uspevaju da se orijentišu i kada shvataju razmere događaja čije posledice trpe. Ustanove nacionalnog značaja - SPC, SANU, MS i Beogradski univerzitet - urušavaju se naočigled javnosti i - zahvaljujući postupcima svojih članova - gube svaki ugled i dostojanstvo. To je plod ciljanog nauma da se društvo ostavi bez ikakvog autoriteta i orijentira.

Kao jedina vidljiva društvena snaga, ostala je nacionalna opozicija. Ovo je istorijski trenutak za političke stranke kao njene parlamentarne predstavnike. U dejstvu je značenje davnašnje Njegoševe rečenice iz pisma Iliji Garašaninu od 2. maja 1848. godine: ako ikad, onda sad; ako ne sad, onda nikad. Zaštićeni političkim subjektivitetom, kao opozicioni poslanici, oni su pozvani da zajedno osmisle miran, demokratski i nenasilan otpor protivustavnom ponašanju srpskog predsednika.

Da je to presudan građanski cilj, oglasio je još Heraklit: „Narod valja da se bori za svoj ustav isto onako kao što se bori za svoje gradske zidine." To je značilo da „građanske, političke slobode naroda u okviru države podjednako su bitne koliko i nacionalna nezavisnost, sloboda od spoljašnjeg osvajača. Gradske zidine jesu sigurna odbrana protiv spoljašnjeg neprijatelja naroda; isto tako, zakon i ustav valja da posluže kao slični bedemi i tvrđava protiv samovolje, bezakonja, nasilja i gaženja narodnih sloboda od unutrašnjeg neprijatelja." Ovo antičko shvatanje potvrđeno je u vekovima evropske istorije, čak i kao moderan način ponašanja. To pokazuju nedavni protesti u Francuskoj i Češkoj. Ukoliko se ne pojavi nenasilan otpor, neka vrsta otpora moraće nastati - u doglednom vremenu - u neformalnim oblicima. To je dugačak put. Ali je neminovan. Jer, kako je pisao Njegoš, kao klasični pesnik srpske kulture koji je sažeo njene ključne tokove, „odbrana je s životom skopčana". Ako se ne budemo branili, to znači da smo umrli.

Niko ništa vredno pomena nije preduzeo. Umesto toga, počeli su napadi u kojima - kako je to izrekao voditelj portala Slavija info 19. aprila 2023. godine- „razni čudni ljudi izlaze, pre svega, po nacionalnim frekvencijama i pričaju sve loše o Vama". Od stvari koje je on pomenuo, najilustrativnija je bila ocena da sam „nepismen čovek". Njeno poreklo otkriva ponešto.

Uporedivši Duh samoporicanja sa Hitlerovom knjigom Mein Kampf, jedan nevladin privrženik davno je dodao kako sam „solidno nepismen". To pokazuje da je geneza mojih sadašnjih kritičara vezana za davnašnje nevladine (drugosrbijanske) zasade. No, kada se nađe na javnoj vetrometini, čovek mora sačuvati sposobnost da razlikuje ono što je lično od onoga što je naručeno. Koliko i kako je lično pogođen nije pitanje za javnost. Jer, za javnost ostaje drukčije pitanje.

čemu je reč? O nečemu što bih nazvao kontrola otpora. Davši usmenu saglasnost u Briselu, pristupivši u Ohridu sprovođenju nečega što je usvojio, predsednik Srbije je krenuo stazom protivustavnog ponašanja, koja ima elemente i sadržaje državnog udara. To je stvar koja je mogla da izazove otpor. Otud je glavna aktivnost bila usmerena na to kako da se otpor kontroliše. Ne, dakle, da se onemogući u svom zametku, jer to nije ni bilo moguće, budući da je događaj o kom je reč vrlo velikih razmera, nego kako da se otpor kontroliše. On se može kontrolisati na dva načina koji moraju da idu naporedo. Prvi je da se priguše i neutrališu autentični nosioci otpora, kojih je vrlo malo ostalo. S druge strane, treba preuzimati rukovođenje otporom preko onih koji su se nedavno „setili" kakav je Vučić-Brnabić režim. Bile su to paralelne radnje kojima se moralo pristupiti pri preusmeravanju otpora.

Podržao sam protest od 15. februara 2023. godine, koji je organizovao Dejan Mirović, zato što je on najavljen kao nenasilni otpor. I ne samo da sam ga podržao, nego sam bio i prisutan na tom skupu, iako je jedan renegatski najamnik tvrdio da me nije bilo među onima koji su protestovali. Nisam, naime, znao ko je dežurni agent provokator koji proverava da li sam dolazio, pa nisam bio u prilici da mu se javim, nego sam režim doveo u nedoumicu. Otud je najamnik vlasti mogao govoriti kako nisam bio prisutan, iako ima mnogo časnih ljudi i pouzdanih svedoka koji su me na tom skupu videli. Otud bi bilo dobro da Vučić-Brnabić režim oglasi ko je taj kome moramo da se javimo, da ne bismo došli u nezgodnu situaciju da ljudi dostavljaju neistine. Jer, kad ste dostavljač - kako je pisao Nikola Milošević - onda morate da imate moral dostavljača. On počiva na saznanju o tome da dostavljate istine. Dostavljač koji ne dostavlja istine je nepouzdan i kod nalogodavaca vremenom gubi svoju ulogu i dramatično postaje zamenljiv.

