https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Zakonopravila

Zakonopravila

Ko ima pravo na istragu: nezavisno tužilaštvo ili policija koja zavisi od politike?

Sve imamo, osim dokaza

 

Iako je po sadašnjem Zakonu o krivičnom postupku, u kome je postavljen temelj samog postupka, tužilac gospodar pretkrivičnog postupka, u realnosti to često nije tako. Ovu anomaliju objašnjava urednik Tabloida Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a

 

Josip Bogić

 

Ako se ima u vidu i v.d. stanje tužilačke organizacije u poslednjih nekoliko godina, situacija je sasvim jasna. Izvršnoj vlasti nije iskreno stalo da se bori protiv korupcije i drugih vidova kriminala. Suština organizovanog kriminala i jeste upravo povezanost sa aktuelnom vlašću.

Zašto tužilaštva, sudovi i drugi organi koji učestvuju u krivičnom postupku nisu u prošlosti oduzimali imovinu stečenu kriminalom iako im je to bila zakonska obaveza? Ako je osnovni motiv izvršilaca krivičnih dela, u kojima se manifestuje imovinska korist - ta ista korist ili imovina, a motiv kaznene politike je da se takva lica kazne zatvorskim kaznama, onda očigledno sa kaznenom politikom nešto nije u redu. Svrha kaznene politike treba da bude takva da se otkloni uzrok i da se spreči dalja ekspanzija takvih ponašanja, što kod nas nije slučaj.

Vršeći analize kaznene politike u Srbiji u proteklom periodu dolazi se do zapanjujućih rezultata da je za većinu krivičnih dela izrečena uslovna kazna bez oduzimanja imovinske koristi. Šta je poruka ovakve politike potencijalnim izvršiocima, ako ne to da mogu i dalje nesmetano da kradu, pa ako budu uhvaćeni, sva imovina koju su ukrali i dalje im ostaje na raspolaganju. Na taj način su uvećali svoju imovinu za koju ne moraju da plaćaju porez. Kakve li ironije! Jer, porez se plaća samo na legalno stečene prihode, ali ne i na nelegalno stečene prihode!

 

Transparentna politika finansirana iz ilegale

 

Takođe bi velika pažnja, ako ne i najveća, trebalo da se posveti tome da javni tužilac kao jedini organ gonjenja bude u svakom smislu samostalan i nezavisan u svom radu. Nezavisnost bi se ogledala u tome kako bi se oni birali i imenovali, kao i u samostalnom budžetu. Bez nezavisnog i samostalnog tužioca nema govora o bilo kakvoj borbi protiv kriminala. Još jedan od mogućih uzroka nezavisnog tužilaštva leži u činjenici da se oni biraju na određeno vreme, što je u velikoj meri uticalo da oni osluškuju i zavise od izvršne vlasti koja ih indirektno predlaže i bira. Ako se jedan tužilac postavlja na određeno vreme, on sigurno neće biti u prilici da se bavi gonjenjem pojedinih visokokotiranih predstavnika političkih partija koje ga kasnije mogu smeniti bez ikakvog upuštanja u njegov stručni rad.

 U sadašnjoj situaciji tužilac je u direktnoj zavisnosti od izvršne vlasti. Iako je po sadašnjem ZKP-u tužilac gospodar pretkrivičnog postupka u kome se postavlja temelj samog postupka, u realnosti je to ministar policije koji određuje dalji tok postupka.

U sadašnjoj situaciji pojedini tužioci ne smeju ni da pomisle da krenu u postupak protiv nekoga iz vladajuće garniture za koga imaju određena saznanja o kriminalnoj delatnosti, jer bi odmah bili smenjeni. Toliko o nezavisnosti. Izvršnoj vlasti nije iskreno stalo da se bori protiv korupcije i drugih vidova kriminala. Jer, upravo je korupcija kod nas prisutna u direktnoj vezi sa izvršnom vlašću koja je, po definiciji, najveći pokretač korupcije i kriminala, odnosno sistemske korupcije.

