Uvodnik
(Pr)osudite
sami
Gospodar
koji optužuje
Milovan
Brkić
Beli Timok je u crno zavio žitelje prigradskog naselja
Zaječara. Izlio se, nekontrolisano, i poplavio imanja, štale, kuće, bunare.
Podavio stoku, uništio nameštaj. Oj Timoku, reko plovna, tvoji vali nose govna.
Uvek nas iznenadi sneg, kada padne uoči Nove godine,
kiše nas šokiraju u proleće, sunčanica usred leta. Iznenadi nas, i uvredi.
Zataje komunalne službe, institucije sistema.
Ipak, u svoj ovoj nesreći unesrećeni građani imali su
čast da ih poseti, niko drugi nego ON. Predsednik Republike Srbije, Gospodar
naš. Srećom, gradonačelnika Boška Ničića nije bilo na barikadama. Jer uvek je
puno troška oko Boška. Kuće su otvorene, ko zna šta bi iz njih poplavljenih
moglo sve da nestane.
Zaječarci, koje je poplava dovela do prosjačkog štapa,
trčali su da se rukuju sa Njim. Podnosili su stoički udarce Njegovog osionog
obezbeđenja, koje je jedino još uz Njega ostalo.
Predsednik je bio strog. Onako kako i doliči
Gospodaru. Pljunuti Hajduk Veljko, kažu Zaječarci, sklanjajući ispred njega
kćer i unuka.
Dok su beskućni Zaječarci svoje jade iznosili
Predsedniku, on je grdio građane, ovog puta pretećim, ali odlučnim glasom,
optužujući ih da su sami krivi što se Beli Timok izlio. Trebalo je, optuživao
ih je Gospodar naš, da kidišu na reku, da donose džakove, pa ko preživi
preživi. Neće valjda njegova vlast, njegovi ljudi iz DS-a da ga brane! Znaju
građani da su novce namenjene za
saniranje štete od elementarnih nepogoda, potrošili njegovi drugovi.
Gospodar optužuje opoziciju što podriva njegovu
predstavu o sebi kao lideru u regionu, kao čoveka koji je faktor mira na
Balkanu. On je predsednik svih građana Srbije, ali ne podnosi one koji nisu
glasali za njega nego za te proklete opozicionare.
Gospodar ovih dana preti novinarima što stvaraju
atmosferu beznađa. Kakvo beznađe, kad on, evo, dovodi Turke u Srbiju, imaćemo
pune ruke posla! Po ceo dan ima da im šetamo cipele, jer se opanci više ne
nose. Može neki paša ili subaša da se smiluje, da da neki talir, da ovaj siroti
srpski hinsan kupi malo rane i duhana. A ko zna koga nam on sve može dovesti u
naše avlije, jer on, kao mudar čovek, sve to nama radi iza leđa. Otpozadi.
Mnogo, ovih dana, Gospodar optužuje. Plašim se da ga
ljudi slabo čuju, nešto je bledunjav, okuburio sa zdravljem.
Razmišljam da srpska žandarmerija sakupi građane,
terajući ih u buljucima, da ih dovede u Pionirski park, ispred zgrade Starog
dvora, da se predsednik popne na stolicu, da ne dotiče travu nogama, i da nam
svima, sve po spisku, pomene i oca i majku... Da nas optuži za sve svoje
promašaje. Da to saslušamo, i odemo kući, mrmljajući sebi u bradu nešto o
večnoj krivici, o grehu naroda.
A kad čovek malo bolje razmisli, i jeste narod učinio
greh onda kad je Njega izabrao za vođu (ah, kao da nam je prvi put da
pogrešimo!). Greh je i prema njemu učinjen. Nije on čovek te snage i tog
kalibra da bude mudri državnik koji će znati šta je Skupština, šta je Vlada,
šta je nezavisno pravosuđe i gde je njemu mesto u svemu tome. Da je Boga dao
izbore za predsednika vaterpolo saveza, pa da ga tamo kandidujemo, boljega
čoveka ne bi trebalo tražiti. Da grli i ljubi jake momke i raduje se našim
slavnim pobedama, da skače od sreće u bazen, i to odeven! Ali, avaj, nije tako.
Mi plivamo, a on šeta obalom naše propasti i viče sa sigurne daljine: Jače
rajo, maši ručicama!