Potom je organizovan protest ove trodelne opozicije i Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Iako sam istupio iz Političkog saveta Dveri 2018. godine, jer se nisam slagao sa odabranim političkim ponašanjem, iako sam istupio iz Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, jer sam smatrao da on treba da potpiše krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića, koju smo samo nas petoro potpisali, na poziv Boška Obradovića podržao sam i taj skup: ne samo protest od 15. februara2023. godine nego i protest od 17. marta 2023. godine. Otud sledi da načelno podržavam svaki nenasilni oblik protivljenja i otpora protivustavnom ponašanju predsednika Srbije vezanom za odvajanje Kosova i Metohije od Srbije.

To činim iz nacionalnog i demokratskog uverenja. Demokratsko uverenje podrazumeva da ako ne budemo poštovali Ustav, nijedna činjenica našeg pojedinačnog života, do nepovredivosti stanova, neće biti zaštićena. Ko to ne razume, on će biti u prilici da ovim rastom autoritarizma, koji polako naginje ka jednoj vrsti diktatorskog ponašanja, sam to oseti. Bez obzira što je reč o autoritarizmu sa elementima farse. Ljudi zaboravljaju da i farsa, i kao književna vrsta, ukazuje na akutno prisustvo nasilja i na delotvorne represivne mehanizme: u Žarijevom Kralju Ibiju ili Nosorogu Ežena Joneska. To nije tako bezazleno kao što je smešno: ni ovo što se nama događa nije tako smešno koliko je zlokobno.

Kako iz demokratskih razloga uvek podržavam oblike pasivnog otpora,bio sam pozvan da podržim i inicijativu Narodne stranke za referendum o odbijanju Francusko-nemačkog plana. Kao što sam u svojoj izjavi rekao, bio bi to referendum u odbranu Ustava: nije bio predložen kao referendum kojim se može preispitivati ustavno učešće Kosova i Metohije u Ustavu Srbije, nego obrnuto od toga - kao referendum kojim treba da se odbaci Francusko-nemački plan da bi se zaštitio Ustav.

Ima ljudi koji su tvrdili da to nije dobar put. Ali, da li su oni - ili bilo ko - predložili bilo šta drugo? Da li još nešto je predloženo? Protest, koji su organizovali stranke nacionalne opozicije i Pokret za odbranu Kosova i Metohije, imao je oko petnaest hiljada ljudi. To nije brojka koju možemo zanemariti. Ali, neshvatljivo je da nije zakazan novi protest. Nikada nije objašnjeno zašto se to nije dogodilo, kao što nema odgovora na pitanje: ako ideja o referendumu ide u korist vlasti, zašto vlast tako histerično „vrišti" na nju? A samo učestalost i upornost, kao i nenasilnost, predstavljaju ključne elemente za podizanje javne pažnje. Nenasilni otpor, kao oblik pasivnog otpora, podrazumeva i građansku neposlušnost, i mirne demonstracije, i druge oblike protivljenja.

Uvek se kaže da „to može iskoristiti strani faktor". To je tačno. Ali, postavlja se pitanje:da li je strani faktor sporan samo onda kada se uključi u aktivnosti opozicije ili je strani faktor sporan i kad podržava vlast? Ovu vlast - i u slučaju izborne krađe od 17. decembra 2023. godine - neprekidno podržava strani faktor, bilo zapadni (američki), bilo ruski. U čudnom dosluhu sa podrškom američkog ambasadora izbornoj krađi, možda i kao njena posledica, dolazi vest da je dozvoljen prolaz automobila sa kosovskim tablicama na kojima je „državni grb" nepriznate države.

Objašnjenje srpskog predsednika je antologijsko: to je učinjeno zbog koncepcije „otvorenog Balkana", iako „Kosovo" nije pristupilo toj strukturi. Takva laž treba da sakrije da je reč o postupanju po Ohridskom sporazumu. Zašto onda sumnja koju budi učešće stranog faktora u unutrašnjim poslovima ne pređe na ovu vlast? Zašto oni koji kritikuju strani faktor ne kritikuju vlast koja sprovodi ono šta on traži?

Zato što treba one koji su podržavali Vučić-Brnabić režim punu deceniju nekako postaviti da rukovode otporom unutar opozicionih aktivnosti. I odjednom se pojavljuju ljudi koji su „vatrirali" do nedavno u korist režima da sada odjednom daju potpuno neodmerene izjave kao kritiku režima. Oni se takođe pojavljuju na N1 i Novoj S, ali nikad nisu predmet kampanje kojoj sam izložen. Zašto? Zato što, očigledno, režim brine o tome ko su autentični zastupnici protivljenja, a ko su njegovi prikriveni ili stvarni saveznici: njegovi agenti-provokatori. Oni su osigurači režimske kontrole otpora.

(U sledećem broju: (Vučićeva politika laži)