Zbog čega političke partije ne objavljuju podatke o svom finansiranju ako nemaju veze za kriminogenim sredinama? Zašto je i dalje prioritet borbe protiv kriminala klasičan kriminal, a ne finansijski koji je uzrok, dok je klasični posledica? Odgovor je jednostavan: zato što bi se tada videlo ko je stvarni gospodar Srbije.

 

Koja je tu logika?

 

Ako bi se usvojio tužilački koncept istrage kakav je i usvojen u najnovijem Krivičnom zakoniku, čije stupanje na snagu je odloženo, tužilac bi bio taj koji bi bio vođa istražnog tima i sam bi sebi pripremao teren i predmet za postupak, a ne da mu sve serviraju najpre policija, te zatim i istražne sudije. Da li je ispravno da istragu vodi sud ili tužilac?

Sud treba da presuđuje a ne da vodi istragu. U takvom sistemu potrebno je doneti adekvatan zakon o organizaciji tužilaštva, a takođe i drugačiju organizaciju policije. U svim normalnim državama ministar policije ne sme da ima uvid u konkretne predmete, kao što je to kod nas slučaj. Ministar je obavezan da obezbedi uslove za rad i stručan kadar. Ako ministar policije nije taj koji odlučuje o progonu izvršilaca krivičnih dela već tužilac, kako je moguće da isti taj ministar kazni operativce beogradskog SUP-a zato što su postupali po zahtevu tužioca i podneli krivične prijave? Zašto u tom slučaju nije reagovao tužilac i zaštitio operativce? Prava reforma policije ogledala bi se u tome da se promenom političke strukture u policiji i drugim državnim organima menjaju samo lica koja imenuje Vlada, a da ostali činovnici budu zaštićeni od samovolje političara i direktnog mešanja, kako u kadrovsku politiku, tako i u stručni rad.

Iako je u više navrata insistirano da se u policiju uvedu elitne jedinice koje bi se bavile finansijskim istragama i utvrđivanjem imovine i imovinske koristi stečene kriminalom, na tom polju ništa nije uradio, ni on niti ministar pravde. A upravo je to najefikasniji metod u represivnoj borbi protiv kriminala i korupcije da se kriminalcima oduzme imovina a ne samo da leže, ako im se izreknu vremenske kazne, u zatvorima, opet o trošku države. Koja je tu logika? Da li ovakva politika deluje preventivno? Sigurno ne. Čak deluje i stimulativno na potencijalne izvršioce.

Treba se setiti da je potreba za radnicima kriminalističke policije, nakon doslovnog rasterivanja postojećeg kadra i dovođenjem sumnjivih diplomaca, prouzrokovala potrebu za novim ljudima, pa je još davno bio raspisan konkurs (za prijem visokoobrazovanih kadrova u ovu osteljivu službu). Nažalost, ispašće na kraju da je suština reformi proizvodnja jednopartijske i centralizovane policije.

Ako se uvede tužilački koncept istrage, za takve poslove moraju se regrutovati visokoobrazovani pravnici, ekonomisti inženjeri, a ne razni priučeni defektolozi i radnici sa kupljenim diplomama. Kako može radnik policije sa sumnjivim diplomama i sumnjivim znanjem da pripremi dobar predmet tužiocu? On mora da bude diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, a ne diletant koji ne zna šta je dokaz u krivično pravnom smislu i koji ne zna gde takav dokaz da traži. Nije dovoljno samo priznanje osumnjičenog, treba i malo dokaza... Sećam se jednog radnika koji mi je saopštio da je sve provere uradio po određenom predmetu. Kada sam ga upitao šta još nedostaje, odgovorio mi je: "...Nedostaju samo dokazi".

 

 

 

 

 

U sadašnjoj situaciji pojedini tužioci ne smeju ni da pomisle da krenu u postupak protiv nekoga iz vladajuće garniture za koga imaju određena saznanja o kriminalnoj delatnosti, jer bi odmah bili smenjeni. Upravo je korupcija ta tačka vezivanja, i u direktnoj vezi sa izvršnom vlašću i kriminalom. Izvršna vlast je i najveći pokretač korupcije i kriminala, odnosno sistemske korupcije.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane